Кривична дела обичне крађе, ситне и тешке крађе у Кривичном законику

Циљ текста је да се кроз преглед карактеристичних случајева из судске праксе допринесе правилном разумевању бића кривичног дела крађе, ситне и тешке крађе.

Кривични законик сврстава кривична дела крађе, тешке крађе и ситне крађе у XXI главу коју чине кривична дела против имовине. Крађа у свим облицима спада у тзв. „класична” кривична дела, а оно што је специфично за крађу је да је уперена искључиво против имовине и то је њен једини заштитни објекат (за разлику од, примера ради, имовинског кривичног дела разбојништва које је уперено и против слободе и сигурности грађана), као и да је уперена ка појединим стварима, а не ка имовини једног субјекта као целини (као што је случај са кривичним делима преваре и изнуде).

Основни облик кривичног дела крађа прописан је у чл. 203. Кривичног законика, a тај облик чини ко туђу покретну ствар одузме другом у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист.

Из оваквог законског описа прво се може утврдити да је објекат дела туђа покретна ствар. Одредбом чл. 112. ст. 16. КЗ-а прописано је да се покретном ствари сматра и свака произведена или сакупљена енергија за давање светлости, топлоте или кретања, телефонски импулс, рачунарски податак и рачунарски програм. Један од честих појавних облика овог дела у пракси наших судова је одузимање електричне енергије путем неовлашћених прикључака на електродистрибутивни систем – тзв. „крађа струје”. Покретним стварима се, у смислу овог кривичног дела, сматрају и делови непокретности који се могу одвојити и одузети (врата и прозори на зградама, клима-уређаји, али и ископана земља, извађен камен и сл.). Апелациони суд је нашао да постоји ово кривично дело када учинилац најпре непокретну ствар учини покретном, па је одузме – исече стабла дрвећа са парцеле оштећених, па их одузме и искористи као огрев (Решење Апелационог суда у Нишу, Кж. бр. 72/12 од 8. 2. 2012. године).

Нема кривичног дела крађе ако је одузета ствар напуштена или ничија јер се не ради о туђој ствари. Такође, није у питању туђа ствар када неко одузме новац који је заједничка имовина њега и другог лица, јер није у питању туђа ствар, па се у радњама тог лица не стичу законски елементи кривичног дела крађа (Пресуда Апелационог суда у Нишу, Кж. бр. 1328/10 од 13. 5. 2011. године).

Радња извршења кривичног дела састоји се у одузимању ствари другом, што подразумева да неко лице, без обзира да ли је оно власник или није (у обзир долази и одузимање од другог лопова), има притежање на тој ствари, а да учинилац то притежање прекида и заснива своје. Начин одузимања ствари зависи од природе саме ствари и околности извршења дела. Примера ради, приликом већ поменуте крађе струје, радња извршења се најчешће састоји у манипулацији учиниоца електричним бројилом, раздвајањем мерних мостова, померањем пређица и слично. Апелациони суд у Београду је нашао да у том случају нема крађе јер окривљени не одузима ствар, напротив, оштећено предузеће „ЕДБ” д.о.о. добровољно испоручује електричну енергију, а окривљени само онемогућава тачно очитавање количине утрошене електричне енергије (Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж. бр. 5530/2012 од 20. 12. 2012. године). Међутим, поступајући по захтеву за заштиту законитости против те пресуде, Врховни касациони суд је нашао да је Апелациони суд повредио закон у корист оптуженог и да коришћење електричне енергије мимо мерних уређаја представља радњу извршења кривичног дела крађе (Пресуда Врховног касационог суда, Кзз. бр. 53/13 од 12. 6. 2013. године). За Апелациони суд у Новом Саду није било спорно да се стављањем магнета на електрично бројило, који доводи до очитавања мање потрошње електричне енергије него што је стварно утрошено, врши кривично дело крађе (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж. бр. 3595/12 од 4. 1. 2013. године).

