Управо на примеру овог кривичног дела може се јасно сагледати основни проблем нашег законодавства, а то је стална промена у формулацијама бића и основних елемената кривичног дела
Кривично дело неовлашћеног коришћења туђег возила предвиђено је у члану 213, у три става Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12) и налази се у глави XXI под називом „Кривична дела против имовинеˮ.
Засигурно, то је кривично дело које је готово највише заступљено у судској пракси и у надлежности је Основног суда.
Извршиоци тог кривичног дела, а што показује судска статистика, најчешће су старији малолетници (лица од 16 до 18 година) и млађа пунолетна лица (од 18 до 21 годину).
У ставу 1. члана 213. наведено кривично дело гласи: „Ко без пристанка овлашћеног лица користи туђе моторно возило казниће се…ˮ, а у ст. 2: „Ако је дело из става 1. учињено проваљивањем или обијањем моторног возила или употребом силе и претње, учинилац ће се казнити…ˮ, у ставу 3: „за покушај дела из става 1. овог члана казниће се…ˮ
Основни елемент наведеног кривичног дела јесте коришћење туђег моторног возила. Под коришћењем се сматра употреба возила од момента стављања у погон. Возило мора да буде туђе, а појам возила дат је у члану 112. тач. 25) КЗ-а и гласи: „Моторним возилом сматра се свако саобраћајно средство на моторни погон у сувоземном, воденом и ваздушном саобраћајуˮ.
Потпунији појам моторног возила, међутим, даје Закон о безбедности саобраћаја на путевима („Сл. гласник РСˮ, бр. 41/09, 53/10, 101/11), па је у члану 7. тач. 33) наведено да је „моторно возило возило које се покреће снагом сопственог мотора, које је по конструкцији, уређајима, склоповима и опреми намењено и оспособљено за превоз лица, односно ствари, за обављање радова, односно за вучу прикључних возила, осим шинских возилаˮ.
Следећи елемент основног кривичног дела из члана 213. ст. 1. КЗ-а јесте коришћење возила без пристанка овлашћеног лица. С обзиром на то да је у данашњем тренутку живот готово незамислив без возила, односно аутомобила, законодавац није употребио израз „без овлашћења власникаˮ. То значи да је овлашћено лице, пре свега, власник возила, а такође и свако друго лице коме је возило предато и поверено на употребу.
У ст. 2. члана 213. КЗ-а предвиђен је тежи облик основног кривичног дела, па се појмови „обијањеˮ и „проваљивањеˮ сматрају и прихватају као код кривичног дела тешке крађе из члана 204. КЗ-а, а употреба силе или претње, као код кривичног дела принуде из члана 135. КЗ-а.
Врло је занимљив историјат овог кривичног дела.
Управо на његовом примеру може се јасно сагледати основни проблем нашег законодавства, а то је стална промена у формулацијама бића и основних елемената кривичног дела. То траје деценијама и очигледно, никада се, према садашњем стању ствари, неће стабилизовати.
Наведено кривично дело уведено је први пут у кривично законодавство Кривичним закоником („Сл. лист ФНРЈˮ, бр. 30/1959), чланом 254а под називом „Послуга моторним возиломˮ који гласи: „Ко противправно одузме туђе моторно возило у намери да га употреби за вожњу…ˮ.
Овде је интересантно поставити питање зашто је кривичном делу дат назив „Послуга моторним возиломˮ, а у бићу кривичног дела не говори се о послуживању моторним возилом, већ о одузимању.
Три су елемента овог кривичног дела: одузимање туђег моторног возила, противправност и намера одузимања.
Овде је нужно да се туђе возило одузме, а то је исти начин извршења дела као код кривичног дела крађе, тј. возило се изузима из поседа власника и над њим се заснива сопствено притежање учиниоца. Такво одузимање треба да је противправно и мора постојати намера да се возило одузима само ради употребе за вожњу, а не да се учиниоцу или пак неком другом, прибави противправна имовинска корист.
Кривичним законом Републике Србије („Сл. гласник РСˮ, бр. 26/1977), који је ступио на снагу 1. јула 1977. године, ово кривично дело добија назив „Одузимање возилаˮ и у члану 174. гласи: „Ко противправно одузме туђе моторно возило у намери да га употреби за вожњу…ˮ.
У овој ситуацији одузимање туђег возила сматра се као одузимање туђе покретне ствари, које је, као класично, предвиђено код кривичног дела крађе, само се дело врши у намери употребе возила за вожњу.
