Кривична дела против права по основу рада

Законодавац је прибегао кривичноправној инкриминацији оних дела која доводе до најтежих облика повреде права по основу рада.

 

Права по основу рада превасходно су предмет регулисања законских и подзаконских аката из области радног, социјалног и синдикалног права, путем којих је успостављен основни механизам предметне правне заштите. Правне норме кривичног права садржане у Кривичном законику Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016 – у даљем тексту: КЗ), које се тичу права по основу рада, представљају ultima ratio и стога су супсидијарног карактера. Њихова примена долази у обзир само у таксативно побројаним случајевима, када унутар других релевантних области, због природе самог дела и специфичних околности под којима је дело учињено, није могуће обезбедити адекватну правну заштиту правним нормама радног и социјалног права.

ПОВРЕДА ПРАВА ПО ОСНОВУ РАДА И ПРАВА ИЗ СОЦИЈАЛНОГ ОСИГУРАЊА

Наведено кривично дело регулисано је одредбама члана 163. КЗ-а. Њиме се штите три групе права: 1. права по основу рада; 2. права која подразумевају посебну заштиту на раду омладине, жена и инвалида и 3. права из социјалног осигурања.

Кад је реч о субјективном аспекту самог дела, формулација датог члана јасно указује на то да је за постојање предметног кривичног дела потребан умишљај: Ко се свесно не придржава закона или других прописа, колективних уговора и других општих аката о правима по основу рада и посебној заштити на раду омладине, жена и инвалида или о правима из социјалног осигурања и тиме другом ускрати или ограничи право које му припада, казниће се новчаном казном или затвором до две године… . Из цитираног следи да биће кривичног дела чини и последица, која се састоји у ускраћивању или ограничавању другоме права које му припада по основу рада или из социјалног осигурања.

Права која су предмет заштите предвиђена су пре свега Законом о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013, 75/2014, 13/2017 и 113/2017 – у даљем тексту: ЗОР), али су правни основ њиховог постојања и колективни уговори о раду, затим пратећи подзаконски акти које доноси пре свега надлежно министарство, као и аутономни акти послодаваца (на пример правилник о раду). Ипак, поставља се питање на који начин наведено право може да се ускрати или ограничи и да ли, рецимо, непостојање уговора о раду или другог радноправног уговора уједно представља релевантну последицу која би чинила биће горенаведеног кривичног дела?

У том погледу Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, бр. Кж1. 2758/2012 од 6. 7. 2012. године, не оставља места сумњи: Сама чињеница да није закључен уговор о раду или други радноправни уговор не значи ускраћивање права јер уговор о раду представља основ за стицање права из рада, као што су пријаве за обавезно социјално осигурање, и ти акти се не могу сами по себи сматрати правом неког лица, већ су основ за стицање права.

С друге стране, иако је јасно да извршилац датог кривичног дела може да поступа само са умишљајем, поставља се питање ко може да буде извршилац. Пресуда Апелационог суда у Београду, бр. Кж1 69701/2012 од 29. 1. 2013. године, наводи следеће: Правилан је закључак првостепеног суда да окривљени А. А. не може бити извршилац кривичног дела повреда права по основу рада и права из социјалног осигурања из члана 163. КЗ-а, јер није овлашћен да води пословање и закључује уговоре о раду са лицима која су радила у „Б. Б.”, пошто није ни власник, нити из горе поменутог овлашћења проистиче да је овлашћен за обављање тих послова или да му је то била дужност. Из наведеног, између осталог, може да се закључи да извршилац овог кривичног дела може да буде власник правног лица или лице које је законски заступник, односно има руководећа овлашћења код послодавца.

ПОВРЕДА ПРАВА ПРИ ЗАПОШЉАВАЊУ И ЗА ВРЕМЕ НЕЗАПОСЛЕНОСТИ

Члан 164. КЗ-а у ставу 1. предвиђа правну заштиту права на слободно запошљавање под једнаким условима на територији Србије, док је ставом 2. прописана правна заштита права за време незапослености.