Коначно, закон предвиђа и посебан субјективни елемент кривичног дела – намеру прибављања противправне имовинске користи. Ако се ствар одузима без те намере, постоји кривично дело одузимања туђе ствари из чл. 211. КЗ-а. Посебна намера учиниоца претпоставља и директан умишљај, те се дело не може учинити са евентуалним умишљајем. За постојање кривичног дела није од значаја да ли учинилац има намеру да корист прибави себи или другом лицу.

 За кривично дело ће одговарати и саизвршиоци који од њега нису имали користи (Пресуда Апелационог суда у Нишу, Кж. бр. 2206/12 од дана 16. 5. 2013. године).

Одредбом чл. 203. ст. 2. КЗ-а прописано је да је и покушај кривичног дела крађа кажњив јер то по општим правилима (чл. 30. КЗ-а), а имајући у виду запрећену казну до три године затвора, не би био. Разграничење између покушаног и свршеног дела је једноставно када учинилац није ни успео да одузме ствар оштећеном – завукао је руку у ташну оштећене, али није пронашао новчаник,  започео је скидање точка са кола оштећеног када су га зауставили полицијски службеници и слично. Међутим, ситуација је компликованија када је учинилац одузео ствар јер није само стицање физичке власти над ствари довољно за постојање свршеног дела. Начелно се може рећи да је кривично дело крађе свршено када учинилац стекне мирну државину над одузетом ствари. То значи да би, примера ради, лопов који је одузео ствар оштећеном и бежи са њом, па током тог бега буде ухваћен, одговарао за покушај, а не за свршено дело. Судска пракса је дала и став да је приликом крађа из продавница, супермаркета и других продајних објеката у којима се роба плаћа на касама, дело свршено када учиниоци прођу регистар-касу и крену ка излазу, а не плате одузете ствари, а само узимање робе са рафа у намери да се иста не плати остаје само покушај.

Може се поставити и питање да ли кривичних дела крађа има онолико колико има одузетих ствари или онолико колико има оштећених власника. Требало би узети у обзир да када учинилац одједном одузме више ствари, без обзира да ли су власништво једног или више лица, постоји само једно кривично дело, изузев ако он зна да су у питању ствари различитих власника, што је случај у ком се може радити о стицају. Уколико је пак ствар у сусвојини више оштећених, постојаће само једно кривично дело.

Ситна крађа, прописана у чл. 210. Кривичног законика, представља привилегован облик кривичног дела крађа из чл. 203. ст. 1. Кривичног законика.

Да би крађа била ситна, закон захтева да буду испуњена два услова: један објективни услов – да вредност одузетих ствари не прелази износ од 5.000,00 динара, и један субјективни услов – да је учинилац ишао за тим да прибави малу имовинску корист.

Оцена испуњености првог услова не представља проблем у пракси – у обзир се узима вредност ствари у време извршења кривичног дела. У случају сумње у погледу те чињенице, суд ће одредити комисионо вештачење, а вештак ће утврдити вредност ствари узимајући у виду њихову старост, амортизацију услед употребе и слично. Небитна је конкретна корист коју је учинилац дела остварио и у том смислу цена коју је за украдену ствар добио даљом продајом. Чак се може и очекивати да ће украдене ствари најчешће и бити продате по цени знатно нижој од њихове стварне вредности, те је за процену вредности ствари и оцену да ли је крађа ситна или обична, битна само њихова стварна тржишна вредност. Када окривљени одузме мењач вредности од 117.965,00 динара, па га прода за 8.000,00 динара, није извршио ситну већ обичну крађу, јер је чињеница да ли је окривљени ствар продао и по којој цени је то учинио, без утицаја на одлуку суда (Пресуда Апелационог суда у Нишу, Кж. бр. 3783/12 од 14. 5. 2013. године).

Што се другог услова тиче – намере прибављања мале користи – ситуација је сложенија. Како се намера учиниоца не може непосредно утврдити, она се цени посредно – према својим спољним манифестацијама, односно према свим околностима појединог случаја. Суд је обавезан да је утврди у сваком појединачном случају и унесе у законски опис дела, јер недостатак речи „мала” противправна имовинска корист у изреци пресуде којом се неко оглаша кривим за дело ситне крађе, пресуду чини неразумљивом (Решење Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 1166/06).

