Разматрање кривичног дела незаконит лов аутор је базирао на случајевима из судске праксе који су карактеристични за ово дело, уз излагање решења из Закона, али и уз осврт на одређене дилеме које су се појавиле у вези са овим кривичним делом.
Кривично дело незаконит лов предвиђено је у чл. 276. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16), а припада глави XXIV под називом „Кривична дела против животне средине”.
Нужно је указати на то да је човекова животна средина уставна категорија предвиђена у чл. 74. Устава Србије, у којем је наведено да свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању.
Поред уставноправне заштите, животна средина ужива и кривичноправну заштиту у поменутом делу Кривичног законика, у ком је карактеристично и кривично дело незаконит лов.
Зашто је карактеристично ово кривично дело?
Пре свега, у питању је кривично дело са бланкетном нормом, Међутим, законодавац у погледу овог кривичног дела није употребио класичне речи „ко противно прописима или…”, као када је у питању кривично дело пустошење шума из чл. 274. КЗ-а (из исте групе кривичних дела). Нема објашњења зашто то овде није урађено, али из бића овог кривичног дела и предузетих кривичноправних радњи јасно произлази да мора да се примени други закон, па се повредом тих других прописа или подзаконских аката чини поменуто кривично дело.
У питању је првенствено Закон о дивљачи и ловству („Сл. гласник РС”, бр. 18/10), при чему је у чл. 112. под називом „Прелазне и завршне одредбе” наведено следеће: „Прописи за спровођење овог закона биће донети у року од једне године од дана ступања на снагу овог закона.” Другим речима: повредом одредаба Закона о дивљачи и ловству и прописа који су до сада донети, који произлазе из основног закона, чини се кривично дело незаконит лов из чл. 276. КЗ-а.
Друга карактеристика овог кривичног дела јесте његова ретка заступљеност у судницама основног суда, па је последица тога и мало објављених карактеристичних судских одлука поводом истог.
Кривично дело незаконит лов из чл. 276. КЗ-а има основни облик (став 1) и три квалификована облика (ставови 2, 3. и 4).
Основни облик кривичног дела из чл. 276. ст. 1. КЗ-а гласи: „Ко лови дивљач за време ловостаја или на подручју где је лов забрањен, казниће се…”.
Нужно је указати на то да саставни део животне средине коју човек користи чини и дивљач, а то су сисари и птице које живе на одређеном простору. Дивљач је природно богатство, па је зато и нужно њено регулисање првенствено кроз Закон о дивљачи и ловству, а затим и кроз пратеће прописе.
Не постоји генерална забрана лова дивљачи, али је вршење лова правно регулисано у погледу лица која обављају такву делатност, врсте дивљачи која се лови и временског и просторног оквира лова.
Елементи основног облика кривичног дела из чл. 276. ст. 1. КЗ-а јесу:
– лов,
– дивљач,
– ловостај,
– подручје где је лов забрањен.
Када је у питању кривично дело за које и у оптужном акту и у изреци пресуде којом се окривљени оглашава кривим за наведено кривично дело мора да се наведе бланкетни пропис, Закон о дивљачи и ловству садржи нужне појмове који опредељују радње извршења тог кривичног дела.
Овде је потребно указати на одређене одредбе поменутог закона:
У чл. 4. под називом „Значење израза” наведено је следеће:
– Дозвола за лов крупне дивљачи је исправа којом се ловцу дозвољава да лови крупну дивљач.
– Дивљач је Законом одређена врста дивљих сисара и птица.
– Заштита дивљачи је предузимање мера које обезбеђују услове за опстанак и развој популације одређене врсте дивљачи, као и за њену заштиту од противзаконитог коришћења.
– Ловац је физичко лице које је стекло ловну карту за текућу ловну годину, а испуњава услове из прописа којима се регулише оружје и муниција и оспособљено је за лов дивљачи.
– Лов дивљачи је активност ловца у тражењу, посматрању, праћењу, дозивању и чекању дивљачи ради одстрела, одстрел дивљачи, хватање живе дивљачи, као и сакупљање дивљачи или њених делова.
– Ловиште је заокружена природна целина у којој постоје услови за трајну заштиту, управљање, лов, коришћење и унапређење популације дивљачи.
– Ловна година је период од 1. априла текуће до 31. марта следеће године.
– Ловна карта је исправа којом ловац стиче појединачно право на лов на територији Србије у периоду за који је издата, који није дужи од ловне године.
