Кривично дело насиља у породици у судској пракси

У тексту који је пред вама анализирамо биће кривичног дела насиља у породици, указујући на све његове специфичности и илуструјући га бројним судским одлукама

 

 

Насиље у породици припада групи кривичних дела против брака и породице и уведено је у наше законодавство 2002. године, са намером да се појача заштита породице као основне ћелије друштва. Будући да је заштитни објекат овог кривичног дела физички и психички интегритет члана породице, јасно је да је и пре прописивања посебног кривичног дела жртвама насиља у породици пружана кривичноправна заштита, и то класичним инкриминацијама попут лаке и тешке телесне повреде, угрожавања сигурности, принуде, насилничког понашања. На заштити породице инсистирају и најзначајнији међународни акти које је и наша земља ратификовала – Општа декларација о правима човека, која прокламује обавезу сваке државе да штити породицу (члан 16. ст. 3), Конвенција о правима детета, која прописује обавезу заштите деце од свих облика како физичког тако и психичког злостављања (члан 19), те коначно и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода.

 

Ово кривично дело прописано је у члану 194. Кривичног законика (у даљем тексту: КЗ), који познаје основни облик, три квалификована и један посебан облик кривичног дела.

Основни облик чини ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице.

Да би се отклониле недоумице у пракси, законодавац је прописао ко се сматра чланом породице – то су супружници, њихова деца, преци супружника у правој линији крвног сродства, ванбрачни партнери и њихова деца, усвојилац и усвојеник, хранилац и храњеник. Члановима породице сматрају се и браћа и сестре, њихови супружници и деца, бивши супружници и њихова деца и родитељи бивших супружника, ако живе у заједничком домаћинству, као и лица која имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела у истом породичном домаћинству (члан 112. ст. 28. КЗ-а).

И судска пракса је одговорила на нека питања која су се пред њом поставила, па је тако, примера ради, заузет став да снаја, као супруга потомка, и свекрва, као предак супруга, такође представљају чланове породице у смислу цитиране одредбе КЗ-а (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1336/2012 од дана 5. 4. 2012).

Кад је реч о појму ванбрачних супружника, није релевантно колико је ванбрачна заједница трајала, већ постојање намере да се заснује трајнија заједница, тако да статус ванбрачних супружника имају и парови који су живели у заједничком домаћинству свега неколико дана, уколико су испољили намеру да та заједница траје дуже време (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 36/2010 од дана 7. 4. 2010).

У сваком случају, и учинилац кривичног дела и оштећени морају бити чланови породице, док подстрекач и помагач не морају имати то својство (члан 36. ст. 4. КЗ-а).

У пракси се поставило питање и да ли је заштитни објекат овог кривичног дела породица као целина, или су то њени поједини чланови, што је веома битно, јер уколико је заштитни објекат породица, вршење насиља према већем броју чланова породице представља извршење једног кривичног дела, а у супротном ће бити реч о оноликом броју кривичних дела колико је и оштећених чланова породице. Окружни суд у Суботици заузео је став да се код кривичног дела насиља у породици штите породица и породични односи у целини, па се радње извршења не могу квалификовати као стицај, нити продужено кривично дело (Решење Окружног суда у Суботици Кж. бр. 33/2008 од дана 12. 2. 2008). Окружни суд у Ужицу је нашао да уколико оптужени у односу на сваког од чланова породице предузме радње које свака за себе садрже елементе кривичног дела, али то учини у исто време и на истом месту, користећи исте прилике, и поступајући са истим циљем, постоји само једно кривично дело, без обзира на број оштећених, јер су чланови породице само посредан објекат заштите, а породица као целина непосредан (Пресуда Окружног суда у Ужицу Кж. бр. 143/2007 од дана 26. 3. 2007). Сличан став заузео је и Врховни суд Србије, нашавши да је код овог кривичног дела објекат заштите породица као целина, те да стога насиље и претње предузете у односу на све чланове породичног домаћинства представљају јединство и целину, те да је у питању једно кривично дело насиља у породици (Пресуда Врховног суда Србије Кзз. бр. 68/2008 од дана 20. 10. 2008).