Назив кривичног дела није примерен, јер суштина тог кривичног дела није у одузимању возила, већ у употреби возила за вожњу.
Зато сматрамо да је у датој ситуацији прави назив кривичног дела управо онај који је настао доношењем Кривичног законика који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, а то је „Неовлашћено коришћење туђег возилаˮ.
Стара „бољкаˮ нашег законодавства огледа се у правој садржини одређених појмова. Елементи наведеног кривичног дела односе се на крађу возила, а то је одузимање туђег моторног возила у намери да се прибави противправна имовинска корист, као и коришћење туђег возила за вожњу, а како то није суштина кривичног дела крађе, онда се поставља питање зашто је наслов наведеног кривичног дела „Крађа возилаˮ.
У својим законским изменама законодавац је желео да нагласи постојање врло честих кривичних дела која се у животу дешавају, а у вези с моторним возилима, па је оно обухваћено као заштитни објекат овог кривичног дела, иако је правилно да моторно возило као покретна ствар буде предмет општег кривичног дела крађе, а што је каснијим изменама у кривичном законодавству и учињено.
Следећа измена, а што је од важности и у садашњем тренутку, јесте доношење Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/2005), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, и где је формулација члана 213. КЗ-а онаква како је то на почетку рада наведено.
Формулација овог кривичног дела као „употреба за вожњуˮ јаснија је и прецизнија од формулације „коришћење туђег моторног возилаˮ.
Да би наведено кривично дело и постојало, логично је да се туђе моторно возило употреби само за вожњу.
Шта значи формулација „употреба туђег моторног возилаˮ? У питању је широк појам који у себи обухвата и стављање возила у погон, као и његову употребу за вожњу.
Замислимо ситуацију да учинилац, без пристанка овлашћеног лица, возило (које је било паркирано негде у шуми), користи за преноћиште, а учинилац је лице које нема свој стамбени објекат и просто живи као луталица. И тада учинилац користи туђе возило.
И баш због наведеног, сматрамо да новим изменама Кривичног законика, у наведеном делу, треба вратити некадашњу формулацију, а то је да се туђе моторно возило употреби за вожњу, јер је онда јасно шта значи вожња, у односу на употребу туђег возила у друге сврхе, а како је претходно наведено у примеру замишљене ситуације.
Судска пракса у вези са овим кривичним делом врло је богата и интересантна. И управо из тог разлога, извршили смо груписање појединих карактеристичних судских одлука према областима, на основу којих се одсликавају елементи наведеног кривичног дела, као и дилеме судова у њиховом процесуирању, а то су:
1. правилна примена закона;
2. покушај кривичног дела;
3. свршено кривично дело;
4. саизвршилаштво;
5. непостојање кривичног дела;
6. стицај кривичних дела.
1. Правилна примена закона
Изнета хронологија и развој наведеног кривичног дела почев од 1959. године, указује на бројне промене и непостојање јединственог става законодавца у вези с постојањем правог назива кривичног дела и његових битних елемената.
На то управо указују следећи примери:
Случај #1
Пресудом Основног суда у Крагујевцу, К 424/04 од 11. априла 2005. године, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела крађе возила из члана 174. КЗ-а.
Пресудом Окружног суда у Крагујевцу, Кж 282/06 од 18. маја 2006, преиначена је пресуда Основног суда у Крагујевцу, К 424/04 од 11. априла 2005, тако да се окривљени применом члана 355. тач. 1) ЗКП-а ослобађа од оптужбе да је извршио кривично дело крађе возила из члана 174. КЗ-а.
Врховни суд Србије је уважио поднети захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца, Ктз 788/06 од 1. септембра 2006, па је пресудом Кзз 101/06 од 4. октобра 2006. утврђено да је правноснажном пресудом Окружног суда у Крагујевцу, Кж 282/06 од 18. маја 2006, повређен закон у корист окривљеног.
У образложењу пресуде Врховног суда Србије, између осталог, наведено је:
– Налазећи да Кривичним закоником, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. и који треба применити на радње окривљеног, није предвиђено кривично дело крађе возила, које се окривљеном ставља на терет, Окружни суд у Крагујевцу је својом пресудом, на основу члана 355. тач. 1) ЗКП-а окривљеног ослободио од оптужбе.
– Врховни суд налази да је овакво становиште другостепеног суда неприхватљиво.