 Каква је намера учиниоца – најспорније је у случајевима када је вредност одузетих ствари близу постављеног цензуса од 5.000,00 динара. Судска пракса је истакла неке околности које могу помоћи у тој процени, као што су број одузетих ствари, да ли је учинилац одузео све ствари које су у том тренутку биле доступне или само неке од њих, да ли се ради о стварима чија је вредност мање или више позната свима, да ли су ствари имале истакнуту цену и слично. Тако се може узети као неспорно да, ако окривљени из касе у којој се налази 20.000,00 динара, изброји и одузме 5.000,00 динара, он иде за тим да присвоји управо тај износ новца, те се у његовим радњама стичу законски елементи кривичног дела ситна крађа – чл. 210. КЗ-а. Уколико се пак у каси налази 4.000,00 динара, и то још у ситним апоенима на пример, па окривљени без бројања одузме сав новац који је у каси нашао, могло би се узети да он није ишао за тим да прибави малу имовинску корист, већ да је ишао за тим да одузме сав новац који нађе, па би се у његовим радњама стекла обележја кривичног дела крађа – чл. 203. КЗ-а. Тако је Врховни суд нашао да није у питању ситна крађа ако окривљени из џепа панталона оштећеног одузме сав новац, иако износ не прелази имовински цензус, јер није ишао за тим да прибави имовинску корист мале вредности (Пресуда Врховног суда Србије, Кзз. бр. 47/07 од 4. 9. 2007 године). Исто тако, уколико учинилац из продајних објеката одузима предмете са јасно истакнутим ценама, а вредност одузетих ствари не прелази 5.000,00 динара, може се узети да је та крађа ситна. Уколико пак одузима већи број различитих ствари на којима цена није истакнута, не би се само на основу вредности ствари могло рећи да се ради о ситној крађи. Окружни суд је нашао да одузимање мобилног телефона није ситна крађа јер се мобилни телефон данас не може сматрати искључиво стварју мале вредности (Пресуда Окружног суда у Краљеву, Кж. бр. 39/08 од 16. 4. 2008. године).

Из тога се може закључити да се о кривичном делу ситне крађе може говорити само када је вредност одузете ствари окривљеном позната, макар и оквирно, односно када он зна да та вредност не прелази износ од 5.000,00 динара. Управо због тога џепне крађе, као и крађе ташни, торби, новчаника и сл., никада не могу бити ситне јер учинилац не може знати шта се у њима све налази и колика је вредност тих ствари. Већ је напоменуто да је потребна кумулативна испуњеност услова, тако да када учинилац иде за тим да прибави малу корист, али одузме ствар веће вредности (на пример: мисли да краде бижутерију, а испостави се да је у питању вредан накит), он чини кривично дело обичне, а не ситне крађе.

За разлику од основног облика из чл. 203. КЗ-а, покушај ситне крађе није кажњив по општим правилима, односно покушај ситне крађе није кривично дело (Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 2110/09).

Имајући у виду ниску запрећену казну и ниску друштвену опасност овог кривичног дела, оно се, за разлику од обичне и тешке крађе, не гони по службеној дужности, већ по приватној тужби, уколико је извршено на штету приватне имовине (чл. 210. ст. 3. КЗ-а). Раније је закон користио термин „имовина грађана”, па се кривично дело гонило по службеној дужности и када је извршено на штету привредних субјеката који су у приватном власништву, па чак и када је извршено на штету предузетника (Решење Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 243/07, и Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 146/07). Међутим, ново опредељење законодавца да се дело гони по приватној тужби када је учињено на штету приватне имовине, знатно је сузило број дела за која ће гоњење предузимати јавни тужилац – само на она дела учињена на штету јавне својине под којом се подразумевају државна својина Републике Србије, својина аутономне покрајине и својина јединице локалне самоуправе (чл. 3. Закона о јавној својини РС).

