Кривично дело непружање помоћи из члана 127. Кривичног законика у судској пракси

64
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ КРИВИЧНО ПРАВО
Кривично
дело непружање
помоћи из члана 127. Кривичног
законика у судској пракси
У овом тексту
изложена су законодавна решења, спорне ситуације и
судска пракса
која се односи
на кривично
дело наведено у наслову.
Драган У. Калаба,
заменик вишег јавног
тужиоца у Чачку
Kривично
дело непружање помоћи
предвиђено је у чл. 127. Кривичног
законика
(„Сл. гласник РС”, бр. 85/05 …
35/19), у глави XIII под називом „Кривична
дела против живота и тела”. У питању је интересантно
кривично
дело које је повезано са
одређеним животним ситуацијама у којима
грађанин може да се нађе.
Нужно
је најпре указати на то да постоји
општа
законска обавеза грађанина да другом
пружи помоћ ако се налази у непосредној
опасности за живот. У питању је класично
кривично
дело нечињења.
Битно је да лице које не пружи помоћ
другом лицу које се налазило у непосредној
опасности за живот није проузроковало ту
опасност, при чему се тада јавља
као учинилац
кривичног
дела. Обрнуто, ако је учинилац
допринео настанку опасности код
другог лица или је опасност настала од лица
које је по слову закона или другог прописа
дужно
да пружи помоћ другом лицу, ради се
о извршењу других кривичних
дела попут:
■ излагања опасности из чл. 125. КЗ-а,
■ напуштања немоћног лица из чл. 126. КЗ-а,
■ кршења породичних
обавеза из чл. 196. КЗ-а,
■ неуказивања лекарске помоћи из чл. 235. КЗ-а,
■ непружања помоћи лицу повређеном у саобраћајној
незгоди из чл. 296. КЗ-а.
Кривично
дело непружање помоћи из чл.
127. КЗ-а има свој основни облик (став 1) и
два квалификована облика (ставови 2. и 3).
Основни облик наведеног дела из чл. 127. ст.
1. КЗ-а гласи: „Ко не пружи помоћ лицу које
се налази у непосредној
опасности за живот
иако је то могао учинити без опасности за
себе или другог, казниће се …”. Елементи
овог
облика кривичног
дела су:
■ непружање помоћи од стране учиниоца,
■ налажење пасивног субјекта у непосредној
опасности за живот,
■ могућност учиниоца да пружи помоћ без
опасности за себе или другог.
Дакле, непружање помоћи од стране учиниоца
представља
типичну
радњу нечињења,
која обухвата све облике пропуштања да
се другом пружи помоћ, као што су напуштање
лица места на коме се налази лице чији је
живот у опасности (врло чест случај), остајање
на лицу места, без обазирања на позиве и
апел за помоћ од угроженог лица и слично.
У
том смислу учинилац може бити свако лице.
Пасивни субјекат мора да се налази у
непосредној
опасности за живот. Наравно,
у овом случају законодавац није навео узрок
настале опасности, а то значи да за постојање
поменутог кривичног
дела наведена узрочност
није битна.
Настала опасност мора да буде непосредна,
а то значи блиска и конкретна, а не нека будућа.
Опасност за пасивног субјекта може да
настане било од њега лично,
било од трећег
лица, било природним
путем – природном
силом. Настала опасност мора да се односи
на живот пасивног субјекта, а не на његово
здравље
јер законодавац тај елеменат није
предвидео.
Следећи елеменат кривичног
дела односи
се на учиниоца, а то је околност да је исти могао
да пружи помоћ лицу које се налазило у
65
КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
непосредној
опасности за живот, али без опасности
за себе или другог. Дужност
пружања
помоћи другом лицу не обухвата и угрожавање
свог живота. Због тога се у овом делу,
пошто то законодавац у конкретном случају
није решио, поставља
питање који степен,
обим и интензитет
опасности мора да постоји
у конкретном случају, а да кривично
дело
буде искључено. Поред тога, поставља
се и питање
које добро учиниоца мора да буде у опасности.
