Кривично дело изнуде из члана 214. Кривичног законика у судској пракси

Правилна примена Кривичног законика подразумева, најпре, прикупљање, а потом и оцену нужних и неопходних доказа датог кривичноправног догађаја, а такав случај је и код утврђивања да ли је у датој животној ситуацији учинилац извршио кривично дело изнуде из члана 214. КЗ-а. Уз анализу поменутог кривичног дела, у тексту који следи наводимо и илустративне примере из судске праксе

 

Kривично дело изнуде је предвиђено у члану 214. Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, у даљем тексту: КЗ), а у глави 21. под називом „Кривична дела против имовинеˮ.

 

Наведено кривично дело има основни облик (ст. 1) и четири тежа облика (ст. 2, 3, 4. и 5).

Основни облик, предвиђен у члану 214. ст. 1. КЗ-а, гласи: „Ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист силом или претњом принуди другог да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине, казниће се…ˮ

Први, тежи облик предвиђен је у члану 214. ст. 2. КЗ-а и гласи: „Ако је делом из ст. 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу који прелази четиристо педесет хиљада динара, казниће се…ˮ

Други, тежи облик предвиђен је у члану 214. ст. 3. КЗ-а и гласи: „Ако је делом из ст. 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу који прелази милион и петсто хиљада динара, казниће се…ˮ

Трећи, тежи облик предвиђен је у члану 214. ст. 4. КЗ-а и гласи: „Ко се бави вршењем дела из ст. 1–3. овог члана или је дело извршено од стране групе, казниће се…ˮ

Четврти, тежи облик предвиђен је у члану 214. ст. 5. КЗ-а и гласи: „Ако је дело из ст. 1–3. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, учинилац ће се казнити…ˮ.

 

Основни облик кривичног дела изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а има три нужна елемента:

– принуђавање другог употребом силе или претње да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине;

– намеру учиниоца да себи или другом прибави противправну имовинску корист;

– њихову међусобну узрочно-последичну везу.

 

Законодавац је у бићу основног облика кривичног дела употребио израз „принудаˮ у смислу да учинилац употребом силе или претње принуди другог да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине. То одмах асоцира на кривично дело принуде из члана 135. КЗ-а које гласи: „Ко другог силом или претњом принуди да нешто учини или не учини или трпи …ˮ.

У том смислу је кривично дело изнуде из члана 214. КЗ-а специфично кривично дело и појављује се као посебан случај принуде.

Кривично дело принуде из члана 135. КЗ-а налази се у групи кривичних дела против слобода и права човека и грађанина (глава 14. Кривичног законика). Како се принуда – употреба силе или претње појављује као средство за остварење основног циља изнуде, а то је прибављање противправне имовинске користи, то се ово кривично дело налази у групи кривичних дела против имовине.

Радња принуђавања односи се на употребу силе или претње, а то су основни елементи кривичног дела принуде из члана 135. КЗ-а. Када је реч о употреби силе могућа је и апсолутна и компулзивна сила, као и употреба омамљујућих средстава. Наравно, сила мора бити употребљена према пасивном субјекту непосредно, али може бити употребљена и према блиском лицу пасивног субјекта.

Претња мора бити озбиљна, а што се и подразумева, иако законодавац не употребљава израз „озбиљна претњаˮ. Озбиљност претње мора се ценити са гледишта и схватања пасивног субјекта. Зло којим се прети може се односити како на лице које се принуђава, тако и на њему блиско лице. Битно је да постоји претња таквим злом која је подобна за принуђавање пасивног субјекта на чињење или нечињење.

У овом случају, треба водити рачуна да само „одређени степенˮ силе или претње одређује ово кривично дело, а што је битно за разграничење кривичног дела изнуде од кривичног дела разбојништва из члана 206. КЗ-а, о чему ће бити речи у овом тексту.

Употреба силе или претње према пасивном субјекту мора за последицу да има активност тог лица у смислу да учини нешто или не учини на штету своје или туђе имовине. Дакле, мора постојати узрочно-последични однос. У тој ситуацији, таква делатност оштећеног, било у виду активне радње или у непредузимању радњи за резултат треба да има штетну последицу за његову или туђу имовину. Наравно, последице се могу односити како на покретну тако и на непокретну имовину.

У ситуацији кад је од стране учиниоца употребљена сила или претња, а оштећени – пасивни субјекат не предузме никакву радњу на штету своје или туђе имовине, неће постојати ово кривично дело. Важи и обрнуто, ако оштећени предузме радње на штету своје или туђе имовине, али то не чини под утицајем принуде, такође неће постојати кривично дело изнуде из члана 214. КЗ-а.