Једно од питања које се у пракси може поставити је да ли се од више кривичних дела ситне крађе може конструисати једно продужено дело обичне крађе. Ствар је неспорна када у конструкцију продуженог дела улазе и обичне и ситне крађе. Тада се продужено дело квалификује као обична крађа јер је одредбом чл. 61. ст. 4. КЗ-а предвиђено да је продуженим делом учињен најтежи облик од дела која улазе у његов састав. Међутим, питање је шта се догађа ако у састав улазе само ситне крађе – да ли тада квалификација продуженог дела може бити тежа од свих његових „састојака”. Судска пракса углавном позитивно одговара на ово питање, са позивом на одредбу чл. 61. ст. 5. КЗ-а, којом је прописано да ће се сматрати да је продуженим делом остварен збир износа остварених појединачним делима, уколико је то обухваћено јединственим умишљајем учиниоца. Практично, захтева се да је учинилац својим умишљајем обухватио укупну последицу – укупну остварену корист.

Тешка крађа је квалификован облик основног дела крађе, прописан у чл. 204. КЗ-а. Ситна крађа не може никада начином извршења прерасти у тешку крађу, што произлази из самог законског описа дела у ком је експлицитно наведено „учинилац дела крађе (чл. 203) казниће се…”. Законик познаје различите квалификаторне околности које једну обичну крађу чине тешком.

1) Прва група се тиче саме радње извршења која се састоји у обијању или проваљивању затворених зграда, станова, соба, каса, ормана или других затворених простора, или савлађивањем механичких, електронских или других већих препрека.

Обијање је отварање затвореног простора употребом силе, када нужно долази и до оштећења предмета који се обија. О обијању ће се радити када неко развали браву пајсером, разбије прозор, поломи катанац, ископа рупу у зиду. Обијање постоји и када учиниоци искористе незнатно оштећење на жичаној огради, па додатно расплету жицу и прошире отвор да би кроз њега могли ући у двориште (Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 1538/06). С друге стране, скидање пломбе попуштањем мерних мостова на бројилу у циљу одузимања електричне енергије, односно њеног неисправног мерења, не представља обијање, па се не може радити о тешкој, већ само о обичној крађи, како је утврдио Врховни суд (Пресуда Врховног суда Србије, Кзз. бр. 76/07 од 16. 2. 2007. године).

Проваљивање је отварање затвореног простора без оштећења предмета, односно простора у који се проваљује. О проваљивању се може говорити када учинилац спусти стакло на прозору и кроз прозор се увуче у кућу оштећеног или када на закључаном возилу стакло на задњим вратима, које је било спуштено 1 цм, насилно спусти и кроз њега одузме торбу са задњег седишта (Пресуда Окружног суда у Краљеву, К. бр. 744/07). Проваљивање постоји и када учинилац користи оригнални кључ до ког је дошао на преваран начин, крађом и сл., односно када је у питању неовлашћена употреба оригиналног кључа. Тако постоји овај облик тешке крађе када учинилац возило отвори оригиналним кључем који је неовлашћено задржао приликом продаје возила чији је био власник (Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. бр. 3562/06 од 6. 2. 2007. године), или када откључа стан оштећеног кључем који му је оштећени претходно дао док му је реновирао стан, након чега га је задржао (Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. бр. 3518/06 од 28. 12. 2006. године), или откључа стан кључем који је неовлашћено узео, знајући где га оштећени држи (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. бр. 274/14 од 3. 4. 2014. године). За постојање тешке крађе није неопходно да учинилац уђе у просторију коју је обио или у коју је провалио, јер може ствар одузети и завлачењем руке кроз отвор који је учинио, на пример кроз разбијени прозор или исечени отвор на жичаној огради.

Савлађивање већих препрека постоји када учинилац крађе мора да употреби посебан алат, средства или технике због специфичних особина предмета који одузима. Примера ради, приликом крађе новијих модела возила користе се и уређаји за декодирање компјутера који су везани за конкретан тип возила. Потребно је да се ради о употреби посебних алата и техника који су уско везани за специфичност предмета, тако да коришћење пајсера, ножа или чекића не представља савлађивање већих препрека (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж.1-80/13 од 19. 2. 2014. године). Већом препреком се сматра и тешка доступност предмета, примера ради када се налази на висини, па у том смислу пењање на кров куће да би се ушло кроз отворен кровни прозор и из куће одузело нешто, представља тешку крађу савлађивањем већих препрека, или када се предмет налази под водом, на извесној дубини, па учинилац мора да рони да би до њега дошао.

