Обезбеђивању средстава за различите трансакције путем кредита прибегавају како становништво, тако и привредни и јавни сектор. Са аспекта банке, у овом смислу се као посебно значајно јавља питање процене кредитног ризика и питање начина обезбеђивања испуњења преузетих обавеза од стране корисника кредита
Одредбом члана 1065. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93 и „Сл. лист СЦГ”, бр. 1/2003, у даљем тексту: ЗOO) прописано је да се уговором о кредиту банка обавезује да кориснику кредита стави на располагање одређени износ новчаних средстава, на одређено или неодређено време, за неку намену или без утврђене намене, а корисник се обавезује да банци плаћа уговорену камату и добијени износ новца врати у време и на начин како је утврђено уговором.
Уговор о кредиту мора бити закључен у писменој форми, а у њему морају бити утврђени износ, услови давања, коришћења и враћања кредита. Следом наведеног, банка и корисник закључују уговор о кредиту у писменој форми и истим уређују међусобна права и обавезе, а тако, између осталог, и средства обезбеђења кредита и услове под којима ће она бити реализована.
[signoff]
Средства обезбеђења уговора о кредиту и сврха обезбеђења уговорног потраживања
Финансијски положај корисника кредита – физичког лица, пре свега, одређује покретна и непокретна имовина у његовој својини, као и способност привређивања, која се примарно огледа у његовом радном статусу и годинама живота. С друге стране, финансијски положај привредног друштва примарно одређују његова имовина и пословни потенцијал. Финансијски положај привредног друштва одређује се обимом и стуктуром средстава и капитала, као и њиховом корелацијом, што се приказује у билансу стања друштва. Преко одобрених кредитних пласмана, финансијски положај корисника кредита директно утиче на ликвидност банке, њену успешност и могућност реализације постављених циљева.
Поставља се питање како поступати када из одређених разлога дође до смањеног обима или престанка плаћања од стране корисника кредита. Разлози за овакво понашање корисника кредита су веома различити – они могу да напросто занемаре обавезу да измире дуговање о року, немају довољно средстава, односно нису солвентни, или једноставно не желе да измире дуг.
Примера ради, у 2012. години, према истраживању Уније послодаваца Србије, 58,11% привредника своја потраживања отплаћивало је у року дужем од 120 дана, а од 7–10% потраживања никада није наплаћено. У оваквим ситуацијама банке примењују низ мера које треба да утичу на то да обавезе по основу трансакције, ипак, буду измирене. У овом контексту, питање средстава обезбеђења плаћања долази у први план.
Како би се предупредили ризици немогућности наплате потраживања, банке према уговорима о кредиту, најчешће употребљавају следећа средства обезбеђења:
1) меницу;
2) хипотеку;
3) наменски орочен депозит;
4) залогу на покретним стварима;
5) јемство, и
6) уговор о осигурању.
Најчешће употребљавано средство обезбеђења плаћања у Србији је меница. Као средство обезбеђења плаћања употребљава се јемство другог лица, при чему у комерцијалним трансакцијама највећи значај има јемство другог правног лица. Залога омогућује да се потраживање наплати из потраживања које корисник кредита има према својим дужницима, као и из покретних ствари корисника кредита, при чему највећи значај имају ствари које је могуће уписати у одговарајући регистар (примера ради, моторна возила, удели у основном капиталу друштва, права интелектуалне својине итд.). Хипотека се користи као средство обезбеђења у ситуацијама када корисник кредита у својини има непокретност која гарантује измирење доспелих обавеза. Уколико те обавезе не измири, хипотека се активира, односно поверилац се наплаћује из новчане вредности остварене продајом хипотековане непокретности.
#1 Меница
Меница је наредба једног лица (издаваоца – трасанта) другом лицу (трасату) да изврши исплату било самом трасанту, било трећем лицу, односно примаоцу менице. Ако је меница преносива, ималац менице може да је пренесе другом примаоцу, који је може поднети трасату на наплату. У том смислу, може се закључити да преносива меница функционише слично као новац.
Савремена меница представља хартију од вредности која је састављена у законом прописаној форми, где се њен издавалац обавезује да одређеном лицу или по његовој наредби, па чак и да сâм (сопствена меница) исплати назначену своту новца, или ће тај износ да исплати лицу на које издавалац меницу вуче (трасирана меница), и то у одређеном месту и у одређено време. Из овога следи да меничну суму може да исплати или сâм издавалац менице или неко треће лице (трасат).
Потпис трасанта на меници означава да су његова средства довољна за исплату менице. Ако трасат преузме исплаћивање, мора да исплати меницу на дан доспећа. Ако, међутим, трасат не плати, прималац може да се обрати трасанту. Према томе, меница је флексибилан инструмент који постаје још флексибилнији захваљујући преносивости. Ако првобитни прималац индосира првобитну меницу, индосатар преузима права индосанта.