То даље значи да су у питању све битне
околности које ће у датој кривичноправној
ситуацији
орган поступка (суд или тужилаштво)
у складу са прикупљеним доказима проценити,
посебно водећи рачуна о насталој непосредној
опасности код пасивног субјекта и природи
опасности у којој се нашао учинилац, као и да
ли је помоћ могла да буде пружена без ризика
по живот учиниоца или другог лица. У сваком
случају, формулација „без опасности за себе
или другог” односи
се на опасност у односу
на
живот и телесни интегритет
учиниоца.
Када је реч о „опасности по учиниоца”,
указујемо на то да се она не односи
на лица
која су дужна
да се излажу опасности, попут
ватрогасаца и полицијских
службеника одређених
делатности.
Дакле, суштина наведеног кривичног
дела огледа се у непружању помоћи од стране
лица које је било у могућности да то учини,
при чему је небитно позивање и указивање
учиниоца на то да су нпр. и друга лица која
су на лицу места присутна могла да пруже
помоћ.
Ово кривично
дело такође ће постојати и
када је присутно лице које је дужно
да пружи
помоћ, а то не учини, с тим што је поред њега
присутно и лице које је могло да пружи помоћ,
па тада оба лица кривично
одговарају.
Логична
је и следећа ситуација: ако је пружена
помоћ лицу које се налази у непосредној
опасности за живот, па је очигледно
да
ће помоћ бити успешна,
не постоји кривична
одговорност за ово кривично
дело других
лица која нису пружила помоћ лицу које се
налазило у непосредној
опасности за живот.
Учинилац кривичног
дела је свако лице.
Дело може да се учини умишљајно, а то значи да
мора да постоји свест о томе да се ускраћује – не
пружа помоћ лицу које се налази у непосредној
опасности за живот и да је то могло да се учини
без опасности за себе или другог.
Први тежи – квалификовани облик кривичног
дела непружања помоћи предвиђен је у чл.
127. ст. 2. КЗ-а и гласи: „Ако је услед непружања
помоћи наступило тешко
нарушење здравља
или друга тешка
телесна повреда лица које
се налазило у непосредној
опасности по живот,
казниће се …”.
Други тежи – квалификовани облик предвиђен
је у чл. 127. ст. 3. КЗ-а и гласи: „Ако је
услед непружања помоћи наступила смрт
лица које се налазило у непосредној
опасности
за живот, казниће се …”.
За постојање оба тежа – квалификована
облика кривичног
дела нужно
је постојање
узрочне
везе између непружања помоћи и наступеле
последице, било у виду тешког
нарушења
здравља
било у виду одређеног облика
тешке
телесне повреде или смрти. Наравно,
мора да постоји нехат код учиниоца у погледу
наступања тешког
нарушења здравља,
било
ког облика тешке
телесне повреде или смрти
лица које се претходно
налазило у непосредној
опасности за живот.
Кривично
дело непружање помоћи има
одређене сличности
са кривичним
делима:
■ излагање опасности из чл. 125. КЗ-а,
■ напуштање немоћног лица из чл. 126. КЗ-а,
■ кршење породичних
обавеза из чл. 196. КЗ-а,
■ неуказивање лекарске помоћи из чл. 253. КЗ-а,
■ непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној
незгоди из чл. 296. КЗ-а.
Иако наведена кривична
дела, као таква,
могу да буду предмети
анализе посебних
стручних
радова, у наставку ће бити указано
на оно најбитније.
Суштина кривичног
дела излагање опасности
из чл. 125. КЗ-а јесте остављање
без
помоћи у стању или приликама опасним по
живот другог лица или здравље,
које је сам
учинилац проузроковао. Значи, учинилац
је проузроковао наведено стање код другог
лица, а код кривичног
дела из чл. 127. КЗ-а
учинилац није проузроковао непосредну
опасност
по живот другог лица.
Суштина кривичног
дела напуштање немоћног
лица из чл. 126. КЗ-а огледа се у томе
да учинилац остави без помоћи немоћно
лице које му је поверено или о којем је иначе
66
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ КРИВИЧНО ПРАВО
дужан да се стара. Дакле, учинилац је лице које
има законску обавезу или обавезу утврђену
подзаконским
актима да се стара о другом
лицу које је немоћно, па га остави без помоћи.
Другим речима, учинилац је лично
оставио
без помоћи друго лице о којем се стара или му
је поверено, док код кривичног
дела из чл. 127.
КЗ-а учинилац може да буде било које лице,
али оно нема никакву законску обавезу старања
о лицу које се налазило у непосредној
опасности
за живот.