Модернија судска пракса, међутим, другачије гледа на ово питање, а коначан одговор је дао Врховни суд, нашавши да је објекат кривичног дела насиља у породици сваки члан породице окривљеног, чији је статус дефинисан одредбом члана 112. ст. 28. КЗ-а, те да вршење насиља према више чланова породице представља реалан стицај кривичних дела (Пресуда Врховног касационог суда Кзз бр. 642/2014 од дана 9. 7. 2014).

Радња извршења постављена је алтернативно – то може бити примена насиља према члану породице, квалификована претња, дрско и безобзирно понашање.

Примена насиља представља употребу силе. Сила се, пре свега, односи на употребу физичке снаге, али је могућа и примена механичке, менталне или друге силе, као и употреба алкохола, дроге или медикамената. Одредбом члана 112. ст. 12. КЗ-а изричито је прописано да се под силом подразумева и примена хипнозе и омамљујућих средстава са циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор. Сила се може предузети и према стварима (на пример, разбијањем ствари по стану).

Претња представља стављање оштећеном у изглед некаквог зла, и мора бити озбиљна и стварна, подобна да изазове код оштећеног страх одговарајућег интензитета. У обзир долази само тзв. квалификована претња – претња да ће се напасти на живот или тело. Може се поставити питање да ли је нужно да претња буде реална, односно остварива – да ли постоји кривично дело када се оштећеном прети, на пример, црном магијом, празним или пластичним пиштољем, безопасном течношћу која се представља као отров и сл. Судска пракса и теорија највећим делом стоје на становишту да је потребно да оштећени у претњу верује, да је за њега она реална, без обзира на стварне околности. С друге стране, претња ипак мора испуњавати и неке објективне критеријуме, те према околностима и начину на који је упућена, те свом садржају, бити подобна да код оштећеног изазове угрожавање спокојства или душевног стања. У том смислу је Окружни суд у Београду нашао да нема кривичног дела уколико окривљена прети да ће се иселити и повести заједничко дете код рођака и да га отац више неће видети, јер се тиме не може повредити душевни интегритет оштећеног (Решење Окружног суда у Београду Кж. бр. 3370/2005 од дана 29. 12. 2005). Претња може бити предузета и конклудентном радњом. Као и сила, и претња се може односити на ствари оштећеног (на пример, да ће му бити запаљена кућа, уништен аутомобил и сл.). У сваком случају, неопходно је да су сила и претња противправне.

Коначно, дело се може учинити дрским или безобзирним понашањем. Професор Лазаревић је дефинисао дрско понашање као понашање којим се крше елементарна правила културног и уобичајеног понашања, којим се према другом испољава игнорисање, вређање, спремност за физички обрачун, па чак и неки облик претње нападом на телесни интегритет, а безобзирно понашање као испољавање крајњег непоштовања неког лица, његово физичко и психичко малтретирање и сл.

У сваком случају, насиље у породици је кривично дело чињења (тзв. комисивни деликт) и не може се учинити пропуштањем. Апелациони суд је нашао да се кривично дело не може извршити пропуштањем окривљеног да оштећеној омогући лечење и узимање прописане терапије (Решење Апелационог суда у Нишу Кж. бр. 2413/2012 од дана 12. 7. 2012).

Насиље у породици је последично кривично дело, које је извршено тек наступањем последице, која се огледа у угрожавању спокојства, телесног интегритета или душевног стања оштећеног. Уколико до последице није дошло, ради се о покушају који, код основног облика, по општим правилима није кажњив (члан 30. КЗ-а), док се код тежих облика кажњава и покушај. Оваквог је мишљења и Апелациони суд у Београду, који закључује да је за постојање кривичног дела нужно доказати и наступање последице (Решење Апелационог суда у Београду Кж. бр. 2059/12 од дана 20. 6. 2012).

Може се рећи да се законодавац послужио помало непрецизним појмовима приликом прописивања последице кривичног дела – јасно је шта представља телесни интегритет, али спокојство и душевно стање су доста неодређени појмови. Спокојство треба тумачити као осећај сигурности, како физичке тако и психичке, а душевно стање као одсуство страха.

Према схватању Апелационог суда у Београду, последица постоји само када је проузрокована конкретна опасност за оштећеног (Решење Апелационог суда у Београду Кж. бр. 444/2011 од дана 18. 2. 2011). Суд је обавезан да утврди интензитет и трајност последице, односно степен нарушености породичних односа у сваком конкретном случају (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1974/12 од дана 25. 5. 2012). Неки судови су заузели став да је за постојање кривичног дела потребно не само да последица буде проузрокована, већ и да траје одређено време (Решење Апелационог суда у Београду Кж. бр. 5139/2010 од дана 22. 2. 2011).