Целокупна предузета радња учиниоца, која је претходно описана, мора се предузети у намери да се себи или другом прибави противправна имовинска корист. Управо ова намера са својом садржином чини изнуду имовинским кривичним делом. То даље значи, да ако је предузета радња принуђавања у виду употребе силе или претње, али у другој намери, неће постојати ово кривично дело већ, на пример, кривично дело принуде из члана 135. КЗ-а или пак неко друго кривично дело.

Сматра се да постоји свршено кривично дело у свом основном облику, ако је употребом силе или претње, неко лице принуђено да учини или не учини нешто на штету своје или туђе имовине, али није неопходно да је учинилац за себе или другог прибавио противправну имовинску корист, али таква намера мора постојати. Сама употреба силе или претње у наведеној намери представља покушај овог кривичног дела, који је по закону кажњив.

Употреба израза „коˮ у ст. 1. члана 214. КЗ-а значи да учинилац овог кривичног дела може бити свако лице, а дело се може извршити само са директним умишљајем, који у себи обухвата и намеру прибављања противправне имовинске користи.

Тежи облици овог кривичног дела, а предвиђени у члану 214. ст. 2, 3, 4. и 5. односе се, с једне стране, на извршење основног облика кривичног дела (члан 214. ст. 1. КЗ-а), али је предузетим радњама прибављена противправна имовинска корист у одређеним износима. Значи, ради се о облицима кривичног дела изнуде, који су квалификовани висином прибављене противправне имовинске користи (ст. 2 – ако износ прелази четиристо педесет хиљада динара, а до износа од милион и петсто хиљада динара, а ст. 3. – ако прелази износ од један милион и петсто хиљада динара, с тим да горња граница новчаног износа није предвиђена).

У члану 214. ст. 4. КЗ-а предвиђена је квалификаторна околност у виду бављења кривичним делом, а тај појам треба разумети у смислу колективног кривичног дела, односно извршењем више кривичних дела изнуде у реалном стицају, а такође је предвиђена и квалификаторна околност ако је дело извршено од стране групе, а што подразумева остварење услова везаних за појам групе из члана 112. тач. 22) КЗ-а.

У члану 214. ст. 5. КЗ-а предвиђена је нова квалификаторна околност, а то је извршење дела од стране организоване криминалне групе, што подразумева испуњење услова из члана 112. тач. 35) КЗ-а у којем је дат појам организоване криминалне групе.

С обзиром на то да је, како је претходно наведено, изнуда напросто квалификовани облик принуде, најчешће се, како теоријски, тако и у судској пракси, јавља проблем разграничења између кривичног дела изнуде и кривичног дела разбојништва.

Иако ће се разграничење ова два кривична дела најбоље уочити кроз приказане судске облике, што предстоји у наставку овог текста, претходно, ипак, треба истаћи следеће.

Решење питања разграничења између изнуде и разбојништва је и од практичног значаја, а проблем настаје у оним случајевима када је употребом силе или претње да ће се напасти на живот или тело, неко лице принуђено да учиниоцу преда неку покретну ствар. Скоро је општеприхваћено становиште да одузимање ствари у смислу разбојништва, значи принуђавање пасивног субјекта да ствар преда учиниоцу, па се тим поводом истичу два критеријума за разграничење разбојништва и изнуде у оваквим случајевима.

По једном, основно је каквог су интензитета употребљена сила или претња. Ако се сила употребљава да би се савладао отпор жртве, тада постоји разбојништво.

По другом схватању, основ разграничења је у времену предаје ствари, па се тако код разбојништва ствар под утицајем принуде одмах непосредно предаје учиниоцу дела, док су код изнуде делатности жртве најчешће временски и просторно дистанциране од принуде. Разбојништво би по овом схватању постојало увек када је учинилац употребом силе или претњом, принудио оштећеног да му ствар непосредно преда, или да је непосредно на лицу места напусти.

Очигледно је, међутим, да није могуће формулисати јасне и потпуне критеријуме за разграничење ова два дела који би били апсолутно задовољавајући. У сваком случају, мора се поћи од свих околности извршења кривичног дела, јер разбојништво значи по правилу теже насиље, односно употребу принуде јачег интензитета ради сламања отпора оштећеног. Мада је за разбојништво, такође, карактеристично настојање да се противправна имовинска корист прибави одмах, непосредно, оштећеном се не оставља могућност да својим деловањем онемогући учиниоцу дела прибављање ове користи.

Наравно, правилна примена Кривичног законика подразумева најпре прикупљање, а потом и оцену нужних и неопходних доказа датог кривичноправног догађаја, а такав је случај и код утврђивања да ли је у датој животној ситуацији учинилац извршио кривично дело изнуде из члана 214. КЗ-а.