– Ловно подручје је просторно заокружена географска и природна целина која се установљава ради спровођења јединствене ловне политике, дугорочног рационалног газдовања популацијама одређених врста дивљачи и ефикасног предузимања одговарајућих мера у ловиштима.
– Ловостајем заштићене врсте дивљачи су заштићене врсте дивљачи.
– Трајно заштићене врсте дивљачи су строго заштићене врсте дивљачи.
Интересантан је чл. 76. који носи назив „Забране у лову”, а прописује да је забрањено ловити ловостајем заштићену дивљач употребом: рефлектора, бакљи, живих мамаца, употреба хране са омамљујућим средствима, лука и стреле, замкама, клопкама, гађањем из моторних возила, гажењем моторним возилом и друго.
Осим тога, чл. 77. под називом „Забране у коришћењу оружја и муниције” предвиђена је забрана лова:
– јелена и дивљих свиња, осим подмлатка, ловачком муницијом калибра…;
– дивље свиње муницијом…;
– јелена, срне и њихов подмладак муницијом… .
Суштина основног облика кривичног дела из чл. 276. ст. 1. КЗ-а јесте у лову дивљачи за време ловостаја или на подручју где је лов забрањен. Претходно је наведено шта се подразумева под ловом, а ловостај је забрана лова у одређеном периоду.
На поменути начин ловостајем се у ствари штити одређена врста дивљачи, при чему се ловостај одређује Наредбом о ловостају дивљачи („Сл. гласник РС”, бр. 55/06).
У остале подзаконске акте, између осталог, спадају и:
– Уредба о установљавању ловних подручја на територији Србије,
– Правилник о начину обележавања односно означавања граница и ловно-техничких објеката у ловишту,
– Правилник о проглашавању ловостајем заштићених врста дивљачи,
– Правилник за обављање послова обележавања и друго.
На неким местима дивљач ужива посебну заштиту или зато што је незаштићена и лако је уловити или зато што се ради о местима на којима треба обезбедити њену репродукцију и гајење.
Како је претходно наведено шта се сматра ловом, а то су бројне радње извршења, очигледно је да за свршено кривично дело из чл. 276. ст. 1. КЗ-а није нужно да је дивљач уловљена.
Из изведених доказа и предузетих радњи извршења од стране учиниоца, односно ловца, мора да се утврди да ли се то лице налази у лову. Очигледно да лов подразумева и ношење и употребу оружја. Када лице само носи оружје, не мора да значи да се налази у лову. Ако се оружје користи за време ловостаја у ловишту или на подручју где је лов забрањен, чиме се очигледно трага за дивљачи, постојаће ово кривично дело.
Посебним прописима, који су донети на основу Закона о дивљачи и ловству, регулисано је када постоји ловостај („време ловостаја”) на одређену дивљач и која су то подручја на којима је лов забрањен.
За постојање кривичног дела из чл. 276. ст. 1. КЗ-а није од значаја количина дивљачи која је уловљена ни њихов број.
Први тежи – квалификовани облик предвиђен је у чл. 276. ст. 2. КЗ-а и гласи: „Ко неовлашћено лови на туђем ловишту и убије или рани дивљач или је ухвати живу, казниће се…”.
У елементе овог облика кривичног дела спадају:
– лов на туђем ловишту,
– дивљач се убије или рани или ухвати жива,
– предузимање радњи у виду неовлашћеног поступања.
Из законске формулације јасно произлази да морају да се остваре два услова и то кумулативно, а то је лов на туђем ловишту, као и убијање, рањавање дивљачи, односно хватање живе дивљачи.
Претходно је наведено у делу значења израза шта је то ловиште, а јасно је које је ловиште туђе. За постојање овог облика кривичног дела нужно је да је дивљач уловљена. Другим речима: ловац је, као учинилац кривичног дела, зашао у простор туђег ловишта и тамо је дивљач уловио тако што је убио, ранио или ухватио живу.
Трећи елеменат овог облика кривичног дела јесте неовлашћено поступање учиниоца, што значи без сагласности власника или корисника тог простора, односно туђег ловишта. Када је у питању овај облик кривичног дела, није нужно постојање ловостаја или подручја на ком је лов забрањен, већ да је учинилац једноставно ушао на „туђу територију” и том приликом лови, односно ловио је дивљач.
Други квалификовани облик предвиђен је у чл. 276. ст. 3. КЗ-а и гласи: „Ако је дело из ст. 2. овог члана учињено у односу на крупну (раније је употребљен израз високу) дивљач, казниће се…”.
