Тема овог чланка биће анализа бића кривичног дела из члана 332. Кривичног законика, уз посебан осврт на један карактеристичан случај из судске праксе.
Свака друштвена заједница, без обзира на степен развоја, има своју негативну страну која се огледа у вршењу кривичних дела. Та појава с једне стране угрожава личност појединца, а с друге стране угрожава и значајне друштвене вредности. Због тога је сузбијање криминалитета превасходно задатак државних органа, али и појединца.
Појединац има и моралну и законску обавезу пријављивања припремања како извршеног кривичног дела тако и учиниоца.
У одређеним ситуацијама, а под остварењем одређених услова, кршење наведених обавеза представља кривично дело.
Међу њима је и кривично дело непријављивање кривичног дела и учиниоца, које је предвиђено у чл. 332. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16), а налази се у Глави XXX, под називом „Кривична дела против правосуђа”.
Само благовременим пријављивањем кривичног дела или учиниоца ствара се могућност правовременог реаговања органа правосуђа, а то значи да се открију и кривично дело и учинилац, а потом да се исти процесуирају и да се донесе одговарајућа судска одлука.
Ово кривично дело има основни облик (став 1), два облика у односу на својство извршиоца (став 2. и 3) и одредбу о некажњавању (став 4).
Основни облик, чл. 332. ст. 1. КЗ-а, гласи: „Ко зна да је неко лице учинило кривично дело за које се по Закону може изрећи затвор од тридесет до четрдесет година или зна само да је такво дело учињено, па то не пријави пре него што су дело односно учинилац откривени, казниће се …”
Наведено кривично дело, као свој основни облик, има нужне елементе:
– знање да је неко лице учинило кривично дело;
– знање да је учињено кривично дело;
– учињено кривично дело односи се само на оно за које се може изрећи затвор од тридесет до четрдесет година;
– непријављивање лица које је учинило такво кривично дело, односно непријављивање таквог кривичног дела;
– моменат пријављивања – док дело или учинилац не буду откривени.
Суштина свих наведених елемената је у непријављивању, односно неподношењу пријаве да је учињено кривично дело надлежном државном органу, а то су превасходно полицијске управе, судови и тужилаштва.
Пријава се може односити на учињено кривично дело или пак на кривично дело и учиниоца кривичног дела. Иста може бити усмена, писмена, директна или индиректна. У сваком случају пријава треба да садржи опис бар у битним елементима учињеног кривичног дела и такође треба да има нужне податке о учиниоцу. За учиниоца се могу дати и неки описни подаци у погледу изгледа, места где станује, радног места, возила које користи, означења брачног друга, деце која уче у одређеној школи и другог. Када се пријави кривично дело, није битно да ли је покушано или свршено кривично дело, а у случају пријаве и учиниоца, оно се може појавити и као извршилац, саизвршилац или пак у неком облику саучесништва. Није нужна назнака правне квалификације учињеног кривичног дела, али јесте навођење околности на основу којих се може утврдити које је кривично дело учињено.
За постојање кривичног дела није нужно да је и учинилац дела које се не пријављује, и кривично одговорaн.
Учинилац мора да „зна” да је неко лице учинило кривично дело, односно мора да „зна” за учиниоца кривичног дела.
Такво сазнање значи постојање представе о учињеном кривичном делу, бар о његовим основним обележјима, а такође и о учиниоцу, као што је претходно наведено.
Како је непријављивање битан елемент овог кривичног дела, обавеза пријављивања настаје од момента сазнања да је учињено кривично дело, односно за учиниоца кривичног дела. Ако се у одређеном тренутку сазна за кривично дело и учиниоца, али нема могућности да се исто пријави, обавеза пријављивања настаје престанком таквих околности.
Непријављивање се односи само на кривично дело за које се може изрећи казна од тридесет до четрдесет година. Законодавац није предвидео врсту кривичних дела која су учињена нити пак учиниоца само одређених кривичних дела. У овом случају меродавна је само висина казне која се може изрећи.
Дакле, ово кривично дело постоји само ако се не поднесе пријава (зато је то тзв. право кривично дело нечињења) пре него што су дело односно учинилац откривени. Другим речима: кривично дело не постоји ако је пријава извршена након откривања кривичног дела и његовог учиниоца, нити ако је учињено кривично дело застарело.