Као средство обезбеђења плаћања, меница обезбеђује да обавезе корисника кредита према закљученом уговору о кредиту буду сигурно измирене.
Као инструмент обезбеђења плаћања у кредитним пословима, меница се користи када банка у својству даваоца кредита захтева од корисника кредита да јој преда попуњене менице на рок доспећа сваке рате према закљученом уговору о кредиту или више рата кумулативно, или потписану бланко меницу. Ако дужник не плати одређену рату (или неколико узастопних рата, уколико је тако уговорено), банка у својству повериоца тражи наплату потраживања подношењем менице на наплату. Најчешћи случај коришћења менице за обезбеђење наплате од физичких лица је код потрошачких и стамбених кредита.
У пракси се најчешће дешава да банка, у својству повериоца према закљученом уговору о кредиту, захтева издавање бланко менице. Ради се, дакле, о меници коју дужник, односно корисник кредита само потписује и оверава својим печатом (уколико се ради о правном лицу) на месту трасанта. Бланко меница обично служи као средство обезбеђења више доспелих рата према уговору о кредиту, а нарочито уколико банка из разлога доцње корисника кредита у измиривању преузетих обавеза прогласи цео износ кредита доспелим. Оваква меница стоји депонована код банке и гарант је да, уколико дужник не измири своју обавезу о доспелости, меница може бити попуњена до износа дуга дужника и поднета на наплату.
Брзина наплате је основна предност менице у наплати потраживања. Ималац менице приликом наплате менице није дужан да доказује основ по коме од дужника тражи наплату. Меница је одвојена од правног посла из кога је настала и представља апстрактан правни посао. У случају тужбе, поверилац не мора да доказује постојање правног основа, што значајно убрзава наплату потраживања од меничног дужника. Наиме, на дужину вођења спора за наплату потраживања од дужника најчешће утиче управо доказивање постојања правног основа за такву наплату – што ималац менице не мора да доказује. Сама чињеница да поседује меницу која садржи безуслован упут да плати одређени новчани износ, представља доказ да је менични дужник ту обавезу прихватио и дужан је да је плати. Безусловна обавеза дужника изражена је речима: „Платите”, „Изволите положити”, „Позивамо вас да платите” и сл. Дакле, менични дужник је потписивањем менице прихватио да плати износ означен у меници, те није потребно да суд утврђује основ по коме је дуг по меници настао, што у великој мери убрзава наплату потраживања.
Ако дужник своју обавезу не плати у року који је назначен на меници, поверилац има право да тражи наплату менице принудним путем. Принудна наплата са рачуна корисника кредита врши се са свих рачуна корисника који се воде код банака и на којима он располаже новчаним средствима и врши се на основу налога повериоца, односно банке, према доспелим хартијама од вредности и по времену пријема.
Дакле, ако дужник неблаговремено измирује или не измирује своје обавезе према уговору о кредиту, ималац менице подноси меницу о року доспећа на принудну наплату банци код које дужник има рачун, односно банци која је означена као место плаћања на меници, која извршава меницу са рачуна дужника у тој банци, а ако нема довољно средстава за извршење менице, банка електронском поруком доставља податке Народној банци Србије, ради блокаде свих дужникових рачуна код свих банака и ради спровођења принудне наплате са свих дужникових динарских и девизних рачуна у Републици Србији.
Издавалац менице може о року доспећа менице за наплату да изврши уплату меничног дуга (радиће се, дакле, о доспелим ратама према уговору о кредиту, по правилу са припадајућом уговореном каматом) и да у споразуму са банком, односно повериоцем, повуче и поништи меницу, док ће у супротном поверилац поднети меницу на наплату код банке код које издавалац менице има текући рачун.
Ако је текући рачун издаваоца менице блокиран, потраживање по меници наплаћује се са рачуна меничног дужника по редоследу пријема извршних налога. Дакле, право наплате дуга по меници не прекида се ни када је рачун издаваоца менице блокиран, с тим што се и наплата менице врши по пријему извршних налога. Меница спада у трећи ред приоритета и измирује се по извршењу свих основа из првог реда приоритета (пореских обавеза и других доспелих јавних прихода) и налога из другог реда приоритета (судских одлука).