У суштини ради се о неовлашћеном лову на туђем ловишту, а односи се на крупну дивљач. Елементи овог кривичног дела исти су као и за кривично дело из чл. 276. ст. 2. КЗ-а, само што се овом приликом лови крупна дивљач, која се одређује посебним прописима донети на основу Закона о дивљачи и ловству.
За ово кривично дело квалификована околност управо је врста дивљачи, а уочљива је и строжа казна у односу на претходна два облика овог кривичног дела. Таква крупна дивљач је на основу неовлашћеног уласка учиниоца у туђе ловиште уловљена, односно убијена, рањена или ухваћена жива. У крупну дивљач најчешће спадају медвед или јелен.
Трећи квалификовани облик предвиђен је у чл. 276. ст. 4. КЗ-а и гласи: „Ко лови дивљач чији је лов забрањен или ко лови без посебне дозволе за одређену врсту дивљачи за чији је лов потребна таква дозвола или ко лови на начин или средствима којима се дивљач масовно уништава, казниће се…”.
Елементи овог облика кривичног дела јесу:
– лов дивљачи,
– забрањен лов дивљачи,
– лов без посебне дозволе за одређену врсту дивљачи,
– лов на начин или средствима којима се дивљач масовно уништава.
У погледу овог облика кривичног дела, за све његове елементе нужно је поћи од садржине Закона о дивљачи и ловству, којим се прописује:
– врста дивљачи чији је лов забрањен,
– за коју врсту дивљачи ловац мора да поседује посебну дозволу да би је ловио и
– који су то начини или употребљена средства којима се дивљач масовно уништава.
Полазећи од поменутог закона, као и његових подзаконских аката, трајна забрана лова постоји за следећу дивљач: рис, видра, роде и друге.
На исти начин одређена је и врста дивљачи која може да се лови, али ловац мора да поседује посебну дозволу за њихов лов.
Приликом цитирања појединих делова Закона о дивљачи и ловству наведени су начини лова, као и употребљена средства којима се дивљач уништава.
Извршилац свих облика кривичног дела може бити свако лице, а то значи и лице које није ловац, као и лице које је ловац у смислу цитираног закона. С обзиром на то да се у погледу свих облика овог кривичног дела ради о лову, подразумева се да се у тим приликама носи оружје, што чини лице које лови, а да би постојали наведени облици кривичног дела, поменуто лице не мора аутоматски да има и дозволу за ношење оружја. У том случају радило би се о стицају једног од облика кривичног дела из чл. 276. КЗ-а и кривичног дела недозвољено … ношење оружја из чл. 348. ст. 3. КЗ-а. За све облике кривичног дела учинилац мора да поступа умишљајно.
У чл. 276. ст. 5. КЗ-а предвиђено је да ће се „уловљена дивљач и средства за лов одузети.” У питању је изрицање мере безбедности одузимања предмета сходно чл. 87. КЗ-а. Средства која се одузимају јесу средства која су употребљена за уништавање дивљачи, а у погледу уловљене дивљачи – дивљач може бити мртва, жива или рањена.
Историјски приказ овог кривичног дела изгледа следеће:
У Кривичном законику из 1951. наведено кривично дело предвиђено је у чл. 247, при чему је интересантно то што је, у поређењу са садашњим законодавним решењем, у ставу 1. предвиђен лов ретке или проређене врсте дивљачи, чији је лов забрањен. Наравно, и тада се радило о бланкетном кривичном делу, а у примени је био Закон о лову („Сл. гласник НР Србије”, бр. 53/48).
Постојало је кривично дело само ако се лови ретка или проређена врста дивљачи за коју је лов забрањен, што се одређивало посебним прописима који су донети на основу цитираног закона. У том случају ирелевантно је поседовање или не дозволе за лов.
Када је у питању овај део, садашње законодавно решење боље је и рационалније, а то је чл. 276. ст. 4. КЗ-а, који говори о лову дивљачи чији је лов забрањен, што значи да то не мора да буде само ретка и проређена дивљач.
У чл. 274. ст. 2, 3. и 4. КЗ-а из 1951. предвиђене су исте радње извршења као и у садашњем чл. 276. Кривичног законика.
