Кривично дело насилничког понашања у судској пракси

На основу анализе карактеристика овог кривичног дела може се закључити да је у питању кривично дело код кога су и радња извршења и последица веома широко постављене, уз употребу прилично неодређених појмова, што није уобичајено за кривично право, те је на судове пребачен задатак да дају оквире овом кривичном делу, а пре свега да га раздвоје од прекршаја

Kривично дело насилничког понашања прописано је одредбом члана 344. Кривичног законика и припада групи кривичних дела против јавног реда и мира. У питању је прилично хетерогена глава Кривичног законика (КЗ) и не може се наћи неки заједнички именитељ за сва кривична дела која су у њу сврстана, изузев чињенице да су у питању нарушавања широко схваћеног појма јавног реда и мира (у ову главу спадају и кривична дела повреде гроба, неовлашћеног извођења археолошких радова и сл.). Услед тога, кривично дело насичничког понашања често показује више сличности са кривичним делима из других глава КЗ-а (на пример, са учествовањем у тучи – члан 123. КЗ-а или са злостављањем и мучењем – члан 137. КЗ-а).

Анализом члана 344. КЗ-а, можемо закључити да ово кривично дело има свој основни и тежи облик.

Основни облик чини „ко грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мирˮ. Радња кривичног дела постављена је алтернативно и кривично дело постоји ако је предузета било која од наведених радњи.

Прва од алтернативно постављених радњи јесте грубо вређање. Вређање треба схватити као вршење радњи којима се омаловажава личност другог лица (члан 3. ст. 1. тач. 8) Закона о јавном реду и миру, у даљем тексту: ЗОЈРМ-а). Као и код кривичног дела увреде – члан 170. КЗ-а, радња омаловажавања може бити вербална (изговорена или написана), реална (шамарање, штипање, чупање за косу) или симболичка (увреда различитим гестовима или знацима, попут звиждања, показивања средњег прста и сл.). Увредљивост предузете радње тумачи се објективно, према схватањима конкретног друштва и времена. За постојање кривичног дела насилничког понашања није довољно да је предузета радња увредљива, потребно је да она представља грубо вређање, односно да је у питању нарочито тежак напад на част и углед неког лица. Тако, Виши суд налази да грубо вређање, као законско обележје кривичног дела, подразумева да се част и углед другог лица тешко и безобзирно повређују, као тешке повреде осећаја другог лица, што се процењује према начину вређања, месту на коме се врши, садржини и околностима под којима се то предузима (Пресуда Вишег суда у Ужицу К. бр. 202/2010(3) од 23. 12. 2010). Свакако, у обзир долази шамарање оштећеног, чупање за косу, цепање одеће оштећеној. Треба узети у обзир и да управо околност да се ове радње врше у јавности, пред другим људима, сама по себи увреди често даје карактер грубог вређања, јер свакако није исто кад оштећени овакве непријатности доживи у приватности или пред очима већег броја лица. Овде треба напоменути и то да стицај кривичних дела насилничког понашања и увреде није могућ, у питању је само привидни стицај, јер насилничко понашање конзумира увреду. Овакав став је одавно заузет и од стране Врховног суда Србије.

Други облик радње извршења представља злостављање. Злостављање треба схватити исто као и код кривичног дела злостављања и мучења – члан 137. КЗ-а, односно као проузроковање физичких и душевних патњи код оштећеног. У обзир би дошло исмевање, гурање оштећеног, застрашивање и сл. Виши суд је заузео став да и злостављање треба да буде грубо, односно да превазилази оквире физичког малтретирања другог лица, те да је у питању примењивање таквих поступака према другом који изазивају физичке болове или телесне нелагодности у већој мери, без наношења телесне повреде (Пресуда Вишег суда у Ужицу К. бр. 202/2010 од 23. 12. 2010).

Трећи облик представља вршење насиља. Вршење насиља према Закону о јавном реду и миру представља употребу силе на телу другог лица, подобне да изазове патњу или болове (члан 3. ст. 1. тач. 9) ЗОЈРМ-а). Сила се, пре свега, односи на употребу физичке снаге, али је могућа и примена механичке, менталне или друге силе, као и употреба алкохола, дроге или медикамената. Одредба члана 112. ст. 12. КЗ-а прописује да се под силом подразумева и примена хипнозе и омамљујућих средстава са циљем да се неко против своје воље доведе у несвесно стање или онеспособи за отпор. Вршење насиља представља испољавање агресије, које доводи до повреде физичког интегритета оштећеног, слободе да одлучује о својим поступцима, укључујући и слободу кретања.