Предметни облици овог кривичног дела могу да се изврше искључиво са умишљајем, на шта упућују и саме одредбе, сходно којима ће се онај који свесно крши прописе или на други противправни начин свесно ограничава или ускраћује право другоме на слободно запошљавање под једнаким условима на територији Србије, казнити новчаном казном или затвором до једне године (став 1), односно сходно којима ће се истом казном казнити онај који се свесно не придржава закона или других прописа или општих аката о правима за време незапослености, те тиме ограничи или ускрати другоме право које му припада (став 2).

Дакле, и овде биће кривичног дела чини последица која се огледа у ограничавању или ускраћивању другоме предметног права које му припада. Ratio кривичноправне интервенције законодаваца у овом случају се огледа у жељи да се спречи било какав вид дискриминације приликом запошљавања и недозвољеног утицаја на слободу запошљавања под једнаким условима, као и да се незапосленим лицима омогући пуно уживање оних права која им по основу незапослености и припадају (пример: под одговарајућим условима примање новчане накнаде услед престанка радног односа).

Важно је подсетити да ЗОР прописује да је забрањена непосредна и посредна дискриминација лица која траже запослење, као и запослених с обзиром на пол, рођење, језик, расу, боју коже, старост, трудноћу, здравствено стање, односно инвалидност, националну припадност, вероисповест, брачни статус, породичне обавезе, сексуално опредељење, политичко или друго уверење, социјално порекло, имовинско стање, чланство у политичким организацијама, синдикатима или неко друго лично својство. У члану 20. став 1. тачка 1) ЗОР прописује да је дискриминација, између осталог, забрањена и у односу на услове за запошљавање и избор кандидата за обављање одређеног посла.

С друге стране, чланом 64. Закона о запошљавању и осигурању за случај незапослености („Сл. гласник РС”, бр. 36/2009, 88/2010, 38/2015 и 113/2017) прописано је да је обавезно осигурање за случај незапослености део система обавезног социјалног осигурања грађана којим се обезбеђују права за случај незапослености на начелима обавезности, узајамности и солидарности. Обавезним осигурањем обезбеђују се права за случај незапослености, и то новчана накнада, здравствено осигурање и пензијско и инвалидско осигурање, у складу са Законом, и друга права у складу са Законом. Поред тога, незапослени има право да, у складу са одредбама наведеног закона, слободно бира занимање и запослење, да се обавештава код Националне службе и агенције о могућностима и условима за запошљавање, да бесплатно користи услуге Националне службе и агенције, као и да са Националном службом утврди индивидуални план запошљавања, да учествује у програмима и мерама активне политике запошљавања, у складу са индивидуалним планом запошљавања, да оствари новчану накнаду за време незапослености и да оствари друга права у складу са Законом. Према томе, повреда ових права, под условима прописаним КЗ-ом, може водити кривичноправној одговорности.

ПОВРЕДА ПРАВА НА УПРАВЉАЊЕ

Инкриминацијом овог кривичног дела у члану 165. КЗ-а пружа се заштита праву на учествовање у раду и одлучивању у органу управљања. Радња кривичног дела може да буде извршена само са умишљајем и састоји се у примени силе, претњи, кршењу прописа или прибегавању другом противправном начину (…ко силом, претњом, свесним кршењем прописа или на други противправни начин…), док се последица (која улази у биће кривичног дела) састоји у спречавању или ометању одлучивања органа управљања или члана органа управљања да учествује у раду и одлучивању у том органу. Санкција је алтернативно одређена, тако да ће се учинилац казнити новчаном казном или затвором до једне године.

И ово кривично дело је у одређеној мери бланкетног карактера, па је потребно да се у конкретним ситуацијама консултују, тј. примене одговарајуће одредбе Закона о привредним друштвима („Сл. гласник РС”, бр. 36/2011, 99/2011, 83/2014 и 5/2015), односно други одговарајући закон.