То надаље значи да је за сагледавање суштине овог текста нужно, а након што су изнети основни елементи овог кривичног дела, приказати карактеристичне судске одлуке, као правни одраз многобројних испреплетених животних ситуација, и које ћемо представити у оквиру следећих целина:

1) опште карактеристике овог кривичног дела;

2) нужност конкретизовања предузетих радњи употребе силе или претње;

3) садржина употребљене силе или претње;

4) однос кривичног дела изнуде из члана 214. КЗ-а и кривичног дела разбојништва из члана 206. КЗ-а;

5) кривично дело изнуде из члана 214. КЗ-а звано „рекетˮ;

6) кривично дело изнуде из члана 214. КЗ-а и примена института општег дела Кривичног законика;

7) однос кривичног дела изнуде из члана 214. КЗ-а и других кривичних дела.

 

1. ОПШТЕ КАРАКТЕРИСТИКЕ КРИВИЧНОГ ДЕЛА ИЗНУДЕ ИЗ ЧЛАНА 214. КЗ-а

 

Случај #1

Кривично дело изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а је карактеристично по томе што се употребом претње не ставља у изглед оштећеном непосредни напад на живот или тело, али се ослабљује воља оштећеног у толикој мери да он услед те озбиљне претње сâм одлучује да нешто учини на штету своје имовине како би отклонио опасност за заштићено добро.

(Пресуда Вишег суда у Новом Саду, К 37/13 од 13. 6. 2013. и Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж 3427/13 од 25. 2. 2014)

 

Случај #2

За постојање најтежег облика кривичног дела изнуде из члана 180. ст. 3. КЗ-а РС (сада члан 214. КЗ-а) довољно је да постоји споразум два или више лица да изврше ово дело што може бити учињено и неком конклудентном радњом, под условом да се неко од тих лица јавља као организатор и да код извршиоца постоји свест да се изнуда тако врши, при чему није битан начин и у ком својству ко учествује, јер одговарају и организатор и извршилац, с тим што суд треба да утврди ко је организатор, а ко извршилац.

(Пресуда Окружног суда у Лесковцу, К 83/03 од 25. 6. 2004. и Решење Врховног суда Србије, Кж 1502/04 од 23. 6. 2005)

 

Случај #3

Апелациони суд налази да је у жалби браниоца основано указивање да првостепени суд није могао радње окривљеног правно оценити као кривично дело изнуде из члана 214. ст. 4. КЗ-а, с обзиром на то да квалификовани облик кривичног дела постоји ако је дело извршено од стране организоване групе, док одредба члана 112. тач. 22) КЗ-а прописује да је организована група она група коју чини најмање три лица која су се удружила ради вршења кривичног дела.

С тим у вези, основана је жалба браниоца окривљеног да није на несумњив начин утврђено да је окривљени био члан организоване групе, односно да се удружио са лицима (…) ради вршења кривичних дела, већ је његова улога постојала само у вршењу једног кривичног дела, па не стоји правна оцена његових радњи по одредби члана 214. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а. Дакле, да би се радило о организованој групи, према поменутој одредби, није довољно да су се лица удружила ради вршења само једног кривичног дела.

Стога је Апелациони суд, примењујући одредбу члана 5. ст. 2. КЗ-а, пресуду првостепеног суда преиначио и радње окривљеног правно оценио као кривично дело изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Вишег суда у Чачку, К 24/11 од 28. 12. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1059/12 од 3. 9. 2012)

 

Случај #4

Да би окривљени били оглашени кривим због кривичног дела изнуде из члана 180. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а РС, односно да дело буде извршено организовано, мора се доказима утврдити организовано деловање, специфична улога организатора и непосредних извршилаца.

Кривично дело је извршено организовано када је целокупна активност при предузимању кривичноправних радњи заједничка и претходи јој планирање, подела улога, конкретизовање активности, а што укључује и очекивање одређеног резултата од таквог деловања.

(Пресуда Окружног суда у Чачку, К 93/01 од 10. 12. 2004. и Решење Врховног суда Србије, Кж 573/05 од 16. 2. 2006)

 

2. НУЖНОСТ КОНКРЕТИЗОВАЊА ПРЕДУЗЕТИХ РАДЊИ УПОТРЕБЕ СИЛЕ ИЛИ ПРЕТЊЕ

 

Случај #1

Пресудом првостепеног суда окривљени је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а.

Против наведене пресуде жалбу је изјавио пуномоћник оштећеног.

Оптужбом оштећеног, као тужиоца, окривљеном је стављено на терет да је у намери да себи прибави противправну имовинску корист, након неког краћег периода од учињене позајмице, оштећеног као тужиоца свакодневно узнемиравао телефоном, а потом принудио да закључе уговор о зајму.