Суштина кривичног
дела кршење породичних
обавеза из чл. 196. КЗ-а јесте у томе
да учинилац остави у тешком
положају члана
породице, па тиме крши законом утврђене
породичне
обавезе. Када је у питању ово
кривично
дело, ради се о утврђеној породичној
обавези према члану
породице који је остављен
у тешком
положају, што значи да се ради
о утврђеној претходној
законској породичној
обавези која се крши и то према члану
породице.
Такво кршење законске обавезе породичног
карактера не постоји при вршењу кривичног
дела из чл. 127. КЗ-а, односно
учинилац тог
кривичног
дела може да буде свако лице које
нема претходно
поменуту законску обавезу.
Суштина кривичног
дела неуказивање лекарске
помоћи из чл. 253. КЗ-а огледа се у одбијању
лекара да укаже лекарску помоћ лицу
коме је таква помоћ потребна, а налазило се у
непосредној
опасности по живот. Дакле, у погледу
овог кривичног
дела учинилац је тачно
законом одређено лице, а то је лекар, док учинилац
кривичног
дела из чл. 127. КЗ-а може да
буде свако лице.
Суштина кривичног
дела непружање помоћи
лицу повређеном у саобраћајној незгоди
из чл. 296. КЗ-а јесте у остављању
без помоћи
лица које је повређено од стране учиниоца, који
је управљао
моторним возилом. Дакле, и у погледу
овог кривичног
дела учинилац је возач
моторног возила или другог превозног средства,
при чему остави без помоћи лице које је
тим превозним средством и повређено. Дакле,
учинилац је тај који је најпре возач моторног
возила, а потом је возилом … проузроковао повреду
неког лица, па га остави без помоћи. Када
је у питању кривично
дело из чл. 127. КЗ-а, учинилац
није проузроковао непосредну
опасност
за живот неког лица, па га оставио без помоћи.
У погледу историјата овог кривичног
дела
потребно је указати на следеће:
У чл. 147. Кривичног
законика из 1951. предвиђено
је кривично
дело „непружање помоћи”
и исто гласи: „Ко не пружи помоћ лицу
које се налази у непосредној
опасности за живот
иако је то могао учинити без опасности за
себе или другог, казниће се …”.
У овом случају постојао је само основни
облик кривичног
дела непружање помоћи, а
не и квалификовани облици.
У Кривичном
закону Републике Србије из
1977. године, који је важио до 1. јануара 2006,
у чл. 59. предвиђено је кривично
дело непружање
помоћи са истим законским
елементима
као и у претходном
Кривичном
законику. Дакле,
и овде нису постојали квалификовани
облици тог кривичног
дела.
Судска пракса
кривичног
дела непружање
помоћи није богата. У овом тексту
приказане
су следеће карактеристичне
судске одлуке у
вези са наведеним кривичним
делом.
Случај 1.
Експлицитно
ненавођење животне опасности
у изреци првостепене пресуде не доводи
у сумњу да се у радњама окривљеног
стичу сва законска обележја кривичног
дела
непружање помоћи из чл. 127. ст. 1. КЗ-а, за
које је оглашен кривим.
(Пресуда Врховног касационог суда Кзз 398/14 од 7.
маја 2015)
Случај 2.
За остварење бића кривичног
дела непружање
помоћи потребно је да код учиниоца
постоји свест о постојању непосредне
опасности
за нечији живот, као и да при пружању
помоћи не излаже себе опасности.
(Пресуда Врховног суда Босне и Херцеговине Кж
1487/72 од 23. марта 1973)
Случај 3.
Не постоји кривично
дело излагање опасности
ни дело непружање помоћи кад пропуштена
помоћ лицу које се налази у опасности
за живот не би могла отклонити
његову смрт.
(Пресуда Врховног суда Хрватске Кж 1897/54)
Случај 4.
Дужност
пружања помоћи лицу које се
налази у непосредној
опасности за живот
67
КРИВИЧНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ЈАНУАР 2020.
постоји без обзира на то да ли пружена помоћ
може бити успешна.