За наступање последице, која се састоји у угрожавању спокојства, телесног интегритета и душевног стања, није нужно да радње окривљеног објективно могу довести до телесних повреда оштећеног. Врховни суд је тако нашао да окривљени који је свог малолетног сина ухватио за уво, вукао за руку и тако га извукао из учионице, вукао по степеништу, ухватио у пределу врата руком савијеном у лакту, несумњиво јесте угрозио спокојство и телесни интегритет оштећеног, што је довољно за постојање кривичног дела, при чему је без значаја то што поступци окривљеног објективно нису могли довести до телесних повреда оштећеног, јер то није услов за постојање кривичног дела (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 123/2013 од 7. 11. 2013).

Први тежи облик кривичног дела постоји уколико учинилац при извршењу кривичног дела користи оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши. Оружје може бити како ватрено, тако и хладно, а код оруђа у обзир долазе предмети који, иако им је основна намена обављање делатности, могу проузроковати тешке повреде, попут секире, чекића, бушилице, маказа и сл. Под другим средствима подобним да тело тешко повреде или здравље тешко наруше подразумевају се, примера ради, отрови, хемијске супстанце (различите киселине и сл.), цигле, камење и сл.

Врховни суд Србије је заузео став да делови тела не могу представљати средство подобно да тело тешко повреди, тако да ударци песницама, стопалима, уједи и сл., не долазе у обзир код овог облика кривичног дела (Пресуда Врховног суда Србије Кж. бр. 878/77). Ударање оштећеног ногом обувеном у чврсту обућу, такође, не може бити радња извршења овог облика, иако је раније било таквих судских одлука, те се може узети да је данас јединствен став праксе да чињеница шта је окривљени имао на ногама од обуће није релевантна за правну квалификацију дела (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 291/2012 од дана 28. 2. 2012).

Коначно, судска пракса је указала и на значај начина употребе опасног средства – није битно само да ли је средство подобно да тешко повреди, већ и да ли је употребљено на подобан начин – ударање дршком пиштоља, или просипање супстанце која је отровна само када се конзумира по телу оштећеног не испуњава ове услове.

Други тежи облик постоји кад је услед дела наступила тешка телесна повреда или тешко нарушавање здравља или када је дело учињено према малолетном лицу. Када је у питању тешка телесна повреда, односно тешко нарушавање здравља, у односу на ту последицу учинилац је морао поступати са нехатом.

Када је у питању извршење дела према малолетном члану породице, учинилац мора знати да је у питању малолетно лице (што ће редовно и бити случај, јер су у питању чланови породице).

Окружни суд у Београду је нашао да се кривично дело може учинити и тако што се малолетни чланови породице приморавају да пију алкохолна пића (Пресуда Окружног суда у Београду Кж. бр. 2204/2006 од дана 29. 8. 2006).

Најтежи облик постоји када је услед било ког од претходно описаних облика кривичног дела наступила смрт члана породице. У односу на ту последицу учинилац, такође, мора поступати са нехатом (у супротном би се радило о кривичном делу убиства или тешког убиства).

Посебан облик кривичног дела чини учинилац који прекрши мере заштите од насиља у породици које му је суд одредио на основу закона. Овде су у питању мере прописане чланом 198. Породичног закона – исељење из породичног стана или куће, без обзира на право својине или закупа непокретности, усељење у породични стан или кућу, без обзира на право својине или закупа непокретности, забрана приближавања члану породице на одређеној удаљености, забрана приступа у простор око места становања или места рада члана породице, те забрана даљег узнемиравања члана породице.

Како су у питању мере које изриче парнични суд, независно од кривичног поступка, поставља се питање каква је судбина кривичног поступка уколико у међувремену, након извршења кривичног дела, парнични суд укине изречене мере. Апелациони суд је заузео став да чињеница да је изречена привремена мера касније укинута не искључује противправност, па самим тим ни постојање кривичног дела, јер је привремена мера егзистирала у правном поретку и производила правно дејство, иако није била правоснажна, будући да жалба изјављена против мера заштите од насиља у породици не задржава извршење изречених мера (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 2445/2013 од дана 26. 6. 2013).