По оцени Апелационог суда, првостепени суд је правилно нашао да оштећени као тужилац у поднетом оптужном акту није навео којом га је то конкретном претњом или силом окривљени принудио да нешто учини на штету своје или туђе имовине, већ је само навео да га је окривљени свакодневно узнемиравао телефоном, а затим га принудио да закључи уговор о зајму, не наводећи у чему се конкретно састојала та принуда и узнемиравање од стране окривљеног.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1541/14 од 8. 4. 2014)

 

Случај #2

Код кривичног дела изнуде претња мора бити озбиљна и као такву је оштећени морао схватити, који се на тај начин принуђује да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине.

Првостепени суд је окривљеног огласио кривим због кривичног дела изнуде у покушају из члана 214. ст. 2. у вези са ст. 1. и чланом 30. КЗ-а јер је критичном приликом у намери да себи прибави противправну имовинску корист претњом покушао да принуди оштећеног да му на штету своје имовине преда наведени износ новца.

Првостепени суд није дао разлоге о одлучним чињеницама које се односе на законска обележја наведеног кривичног дела, односно није дао разлоге о томе да ли је на начин описан у изреци пресуде, оптужени покушао да принуди оштећеног на предају новца, односно какву силу или озбиљну претњу је према њему применио. Ово зато што код овог кривичног дела претња мора бити озбиљна и као такву је оштећени морао схватити.

(Пресуда Основног суда у Лесковцу, К 1167/11 од 19. 9. 2011. и Решење Апелационог суда у Нишу, Кж 3208/11 од 7. 11. 2011)

 

Случај #3

Не може се сматрати претњом када окривљени од оштећеног тражи одређени новчани износ да би предузео неку радњу која би представљала корист за оштећеног или њему блиских лица.

Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела принуде из члана 214. ст. 3. КЗ-а.

У конкретном случају, према чињеничном стању, оптужницом је окривљеном стављено на терет да је претњом принудио оштећену да му на штету своје имовине дâ новац у наведеном износу, а претња је стављање у изглед неком лицу неког зла чије наступање зависи од воље онога који прети, а која ће се према том лицу учинити ако он не поступи онако како се од њега захтева. У чињеничном опису оптужнице, међутим, недостаје чињенични опис тог битног елемента – претње, односно стављање у изглед некоме неког зла или њему блиском лицу, у конкретном случају овде сведоку – супрузи оштећене. Јавни тужилац није описао у чему се састоји та претња, односно садржину зла, већ је једино навео да је окривљени оштећеној понудио да за одређени новчани износ предузме неке радње, а које би у крајњој линији, онако како је описано, представљале корист за лице блиско оштећеној. Стога је првостепени суд на правилно утврђено чињенично стање, погрешно применио Кривични законик, па је због тога преиначена пресуда првостепеног суда и окривљени се ослобађа од оптужбе да је извршио кривично дело описано у изреци првостепене пресуде.

(Пресуда Вишег суда у Београду, К 255/11 од 9. 5. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 3592/11 од 7. 9. 2011)

 

3. САДРЖИНА УПОТРЕБЉЕНЕ СИЛЕ ИЛИ ПРЕТЊЕ

 

Случај #1

У случају када је лице од кога се тражило да у затвореној коверти остави износ од (…) да му не би био подметнут експлозив под кућу, а оно је у коверти оставило насецкану хартију, ради се само о покушају извршења кривичног дела изнуде.

(Став Седнице кривичног одељења Врховног суда Србије, од 20. 12. 1972)

 

Случај #2

Када окривљени у намери да себи прибави противправну имовинску корист силом и озбиљном претњом принуди оштећеног, ударајући га каишем у главу, чупајући му косу и претњама да ће га мецима пробушити, да им донесе и преда одређену количину новца, извршио је кривично дело изнуде из члана 180. ст. 1. КЗ-а РС (сада члан 214. ст. 1. КЗ-а).

(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 560/93 од 20. 1. 1994. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 299/94 од 30. 10. 1994)

 

Случај #3

Битан елеменат кривичног дела изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а није примена насиља према оштећеном.

Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а.

Наводи у жалби да није било примене никаквог насиља без утицаја су у конкретном случају, јер су наведене претње описане у изреци биле таквог интензитета да је безбедност оштећеног била угрожена, те је био принуђен на чињење, па су такође наводи из жалбе да би само претње да ће запалити кућу, побити породицу и слично биле озбиљне претње, као неосноване.

(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 793/12 од 27. 2. 2013. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 1842/13 од 23. 4. 2013)

 

Случај #4

Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а.