Четврти облик радње извршења јесте изазивање туче. И дефиниција појма туче може се пронаћи у Закону о јавном реду и миру – то је узајамно вршење насиља између два или више лица, које се састоји у задавању удараца руком, другим деловима тела или предметима (члан 3. ст. 1. тач. 11) ЗОЈРМ-а). За постојање кривичног дела није потребно да до туче у конкретном случају и дође.

Коначно, последња два облика радње извршења јесу дрско и безобзирно понашање. Професор Лазаревић је дефинисао дрско понашање као понашање којим се крше елементарна правила културног и уобичајеног понашања, којим се према другом испољава игнорисање, вређање, спремност за физички обрачун, па чак и неки облик претње нападом на телесни интегритет, а безобзирно понашање као испољавање крајњег непоштовања неког лица, његово физичко и психичко малтретирање и сл. Наши судови су стали на становиште да је за постојање кривичног дела насилничког понашања, ипак, потребно да је степен дрскости и безобзирности виши, да је изражен у јачем степену (Решење Окружног суда у Београду Кж. бр. 2180/2006). Дрско понашање може бити разбацивање ствари оштећеног, шутирање кофера, просипање ствари из њега, шутирање паркираних возила, бацање торбе оштећене у контејнер и сл. Окружни суд је нашао да ломљење чаша и флаша у локалу, а потом вађење пиштоља и махање њиме изнад главе оштећене представља безобзирно понашање (Пресуда Окружног суда у Београду Кж. бр. 2714/97). Окружни суд је нашао да се ломљење металном шипком стакла на излогу радње за нарезивање кључева оштећеног може квалификовати као дрско и безобзирно понашање (Пресуда Окружног суда у Нишу К. бр. 53/2009 од 17. 11. 2009). Основни суд у Београду је нашао да постоји безобзирно понашање када окривљени, најпре, псује и вређа путнике у аутобусу, затим по изласку из аутобуса ломи ретровизор на аутобусу, а затим шутира околна возила (Пресуда Првог основног суда у Београду К. бр. 2372/2013). У судској пракси је приметно и инсистирање на интензитету дрскости и безобзирности, па је тако Апелациони суд нашао да дрско и безобзирно понашање, у смислу овог кривичног дела, представља понашање које у знатној мери одступа од уобичајеног ремећења јавног реда и мира, као и насилничке поступке изражене у јачем степену, према стварима и имовини уопште (Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж. Бр. 2748/2010 од 11. 7. 2011).

Кривично дело насилничког понашања је последично кривично дело, а последица се, како то из законског описа произилази, састоји у значајнијем угрожавању спокојства грађана или тежем ремећењу јавног реда и мира. Последица је одређена алтернативно, те кривично дело постоји ако је испуњена било која од две могућности, с тим што се њено постојање мора тачно утврдити у сваком конкретном случају (то је став и Врховног касационог суда истакнут у Пресуди Кзз. Бр. 54/2011 од 31. 8. 2011).

Јавни ред и мир треба схватити онако како је дефинисан Законом о јавном реду и миру, односно као усклађено стање међусобних односа грађана настало њиховим понашањем на јавном месту и деловањем органа и организација у јавном животу ради обезбеђења једнаких услова за остваривање људских и мањинских права и слобода грађана зајемчених Уставом (члан 3. ст. 1. тач. 1) ЗОЈРМ-а).

Угрожавање спокојства грађана треба схватити као изазивање осећања личне и имовинске несигурности, када угрожена лица једноставно немају више онај мир који је неопходан за уредан и нормалан живот. Значајније угрожавање овог спокојства се у сваком конкретном случају цени не само према броју лица која су овим обухваћена, већ и према интензитету неспокојства које је извршењем дела изазвано, те на ком месту и под којим околностима је све ово учињено (Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. бр. 2762/2010 од 19. 5. 2010). У истом решењу, Апелациони суд указује и на то да се постојање значајнијег угрожавања спокојства грађана цени и према добу дана када је и на ком месту дело учињено, па и тога да ли су грађани узнемирени у њиховом ноћном одмору.

Сличан је и став београдског Апелационог суда, који налази да нема тежег ремећења јавног реда и мира ако се догађај одиграо касно у ноћ на сеоском путу и није доказано да је дошло до узнемиравања људи у њиховом ноћном одмору, нити постоји значајније угрожавање спокојства грађана ако у непосредној близини догађаја није било људи код којих је постојао страх или осећај личне несигурности (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 5269/2011 од 6. 2. 2012). С друге стране, кривично дело постоји када окривљени упери пиштољ ка оштећеном у пуном локалу, и тиме изазове страх код особља и гостију (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 4276/2011 од 25. 1. 2012).