– Из описа радње и законских елемената кривичног дела које је оптужбом окривљеном стављено на терет, произлази да се у конкретној ситуацији радило о коришћењу туђег моторног возила без пристанка овлашћеног лица, које садржи све елементе сада предвиђеног кривичног дела неовлашћеног коришћења туђег возила из члана 213. Кривичног законика.
– На овај начин, доношењем ослобађајуће пресуде, на основу члана 355. тач. 1. ЗКП-а, другостепени суд је повредио закон у корист окривљеног (одредбу члана 369. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а), па је из изнетих разлога Врховни суд уважио захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца и утврдио да постоји наведена повреда Закона, не дирајући у правноснажну пресуду против које је захтев подигнут.
У овом случају јасно је да је другостепени суд био „збуњенˮ променом назива кривичног дела.
У време доношења првостепене пресуде постојало је кривично дело крађе возила, а у време доношења другостепене пресуде, такав назив кривичног дела више није постојао.
Другостепени суд, у датој ситуацији, није правилно применио један од основних принципа кривичног права, а то је да суд везује чињенични основ оптужног акта, односно кривичноправни догађај, онако како се десио, а не означену правну квалификацију кривичног дела.
Случај #2
Пресудом Општинског суда у Чачку, К 15/04 од 3. децембра 2007, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела неовлашћеног коришћења туђег возила у покушају из члана 213. ст. 1. у вези са чланом 30. КЗ-а и кривичног дела неовлашћеног коришћења туђег возила из члана 213. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Пресудом Окружног суда у Чачку, Кж 202/08 од 18. јуна 2008, преиначена је пресуда Општинског суда у Чачку у погледу правне оцене, тако да је окривљени предузетим радњама описаним под тачкама а) и б) изреке првостепене пресуде остварио кривично дело неовлашћеног коришћења туђег возила у покушају из члана 213. ст. 1. у вези са чланом 30. КЗ-а.
Доказима, изведеним на главном претресу, у току првостепеног поступка, утврђено је да је окривљени ушао у откључано путничко возило, потом је поломио пластичну облогу волана у покушају да стави возило у покрет, када је и откривен.
Умишљај окривљеног очигледно је био усмерен ка оспособљавању возила за употребу, па је ломљење пластичне облоге волана у доњем делу било усмерено ка реализацији његове намере да мотор возила упали и возило оспособи за вожњу.
У тој ситуацији ломљење облоге волана не представља обијање или проваљивање затвореног простора – возила, а што је елемент истог кривичног дела предвиђен у члану 213. ст. 2. КЗ-а.
Због наведеног, преиначена је пресуда првостепеног суда тако да се предузете радње окривљеног правно квалификују као кривично дело неовлашћеног коришћења туђег возила у покушају из члана 213. ст. 1. у вези са чланом 30. КЗ-а.
Налазимо да је другостепени суд правилно применио кривични закон закључујући да предузета активна радња окривљеног која се огледа у насилној радњи – одваљивања пластичне облоге волана – јесте једна од радњи у смислу реализације одузимања возила, односно коришћења возила за вожњу.
2. Покушај кривичног дела
У члану 30. Кривичног законика регулисан је покушај кривичног дела формулацијом: „ко са умишљајем започне извршење кривичног дела, али га не доврши…ˮ
На исти начин регулисан је поменути институт у материјалном кривичном законодавству почев од доношења првог Кривичног законика из 1951. па до данашњег дана.
Случај #3
Пресудом Врховног суда Хрватске, Кж 81/73, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања моторног возила у покушају из члана 254а.
Из садржине наведене пресуде произлази да је окривљени насилно отворио „лептир стаклоˮ, увукао руку у унутрашњост возила, те је тиме започео са извршењем радње одузимања моторног возила.
Наведени суд је заузео правни став да за почетак радње извршења тог кривичног дела није потребно да учинилац и седне у возило и покуша да активира мотор возила.
У овом случају ради се о правилној примени закона јер је тадашње кривично дело обухватало основни елемент, а то је одузимање возила у намери да се употреби за вожњу, па када возило није „одузетоˮ онда се ради о покушају наведеног кривичног дела.
Случај #4
Пресудом Врховног суда Војводине, Кж 814/72, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила у покушају из члана 254а КЗ-а у вези са чланом 16. КЗ-а.
