Кривична дела разбојништва и разбојничке крађе у Кривичном законику

Анализа бића кривичних дела разбојништво и разбојничка краћа дата је кроз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе правилном разумевању спорних ситуација у пракси.

Кривични законик сврстава кривична дела разбојништва и разбојничке крађе у XXI главу, коју чине кривична дела против имовине. Специфичност оба дела је да, упркос томе што су сврстана у ту главу и јесу уперена и против имовине, имају и други заштитни објекат – слободу и сигурност грађана. Ако се посматрају као дела уперена против имовине, спадају у групу оних која су уперена ка појединим стварима, а не имовини оштећеног као целини (као што је случај са кривичним делима преваре и изнуде). Друга специфичност је у томе што су оба кривична дела сложена – састоје се из крађе и принуде.

Основни облик кривичног дела разбојничка крађа прописан је у чл. 205. Кривичног законика и тај облик чини ко је на делу крађе затечен, па у намери да украдену ствар задржи употреби силу против неког лица или претњу да ће непосредно напасти на живот или тело.

Кривично дело чини онај ко је већ ствар одузео, али је затечен пре него што је успео да стекне мирну државину – без обзира на то да ли уопште није успео да напусти лице места или је затечен при одношењу ствари. Према томе, за постојање дела није неопходно да учинилац буде затечен на лицу места, већ у било ком тренутку и на било ком месту све док се налази у бекству, односно док није успоставио безбедно и мирно притежање ствари (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 519/90 од 2. 10. 1990. године). Закон децидирано наводи да је учинилац затечен на делу крађе из чл. 203. КЗ-а, али свакако треба узети у обзир да разбојничка крађа постоји и кад неко примени силу или претњу када је затечен на делу тешке крађе и око тога нема спора ни у теорији ни у пракси. Тако разбојничка крађа постоји када окривљени на пијаци приђе оштећеној, из руке јој истргне торбу и почне да се удаљава, па када му оштећена приђе и покуша да му одузме своју торбу, исту удари у пределу главе, при чему је окривљени очигледно ту и затечен при извршењу тешке крађе на дрзак начин (Пресуда Првог основног суда у Београду, К. Бр. 1624/15 од 21. 1. 2016. године). Међутим, ситуација је другачија када је учинилац затечен на делу ситне крађе. Ранија судска пракса (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 1310/81) и један део теорије (примера ради, професор Зоран Стојановић) на становишту су да и тада постоји разбојничка крађа. Новија судска пракса одступа од тог мишљења и, држећи се језичког тумачења, налази да нема овог дела када је у питању ситна крађа, примера ради када је оптужени применио силу када је затечен како у ранац ставља 6 до 7 кг кукуруза, вредности од око 60 динара, јер је ишао за тим да прибави себи малу имовинску корист, те стога не постоје елементи кривичног дела крађе из чл. 203. КЗ-а, већ елементи кривичног дела ситна крађа из чл. 210. КЗ-а, која није саставни део кривичног дела разбојничка крађа (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 913/07 од 6. 2. 2008. године).

Као и код кривичног дела крађе, објекат дела је туђа покретна ствар, а одредбом чл. 112. ст. 16. КЗ-а прописано је да се покретном ствари сматра и свака произведена или сакупљена енергија за давање светлости, топлоте или кретања, телефонски импулс, рачунарски податак и рачунарски програм.