Жалба браниоца окривљеног је основана.

Не може се прихватити закључак првостепеног суда да је окривљени претњом принудио оштећеног да му преда новац на тај начин што се оштећеном уносио у лице и повишеним тоном тражио новац. За сада је нејасно какву је претњу окривљени применио према оштећеном, па је нејасан закључак првостепеног суда да се у радњама окривљеног стичу елементи кривичног дела из члана 214. ст. 1. КЗ-а, а што се основано истиче у жалби.

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 225/11 од 22. 2. 2013. и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 5225/13 од 5. 12. 2013)

 

Случај #5

Окривљени је у намери да себи и другоокривљеном прибави противправну имовинску корист озбиљном претњом покушао да принуди оштећеног да му на штету своје имовине исплати 500 евра и такође умишљајно подстрекао другоокривљеног који је од оштећеног тражио 1.500 евра, уз претњу да ће му запалити возило, убити девојку, па је оштећени озбиљно схвативши претње и пристао да се с њима састане.

Првостепени суд је окривљеног огласио кривим због кривичног дела изнуде у покушају подстрекавањем, а другоокривљеног за кривично дело изнуде у покушају.

(Пресуда Првог општинског суда у Београду, К 2000/04 од 24. 7. 2006. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2853/06 од 3. 11. 2006)

 

Случај #6

Када оптужени упути оштећеном два писма с поруком да му преда 12.000 немачких марака да не би он и његова породица били ликвидирани, па потом телефоном обавести оштећеног где треба да му преда новац и на месту које је одредио за предају новца буде лишен слободе, чини кривично дело изнуде у покушају из члана 180. ст. 2. у вези са чланом 19. КЗЈ-а.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2129/98 од 9. 10. 1998)

 

Случај #7

Када окривљени преко интернета шаље претеће поруке на имејл предузећа (…) да ће у малопродајним објектима подметнути затроване флаше пића (…) уколико му се не исплати 300.000 ДМ, извршио је кривично дело изнуде.

Претње окривљеног су озбиљно схватила одговорна лица у оштећеном предузећу, јер их је поновио у телефонском разговору с директором сектора, с којим је договорио да му се исплати прва рата, а дело је остало у покушају пошто су га након преузимања новца припадници полиције и ухапсили.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1759/04 од 20. 9. 2004)

 

Случај #8

Противправна имовинска корист при извршењу кривичног дела изнуде може се састојати и у употреби силе и озбиљне претње да оштећени одустане од наплате дуга од учиниоца.

Доказима је утврђено да су се окривљени оштећеном обратили речима „да ли ћеш још да зовеш и да тражиш паре, а потом су га изударалиˮ.

Овакве радње окривљених правилно су квалификоване као кривично дело изнуде из члана 180. ст. 1. КЗ-а РС у вези са чланом 19. ОКЗ-а.

(Пресуда Петог општинског суда у Београду, К 1342/03 од 1. 4. 2004. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2780/04 од 9. 12. 2004)

 

Случај #9

Одлажење окривљеног у трговачку радњу оштећеног и претње оштећеном и његовом сину да ће их побити и да ће им бацити у радњу бомбу ако му не плате рекет и захтев да му дају одређени износ страног новца представљају радњу кривичног дела изнуде.

(Пресуда Петог општинског суда у Београду, К 1399/02 од 19. 1. 2003. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 323/04 од 12. 2. 2004)

 

Случај #10

Речи учиниоца кривичног дела – упућене мајци детета које је нестало дан раније, а који јој саопштава, најпре, да је њен син киднапован и да је код њих жив и здрав – следеће садржине: „ово није шала, не играјте се, не правите никакве глупости, спремите 15.000 евра, зваћу за пола сатаˮ, могу се квалификовати као озбиљна и реално остварљива претња којом се пасивном субјекту ставља у изглед зло и то да ће живот и тело њеног детета бити угрожено уколико му не преда тражени износ новца, подобна да га принуди на одређено чињење.

(Пресуда Општинског суда у Нишу, К 53/06 и Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 24/07)

 

Случај #11

Када окривљени у намери да себи прибави противправну имовинску корист озбиљном претњом да ће оштећеног испребијати, принуди га да с њим изврши замену панталона, чини кривично дело изнуде.

(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 918/86 од 21. 12. 1989. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1117/91 од 13. 5. 1991)

 

Случај #12

Радња кривичног дела изнуде може се састојати и у томе што окривљени позива телефоном оштећеног и уз претње захтева од оштећеног да купи већи број допуна за мобилни телефон, а затим му издиктира бројеве допуна, да би окривљени на овај начин могао да користи допуне за мобилни телефон, као противправну имовинску корист.