Из образложења:
Не може се прихватити схватање
окривљеног
да се у његовим радњама не стичу
обележја кривичног
дела непружање помоћи
и због тога што је оштећени задобио смртоносне
повреде, тако да му његова помоћ не би
била од користи. Ово дело чини свако ко не
пружи помоћ лицу које се налази у непосредној
опасности за живот. Дужност
пружања
помоћи у смислу овог прописа постоји без
обзира на то да ли таква помоћ или било
која друга у конкретном случају може да буде
успешна,
па наведени пропис оном који ту
помоћ треба да пружи не даје право да оцењује
и одлучује да ли је лицу чији је живот у
опасности његова помоћ потребна. При томе
ваља напоменути да је оштећени повређен 29.
септембра
у пет часова, а умро је тек сутрадан
у двадесет часова.
(Пресуда Врховног суда Босне и Херцеговине Кж
927/71 од 4. априла 1972)
Случај 5.
Мати и кћи учиниле су кривично
дело непружања
помоћи из чл. 44. КЗ-а Републике
Хрватске тиме што нису спречиле другу кћер,
односно
сестру, да убије мужа прве, односно
оца друге, ако су то могле учинити без опасности
за себе.
(Пресуда Врховног суда Хрватске Кж 136/80)
Случај 6.
Када у стану који је изнајмио
првоокривљени
након узимања хероина оштећеном
позли и изгуби свест, па му другоокривљена
пружи помоћ у виду убризгавања соли и воде,
што је само тренутно довело до побољшања
здравственог стања оштећеног, који је, пошто
му није била пружена стручна
помоћ, наредног
јутра умро у том стану, ради се о учињеном
кривичном
делу из чл. 59. КЗ-а РС.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж 1115/03 од 6. маја
2004)
Случај 7.
Не ослобађају одговорности за кривично
дело непружање помоћи из чл. 59. КЗ-а РС
околности да су оптужени
били путници у
возилу којим је оштећени повређен, као ни
то што је возач одвезао возило са лица места
без заустављања
и што се ради о тешким
телесним повредама – повређени је умро од
последица повређивања на путу до болнице.
(Пресуда Окружног
суда у Ваљеву Кж 53/03 од 18.
фебруара 2003)
Случај 8.
Да би постојао квалификовани облик кривичног
дела непружање помоћи из чл. 127. ст.
3. КЗ-а нужно
је да у односу
на смрт оштећеног,
као тежу последицу, извршилац кривичног
дела поступа са нехатом у смислу чл. 27. КЗ-а.
Из образложења:
На основу оцене изведених доказа суд је
нашао да се у радњама окривљеног
стичу обележја
кривичног
дела непружање помоћи из
чл. 127. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а. Ово кривично
дело врши онај ко не пружи помоћ лицу
које се налази у непосредној
опасности за
живот иако је то могао да учини без опасности
за себе или другог, па услед непружања
помоћи наступи смрт код повређеног лица.
У конкретном случају утврђено је да окривљени
није пружио помоћ оштећеном који
се налазио у таквој опасности, при чему му
је повреду нанела окривљена.
То је могао да
учини без опасности за себе или другог, тако
да је, услед непружања те помоћи, после неколико
часова наступила смрт оштећеног.
Радњу основног кривичног
дела оптужени
је извршио са умишљајем јер је био свестан
да оштећеном који је задобио тешку
телесну
повреду опасну по живот, због чега се његов
живот налазио у непосредној
опасности, није
пружио потребну помоћ иако је био у могућности
да то учини било позивањем хитне службе
било транспортовањем окривљеног
до
најближе медицинске установе. Вољу да му не
пружи помоћ он је одмах
манифестовао након
повређивања оштећеног, коме није желео
да приђе и да му укаже помоћ када је пао и у
несвести лежао у дворишту, а на то указује и
околност да о повређивању оштећеног није
обавестио никога.
У односу
на смртну последицу окривљени
је поступао с нехатом јер је био свестан да је
оштећени задобио тешку
телесну повреду,
али је поред тога олако држао да смрт оштећеног
неће наступити и наступање исте није
желео, с обзиром на то да су се у његовим радњама
стекла и сва субјективна обележја наведеног
кривичног
дела.
68
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ КРИВИЧНО ПРАВО
Имајући у виду да је вештачењем утврђено
да је окривљена
у време извршења кривичног
дела била урачунљива, као и да се у току поступка
није појавила сумња да је смањена или
искључена урачунљивост другоокривљеног,
као и да су поступали са умишљајем и да су
били свесни да су њихова дела забрањена, суд
је нашао да су извршењем кривичних
дела
скривили.