Окружни суд је указао и на то да је заштитни објекат код овог кривичног дела јавни ред и мир, те због тога и умишљај учиниоца мора бити усмерен на ремећење јавног реда и мира, или на угрожавање спокојства грађана, тако да насиље окривљеног, његова агресија мора бити усмерена ка неодређеном броју недефинисаних лица, према којима окривљени има индиферентан став, а не према одређеном оштећеном (Решења Окружног суда у Суботици Кж. Бр. 81/2008 од 18. 3. 2008. и Апелационог суда у Новом Саду Кж. бр. 308/2012 од 15. 11. 2012).

Наши судови су готово једногласни у ставу да је за постојање овог кривичног дела неопходно да је извршено у јавности. Тако је Апелациони суд нашао да нема овог кривичног дела кад сукобу окривљеног и оштећене није присуствовало ниједно лице, јер се узнемирење грађана не може односити само на оштећену (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. Бр. 5004/2011 од 16. 11. 2011). Није довољно ни да се догађај одвија на јавном месту, већ да њему присуствују и други грађани. Сходно томе, нема кривичног дела када окривљени врши насиље према таксисти у његовом возилу, иако је оно намењено такси превозу као јавној делатности, јер догађају нису присуствовала друга лица (Пресуда Окружног суда у Ужицу Кж. бр. 541/2008 од 12. 11. 2008). Слично томе, када окривљени на улици врши насиље према оштећеној, шутира је и удара јој шамаре, при чему нису присутна друга лица, такође не може бити речи о насилничком понашању. Чињеница да је том приликом, у тренутку док је окривљени вршио насиље према оштећеној, улицом прошло једно возило, без заустављања, не мења тај закључак (Решење Окружног суда у Суботици Кж. бр. 81/2008 од 18. 3. 2008). Другостепени суд је у једном предмету отишао и даље од тога, нашавши да нема тежег ремећења јавног реда и мира, нити узнемирености грађана, па самим тим ни насилничког понашања, када има окупљених грађана на улици, у близини критичног догађаја, али не у непосредној близини да би могли да уоче читав догађај (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 1386/2011 од 19. 4. 2011).

Према томе, може се закључити да није битно само да ли је у питању јавно место, већ да ли је у конкретном случају на том месту било и других грађана изузев актера догађаја, те кривичног дела насилничког понашања неће бити уколико се догађај одвија, примера ради, на Тргу Републике у Београду, ако у том тренутку нема грађана у близини, а постојаће кривично дело ако се насиље врши у приватном стану на некој прослави где је окупљено више људи. Према мишљењу Вишег суда, кривично дело се може извршити и у судници, током главног претреса, када окривљени грубим вређањем и дрским понашањем угрози спокојство грађана упутивши погрдне речи судији председнику већа, у присуству чланова већа, записничара и адвоката, и тиме угрози њихово спокојство (Решење Вишег суда у Чачку Кж. бр. 41/2014 од 24. 3. 2014).

Тежи облик кривичног дела, прописан у ст. 2, постоји у три случаја – када је кривично дело извршено у групи, или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана.

Појам групе је одређен самим Кривичним закоником, у члану 112. ст. 22, који прописује да групу чине најмање три лица повезана ради трајног или повременог вршења кривичних дела, која не мора да има дефинисане улоге својих чланова, континуитет чланства или развијену структуру. Према томе, да би постојао квалификован облик кривичног дела није довољно да је оно учињено у саизвршилаштву од стране најмање три лица, већ да је група формирана управо ради вршења кривичних дела, што је у пракси веома тешко и доказати. Будући да се не може очекивати од окривљених да признају да су део групе формиране ради вршења кривичних дела, ова чињеница се може утврдити посредно, примера ради, у случајевима кад су у истом саставу окривљени учинили више кривичних дела, за која им се суди одједном, или када су за нека већ правноснажно осуђени. Није битно да ли су у питању сродна кривична дела, нити се тражи да су у питању кривична дела у којима је присутан елемент насиља.

Други тежи облик кривичног дела постоји кад је приликом извршења кривичног дела неком лицу нанета лака телесна повреда. Ово даље значи да овај квалификовани облик насилничког понашања конзумира лаку телесну повреду, те како је то нашао Врховни суд, оштећени нема права да поднесе приватну тужбу због кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. ст. 1. Кривичног законика, уколико је поводом истог догађаја јавни тужилац поднео оптужни предлог против окривљеног због кривичног дела насилничког понашања из члана 344. ст. 2. у вези са ст. 1. Кривичног законика (Пресуда Врховног касационог суда Кзз. бр. 36/2012 од 30. 5. 2012. године).