Законик изричито говори о кршењу „мера заштите од насиља у породициˮ, те као радња извршења не може доћи у обзир кршење мера безбедности које суд изриче у кривичном поступку, а на основу одредбе члана 89а КЗ-а.

 

Однос са сродним кривичним делима

На први поглед, уочљиво је да кривично дело насиља у породици од неких других кривичних дела која штите физички и психички интегритет грађана издваја једино својство да су учинилац и оштећени чланови породице. Саме радње извршења и последице појединих облика су идентичне као и код кривичних дела лаке телесне повреде (члан 122. КЗ-а), тешке телесне повреде (члан 121. КЗ-а), принуде (члан 135. КЗ-а), угрожавања сигурности (члан 138. КЗ-а). У односу на сва ова кривична дела насиље у породици је lex specialis, те је стога у питању привидни идеални стицај – у сваком случају ће постојати само кривично дело насиља у породици.

Такав је став и наших судова. Апелациони суд у Крагујевцу је заузео став да је кривично дело насиља у породици из члана 194. ст. 1. КЗ-а специјално кривично дело у односу на кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1145/2014 од дана 27. 8. 2014). Међутим, уколико окривљени настави да врши насиље према лицу које је престало да му буде члан породице, радње које он предузима након што је статус члана породице престао не могу се квалификовати као насиље у породици. Уколико окривљеном буде суђено и за радње предузете током трајања тог статуса и за радње које је предузео након тога, у питању ће бити стицај кривичног дела насиља у породици и неког другог кривичног дела (принуде, угрожавања сигурности и сл.). Тако је суд нашао да када је окривљени насиље вршио према ванбрачној супрузи и након престанка ванбрачне заједнице, а са њом нема заједничке деце, па самим тим она више није члан његове породице, постоји стицај кривичних дела насиља у породици – за насиље предузето током трајања ванбрачне заједнице, и кривичног дела угрожавања сигурности – за радње предузете након раскида (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 3753/2013 од дана 24. 12. 2013).

Питање око кога се судска пракса највише колебала огледа се у чињеници да ли се ово кривично дело може учинити само једном радњом – да ли само један акт насиља, односно дрског или безобзирног понашања може бити подобан да изазове последицу, и самим тим да оствари обележја кривичног дела. Чињеница да се законодавац у опису кривичног дела послужио трајним глаголом – „ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стањеˮ, не даје одговор на то питање, јер је одредбом члана 112. ст. 30. КЗ-а прописано да кад је радња кривичног дела одређена трајним глаголом, сматра се да је дело учињено ако је радња извршена једном или више пута.

Окружни суд у Нишу се руководио управо цитираном нормом, те нашао да је довољна и једна радња да би се извршило кривично дело (Пресуда Окружног суда у Нишу Кж. бр. 1022/2006 од дана 25. 10. 2006). С друге стране, Окружни суд у Зрењанину је становишта да је за постојање кривичног дела насиља у породици неопходан континуитет насиља. О постојању тог континуитета могу говорити и раније интервенције полицијских службеника, подношење прекршајних пријава и сл. (Пресуда Окружног суда у Зрењанину К. бр. 120/2005 од дана 2. 6. 2006). Апелациони суд у Београду налази да је довољан и само један акт насиља или квалификована претња да би дошло до угрожавања спокојства, телесног интегритета или душевног стања пасивног субјекта (Решење Апелационог суда у Београду Кж. бр. 1400/2013 од дана 4. 4. 2013), а коначну реч је дао Врховни суд, потврдивши становиште да се кривично дело може учинити и само једном радњом (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 83/2012 од дана 24. 10. 2012).

Требало би узети да је свакако и једна радња довољна, уколико је изазвала последицу која је елемент кривичног дела, а да ли појединачни акт насиља, претња или поступак може изазвати такву последицу мора се утврђивати у сваком појединачном случају. Изоловане инциденте, породичне расправе, па чак и испољавање одређене дозе агресије који нису изазвали угроженост пасивног субјекта, требало би решавати на терену прекршајног права, уколико су и за то остварени услови.