Кривично дело је свршено неподношењем пријаве о учиниоцу кривичног дела или пак о кривичном делу, али само за оно за које се може изрећи казна од тридесет до четрдесет година.
Дело се може извршити само умишљајно, а извршилац основног облика може бити свако лице. Умишљај се мора односити на сазнање („зна”) о учињеном кривичном делу или учиниоцу – да зна да је у питању заиста тешко кривично дело, као и да ни дело ни учинилац нису пријављени.
Умишљај учиниоца мора да садржи значајан степен сигурности о учиниоцу кривичног дела или пак о учињеном кривичном делу. Само изражена сумња (са назнаком да се све провери) о учиниоцу или о учињеном кривичном делу не представља обележје овог кривичног дела.
Кривично дело непријављивање кривичног дела и учиниоца из чл. 332. ст. 2. и 3. КЗ-а, односи се на својство извршиоца као свог битног елемента.
То може бити службено или одговорно лице.
Одредба чл. 332. ст. 2. КЗ-а гласи: „Казном из ст. 1. овог члана казниће се и службено и одговорно лице које свесно пропусти да пријави кривично дело за које је сазнало у вршењу своје дужности, ако се за то дело по Закону може изрећи пет година затвора или тежа казна.”
Нужни елементи овог облика кривичног дела јесу:
– својство извршиоца, односно службено или одговорно лице;
– свесно пропуштање да се пријави кривично дело;
– радња се предузима у вршењу дужности службеног или одговорног лица;
– учињено кривично дело је оно за које се може изрећи казна од пет година или тежа казна.
И у овом случају ради се о непријављивању, само је од значаја за постојање кривичног дела да ли је извршилац службено или одговорно лице.
У том смислу треба имати у виду појам службеног и одговорног лица из чл. 112. КЗ-а, па је тако у чл. 112. ст. 3. КЗ-а наведено да се службеним лицем сматра:
– лице које у државном органу врши службене дужности;
– изабрано, именовано или постављено лице у државном органу, предузећу или другом субјекту, којем је поверено вршење јавних овлашћења, које одлучује о правима, обавезама или интересима физичких или правних лица или о јавном интересу;
– лице којем је фактички поверено вршење појединих службених дужности или послова;
– војно лице, као и страно службено лице (чл. 112. ст. 4. КЗ-а).
У чл. 112. ст. 5. КЗ-а предвиђено је да се одговорним лицем у правном лицу сматра лице које, на основу Закона, прописа или овлашћења, врши одређене послове управљања, надзора или друге послове из делатности правног лица, као и лице коме је фактички поверено обављање тих послова. Одговорним лицем сматра се и службено лице кад су у питању кривична дела код којих је као извршилац означено одговорно лице, а у овом законику нису предвиђена у Глави о кривичним делима против службене дужности, односно као кривична дела службених лица.
Нејасно је зашто је у овом случају, код овог облика кривичног дела, предвиђено само непријављивање кривичног дела, а не и учиниоца, а посебно када се има у виду да када је откривен учинилац одређеног кривичног дела, откривено је и учињено кривично дело. Због тога, као и због логичне везе, важи став да постоји ово кривично дело и у случају непријављивања учиниоца кривичног дела.
У односу на кривично дело из чл. 332. ст. 1. КЗ-а, кривично дело из чл. 332. ст. 2. КЗ-а постоји у знатно ширем обиму, а односи се на кривична дела за која се може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна.
И код овог облика кривичног дела законодавац није одредио круг кривичних дела на који се односи, нити законску казну предвиђену за поједина кривична дела. Значај има само „казна која се може изрећи”.
Кривично дело из чл. 332. ст. 2. КЗ-а постоји само ако је сазнато у вршењу своје дужности службеног или одговорног лица. Ако је кривично дело сазнато ван службене дужности, постоји друго кривично дело из остварења одређених законских услова.
Службено или одговорно лице у вршењу својих дужности може да сазна за кривично дело на разне начине: проучавањем списа, контролом на терену, сазнањем од свог колеге на радном месту и друго.