(Пресуда Окружног
суда у Нишу К 200/07 од 21. јануа-
ра 2008)
Случај 9.
Када окривљени
присуствује извршењу
кривичног
дела убиство из нехата, а затим,
док је оштећени још био жив, побегне
са учиниоцем
убиства, извршио је кривично
дело
непружање помоћи.
(Пресуда Окружног
суда у Београду Кж 1405/00 од 21.
новембра 2000)
Случај 10.
Тиме што је првостепени суд у изреку пресуде
унео да је тежи облик кривичног
дела
непружање помоћи из чл. 127. ст. 3. КЗ-а извршен
са нехатом уместо са умишљајем, како
је наведено у оптужном
акту, није прекорачена
оптужба
и није повређен идентитет
између
оптужбе
и пресуде.
Из образложења:
Првостепена пресуда није, како се то неосновано
истиче у жалби Јавног тужиоца,
донета уз битне повреде одредаба кривичног
поступка прекорачењем оптужбе,
тј. изменом
идентитета
оптужбе
са образложењем
да је суд, везано за кривично
дело непружање
помоћи из чл. 127. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а,
изменио околности које се односе
на блажа
својства овог кривичног
дела јер је утврдио
да је оптужени
предметно
кривично
дело
извршио са нехатом у односу
на тежу последицу.
Из тог разлога суд је на погрешно
утврђено
чињенично
стање погрешно
применио
Кривични
закон, с обзиром на то да исто
кривично
дело може да се изврши само са
умишљајем, па је нехат искључен.
Међутим, Врховни суд налази да није учињена
битна повреда поступка с обзиром на
то да квалификовани облици кривичног
дела
непружање помоћи из чл. 127. ст. 2. и 3. КЗ-а
не могу да се изврше другим обликом кривице,
осим нехата, односно
када би се у односу
на тежу последицу захтевао
умишљај, радило
би се о другом кривичном
делу, а не о кривичном
делу непружање помоћи из чл. 127. КЗ-а.
С обзиром на то да основно кривично
дело
из чл. 127. ст. 1. КЗ-а може да се изврши само
са умишљајем, а да се у односу
на тежу последицу,
било да је у питању тешка
телесна
повреда било смрт повређеног, према Закону
тражи нехат извршиоца, првостепени суд је у
том смислу правилно у изреци описао радњу
извршења окривљеног
не прекорачујући оптужбу.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж 950/08 од 22. маја
2008)
Случај 11.
Неосновани
су наводи у жалби браниоца
оптужених
да оптужени
нису били свесни
угрожености живота сада покојног због смртоносних
повреда, као и да они нису стручна
лица, па да с друге стране и нису могли да
пруже помоћ. Наиме, првостепени суд је правилно
утврдио да су оптужени
били присутни
приликом тог критичног
догађаја и видели су
да је оптужени
пуцао у сада покојног који је
пао, па уместо да помогну,
побегли су са лица
места. Смрт оштећеног није наступила одмах,
па је постојала обавеза пружања помоћи без
обзира на изглед на успех, тако да је правилно
првостепени суд закључио да у радњама оптужених
стоје сва законска обележја кривичног
дела непружање помоћи из чл. 59. КЗ-а РС.
(Пресуда Окружног
суда у Чачку К 38/97 од 26. марта
1998. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1211/98 од 5.
новембра 1999)
Случај 12.
Када је малолетном оштећеном пружена
медицинска помоћ, позвано је возило хитне
помоћи и све то урађено је од других лица.
Тада не може да се говори о обавези окривљеног
који је накнадно
стигао на лице места
да оштећеном пружи помоћ, па нема његове
кривичне
одговорности због кривичног
дела
из чл. 59. КЗ-а РС, тако да је правилна одлука
првостепеног суда да се окривљени,
применом
чл. 355. т. 3) ЗКП-а, ослобађа од оптужбе
да је учинио наведено кривично
дело.
(Пресуда Општинског
суда у Г. Милановцу К 259/02
од 19. јуна 2003. и Пресуда Окружног
суда у Чачку Кж
326/03 од 21. августа 2000)