У образложењу пресуде наведено је да је окривљени гурањем покренуо моторно возило с места на ком се налазило, а није га стављањем мотора у покрет одвезао с тог места, дакле, није га употребио за вожњу, па по правилној примени закона треба узети да је описаним радњама окривљени извршио кривично дело одузимања моторног возила у покушају из члана 254а КЗ-а у вези са чланом 16. КЗ-а, а није у питању свршено кривично дело које се оптужним актом окривљеном ставља на терет.
Случај #5
Пресудом Врховног суда Србије, Кж 2085/75, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из члана 254а КЗ-а.
У образложењу је наведено да је окривљени изгурао туђе возило из дворишта на улицу у намери да га употреби за вожњу, те да ни чупањем и спајањем каблова, а ни гурањем неколико стотина метара, није успео да активира мотор када је и ухваћен. Окривљени је тада извршио наведено кривично дело, а не кривично дело у покушају, без обзира на то што возило није употребио за вожњу, будући да је постојала његова намера да га употреби за вожњу.
Случајеви 4 и 5 захтевају одређену анализу.
С обзиром на садржину бића кривичног дела, случај 5 је јасан у смислу да се ради о свршеном кривичном делу, а не о покушају. Наиме, окривљени је „одузео возилоˮ, тако што га је изгурао из дворишта на улицу, а то даље значи да је био у поседу возила, па како му је намера била јасна, а то је употреба за вожњу, ради се о свршеном делу.
У случају 4 судови су погрешили. Наиме, уочљиво је да је окривљени возило изгурао са места на ком се оно налазило, а мотор није могао да упали, па је јасно да је наведено возило „одузеоˮ. Како је за наведено кривично дело нужна намера за вожњу, а не и сама вожња, уз правилну примену закона, у овом случају би се, такође, радило о свршеном кривичном делу, а не о покушају тог кривичног дела, а како је цитираном пресудом и одлучено.
3. Свршено дело
Случај #6
Пресудом Окружног суда у Београду, Кж 1990/92, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из члана 174. КЗ-а.
У образложењу је наведено да је возило одузето противправно и у ситуацији када је радник сервиса за прање возила, у ком је возило остављено ради прања, узео кључеве возила и употребио возило за вожњу, до кафане у суседном месту.
Случај #7
Пресудом Окружног суда у Београду, Кж 385/96 од 17. октобра 1996, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из члана 174. КЗ-а.
У образложењу је наведено да је окривљени противправно одузео туђе моторно возило у намери да га употреби за вожњу, тако што је, док је возило било заглављено у снегу, помогао власнику да возило изгура из снега, па је у једном моменту сео у њега и одвезао га.
Случај #8
Пресудом Окружног суда у Београду, Кж 241/97 од 3. децембра 1992, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из чл. 174. КЗ-а.
У образложењу је наведено да је окривљени аутомобил оштећеног одузео када се у њему налазило дете старо 8 година, које је спавало, па када је схватио да се у одузетом возилу налази дете, оставио га је у току ноћи на њему непознатом месту и тиме изазвао стрес код детета и његових родитеља.
Приликом одмеравања казне, у овом случају као отежавајућа околност цењена је нарочита безобзирност при извршењу кривичног дела.
Случај #9
Пресудом Окружног суда у Београду, Кж 867/99 од 4. августа 1999, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из члана 174. КЗ-а.
У образложењу је наведено да је окривљени туђе моторно возило противправно одузео тако што је ушао у двориште оштећеног, где је возило било паркирано, ушао у откључано возило, покушао да га стави у погон, па када није успео, отворио је капију, изгурао је возило на улицу, а затим га одвезао пошто је улица у паду.
Управо овај случај, за разлику од случаја 4, који је претходно анализиран, јасно показује шта је свршено кривично дело, а шта је покушај.
Случај #10
Пресудом Врховног војног суда, Квл 48/88, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из члана 174. КЗ-а.
У образложењу је наведено да је окривљени неовлашћено узео војно возило у војном кругу, за које није био службено задужен, а затим га је употребио за вожњу.
Случај #11
Пресудом Окружног суда у Београду, Кж 1481/03 од 26. маја 2003, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела одузимања возила из члана 174. КЗ-а.
У образложењу је наведено да је извршено противправно одузимање трактора у намери да се употреби за вожњу, јер трактор спада у моторна возила.