Права из примљене менице могу се индосаментом преносити на друга правна и физичка лица. На овај начин, банка би као поверилац према закљученом уговору о кредиту могла да спорно потраживање уступи уз накнаду друштву које се бави наплатом потраживања, те да самим тим пренесе и меницу коју би такво друштво уместо банке наплатило. Банка би у овом случају одмах наплатила своје потраживање преко накнаде за уступање потраживања, у пуном или у умањеном износу. Наведена особина менице, такође, омогућује имаоцу менице да преношењем права из примљене менице може измиривати своје обавезе према својим повериоцима, а прималац менице, такође, стиче право да истом меницом измири обавезу према свом повериоцу, тако да једна иста меница до рока њеног доспећа може да се користи за испуњење више обавеза, односно да замени уговоре о цесији, асигнацији и преузимању дуга.
Меница као кредитни инструмент користи се приликом одобравања кредита физичким или правним лицима, и у том случају постаје основни документ на основу кога поверилац врши наплату потраживања од свог дужника. У номиналну вредност менице укључена је и уговорена камата, рачунајући од дана пуштања кредита у течај до рока одређеног за наплату, односно укупан износ који дужник користи у виду кредита.
#2 Хипотека
Када је реч о кредитима веће вредности, као средство обезбеђења захтева се конституисање хипотеке на непокретности у својини корисника кредита. Хипотека је обавезна за стамбене кредите, док се ово средство обезбеђења уобичајено захтева и као средство обезбеђења готовинских кредита у вишем износу.
Хипотекарни кредити представљају врсту дугорочних кредита код којих се као средство обезбеђења потраживања банке према уговору о кредиту конституише заложно право на одређеној непокретности (хипотека). Банке одобравају правним и физичким лицима готовинске и наменске кредите са хипотекарним обезбеђењем, а својом пословном политиком одређују услове за одобравање и начин отплате хипотекарних кредита. Хипотека се може засновати како на постојећој, тако и на непокретности у изградњи. Значајно је приметити да хипотека није дуг, већ осигурање дуга, те да представља акцесорно право.
Хипотека се може конституисати на:
– земљишту (пољопривредном, шумском, изграђеном и неизграђеном грађевинском земљишту);
– стамбеним и пословним зградама;
– становима;
– породичним кућама;
– викендицама;
– пословним објектима;
– гаражама;
– другим зградама и објектима, који су у својини корисника кредита (или трећег лица, уколико такво лице експлицитно изјави пристанак у писаној форми, оверен пред надлежним органом) и који се налазе у промету.
Хипотека се може уписати и односити на целу непокретност (примера ради, на целу зграду, стан или пословну просторију – етажна својина), на сувласнички део непокретности (на половину или трећину зграде, катастарске парцеле, стана), као и на непокретности које су заједничка својина два или више лица (супружника или наследника до деобе наслеђа). Хипотека се може конституисати искључиво на непокретности која је уписана у јавне књиге. Тако се у појединим случајевима куповина појединих непокретности (примера ради, непокретности у поступку легализације) не може финансирати прибављањем средстава путем кредита, јер такве непокретности нису укњижене, те банка на таквим непокретностима не би могла да заснује хипотеку.
Пре одобравања и пуштања кредита у течај, једна од основних обавеза банке је да провери право својине над непокретношћу која се има оптеретити, евентуално постојеће терете на таквој непокретности и њену економску вредност. Заправо, банка утврђује формално-правне елементе који се односе на подобност непокретности да буде оптерећена хипотеком и економски бонитет непокретности.
Како је вредност непокретне имовине важан фактор у процени ризика, њена процена је кључни елемент у хипотекарном кредитирању. Процена вредности непокретности која ће бити оптерећена хипотеком може се спровести на више начина, а у пракси се најчешће спроводи путем налаза и мишљења сталних судских вештака за грађевинску област.
Ако корисник кредита задоцни са отплатом кредита, односно уколико не испуњава своје обавезе из уговора о кредиту, банка може наплатити доспели износ путем продаје хипотековане непокретности. Продаја хипотековане непокретности може бити судска или вансудска, те се поступак намирења из непокретности оптерећене хипотеком у овом смислу разликује. Из цене која се постигне реализацијом хипотекарног права, банка се намирује за износ свог потраживања, а уколико после њеног намирења преостане неки износ, он припада дужнику или другим заложним повериоцима, односно другим повериоцима ако постоје.
Хипотека као средство обезбеђења према уговору о кредиту уобичајено се конституише на имовини чија је вредност најмање 1,5 пута већа од износа кредита. Дакле, користећи овакву пропорцију, максимални кредит који би био обезбеђен имовином вредности 300.000 евра је 150.000 евра.
Ради оцене степена смањења кредитног ризика, банка је обавезна да прати тржишну вредност прибављеног средства обезбеђења. Следом наведеног, у случају да је колатерал некретнина, банке су дужне да тржишну вредност такве некретнине утврђују најмање једном у три године, а по потреби и чешће уколико дође до осетније промене услова на тржишту или промене физичког стања непокретности.