Радња извршења кривичног дела састоји се у употреби силе или претње. За силу и претњу важи све оно што је предвиђено и приликом кривичног дела принуде. У том смислу сила се пре свега односи на употребу физичке снаге, али је могућа и примена механичке, менталне или друге силе, као и употреба алкохола, дроге или медикамената подобних да натерају оштећеног да поступи супротно својој вољи. Могућа је примена и апсолутне силе, која потпуно искључује вољу оштећеног, и компулсивне силе, која не искључује у потпуности вољу оштећеног, али је подобна да га принуди да нешто учини против своје воље. Одредбом чл. 112. ст. 12. КЗ-а изричито је прописано да се под силом подазумева и примена хипнозе и омамљујућих средстава са циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор. Претња представља стављање оштећеном у изглед да ће се непосредно напасти на живот или тело, при чему мора бити озбиљна и стварна, подобна да изазове код оштећеног страх одговарајућег интензитета. На питање да ли је нужно да претња буде реална, односно остварива – да ли постоји кривично дело када се оштећеном прети нпр. црном магијом, празним или пластичним пиштољем и слично, судска пракса је одговорила да је потребно да оштећени у претњу верује, да је за њега она реална, без обзира на стварне околности. Претња може бити предузета и конклудентном радњом. За постојање дела потребно је да су сила или претња предузете у намери да се украдена ствар задржи. Ако су предузете у било којој другој намери, неће постојати ово кривично дело. Тако је и Апелациони суд нашао да нема разбојничке крађе ако су учиниоци силу применили да би побегли када су затечени како краду бакарну жицу, што јасно произлази из чињенице да су силу применили у тренутку кад их је оштећени пресрео, када нису имали у рукама ништа од одузетих ствари, нити су их понели са собом када су напустили стовариште (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. Бр. 422/16 од 31. 5. 2016. године).

 Дело је свршено када су сила и претња предузете, без обзира на то да ли је учинилац успео да задржи ствар или није. Важно је подвући да није потребно да се претња или сила примењују према власнику ствари која је претходно одузета, већ се могу применити према било ком лицу које је учиниоца затекло, укључујући и полицију, чуваре, али и случајне пролазнике. Такође, за постојање дела није потребно ни да је то лице покушало да спречи учиниоца у крађи, довољно је и да се потпуно пасивно држало након што је затекло учиниоца (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. Бр. 3508/10 од 19. 7. 2010. године). Став је судске праксе да постоји једно кривично дело када је сила примењена према двојици или више оштећених, па тако постоји једно кривично дело када учинилац, како би побегао са одузетим стварима, уђе у возило, па када му оштећени препрече пут, возилом удари у њих и напусти лице места (Пресуда Првог основног суда у Београду Спк 64/15 од 10. 3. 2015. године).

Први тежи облик постоји кад вредност одузетих ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара. И овде треба узети, као и код крађе, да је суд дужан да у сваком конкретном случају утврди вредност одузетих ствари јер је у питању битан елемент бића кривичног дела, те није довољно да та вредност буде утврђена само оквирно (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж1 бр. 5299/10 од 1. 12. 2010. године), као и да у вредност одузетих ствари не улази штета причињена на објекту приликом извршења кривичног дела (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. 1. бр. 736/10 од 9. 3. 2010. године) или на стварима оштећеним приликом вршења принуде према оштећеном, нрп. вредност поцепане мајице, разбијеног телефона и слично.

Други тежи облик постоји ако је дело учињено од стране групе или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда. Појам групе одређен је одредбом чл. 112. ст. 22. КЗ-а, који прописује да групу чине најмање три лица повезана ради трајног или повременог вршења кривичних дела, при чему она не мора да има дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства нити развијену структуру. Група постоји и кад три учиниоца изврше само једно кривично дело, под претпоставком да су се удружили ради извршења више дела. У супротном, може се радити само о саизвршилаштву у извршењу основног облика разбојничке крађе.

Алтернативно је постављен и тежи облик код ког је приликом извршења дела некоме са умишљајем нанета тешка телесна повреда. То поново може бити било које лице, не само власник ствари или неко ко је учиниоца покушао да спречи у извршењу крађе, али је битно да је повреда нанета да би се ствар задржала, а не да би се ствар одузела, јер би тад било речи о разбојништву, а не разбојничкој крађи.

Најтежи облик постоји када је дело извршено од стране организоване криминалне групе. Организована криминална група је појам дефинисан одредбом чл. 112. ст. 35. КЗ-а, и то као група од три или више лица, која постоји одређено време и делује споразумно у циљу вршења једног или више кривичних дела за која је прописана казна затвора од четири године или тежа казна, ради непосредног или посредног стицања финансијске или друге користи.

Имајући у виду запрећену казну, покушај разбојничке крађе је увек кажњив (чл. 30. КЗ-а).

Основни облик кривичног дела разбојништво, прописан у чл. 206. Кривичног законика, чини ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем прибави себи или другом противправну имовинску корист.