(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 1655/03 од 12. 1. 2004. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 607/04 од 29. 3. 2004)

 

Случај #13

Употреба силе или претње окривљеног према оштећеном мора се сагледати у његовом целокупном понашању и деловању према оштећеном које је трајало одређени временски период, а да би постојало кривично дело изнуде из члана 214. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 15/04 од 3. 12. 2007. и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 202/08 од 18. 6. 2008)

 

4. ОДНОС КРИВИЧНОГ ДЕЛА ИЗНУДЕ ИЗ ЧЛАНА 214. КЗ-а И КРИВИЧНОГ ДЕЛА РАЗБОЈНИШТВА ИЗ ЧЛАНА 206. КЗ-а

 

Случај #1

Разлика између кривичног дела разбојништва и изнуде састоји се у томе што код разбојништва извршењу крађе претходи савлађивање отпора оштећеног лица употребом силе или озбиљном претњом, након чега долази до одузимања ствари, док се код изнуде принудом утиче на другу особу да она сама донесе одлуку да изврши предају ствари.

(Пресуда Вишег суда у Београду, К 164/11 од 27. 10. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 6317/11 од 18. 1. 2012)

 

Случај #2

Учинилац кривичног дела разбојништва служи се употребом силе или претње пре или за време трајања одузимања ствари, да другом одузме туђу покретну ствар, док се код кривичног дела изнуде употреба силе или претње не ставља у изглед оштећеном непосредним нападом на његов живот или тело, већ у толикој мери ослабљује вољу оштећеног да овај услед употребљене силе или озбиљне претње сâм одлучује да нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине како би отклонио опасност за заштићено добро.

(Пресуда Окружног суда у Чачку, К 115/04 од 14. 10. 2004. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 1612/05 од 5. 10. 2005)

 

Случај #3

За оцену да ли је у питању кривично дело разбојништвa или изнудe значајна је чињеница да ли постоји дуг оштећеног према неком лицу, као и који је интензитет силе када оштећени сâм преда ствар.

(Решење Врховног суда Србије, Кж 699/05 од 7. 11. 2005)

 

Случај #4

Основна разлика између кривичног дела разбојништва и кривичног дела изнуде састоји се у томе што се код кривичног дела разбојништва употребљена сила или претња појављује као средство за одузимање ствари, а код изнуде као средство утицања на вољу пасивног субјекта дела да он сâм нешто учини или не учини на штету своје или туђе имовине.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 1579/04 од 13. 6. 2005)

 

5. КРИВИЧНО ДЕЛО ИЗНУДЕ ИЗ ЧЛАНА 214. КЗ-а ЗВАНО „РЕКЕТˮ

 

Случај #1

Озбиљна претња код кривичног дела изнуде може се састојати у томе да извршилац који од оштећеног захтева новац да би му вратио одузето возило, прети да ће возило дићи у ваздух.

(Пресуда Петог општинског суда у Београду, К 857/95 од 19. 12. 1997. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1189/98 од 16. 6. 1998)

 

Случај #2

Изнуда је остала у покушају ако оштећени новац који му је оптужени тражио да му преда за повраћај одузетог возила, није предао.

(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 480/94 од 4. 1. 1995. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1890/95 од 30. 1. 1996)

 

Случај #3

Када учинилац прво одузме возило од оштећеног, па му се јави телефоном и затражи да му на име откупа возила преда тражени износ новца, уз претњу да ће, уколико одбије да му преда тражени износ новца или о томе обавести полицију, возило запалити – на тај начин је извршио кривично дело изнуде јер је у намери да себи прибави противправну имовинску корист принудио оштећеног озбиљном претњом да му на штету своје имовине преда новац.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2903/03 од 10. 10. 2003)

 

6. КРИВИЧНО ДЕЛО ИЗНУДЕ ИЗ ЧЛАНА 214. КЗ-а И ПРИМЕНА ИНСТИТУТА ОПШТЕГ ДЕЛА КРИВИЧНОГ ЗАКОНИКА

 

Случај #1

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела изнуде из члана 180. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а РС.

Пресудом другостепеног суда преиначена је пресуда првостепеног суда тако да су окривљени ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело изнуде из члана 180. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а РС, као помагачи, у вези са чланом 24. КЗ-а СРЈ.

Пресудом Врховног касационог суда усвојен је захтев за заштиту законитости, па се утврђује да је пресудом другостепеног суда повређен Закон у корист окривљених.

Другостепени суд је одржао главни претрес на коме је заменик Апелационог тужиоца изменио чињенични опис и правну квалификацију из првобитне оптужнице тако да је окривљенима ставио на терет кривично дело изнуде у помагању из члана 180. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а РС и у вези са чланом 24. КЗ-а СРЈ.