Након што се прихвати став да је и једна радња довољна за извршење овог кривичног дела, поставља се питање да ли је могуће конструисање продуженог кривичног дела, односно која је разлика у правном третману окривљених који предузму само једну радњу и оних који насиље врше више пута према истом члану своје породице (већ је разрешена ситуација у којој се насиље врши према различитим члановима породице, по принципу колико оштећених – толико и кривичних дела, а код кривичних дела уперених против личности није ни могућа конструкција продуженог дела када су учињена према различитим лицима – члан 61. ст. 2. КЗ-а).

Окружни суд у Суботици је нашао да се ово кривично дело сврстава у дела са индиферентним (неодређеним) бројем чињења, што искључује могућност постојања продуженог кривичног дела. Када је више радњи предузето према истом оштећеном, у питању је тзв. привидни реални стицај (Пресуда Окружног суда у Суботици Кж. бр. 453/2008 од дана 22. 7. 2008). Такав је став и Окружног суда у Београду, који налази да је у питању трајно кривично дело, те да се ради о једном континуираном стању у коме се налази један члан породице, услед радњи које предузима други члан породице према њему, да се дело може учинити и са више радњи, а последица трајати и дуже време (Пресуда Окружног суда у Београду Кж. бр. 491/2007 од дана 5. 3. 2007). Број предузетих радњи суд би требало да посматра као упорност окривљеног у вршењу кривичног дела, и самим тим као отежавајућу околност приликом одмеравања казне (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 3980/12 од дана 13. 9. 2012).

Коначно, безначајно је и да ли су све радње предузете у временском континуитету, или не, постојаће само једно кривично дело и ако је између појединих радњи прошао и дужи временски период. Тако је суд нашао да једно кривично дело постоји и када је између две предузете радње насиља окривљени један временски период провео на издржавању казне затвора (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 2881/2013 од дана 12. 6. 2013).

И на самом крају, треба напоменути и то да је ово кривично дело једно од најтежих за доказивање. У питању је дело које се веома ретко чини пред сведоцима, а и тада су то најчешће чланови породице. Чак и када жртва пристаје да сведочи против насилника, у недостатку других доказа тај исказ није увек довољан за осуђујућу пресуду (нарочито када окривљени убедљиво негира извршење дела). У пракси, пак, само понекад до таквог сведочења долази – оштећени се можда и охрабре да позову полицију и пријаве насиље, али до тренутка давања исказа пред тужилаштвом и судом се предомисле, па или негирају постојање насиља, или одлучују да ускрате исказ на основу одредбе члана 94. Законика о кривичном поступку. Неретке су ситуације да се сви чланови породице позову на ту одредбу и одбију да сведоче у поступку против свог сродника. Зато не чуди мишљење неких стручњака да највећи број насиља у породицама никада не стигне пред суд, а да, нажалост, велики удео у тим црним бројкама чини управо насиље над децом.

 

У сваком случају, док жртвама насиља не буде обезбеђена адекватна заштита, не само током поступка, већ и након њега, а затим и економска и друштвена подршка, не може се очекивати да ће кривично право само по себи дати одговарајуће резултате у борби против ове специфичне врсте криминалитета.

 

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #1

Законска дефиниција члана породице веома је широка, отуд има аутора, попут професора Лазаревића, који сматрају да је из угла овог кривичног дела преширока, те да би, пре свега, у сваком случају морао постојати услов заједничког живота у истом домаћинству.

[/signoff]

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #2

Како је већ речено, сила и претња које се примењују према оштећеном морају бити противправне. Код уобичајеног кажњавања у циљу васпитавања деце управо је противправност искључена, и самим тим и постојање кривичног дела. Примера ради, претња детету батинама уколико не извршава своје школске и друге обавезе, забрана изласка из куће док не уради домаћи задатак, шамари, вучење за уши и сл., не представљају радњу извршења овог кривичног дела, иако све те радње представљају примену силе или претње према детету, јер су у питању уобичајене васпитне мере. Међутим, свако ригорозно кажњавање, које детету наноси знатније болове или патњу, или учестала примена насилних васпитних метода, или застрашивања, могли би доћи под удар ове инкриминације.

[/signoff]

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА #3

Код овог посебног облика кривичног дела као спорни моменат испољава се чињеница да се кршењем изречених мера по правилу остварују и обележја основног, ако не и тежих облика овог кривичног дела. Стога има мишљења да је овај облик кривичног дела непотребан, а стоји чињеница и да је веома ретко заступљен у судској пракси.

[/signoff]