2) Други облик тешке крађе постоји када је крађа извршена од стране групе. Појам групе одређен је одредбом чл. 112. ст. 22. КЗ-а, која прописује да групу чине најмање три лица повезана ради трајног или повременог вршења кривичних дела, при чему не мора да има дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства, нити развијену структуру. Група, а самим тим и овај облик тешке крађе, постојаће и кад три учиниоца изврше само једно кривично дело, под претпоставком да су се удружили ради извршења више дела. У супротном, може се радити само о саизвршилаштву у обичној крађи уколико, наравно, не постоје неке друге квалификаторне околности (Пресуда Апелационог суда у Нишу, Кж. бр. 367/10 од 12. 2. 2010. године). Закон прописује да за постојање групе није потребна подела улога иако ће у конкретном случају најчешће таква подела постојати, међутим, она ће представљати само околност од значаја за одмеравање казне, у виду доприноса извршењу кривичног дела сваког од учиниоца (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж. 1 бр. 107/12 од дана 28. 2. 2013. године).

 3) Трећи облик постоји када је крађа извршена на нарочито опасан или нарочито дрзак начин. Када се говори о крађи извршеној на нарочито опасан начин, мисли се на опасност по живот и тело људи и њихову имовину. То су ситуације кад због начина извршења може доћи до угрожавања ових вредности, на пример, ако се приликом отварања неке просторије користи експлозив или ако опасност за друге потиче од самог предмета који се краде, као што је то у случају крађе биолошког отрова, експлозива и бомбе.

Нарочито дрзак начин значи да учинилац испољава већи степен дрскости него што је то уобичајено, иако готово свака крађа подразумева неки степен дрскости. Примера ради, тешка крађа на нарочито дрзак начин постоји кад учинилац отима ланац са врата оштећене на улици или ташну коју носи у руци (Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 1888/09), када заговара оштећеног док му извлачи новчаник из џепа и слично. Апелациони суд је нашао да нарочита дрскост постоји када „је крађа извршена уз употребу интензитета злочиначке енергије која видно одскаче од просечне мере дрскости, интензитета, кад се употреби таква злочиначка интуиција и проницљивост која превазилази оно што је нормално и што се може очекивати приликом избора средстава и начина за извршење крађе” (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 1 бр. 190/11 од 21. 2. 2011. године).     

 4) Четврти облик постоји када је учинилац при себи имао некакво оружје или опасно оруђе ради напада или одбране. Када макар један од саизвршилаца има код себе такво оружје или оруђе, сви ће одговарати за овај облик тешке крађе, под претпоставком да је та чињеница обухваћена њиховим умишљајем. Није потребно да учинилац и употреби оружје или оруђе које је понео, заправо у том случају ће се најчешће радити о разбојништву (чл. 206. КЗ-а) или разбојничкој крађи (чл. 205. КЗ-а), а не о тешкој крађи.

5) Пета група квалификаторних околности односи се на ситуације у којима се крађа врши – за време пожара, поплаве, земљотреса или другог удеса. Практично, учинилац користи неку врсту ванредне ситуације да краде, чиме показује нарочит облик безобзирности који оправдава и теже кажњавање.

6) Тешка крађа постоји и кад учинилац врши крађу искоришћавањем беспомоћности или другог тешког стања неког лица. Ова квалификаторна околност је слична претходној – учинилац користи нечију невољу или немоћ да би му одузео ствари. За разлику од претходне, та невоља или немоћ погађа само једно лице – оштећеног (мада би се могло рећи да овај облик постоји и кад је оштећени неко треће лице, нпр. користећи немоћ чувара учинилац одузме ствари које он чува). Беспомоћност оштећеног може бити физичка или психичка, трајна или тренутна, а најчешће се ради о болести неке врсте, стању опијености, разним врстама инвалидитета, па чак и о ситуацијама када оштећени спава. Битно је да учинилац није изазвао ту беспомоћност, у супротном би се радило о неком другом кривичном делу (најчешће разбојништву из чл. 206. КЗ-а).