Помагање као облик саучесништва јасно је дефинисано одредбом члана 24. КЗ-а СРЈ, као и сада одредбом чл. 35. и 36. КЗ-а, па јасно произлази аутономна одговорност помагача која је независна од степена одговорности извршиоца и његове кривице. У свакој конкретној ситуацији потребно је да су у оптужном акту описане радње извршења које садрже све елементе кривичног дела без обзира на то да ли је извршилац познат и да ли му се истовремено суди.

У прецизираној оптужници Апелационог тужиоца, као и у изреци пресуде другостепеног суда, описане су радње извршења кривичног дела изнуде које су извршене од непознатог лица, а исто тако и радње помагања, што значи да и оптужница и изрека пресуде садрже све елементе кривичног дела изнуде извршене од НН лица, као и кривичног дела изнуде извршене помагањем, па другостепени суд није имао основа да кривицу помагача везује за недостатак података о извршиоцу кривичног дела, а потом и да окривљене ослободи од оптужбе.

(Пресуда Основног суда у Сремској Митровици, К 1200/10 од 25. 8. 2011, Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж 4139/11 од 21. 1. 2014. и Пресуда Врховног касационог суда, Кзз 526/14 од 2. 7. 2014)

 

Случај #2

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због извршења кривичног дела изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а у саизвршилаштву из члана 33. КЗ-а.

Пресудом другостепеног суда одбијене су као неосноване жалбе браниоца првоокривљеног.

Из списа произлази да је првоокривљени заједно са осталим лицима извршио предметно кривично дело, јер су натерали оштећеног да седне у путничко возило, првоокривљени га је ударао песницама у предео главе, остали су му завртали руке, упућена му је претња да ће му убити сина уколико им не преда новац, а потом је сутрадан оштећени предао новац.

У конкретном случају, ради се о једном континуираном догађају, па је умишљај и првоокривљеног, који је изјавио жалбу, био усмерен на то да заједнички са осталим лицима претњом принуди оштећеног да им преда новац, што су они и учинили, а чињеница да првоокривљени стицајем околности није био присутан када је оштећени осталим окривљеним лицима исплатио новац, јер је услед повреда које је задобио претходног дана када га је повредило возило на улици, задржан у болници, без утицаја је на правну оцену његових радњи с обзиром на то да је исти предузео активности да оштећени преда новац употребом силе и претње, док се супротни жалбени наводи браниоца првоокривљеног којима се првостепена пресуда оспорава због повреде Кривичног закона, показују као неосновани.

(Пресуда Основног суда у Ваљеву, К 274/13 од 24. 12. 2013. и Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 583/14 од 22. 5. 2014)

 

Случај #3

У случају када је лице од кога се тражило да у затвореној коверти остави тражени износ новца да му не би био подметнут експлозив под кућу, а оно је у коверти оставило насецкану хартију, ради се о покушају извршења кривичног дела изнуде из члана 261. КЗ-а (сада члан 214. КЗ-а).

(Став седнице Кривичног одељења Врховног суда Србије, од 20. 12. 1972)

 

Случај #4

Код кривичног дела изнуде не може бити конструкције продуженог кривичног дела као и код других кривичних дела код којих је принуда управљена против живота и тела као личног добра сваког човека, осим у случајевима када се ради о истом оштећеном.

(Решење Окружног суда у Београду, Км 78/02 од 16. 9. 2002. и Решење Врховног суда Србије, Кжм 68/02 од 28. 1. 2003)

 

Случај #5

За конструкцију продуженог кривичног дела изнуде неопходно је постојање истоветности оштећеног.

(Пресуда Првог општинског суда у Београду, К 976/00 од 21. 5. 2001. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 530/02 од 26. 4. 2002)

 

Случај #6

Када су се тројица оптужених договорили да употребом силе и претње принуде оштећеног да им преда наведени новчани износ, па су учествовали у бацању „молотовљевог коктелаˮ на терасу куће оштећеног, а након настављених претњи, један од оптужених није учествовао у паљену аутомобила оштећеног, а који није предао тражени новац, а тада је и поменути оптужени извршио кривично дело изнуде у покушају, па се не може прихватити правни став браниоца оптуженог да је исти одустао од извршења кривичног дела.