Даље, законодавац је прописао квалификовани облик кривичног дела. Он постоји кад је дело учињено од стране службеног или одговорног лица злоупотребом положаја или овлашћења. У том случају санкција се састоји у новчаној казни или затвору до две године.

ПОВРЕДА ПРАВА НА ШТРАЈК

Право на штрајк је право запослених да, у складу са Законом о штрајку („Сл. лист СРЈ” бр. 29/96 и „Сл. гласник РС”, бр. 101/2005 – др. закон  и 103/2012 – одлука УС – у даљем тексту: ЗОШ) и колективним уговором, прекидом рада заштите своје професионалне и економске интересе по основу рада. Ово право зајемчено је и самим Уставом Републике Србије („Сл. гласник РС” бр. 98/2006) – запослени имају право на штрајк у складу са законом и колективним уговором. Право на штрајк може да буде ограничено само законом, сходно природи или врсти делатности (члан 61. Устава).

Праву на штрајк пружена је и кривичноправна заштита чланом 166. КЗ-а. Кривично дело има два облика. Први облик предвиђен је у ставу 1. који пружа кривичноправну заштиту непосредно праву на штрајк. Радња извршења састоји се у умишљајном (сила, претња и други противправни начини) спречавању или ометању запослених да остварују (на било који начин) своје право на штрајк. Уколико су запослени спречени да остварују своје право на штрајк, реч је о довршеном кривичном делу. С друге стране, када се радња извршења огледа у ометању запослених, оно мора бити вишекратно и озбиљно.

Да би кривично дело уопште и постојало, само право на штрајк мора да се оствари у складу са одредбама ЗОШ-а, односно у складу са одговарајућим подзаконским актима (пример: поштовање правила о минимуму процеса рада у одређеним делатностима за време трајања штрајка). Законска дефиниција штрајка (штрајк је прекид рада који запослени организују ради заштите својих професионалних и економских интереса по основу рада) налаже да само дело буде учињено у односу на минимум два лица.

Треба подсетити да организовање штрајка, односно учешће у штрајку под условима утврђеним ЗОШ-ом не представља повреду радне обавезе, не може да буде основ за покретање поступка за утврђивање дисциплинске и материјалне одговорности запосленог и не може да има за последицу престанак радног односа запосленог. Запослени који учествује у штрајку остварује основна права из радног односа, осим права на зараду, а права из социјалног осигурања – у складу с прописима о социјалном осигурању. Организатори штрајка, односно учесници у штрајку који није организован у складу са овим законом, неће уживати наведену заштиту.

Даље, члан 15. ЗОШ-а одређује да у току штрајка организованог под условима утврђеним овим законом послодавац не може да запосли нова лица која би заменила учеснике у штрајку, осим ако су угрожени безбедност лица и имовине у смислу члана 7. став 1. ЗОШ-а, одржавање минимума процеса који обезбеђује сигурност имовине и лица, као и извршавање међународних обавеза у смислу чланова 9. и 10. ЗОШ-а. Послодавац не сме да спречи запосленог да учествује у штрајку нити да употребљава мере принуде ради окончања штрајка, као ни да по основу неучествовања у штрајку предвиди повољнију зараду или друге повољније услове рада за запослене који не учествују у штрајку.

Други облик овог кривичног дела (став 2) може да буде учињен и у односу на само једно лице (само умишљајно). Наиме, одредбом овог става инкриминисано је отпуштање од стране послодавца или одговорног лица једног или више запослених због учешћа у штрајку, као што је инкриминисано и вршење других облика притиска на једног или више запослених услед истог разлога (учешће у законитом штрајку).