Службено или одговорно лице мора свесно да пропусти да пријави кривично дело, што значи да је свесно да је у току вршења својих дужности сазнало за кривично дело за које се може изрећи казна од пет година или тежа казна, али то није пријавило.
Одредба чл. 332. ст. 3. КЗ-а гласи: „Службено или одговорно лице које свесно пропусти да пријави кривично дело свог подређеног које је он учинио при вршењу своје службене, војне или радне обавезе, ако се за то дело може изрећи затвор од тридесет до четрдесет година, казниће се…”
За ово кривично дело треба имати у виду све оно што је наведено за претходне облике кривичног дела.
У овом делу запажа се следеће:
Прво, зашто законодавац није предвидео кривичну одговорност службеног или одговорног лица које не пријави свог надређеног који у вршењу својих службених, радних и војних обавеза учини кривично дело?
Друго, зашто се овде ради о кривичном делу учињеном од стране подређеног, за које се може изрећи казна затвора од тридесет до четрдесет година, а не и о кривичном делу за које је предвиђена мања казна затвора?
Одредба чл. 332. ст. 4. КЗ-а гласи: „За непријављивање кривичног дела или учиниоца из ст. 1. и 2. овог члана, неће се казнити лице којем је учинилац брачни друг или са којим живи у трајној ванбрачној заједници, сродник по крви у правој линији, брат или сестра, усвојилац или усвојеник, као и брачни друг неког од наведених лица, односно лице које са неким од њих живи у трајној ванбрачној заједници, као и бранилац, лекар или верски исповедник учиниоца.”
Одредба о некажњавању лица је јасна. Уочљиво је да се односи и на браниоца, лекара и верског исповедника за ово кривично дело, али не и за слично кривично дело предвиђено у чл. 331. КЗ-а, а то је кривично дело непријављивање припремања кривичног дела.
Очигледно је циљ да се заштити професионална делатност лекара, браниоца и верског исповедника у случају када се може сазнати за учињено кривично дело и учиниоца, па се не пријави.
Случај који је основ овог чланка
Пресудом Вишег суда у Чачку, К 22/15 од 3. децембра 2015, применом чл. 423. т. 2. ЗКП-а, окривљени је ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело непријављивање кривичног дела и учиниоца из чл. 332. ст. 2. КЗ-а.
Поменута првостепена пресуда потврђена је Пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 273/16 од 6. октобра 2016, а жалба Јавног тужиоца одбијена је као неоснована.
Изрека правноснажне првостепене пресуде гласи:
„Дана … , као службено лице, начелник одељења саобраћајне полиције свесно је пропустио да пријави кривична дела за која је сазнао у вршењу своје дужности, за која се по Закону може изрећи пет година затвора, тако што је, извршивши увид у извештај који су сачинили окр. 1 и окр. 2 и уочивши да је лажан јер му је било познато да дана … на путу … окр. 1 и окр. 2 нису контролисали возача сведока Х, радника МУП-а Србије, како је наведено у извештају, већ возача сведока У, прецртао извештај одштампан на рачунару од дана … и на истом својеручно написао „пронаћи лице, написати НФИ образац”, а потом је наредио окр. 1 да пронађе возача – сведока У и истом уручи НФИ образац. На такав начин надлежном јавном тужиоцу није поднео кривичну пријаву против окр. 1 и окр. 2 за кривична дела злоупотреба службеног положаја из чл. 359. ст. 1. у вези са чл. 33. КЗ-а и фалсификовања службене исправе из чл. 357. ст. 1. у вези са чл. 33. КЗ-а, што је био дужан да учини, при чему је био свестан свога дела, хтео његово извршење и био свестан да је исто забрањено.”