(Пресуда Окружног суда у Чачку, К 18/98 од 13. 7. 1998. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 2136/98 од 18. 11. 1999)

 

7. ОДНОС КРИВИЧНОГ ДЕЛА ИЗНУДЕ ИЗ ЧЛАНА 214. КЗ-а И ДРУГИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА

 

Случај #1

Када је захтев за спровођење истраге стављен за кривично дело изнуде, па суд нађе да су радње које су окривљени предузели према оштећеном везане за враћање дуга из пословног односа и да сила и претња нису употребљени у намери прибављања себи или другом противправне имовинске користе, дужан је да процени да ли уместо кривичног дела изнуде стоје радње које се могу правно квалификовати као неко друго кривично дело, јер се принуда јавља код неких кривичних дела као једини (члан 62. КЗ-а РС – принуда), а код других и као могући начин извршења кривичних дела (чл. 63. и 64. КЗ-а РС).

(Решење Окружног суда у Сремској Митровици, Кв 177/99 од 18. 6. 1999. и Решење Врховног суда Србије, Кж 624/99 од 28. 9. 1999)

 

Случај #2

Пресудом првостепеног суда првоокривљени је оглашен кривим због кривичног дела изнуде у покушају из члана 180. ст. 1. КЗ-а РС у вези са чланом 19. ОКЗ-а, а друго и трећеокривљени због кривичног дела принуде из члана 62. ст. 1. КЗ-а РС.

Пресудом другостепеног суда одбијене су жалбе браниоца окривљених и ОЈТ-а, па је пресуда првостепеног суда преиначена.

Пресудом Врховног суда Србије усвојен је захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца и утврђује се да је пресудама првостепеног и другостепеног суда повређен закон у корист осуђених.

Првостепени суд је потпуно утврдио чињенично стање тако да су осуђени критичном приликом ушли у кућу оштећене и тражили новац, па је првоокривљени оштећену ударио шамарима, гађао чашом, другоокривљени тражио новац и викао на оштећену, а трећеокривљени јој није дозвољавао да изађе из просторије.

Радња извршења кривичног дела изнуде састоји се у принуђавању, односно приморавању другог на неко чињење, па се оно појављује као специјални случај принуде, па је суд погрешном оценом изведених доказа нашао да су у радњама друго и трећеокривљеног остварена обележја кривичног дела принуде, јер није узео у обзир у којој намери су окривљени поступали, а то је намера да сва тројица окривљених прибаве противправну имовинску корист, тако да је погрешно примењен Закон у односу на кривично дело принуде из члана 62. ст. 1. КЗ-а РС.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 336/05 од 8. 11. 2005, Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 60/06 од 5. 4. 2006. и Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 16/07 од 13. 2. 2007)

 

Случај #3

Жалба браниоца окривљеног изјављена против пресуде првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због продуженог кривичног дела изнуде из члана 214. ст. 3. у вези са ст. 1. и чланом 61. КЗ-а неоснована је.

Неосновани су наводи жалбе да окривљени није учинио наведено кривично дело и да би се евентуално у његовим радњама могли стећи елементи кривичног дела преваре или утаје, имајући у виду да се код кривичног дела преваре оштећени доводи у заблуду или се одржава у заблуди лажним приказивањем или прикривањем чињеница у намери прибављања противправне имовинске користи, док код кривичног дела утаје у истој намери окривљени присваја туђу ствар која му је поверена.

У конкретном случају, окривљени је у наведеној намери оштећеног принудио на предају ствари које му нису поверене озбиљном претњом напада на живот или тело оштећеног, његове супруге и четворо деце, претња је била озбиљна и подобна да принуди оштећеног да окривљеном преда ствари које су предмет овог кривичног дела, посебно имајући у виду чињеницу да се оштећени налази на привременом раду у Немачкој, а породица му живи на територији Србије.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 194/15 од 26. 3. 2015)

 

Случај #4

Ако окривљени примени силу или претњу према оштећеном тако да „спреми папиреˮ којом ће продати парцелу за 4.000 евра и тиме вратити његов дуг од 2.000 евра, тада се ради о кривичном делу изнуде из члана 214. ст. 1. КЗ-а, а не о кривичном делу принуде из члана 135. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 59/13 од 14. 12. 2013. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 248/14 од 24. 2. 2014)

 

Случај #5

Ако је употребом силе при извршењу кривичног дела изнуде оштећеном нанета лака телесна повреда, постоји стицај кривичног дела изнуде с кривичним делом лаке телесне повреде.

(Пресуда Петог општинског суда у Београду, К 1342/03 од 1. 4. 2004. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2780/04 од 9. 12. 2004)

 

Случај #6

Окривљени је озбиљном претњом принудио оштећеног да му овај на штету своје имовине преда златан ланац са привеском који је имао око врата и мобилни телефон, што је овај морао да учини од страха, па у таквим радњама стоје обележја кривичног дела изнуде, а не кривично дело принуде на чему бранилац у својој жалби неосновано инсистира.

(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 445/04 од 28. 6. 2004. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2229/04 од 25. 10. 2004)