У овом случају, а с обзиром на то да је у току поступка оспоравано да је трактор моторно возило, треба имати у виду и одредбу члана 6. тач. 48) Закона о безбедности саобраћаја на путевима у којој је наведено да је у овом случају „трактор моторно возило које има најмање две осовине и које је првенствено намењено за вучење, гурање, ношење или погон измењивих прикључака за извођење првенствено пољопривредних, шумских или других радова и за вучу прикључних возила за тракторˮ. Дакле, очигледно се ради о моторном возилу без обзира на то што има специфичну намену и сврху.
Случај #12
У решењу Апелационог суда у Крагујевцу, Кжм 9/10 од 27. априла 2010, наведено је:
– Неосновани су наводи браниоца малолетника да у његовим радњама нема елемената кривичног дела неовлашћеног коришћења туђег возила из члана 213. ст. 1. КЗ-а, у ситуацији када је бицикл с мотором оштећеног изгурао из дворишта и помоћу кључева који су се налазили у контакт брави ставио у погон, те да је бицикл с мотором, након што га је употребио за вожњу, оставио поред пута, као и да бицикл с мотором нема својство моторног возила у смислу одредбе члана 112. тач. 25) КЗ-а. Управо из цитиране одредбе КЗ-а јасно произлази да се ради о моторном возилу.
У приказаним случајевима описане су ситуације свршеног кривичног дела уз анализу појединих случајева у решавању дилеме да ли је дато возило имало статус моторног возила.
4. Саизвршилаштво
Случај #13
У образложењу пресуде Врховног суда Србије, Кжм 114/67, наведено је:
– За постојање саизвршилаштва код кривичног дела одузимања моторног возила из члана 254а КЗ-а није одлучујуће ко је од саизвршилаца и на који начин пришао мотору и ставио га у покрет, пошто то може да учини само једно лице, већ да ли је више лица споразумно одлучило да одузму туђе моторно возило ради употребе за вожњу и да ли су се после тога, након што је мотор покренут, возили, испољавајући тиме свако за себе жељу да изврши кривично дело као своје.
Случај #14
У образложењу пресуде Врховног суда Србије, Кж 519/90 од 2. октобра 1990, наведено је:
– Саизвршилаштво код кривичног дела одузимања возила из члана 174. КЗ-а постоји када више лица споразумно одлуче да одузму туђе моторно возило ради употребе за вожњу и после одузимања се тим возилом возе, без обзира на то што је возило ставио у покрет и њиме управљао само један од њих.
Случај #15
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, Кж 413/80, наведено је:
– Учинилац који је заједно и истовремено с другом особом, а у намери коришћења возила за вожњу, ушао у возило и одвезао се њиме, а знао је да то возило тој особи није поверено за вожњу, поступао је са свешћу и вољом да туђе возило употреби за вожњу и тиме је као саизвршилац остварио битна обележја кривичног дела одузимања возила. Није од битног значаја то што он лично није отворио возило, односно што у току вожње није управљао возилом.
Случај #16
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, Кж 1184/00 од 10. октобра 2000, наведено је:
– Окривљени је извршио кривично дело одузимања возила из члана 174. КЗ-а када је својим возилом, у коме су се налазила још два саизвршиоца, пратио кретање возила оштећеног, које су ова двојица одлучила да одузму, па када је оштећени своје возило паркирао и напустио, окривљени је стао испред тог возила, а друга двојица окривљених су изашли из његовог возила и одузели возило оштећеног.
У приказаним случајевима уочљиво је да су судови правилно применили одредбе садашњег члана 33. КЗ-а које се односе на саизвршилаштво. То даље значи да је за постојање саизвршилаштва нужно постојање заједничке свести и воље више лица за извршењем кривичног дела, те није нужно да сваки од њих предузме радње које представљају битан елемент кривичног дела.
5. Непостојање кривичног дела
Интересантни су они случајеви у којима се оптужним актом јавног тужиоца окривљеном ставља на терет извршење наведеног кривичног дела, али се пресудом утврди да наведено кривично дело не постоји.
Случај #17
У образложењу пресуде Врховног суда Хрватске наведено је:
– Нису остварена обележја кривичног дела одузимања моторног возила, јер сама чињеница да је оптужени пристао да се вози у моторном возилу, за које је знао да је претходно било противправно одузето од власника, њега не чини саучесником у извршењу кривичног дела из члана 254а КЗ-а, када је истовремено утврђено да је то возило без икаквог његовог учешћа, од власника одузео са окривљеним.