Међутим, треба нагласити да до те консумпције долази само уколико је повреда нанета „при извршењу делаˮ, и уколико у односу на ову тежу последицу постоји нехат (сходно одредби члана 27. КЗ-а). Другим речима, а како то наводи Апелациони суд, неопоходно је да је лака телесна повреда настала нехатно у склопу насилничког понашања, јер би се у супротном радило о стицају кривичних дела (Решење Апелационог суда у Новом Саду бр. Кж. бр. 308/2012 од 15. 11. 2012).

Треба узети да постоји једно кривично дело и кад је једном лицу нанета лака телесна повреда и кад су повреде нанете већем броју лица, и да би разлика између тих ситуација постојала само на нивоу кажњавања, односно отежавајућих околности.

Уколико би приликом извршења кривичног дела неком лицу била нанета тешка телесна повреда, постојао би стицај кривичних дела насилничког понашања и тешке телесне повреде из члана 121. КЗ-а.

Коначно, треба напоменути и то да постоји само једно кривично дело и када су предузете две или више радњи извршења ако су све оне допринеле наступању јединствене последице. Међутим, могуће је и да окривљени са више радњи оствари и више различитих последица, када се ради о реалном стицају, па тако у ситуацији када је окривљени, најпре, пуцао из пиштоља ка улазним вратима оштећене, у близини којих је она стајала, и тиме изазвао конкретну опасност за њен живот и тело, а потом отворио та врата провукавши руку кроз поломљено стакло, затим ушао у дечју собу разваливши врата где се крио оштећени и ударио га више пута рукама и ногама, те му гурао пиштољ у уста, а потом трећем оштећеном који га је молио да престане уперио пиштољ у слепоочницу, постоји стицај кривичних дела изазивања опште опасности (члан 278. КЗ-а) и насилничког понашања (Пресуда Окружног суда у Нишу Кж. бр. 1589/2009 од 25. 8. 2009).

 Оно што се на основу анализе карактеристика овог кривичног дела може закључити јесте то да је у питању кривично дело код кога су и радња извршења и последица веома широко постављене, уз употребу прилично неодређених појмова („грубо вређањеˮ, „значајније угрожавање спокојстваˮ, „теже ремећење јавног реда и мираˮ), што није уобичајено за кривично право, те је на судове пребачен задатак да дају оквире овом кривичном делу, а пре свега да га раздвоје од прекршаја.

Наиме, заштита јавног реда и мира се у највећем делу остварује прописивањем прекршаја, а прегледом прекршаја прописаних Законом о јавном реду и миру можемо уочити да су радње извршења у знатној мери подударне радњи извршења кривичног дела насилничког понашања. Тако, Закон о јавном реду и миру санкционише онога ко свађом или виком нарушава јавни ред и мир (члан 7. ЗОЈРМ-а), ко непристојним, дрским или безобзирним понашањем нарушава јавни ред и мир, или угрожава имовину или вређа морал грађана (члан 8. ЗОЈРМ-а), ко вређањем другог или вршењем насиља или претњом, изазивањем туче или учествовањем у њој нарушава јавни ред и мир (члан 9. ЗОЈРМ-а), ко паљењем пиротехничких производа, пуцањем из ватреног или другог оружја, или имитације оружја нарушава јавни ред и мир или угрожава сигурност грађана (члан 17. ЗОЈРМ-а) и сл. Практично, не може се замислити нека радња извршења насилничког понашања која већ није инкриминисана као прекршај. Чак се може приметити и да код готово свих наведених прекршаја постоји и квалификовани облик када су извршени у групи (аналогно квалификованом облику овог кривичног дела).

Разлика се мора тражити само на нивоу интензитета нарушавања јавног реда и мира, односно интензитета угрожавања спокојства грађана, односно пре на терену последице, него на терену радње извршења (шта би могло више узнемирити грађане од пуцања из ватреног оружја, па ипак је и та радња прописана као прекршај). У том смислу, Апелациони суд је нашао да за постојање кривичног дела насилничког понашања није довољно само то да је у конкретном случају дошло до угрожавања спокојства грађана или до ремећења јавног реда и мира, већ је неопходно да исто буде „значајнијеˮ, односно „тежеˮ, односно мора се радити о понашању, које, за разлику од истородног прекршаја, има озбиљне последице по спокојство грађана или јавни ред и мир (Пресуда Апелационог суда у Београду Кж. бр. 5269/2011 од 6. 2. 2012).