Радња извршења се и код овог кривичног дела састоји у употреби силе или претње, али у намери да се ствар одузме, а не већ одузета ствар задржи – принуда претходи крађи, а не обрнуто, као код разбојничке крађе. За постојање кривичног дела није потребно да оштећени пружа отпор, односно да се сила и претња примењују у циљу савлађивања тог отпора – могуће је и да је оштећени потпуно пасиван. За силу и претњу важи све што је речено код разбојничке крађе – сила се мора применити према неком лицу, али није нужно да то буде оштећени власник или држалац ствари која се одузима. С друге стране, за разлику од кривичног дела принуде из чл. 135. КЗ-а, не долази у обзир примена силе према стварима (нпр. разбијање ствари оштећеног), већ искључиво према лицима. Претња такође мора бити квалификована као да ће се напасти на живот или тело и потребно је да је она из угла оштећеног озбиљна, да он у њу верује, те дело постоји и кад се прети лажним оружјем. Тако је Врховни суд нашао да је разбојништво извршено и кад је учинилац претио оштећеној гасним упаљачем у облику пиштоља, нашавши да су неосновани наводи одбране да је у питању неподобно средство за извршење дела (Пресуда Врховног суда Србије Кж. Бр. 393/03 од 23. 10. 2003. године). Уколико се пак прети или употребљава право оружје, долази у обзир и стицај са кривичним делом, недозвољена производња, држање, ношење и промет оружја и експлозивних материја – чл. 348. ст. 4. КЗ-а. У том смислу су донете и пресуде Апелационог суда у чијим образложењима је наведено да нема привидног стицаја по основу консумпције када учинилац аутоматском пушком или пиштољем изврши разбојништво, већ је у питању реални стицај недозвољеног ношења оружја и разбојништва (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 2860/12 од 16. 1. 2012. године и Кж. бр. 869/15 од 20. 10. 2015. године).

Иако законодавац прописује као радњу извршења одузимање туђе ствари, судска пракса је на становишту да разбојништво постоји и када оштећени под утицајем силе или претње ствар сам преда учиниоцу. Примера ради, када је учинилац, уз претњу пиштољем, захтевао од раднице у златари да му преда накит, па она то и учинила спаковавши златне ланчиће у кесу коју јој је пружио, суд је нашао да је у питању разбојништво (Пресуда Вишег суда у Новом Саду К. бр. 244/11 од 30. 1. 2012. године), као и када су окривљени уз претњу оружјем захтевали од оштећених да им предају новчанике, што су исти и учинили (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. Бр. 3503/13 од 27. 11. 2013. године).

Кривично дело је свршено када учинилац ствар одузме, односно кад стекне мирно притежање. Сама примена силе или претње у намери да се ствар одузме представљала би покушај. Примера ради, покушај разбојништва постоји када учиниоци, држећи у рукама сатару и нож, претресу оштећеног, али не пронађу код њега новац нити друге ствари, а затим напусте лице места (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. Бр. 3503/13 од 27. 11. 2013. године).

За постојање саизвршилаштва није неопходно да сваки од саизвршилаца предузме радњу извршења – силу или претњу, па тако када један од њих чува стражу, односно омогућава долазак и бекство са места извршења непосредним извршиоцима, при чему те радње имају карактер извршилачких радњи јер представљају неопходан, битан део процеса извршења кривичног дела, у питању ће бити саизвршилаштво, а не помагање у извршењу дела (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. Бр. 590/2016 од 9. 6. 2016. године). Слично томе, саизвршилаштво постоји и када окривљени заједно сачекају оштећену у ходнику зграде у којој станује и приђу јој маскирани са капуљачама на глави, па је окривљени удари песницом, након чега јој окривљена истргне торбу са рамена (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. Бр. 983/2014 од 30. 10. 2014. године).

Конструкција продуженог кривичног дела приликом разбојништва могућа је само уколико су сила и претња биле уперене према истом лицу (примера ради, учинилац више пута, уз претњу пиштољем, узима новац из исте трафике где ради иста радница). Уколико су сила и претња учињене према више различитих особа, може се говорити само о стицају јер је одредбом чл. 61. ст. 2. КЗ-а прописано да кривична дела управљена против личности могу чинити продужено дело само ако су учињена према истом лицу (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. Бр. 40/10 од 31. 3. 2010. године).