#3 Наменски орочен депозит
Наменски орочени депозити користе се као средство обезбеђења по пласманима кредита. Новчана средства се депонују у истој валути у којој се одобрава кредит. По правилу, рок орочавања за наменски орочени депозит (било динарски или девизни) који је клијент положио ради обезбеђења потраживања банке, не може бити краћи од рока уговореног за отплату кредита. На наменски орочене депозите који служе као средство обезбеђења банке не обрачунавају и не плаћају камату. Ово је најсигурније и најповољније средство обезбеђења. Међутим, због тренда слабе ликвидности корисника кредита, релативно се ретко јавља у пракси.
#4 Залога на покретним стварима
Установљавањем Регистра залоге на покретним стварима при Агенцији за привредне регистре депласиран је до тада постојећи систем ручне залоге на покретним стварима. На тај начин превазиђене су мане система у коме је предмет залоге излазио из државине дужника, који је на тај начин био лишен могућности да користи такве предмете за рад и производњу. Заложно право на покретној ствари се уписује у Регистар заложног права на основу захтева залогодавца или залогопримца, поднетог Агенцији за привредне регистре у писаној форми, уз обавезно достављање уговора о залози, као и друге одговарајуће документације. У случају да се залога конституише на уделима у привредном друштву, уговор о залози се оверава у складу са законом којим се уређује овера потписа. На овај начин, постојање залоге се јавно региструје, а дужнику заложена ствар остаје на располагању.
Осим што је повољан за залогодавце, овај систем је бољи и за повериоце. Наиме, повериоци могу да намире своје потраживање и уколико је предмет залоге у међувремену отуђен, из разлога што залога прати ствар, а подаци о установљеној залози су јавни и налазе се на располагању заитересованим лицима у електронском Регистру, доступном на сајту Агенције за привредне регистре. Примера ради, довољно је унети број шасије возила и сазнати да ли је исто оптерећено залогом, што уноси додатни степен правне сигурности за потенцијалне купце тог возила, а тиме посредно и за повериоца. С друге стране, моментом успостављања залоге повериоци остварују право првенства када дође до намирења потраживања. Ипак, и поред наведених предности, грађани се још увек ретко одлучују на овај вид обезбеђења.
#5 Јемство
У пракси се дешава да се као средство обезбеђења користе и један или више јемаца – жираната. С обзиром на чињеницу да ће од јемца евентуално бити наплаћен дуг, односно потраживање према уговору о кредиту, јемац треба да задовољава услове за добијање кредита и мора да снабде банку својом меницом.
Општи принцип јемства јесте да је оно супсидијарно – од јемца се може захтевати испуњење обавезе тек након што је главни дужник, односно корисник кредита не измири у року одређеном у писменом позиву. Једино у случају да се јемац обавезао као јемац – платац, он одговара повериоцу као главни дужник за целу обавезу и поверилац може захтевати њено испуњење било од главног дужника, било од јемца или од обојице истовремено, у ком случају се ради о солидарном јемству. С друге стране, код уговора у привреди, односно одобравања кредита правном лицу, солидарно јемство је правило, а супсидијарно изузетак и мора бити изричито уговорено (члан 1004. ЗОО-а). Чест је случај да се повезана привредна друштва јављају као јемци једна другима, те је у овом смислу неопходан нарочит опрез банке, јер уколико су таквим повезаним друштвима пословни планови и извори финансирања истоветни, кредитни пласман може постати проблематичан, а наплата отежана или немогућа.
#6 Уговор о осигурању
Код одобравања дугорочних кредита, неопходно је да банке сведу ризик промењених околности које би отежале отплату кредита од стране корисника на минимум. Тако, за време отплате кредита може доћи до погоршања здравственог стања корисника кредита, умањења његове радне способности, до смањења пословних капацитета и солвентности клијената – привредних друштава, до оштећења или на други начин смањења вредности непокретности на којој је конституисана хипотека и сл. Стога, банке често захтевају од дужника да осигурају како непокретност која ће бити оптерећена хипотеком, тако и себе (кроз животно осигурање) код поузданог осигуравајућег друштва и да полису осигурања винкулирају на банку.
[/signoff]
Кредитним пословима у Републици Србији, односно одобравањем кредита правним и физичким лицима, у складу са позитивном легислативом Републике Србије могу да се баве искључиво банке које поседују дозволу за рад издату од стране Народне банке Србије, осим у случајевима давања овлашћења за обављање оваквих послова одређеним правним лица путем посебног закона (примера ради, Агенција за осигурање и финансирање извоза Републике Србије, Фонд за развој итд.) У овом моменту, на територији Републике Србије послује 29 банака, а билансна актива пословних банака износи 2.882 милијарди динара.