С тим у вези, Пресуда Окружног суда у Чачку, бр. Кж 299/09 од 10. 6. 2009. године, између осталог, наводи: Правилно је првостепени суд закључио да је окривљени у време и на начин описан у изреци предузео радњу која је потом правилно квалификована као кривично дело повреда права на штрајк из члана 166. став 2. у вези са ставом 1. КЗ-а. И по оцени овог суда у радњи окривљеног се стичу елементи наведеног кривичног дела, јер је окривљени својом радњом повредио права радника … на тај начин што их је због њиховог учешћа у штрајку најпре удаљио с посла, а потом им и отказао уговоре о раду. Дакле, неосновано се жалбом указује на то да основ отказа уговора о раду није њихово учешће у штрајку, већ злоупотреба права на штрајк, с обзиром на то да је првостепени суд управо закључио супротно, па се жалба у том делу показује неоснованом. Како је напред наведено, и Кривични закон је правилно примењен јер је радња окривљеног правилно оквалификована по наведеном члану, за шта је првостепени суд дао потпуне и правилне разлоге.

ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА НА ШТРАЈК

Ово кривично дело регулисано је чланом 167. КЗ-а, при чему се радња извршења састоји у организовању или вођењу штрајка у супротности са законом или другим прописима. Пре свега, та усклађеност се цени у односу на одредбе ЗОШ-а, али релевантне су и одредбе других посебних закона и подзаконских аката који регулишу тематику штрајка (нпр. одредбе закона који регулише орган јавног реда – полицију). С друге стране, само слово закона упућује на организатора односно предводника штрајка као јединог субјекта подобног да буде извршилац кривичног дела. У субјективном смислу мора да постоји умишљај који у себи садржи и свест да се штрајк води односно организује у супротности са законом или другим прописом.

Закон о штрајку прописује услове, процес и рокове приликом организовања штрајка запослених, али се очекује доношење новог закона који ће уредити предметну материју на модернији и детаљнији начин.

Такође, да би ово кривично дело постојало, мора да наступи и одговарајућа последица. Она се огледа у довођењу у опасност живота или здравља људи или имовине већег обима (према правном схватању на седници Кривичног одељења Врховног Суда Србије од 17. априла 2006. године, имовину већег обима представља имовина чија вредност прелази износ од РСД 1.200.000) или ако су услед тога наступиле друге тешке последице, уколико тиме нису остварена обележја неког другог кривичног дела. Оваква формулација имплицира формалну супсидијарност. То значи да, уколико су наступиле неке друге тешке последице, неће постојати ово, већ искључиво неко друго кривично дело. Сам КЗ на то упућује. Што се санкције тиче, овај члан КЗ-а прописује да ће учинилац бити кажњен затвором до три године.

ЗЛОУПОТРЕБА ПРАВА ИЗ СОЦИЈАЛНОГ ОСИГУРАЊА

Кривично дело из члана 168. КЗ-а може да се изврши само са умишљајем. Одредбе датог члана јасно упућују на такав закључак. Извршилац је одговарајуће лице којем не припада неко право из осигурања, док се управо радња извршења састоји у симулирању или проузроковању болести или неспособности за рад, односно постизању на било који други противправни начин признања неког неприпадајућег права из области социјалног осигурања. Посреди је право које извршиоцу дела не припада на основу закона, других прописа или општих аката. Дакле, и наступање последице улази у биће кривичног дела, а последица се састоји у постизању признања права из осигурања супротно прописима или општим актима. За извршиоца је прописана санкција изрицања новчане казне или затвора до једне године.

У том смислу и ово дело је у одређеној мери бланкетног карактера и неопходно је консултовати одговарајуће прописе приликом оцене постојања кривичноправне одговорности, а пре свега Закон о здравственом осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 107/2005, 109/2005, 57/2011, 110/2012, 119/2012, 99/2014, 123/2014, 126/2014, 106/2015 и 10/2016). С тим у вези, у последње време је врло актуелна тема злоупотреба боловања у нашој држави, пре свега због штете коју трпи послодавац, мада је у погледу овог кривичног дела још битнија штета коју трпи држава која плаћа накнаду зараде запосленом након 30. дана боловања, у складу са законом, при чему болест или не постоји или постоји, а запослени не ради на свом оздрављењу, већ супротно – злоупотребљава привремену спреченост за рад (нпр. ради код другог послодавца, ради „на црно” итд.).