7) Посебна квалификаторна околност, прописана у чл. 204. ст. 2. КЗ-а, јесте вредност одузетих ствари која прелази износ од 450.000,00 динара. Суд је дужан да у сваком конкретном случају утврди вредност одузетих ствари јер је у питању битан елемент бића кривичног дела, те није довољно да та вредност буде утврђена само оквирно (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 1 бр. 5299/10 од 1. 12. 2010. године). У вредност одузетих ствари не улази штета причињена на објекту приликом извршења кривичног дела (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 1. бр. 736/10 од 9. 3. 2010. године).

Треба напоменути и да су квалификаторне околности постављене алтернативно и одговарајућим редоследом, те уколико постоји нека од околности из чл. 204. ст. 1. КЗ-а, дело треба тако и квалификовати, чак и ако вредност ствари прелази износ од 450.000,00 динара. Тако је Апелациони суд нашао да, уколико је учинилац дело починио обијањем или проваљивањем, а вредност ствари прелази износ од 450.000,00 динара, његове радње треба квалификовати као кривично дело тешка крађа из чл. 204. ст. 1. тач. 1. КЗ-а, а не као дело из чл. 204. ст. 1. тач. 1. и ст. 2. КЗ-а, јер нема услова за самостално егзистирање квалификованог облика из чл. 204. ст. 2. КЗ-а (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 1. бр. 2303/13 од 17. 5. 2013. године).

8) Тешка крађа постоји, без обзира на вредност украдене ствари, ако она представља културно добро, добро које ужива претходну заштиту, природно добро или јавни уређај за воду, канализацију, топлоту, гас, електричну или другу енергију или уређај система јавног саобраћаја и веза, односно део таквог уређаја. Шта је културно добро – прописано је Законом о културним добрима, док се природним добрима бави Закон о заштити природе. Имајући у виду да су последњих година веома честе биле крађе металних конструкција и каблова за напајање мостова, пруга, водовода и канализације, као и других јавних уређаја, због продаје бакра који садрже, чији учиниоци су за релативно малу остварену противправну имовинску корист стварали огромну штету на јавним постројењима, законодавац је и крађу таквих предмета прописао као тешку.

9) Најтежи облик тешке крађе постоји када је дело извршено од стране организоване криминалне групе или кад вредност одузетих ствари прелази износ од 1.500.000,00 динара. Организована криминална група је појам дефинисан одредбом чл. 112. ст. 35. КЗ-а, и то као група од три или више лица која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи.

Имајући у виду запрећену казну, покушај тешке крађе је увек кажњив. У погледу питања када је дело свршено, а када је остало у покушају, важе иста правила као и за обичну крађу – треба узети у обзир да ли је учинилац стекао мирну државину или није. Тако је Окружни суд нашао да је у питању покушај тешке крађе када окривљени отме торбу оштећеној, утрчи у свој аутомобил како би се одвезао са лица места, али га оштећена сустигне и седне му у крило да би га спречила да оде до доласка пролазника који су учиниоцу одузели њену торбу (Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж. бр. 1888/09). Има, међутим, и другачијих мишљења. Тако Апелациони суд налази да је кривично дело тешке крађе свршено кад су учиниоци извукли кроз начињен отвор на жичаној огради фабрике четири добоша са кабловима, након чега су примећени од стране полицијских службеника, те су побегли са лица места, оставивши за собом каблове, јер су по мишљењу суда самим извлачењем кроз ограду засновали фактичку власт над одузетим стварима (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж. 1. бр. 680/15 од 27. 7. 2015. године).

Кривично гоњење за обичну и ситну крађу спроводи се по одредбама скраћеног поступка, као и за све облике тешке крађе, изузев најтежег – када је дело извршено од стране организоване криминалне групе или када вредност ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара. Коначно, одредбом чл. 222. КЗ-а прописано је да се и за обичну и за тешку крађу гоњење предузима по приватној тужби када је дело учињено према брачном или ванбрачном другу, сроднику по правој линији, брату, сестри, усвојиоцу, усвојенику и другом лицу са којим учинилац живи у заједничком домаћинству.