Први тежи облик постоји када је дело извршено од стране групе или је неком лицу са умишљајем нанета тешка телесна повреда, или вредност одузетих ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара. Када је квалификаторна околност наношење тешке повреде оштећеном, сматраће се да су тежи облик дела учинили сви саизвршиоци, а не само онај који је телесну повреду и нанео. Тако, када један од саизвршилаца оштећеног удари песницом и сломи му нос, а затим други окривљени и он одузму од оштећеног новчаник, телефоне и ручни сат, обојица врше квалификовани облик кривичног дела разбојништво (Пресуда Вишег суда у Новом Саду К. бр. 126/2013 од 3. 7. 2013. године). Како је већ наведено, за постојање групе није довољан само договор да се изврши једно кривично дело, већ да су се чланови групе повезали ради вршења више кривичних дела, односно, како је то Апелациони суд нашао, да су исти пре или након предметног дела извршили још неко кривично дело или се макар договорили да изврше још неко дело (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 1002/15 од 25. 11. 2015. године).

Други тежи облик постоји ако је дело извршено од стране организоване криминалне групе. За оба тежа облика иначе важи све што је већ речено за разбојничку крађу.

Закон познаје и привилеговани облик разбојништва, прописан у чл. 206. ст. 4. КЗ-а, који постоји када вредност одузетих ствари не прелази износ од 5.000,00 динара, а учинилац је ишао за тим да прибави малу имовинску корист. Овде се практично ради о примени силе или претње ради извршења ситне крађе. Према томе, као и код ситне крађе, није довољно само да вредност одузетих ствари не пређе прописани цензус од 5.000,00 динара, већ и да учинилац иде за тим да прибави малу корист, што значи да он макар приближно зна вредност ствари коју одузима. Одузимање новчаника, торби и слично, чија садржина учиниоцу није позната, никада не може представљати ситно разбојништво. Апелациони суд је нашао да ни одузимање мобилног телефона у ноћним условима смањене видљивости, у којима окривљени не може одмах проценити вредност те техничке робе, не може представљати привилеговани облик дела, иако је вредност телефона касније процењена на 2.000,00 динара (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1743/11 од 18. 5. 2011. године). Слично томе, када учиниоци, уз ударце по телу оштећеног, траже да им он „да све паре”, па оштећени преда сав новац који има код себе, али тај износ не пређе цензус од 5.000,00 динара, није у питању привилеговани, већ основни облик дела, јер окривљени нису ишли за тим да прибаве малу корист, већ да одузму све што код оштећеног пронађу (Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 5134/2010 и Вишег суда у Новом Саду К. бр. 62/10 од 10. 5. 2010. године).

Покушај свих облика разбојништва је кажњив, што је за привилеговани облик, због запрећене казне до три године затвора, посебно и прописано у чл. 206. ст. 5. КЗ-а.

Коначно, треба напоменути и да због својих саставних елемената – крађе и принуде – разбојништво има велике сличности са изнудом. Наиме, приликом разбојништва сила и претња се предузимају да би се ствар одузела у намери прибављања противправне имовинске користи, а приликом изнуде се у истој намери, такође силом или претњом, други принуди да нешто учини на штету своје или туђе имовине. У пракси се могу јавити веома спорне ситуације, а чак и оне које су такорећи неспорне, ипак могу отворити питање о ком кривичном делу се ради. Примера ради, класично разбојништво постоји када учинилац, уз претњу ножем, од раднице у продавници тражи да му преда пазар. Зар се не може рећи да ју је претњом принудио да нешто учини на штету имовине власника продавнице? Како овај пример јасно указује, разлика се не може тражити на терену простог језичког тумачења и рећи да код разбојништва учинилац сам одузима ствар, док код изнуде оштећени под дејством силе и претње ствар сам даје, јер би у супротном огроман број разбојништава постало изнуда. Судска пракса је границу повукла на другом месту – приликом разбојништва се силом и претњом утиче на оштећеног да ствар одмах преда, док приликом изнуде постоји временска дистанца између примене силе и претње и радње која се од оштећеног захтева, односно, како то Апелациони суд налази, делатност оштећеног се временски и просторно дистанцира од принуде (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 5558/2013 од 10. 3. 2014. године).