Имајући у виду све напред речено, намеће се питање да ли се поводом истог догађаја може водити и прекршајни и кривични поступак, односно да ли неко може бити осуђен и за прекршај и за кривично дело насилничког понашања, кад је неком својом радњом остварио обележја оба деликта. Ово питање је тим актуелније што се у пракси неретко дешава да полицијски службеници паралелно поднесу кривичну пријаву због насилничког понашања и захтев за покретање прекршајног поступка због неког од прекршаја прописаних Законом о јавном реду и миру.

Пре свега, треба рећи да у нашем праву важи начело ne bis in idem, те је чланом 4. Законика о кривичном поступку прописано да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен, или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен, а чланом 8. Закона о прекршајима прописано је да се против учиниоца прекршаја који је у кривичном поступку правноснажно оглашен кривим за кривично дело које обухвати и обележја прекршаја не може за тај прекршај покренути поступак, а ако је покренут или је у току, не може се наставити и довршити. Из цитираних законских одредаба произилази да не само што нико не може бити осуђен за исти догађај и кривично и прекршјно, већ је забрањено и покретање два поступка. Интересантно је да Кривични законик користи термин „одлука судаˮ, што свакако обухвата и прекршајни суд, али не и органе управе, те евентуална казна за прекршај изречена од стране полиције или комуналне полиције као управних органа, не би могла повући примену овог начела, и спречити вођење кривичног поступка.

Виши суд је нашао да је ово правило садржано и у члану 34. ст. 4. Устава Републике Србије, те да се у случају правноснажно окончаног прекршајног поступка кривични поступак за исти догађај мора обуставити, јер би свака друга одлука била кршење начела домаћег кривично процесног права и људског права гарантованог Уставом (Решење Вишег суда у Ваљеву Км. бр. 32/2011 од 14. 10. 2011). Наши судови су се у таквим случајевима позивали и на Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода од 4. 11. 1950. године, са Протоколом бр. 7 од дана 22. 11. 1984. године, који су као ратификовани међународни акти саставни део нашег правног поретка и непосредно се примењују, сходно одредби члана 16. ст. 2. Устава Републике Србије. Тако је Апелациони суд нашао да се сходно поменутој конвенцији и протоколу који гарантују да се никоме неће поново судити за дело за које је правноснажно ослобођен или осуђен, у случају постојања правноснажне пресуде прекршајног суда, кривични поступак мора обуставити (Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж. бр. 454/2013 од 28. 4. 2014, као и Решење Апелационог суда у Београду Кжм. бр. 86/2011 од 22. 12. 2011).

У пракси то даље значи да полиција, најпре, мора одлучити да ли ће поводом једног догађаја поднети кривичну пријаву или захтев за покретање прекршајног поступка, а никако оба. Ову одлуку ће, наравно, најчешће донети уз консултацију са јавним тужиоцем. Уколико, пак, у овој фази дође до грешке, и буду поднете и пријава тужилаштву и захтев прекршајном суду, мало је вероватно да ће та грешка бити и уочена, осим уколико сâм окривљени не каже прекршајном или кривичном судији да му се за тај догађај већ суди. Самим тим, први поступак који се правноснажно заврши биће и једини, а имајући у виду динамику прекршајног и кривичног поступка, највероватније је да ће прво бити окончан прекршајни поступак, и то неретко правноснажним решењем о обустави поступка услед наступања застарелости прекршајног гоњења. Уколико, пак, грешка буде примећена на време, углавном ће списи прекршајног суда бити достављени кривичном на увид, и тај поступак сачекати правноснажно окончање кривичног, када ће прекршајни поступак бити обустављен применом начела ne bis in idem.

За основни и тежи облик кривичног дела насилничког понашања прописана је надлежност основног суда у првом степену, и оба се гоне у скраћеном поступку. Треба напоменути и то да је, имајући у виду запрећене казне (до три године затвора за основни облик и од шест месеци до пет година затвора за квалификовани), примена института одлагања кривичног гоњења (члан 283. Законика о кривичном поступку) начелно могућа за оба облика. Чини се да је законодавац имао у виду и ово кривично дело приликом регулисања тог института, јер је као једну од могућих обавеза које се налажу окривљеном, предвидео и подвргавање психосоцијалном третману ради отклањања узрока насилничког понашања (члан 283. ст. 1. тач. 6) ЗКП-а). Међутим, у пракси тужилаштва са великим опрезом одлажу кривично гоњење и за основни облик кривичног дела насилничког понашања, а код квалификованог облика то по правилу чине само у изузетним ситуацијама, јер је друштвена опасност кривичних дела са елементима насиља увек значајна, а сузбијање таквог понашања, свакако, један од тужилачких приоритета.