– Како окривљени, пристајући накнадно да се вози у већ одузетом моторном возилу, чак није њиме ни управљао, такво његово учествовање у вожњи у одузетом возилу, не садржи у себи обележје извршења, па ни саизвршења наведеног кривичног дела.
Случај #18
У образложењу пресуде Општинског суда у Осјеку, К 729/74, наведено је:
– Не чини кривично дело одузимање моторног возила из члана 254а КЗ-а аутомеханичар сервиса за поправку аутомобила када предузме пробну вожњу аутомобилом који му је поверен на рад ради поправке, иако за предузимање те вожње нема овлашћење према интерним правилима сервиса, а ни одобрење свог пословође.
Случај #19
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, Кж 239/92, наведено је:
– Из чињенице да је окривљени на позив осуђених ушао у возило, које су они претходно били одузели, и у том возилу се затекао када је наишла полиција, нема основа за закључак да је окривљени предузео било коју радњу која има за циљ противправно одузимање тог возила, које је пре његовог наиласка већ било одузето, па нема елемената кривичног дела из члана 174. КЗ-а.
У приказаним случајевима нужно је поћи од појма умишљаја предвиђеног у члану 25. КЗ-а, односно у поступку треба доказима утврдити да ли је окривљени имао свест и вољу да туђе моторно возило употреби за вожњу, или евентуално за другу сврху.
6. Стицај кривичних дела
Случај #20
У образложењу става Седнице Кривичног одељења Врховног суда Србије од 17. марта 1976. године наведено је:
– Ако је обијање туђег возила извршено само ради његове употребе за вожњу, у смислу члана 254а КЗ-а, па учинилац у току вожње у колима примети неке ствари веће вредности које затим одузме, у таквом његовом понашању, поред кривичног дела одузимања моторног возила из члана 254а КЗ-а, постојаће и кривично дело крађе из члана 249. КЗ-а, а не тешке крађе из члана 250. ст. 1. КЗ-а.
– Наведени став прихвата се зато што у моменту насилног отварања возила није постојала намера да се одузимањем и присвајањем ствари из возила прибави себи противправна имовинска корист, него је таква намера формирана касније, након што је возило било отворено, што његовој радњи даје обележје кривичног дела крађе из члана 249. КЗ-а.
Случај #21
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, Кж 737/95 од 27. јуна 1995, наведено је:
– Одузимање возила може бити извршено у стицају с кривичним делом фалсификовања исправе када окривљени одузме туђе моторно возило, у намери да га употреби за вожњу, па на то одузето возило стави регистарске таблице с другог возила и возило с таквим таблицама употреби за вожњу.
– Оваквим укупним радњама, окривљени је учинио кривично дело одузимања возила из члана 174. КЗ-а у стицају са кривичним делом фалсификовања исправе из члана 233. ст. 1. КЗ-а.
Случај #22
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, Кж 527/95 од 15. јуна 1995, наведено је:
– Окривљени који обијањем стана оштећеног, поред магнетофона одузме и друге вредне ствари, возачку и саобраћајну дозволу и кључеве од возила, па касније возило оштећеног пронађе на улици и употреби за вожњу, тиме је извршио кривично дело тешке крађа из члана 166. ст. 1. тач. 1) КЗ-а у стицају с кривичним делом одузимања моторног возила из члана 174. КЗ-а.
Случај #23
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, Кж 347/96 од 19. марта 1996, наведено је:
– Када окривљени, након што уђе у туђе моторно возило, које не успе да стави у покрет, па напуштајући га, запали новине упаљачем и стави их испод седишта, те том приликом изгори унутрашњост возила, тиме је пожаром изазвао опасност за имовину већег обима.
– На основу наведеног окривљени је извршио кривично дело одузимања возила из члана 174. КЗС-а у вези са чланом 19. КЗЈ-а (у покушају) и кривично дело изазивања опште опасности из чл. 187. ст. 1. КЗС-а.
Случај #24
У образложењу пресуде Окружног суда у Београду, К 180/00 од 15. јуна 2000, наведено је:
– Када окривљени развали улазна врата, па уђе у кућу оштећеног, изврши преметачину и не пронађе ништа вредно осим кључева од возила, које присвоји, а затим пронађе на улици возило, стави га у погон и одвезе, извршио је у стицају кривично дело тешке крађе у покушају из члана 166. ст. 1. тач. 1) КЗС-а у вези са чланом 19. КЗЈ-а и кривично дело одузимања возила из члана 174. КЗС-а.