Из образложења правноснажне пресуде произлази да је доказима које је суд ценио у својој међусобној вези, заједно и у вези са одбраном окривљеног који од почетка поступка негира извршење кривичног дела, не спорећи своју функцију коју је имао у критично време, утврђено да је критичног дана … позвао окр. 1 јер му је сусед саопштио да су његови пријатељи заустављени у путничком возилу у селу … . Окривљени такође потврђује да је са окр. 1 обавио разговор, при чему му је исти рекао да је зауставио возача, сведока У, да је алкотестиран и да му је на дрегеру утврђена алкохолисаност од 0,31 промила алкохола, те да му је саопштио да за петнаест минута понови алкотестирање истог возача. Такође, окривљени не спори да је упознат са извештајем који су сачинили и потписали полицијски службеници – окр. 1 и окр. 2, у којем је наведено да је у истом месту алкотестирано лице – сведок Х, радник МУП-а Србије, који је сам тражио да буде алкотестиран и да је након извршеног увида у извештај закључио да је исти вероватно лажан и тражио да му се јави полицијски службеник – окр. 1, који му се заиста и јавио и у вези са извештајем саопштио му да није алкотестирао наведено лице, већ сведока У. Даље, окривљени је признао да након што је све то утврдио, а посебно да је извештај лажан, исти је прецртао и наложио окр. 1 да истог дана и то приватним возилом пронађе возача – сведока У, да му уручи НФИ образац и у извештају је наложио да окр. 1 буде уписан у рапортну књигу.
Даље, из образложења правноснажне пресуде произлази да је таква одбрана окривљеног у чињеничном смислу потврђена и одбраном окр. 1 у делу да је извршио заустављање возача – сведока У и даљег поступања, како је наведено, и да му је окривљени као начелник наложио да пронађе возача и да му уручи наведени образац, што је и учинио, при чему му је уручио и уплатницу поводом извршеног прекршаја у новчаном износу од 5.000,00 динара, а такође је утврђено да, поводом уписивања окр. 1 у рапортну књигу, исти није саслушан из разлога што је тог дана окр. 1 саслушан од стране овлашћених лица полицијске управе и да му је извештај одузет, а да није имао обавезу да истог дана саслушава окр. 1, већ да то учини до краја текућег месеца, када се и сачињава извештај.
Оно што је интересантно за суштину ове теме јесте образложење правноснажне пресуде у ком је наведено да је окривљени, налогом да окр. 1 буде уписан у рапортну књигу, предузео радње на пријављивању службених лица као учинилаца пропуста у служби, јер је знао за обавезу предузимања службених радњи у конкретној ситуацији, што произлази из његовог даљег поступања, односно налагања да тај пропуст исправи. Даље је утврђено да радња уписивања у рапортну књигу подразумева предузимање радњи од стране одређеног овлашћеног лица у смислу испитивања да ли у раду полицијског службеника постоје пропусти и у зависности од утврђених чињеница, подношење одговарајуће прекршајне, дисциплинске или кривичне пријаве.
Судска пракса у вези са овим кривичним делом није богата. Очигледно, процесуирање овог кривичног дела је ретко, па је при таквом стању ствари, упркос учињеном напору, пронађено мало карактеристичних судских одлука које се овде износе, подстакнутих претходно наведеном правноснажном пресудом, о којој ће на крају бити речи.
Карактеристичне одлуке
Случај #1.
Да би постојало кривично дело непријављивање кривичног дела и учиниоца из чл. 332. ст. 1. КЗ-а, које постоји уколико се помоћ пружи учиниоцу кривичног дела за које је прописана казна затвора од тридесет до четрдесет година, запрећена казна не мора бити обухваћена умишљајем учиниоца, али код њега мора постојати свест о делу које је извршило лице коме се пружа помоћ.
Из образложења:
Правно оцењујући утврђено чињенично стање, првостепени суд је нашао да су се у радњама окривљеног стекла сва законска обележја кривичног дела непријављивање кривичног дела и учиниоца из чл. 332. ст. 1. КЗ-а.
Наиме, он је био у аутомобилу и чуо је да су лица … одвели треће лице у једну просторију и над њим применили силу, односно лишили га живота. Самим тим што је видео да пре тога са њим нормално комуницирају и што је знао да су они његови другови, знао је и да су то учинили на подмукао начин, без обзира на то што кривично дело и учиниоце није пријавио надлежном органу.
Суд је приликом правне оцене противправне радње оцењивао окривљеног и наводе његовог браниоца да је окривљени поступао у правној заблуди пошто није знао да је за ово кривично дело прописана казна затвора до четрдесет година. Такво становиште суд није могао да прихвати јер прописана казна од четрдесет година представља само објективни услов инкриминације, тако да не мора бити обухваћена умишљајем учиниоца.