НЕПРЕДУЗИМАЊЕ МЕРА ЗАШТИТЕ НА РАДУ

Чланом 169. ставом 1. КЗ-а прописано је следеће: Лице одговорно за предузимање мера заштите на раду које се свесно не придржава закона или других прописа или општих аката о мерама заштите на раду, услед чега може наступити опасност за живот или здравље запослених, казниће се затвором до три године.

Закључак је следећи: Извршилац овог дела може да буде само лице које је, на основу закона, других прописа или општег акта послодавца (нпр. правилник о безбедности и здрављу на раду), одговорно за предузимање мера заштите на раду. Међутим, није довољно пуко постојање чињенице да је једно лице одговорно лице. Мора постојати и умишљај, а исти се састоји у свесном непридржавању закона, прописа или општих аката о мерама заштите на раду. У биће кривичног дела улази и последица, која је нешто сложеније конципирана јер се захтева да, услед предметног непридржавања од стране одговорног лица, „може да наступи” опасност за живот или здравље запослених.

У погледу разлике између овог кривичног дела и неких других предвиђених КЗ-ом, и то када је у питању последица дела, Врховни касациони суд је у Пресуди бр. Кзз 1184/2015 од 9. 2. 2015. године заузео следећи став: Врховни касациони суд налази да бранилац окривљеног М. М. захтевом неосновано указује и на погрешну квалификацију кривичног дела, истичући да се у радњама евентуално стичу законска обележја кривичног дела из члана 169. став 1. КЗ-а, односно из члана 280. став 2. КЗ-а, што су наводи којима се правноснажна пресуда побија због повреде кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП-а. Наиме, последица кривичног дела непредузимања мера заштите на раду из члана 169. став 1. КЗ-а јесте само могућност наступања опасности по здравље или живот запослених, док је код кривичног дела изазивање опасности необезбеђивањем мера заштите на раду из члана 280. став 2. КЗ-а, последица дела наступање опасности за живот или тело људи или имовину већег обима. У конкретном случају, услед пропустa окривљеног да оштећеном обезбеди коришћење средстава и опреме за личну заштиту на раду, дошло је до наступања теже последице – тешке телесне повреде код оштећеног, која није прописана као законско обележје кривичног дела непредузимање мера заштите на раду из члана 169. став 1. КЗ-а, нити изазивање опасности необезбеђивањем мера заштите на раду из члана 280. став 2. КЗ-а, већ кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 3. КЗ-а, у вези са чланом 281. став 1. и 2. КЗ-а, за које су ови окривљени оглашени кривим правноснажном пресудом. Стога су као неосновани оцењени наводи захтева браниоца окривљеног М. М. да је на кривично дело које је предмет оптужбе погрешно примењен закон и, следствено томе, правноснажном пресудом на штету окривљених није учињена повреда кривичног закона из члана 439. тачка 2) ЗКП-а.

Више је него јасна важност одредаба Закона о безбедности и здрављу на раду („Сл. гласник РС”, бр. 101/2005, 91/2015 и 113/2017) приликом оцене постојања овог кривичног дела.

 

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Дескрипторном обрадом таксативно побројаних кривичних дела по основу рада може се извући наредни закључак: Права по основу рада додатно су заштићена кривичноправном инкриминацијом и то у случајевима који су, услед властитих специфичности, стављени ван домашаја правних норми из области радног, социјалног и права штрајка.

С друге стране, у овом питању осетна је штурост и недовољна развијеност доступне судске праксе, чији би развој допринео и разјашњавању бројних проблема и недоумица које се односе на ефикасну заштиту права по основу рада када су иста под ризиком да буду предмет најопаснијих облика претњи. Није искључено ни постојање правно-политичких разлога, као и одговарајуће радноправне културе у Републици Србији, која, услед неажурности и временске неефикасности судства, можда и није најпогоднија платформа за масовно коришћење механизма правне заштите који је у овом тексту и изложен.