То значи да је окривљени кривично дело извршио са умишљајем јер је био свестан да не пријављује извршиоце тешког кривичног дела и само кривично дело.
(Пресуда Окружног суда у Нишу, К 53/06)
Случај #2.
За постојање кривичног дела непријављивање кривичног дела и учиниоца нужно је постојање свести како о лицу које је извршило кривично дело, тако и о врсти и тежини кривичног дела, па и висини запрећене казне за исто, што значи и постојање свести о квалификаторним околностима.
(Пресуда Окружног суда у Нишу, К 64/03, и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 257/05)
Случај #3.
Кривично дело непријављивање кривичног дела отмице (чл. 64. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а РС) из чл. 202. ст. 1. КЗ-а РС, акцесорно је у односу на кривично дело отмице, а да би постојало кривично дело из чл. 202. ст. 1. КЗ-а РС, потребно је да је кривично дело отмице било извршено или пак покушано.
(Решење Окружног суда у Ваљеву, Кж 342/02 од 8. октобра 2002)
Случај #4.
Приликом извршења кривичног дела из чл. 203. ст. 1. КЗ-а РС мора претходно постојати сазнање окривљеног о чињеничној садржини извршеног дела, односно његовог учиниоца, тј. мора да се ради о кривичном делу за које се по Закону може изрећи казна затвора од четрдесет година, као и да постоји један објективни услов – да од пријаве зависи и благовремено откривање учиниоца или дела.
Из образложења:
Окривљена је оглашена кривом да је извршила кривично дело непријављивање кривичног дела или учиниоца из чл. 203. ст. 1. КЗ-а РС и изречена јој је условна осуда.
Што се тиче кривичне одговорности оптужене, првостепена пресуда је морала бити укинута по службеној дужности јер је првостепени суд повредио Кривични закон на штету окривљене када ју је огласио кривом за извршење наведеног кривичног дела.
За постојање овог кривичног дела суд мора претходно да разјасни о ком кривичном делу се ради (за кривично дело за које се по Закону може изрећи казна затвора до четрдесет година). Овде се ради о кривичном делу убиства за које се може изрећи казна затвора од петнаест година. Поред тога, за постојање овог кривичног дела потребно је да постоји и један објективни услов – да од пријаве зависи благовремено откривање кривичног дела или учиниоца, о чему првостепени суд није дао правилне и потпуне разлоге, а ради се о одлучним чињеницама, па је тиме учињена и апсолутна битна повреда одредаба кривичног поступка из чл. 368. ст. 1. т. 11. ЗКП-а, на коју другостепени суд пази по службеној дужности.
(Пресуда Окружног суда у Сремској Митровици, К 83/04 од 17. марта 2004, и Решење Врховног суда Србије, Кж 1518/05 од 10. новембра 2005)
Случај #5.
Како је радња извршења кривичног дела непријављивање кривичног дела и учиниоца свршена стицањем сазнања да је неко лице учинило кривично дело и непријављивањем одмах учиниоца и дела, застарелост кривичног гоњења почиње да тече од датума сазнања за учиниоца и дело.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 27/13 од 18. децембра 2013)
Поновни осврт на основни случају:
Окривљени – начелник саобраћајне полиције није извршио пријављено кривично дело предвиђено у чл. 332. ст. 2. КЗ-а, јер није свесно пропустио да пријави кривично дело за које је сазнао у вршењу своје дужности, а у односу на другу двојицу саобраћајних полицајаца.
То значи да постоји ово кривично дело када учинилац „свесно и директно” пропусти да пријави, односно не предузме никакву радњу у циљу пријављивања кривичног дела и учиниоца.
Како је окривљени у конкретном случају предузео радње да би саобраћајни полицајац … исправио грешку коју је направио вршећи службу, односно добио налог од окривљеног да пронађе право лице које је контролисано и алкотестирано у саобраћају ради уручења налога за плаћање новчане казне, као и да би се потом саобраћајни полицајац уписао у рапортну књигу, то даље значи да би надлежно лице истог саслушало и проверило да ли у његовим радњама има дисциплинске, прекршајне или пак кривичне одговорности.
Осим тога, саобраћајни полицајци о којима је претходно било речи, оглашени су кривим због извршења наведених кривичних дела.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.