Интересантан је чл. 247. ст. 5. КЗ-а, који говори о неовлашћеном вршењу лова на туђем ловишту и присвајању уловљене дивљачи. Садашње решење, чл. 276. ст. 2. КЗ-а, говори (о чему је претходно дата анализа) о неовлашћеном лову на туђем земљишту, али кумулативно може да се оствари и радња убијања, рањавања дивљачи или хватања живе дивљачи. Мишљење аутора је да је правилан став законодавца у садашњем решењу тог кривичног дела јер је у судским поступцима који су се водили због кривичног дела из чл. 247. ст. 5. КЗ-а из 1951. године, морало да се доказује, да би постојало кривично дело, да је учинилац истовремено и присвојио уловљену дивљач, што је било заиста тешко и спорно. Чини се да је лакше за доказивање да учинилац у лову на туђем ловишту дивљач убије, рани или ухвати живу.
У Кривичном закону Републике Србије (у важности до 1. јануара 2006. године) поменуто кривично дело наведено је у чл. 162.
Ставови 1. и 2. члана 162. КЗ-а РС истоветни су садашњем бићу кривичног дела у Кривичном законику.
У ставу 3. члана 162. КЗ-а РС предвиђена је радња извршења из ст. 2. овог члана, али у односу на високу дивљач, а у садашњем чл. 276. ст. 3. КЗ-а … лов се односи на крупну дивљач. У питању је редакцијско-језичко исправљање јер Закон о лову, па потом и Закон о дивљачи и ловству, говорио је о „крупној”, а не о „високој” дивљачи.
Претходно је већ указано на то да извршилац овог кривичног дела може бити свако лице. Код учиниоца је потребан умишљај, при чему учинилац мора бити свестан и свих околности које одређују биће одређеног облика овог кривичног дела.
У делу који се односи на битне карактеристике овог кривичног дела наведено је да је у питању кривично дело које се ретко процесуира, тако да је последица тога мали број објављених карактеристичних судских одлука у вези са наведеним делом.
Пронађене судске одлуке груписане су на следећи начин:
I кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 1. КЗ-а;
II кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 2. КЗ-а;
III. кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 4. КЗ-а;
IV. не постојање кривичног дела незаконит лов из чл. 276. КЗ-а и примена мере безбедности одузимања предмета из чл. 276. ст. 5. КЗ-а;
V. кривично дело незаконит лов из чл. 276. КЗ-а и кривичнопроцесно право.
I
Кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 1. КЗ-а
Случај 1.
Кривично дело незаконит лов има бланкетну диспозицију, па је нужно ценити да ли су испуњени услови из одредбе чл. 4. т. 14) Закона о дивљачи и ловству да би се радње окривљеног могле квалификовати као лов дивљачи.
Из образложења:
Супротно закључку првостепеног суда, овај суд налази да ниједан од доказа изведених пред првостепеним судом и овим судом није потврдио наводе из оптужбе да је окривљени у време, на месту и на начин ближе описан у изреци првостепене пресуде учинио кривично дело које му се ставља на терет.
На основу чињенице да је окривљени заједно са својим дедом и другим ловцима физички био на подручју ловишта атара села … , где су његов деда и други ловци вршили лов дивљачи и то дивљих свиња, при чему нема доказа да је и сам предузео било коју од активности набројаних у одредби чл. 4. ст. 1. т. 14) Закона о дивљачи и ловству, будући да је у тој одредби дефинисано значење појма „лов дивљачи”, под којим се подразумева активност ловца у тражењу, посматрању, праћењу, дозивању и чекању дивљачи ради одстрела, одстрел дивљачи, хватање живе дивљачи, као и сакупљање дивљачи и њених делова, то је овај суд, услед недостатка доказа да је окривљени предузимао било коју од наведених активности, нашао да није доказано да је извршио кривично дело незаконит лов, па га је ослободио од оптужбе применом чл. 423. ст. 1. т. 2) ЗКП-а.
(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 500/14 од 24. априла 2014)
Случај 2.
Битан елемент кривичног дела незаконит лов из чл. 276. ст. 1. КЗ-а јесте лов дивљачи за време ловостаја, а не и количина уловљене дивљачи, нити уопште да ли је дивљач одстрељена.
Из образложења:
Пресудом другостепеног суда одбијена је, као неоснована, жалба браниоца окривљеног, а потврђује се пресуда првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела незаконит лов из чл. 276. ст. 1. у вези са чл. 33. КЗ-а.
Првостепени суд је доказима са сигурношћу утврдио да су окривљени у време и на месту означеном у изреци пресуде ловили дивљач за време ловостаја у неловном дану, без претходне најаве и дозволе Ловачког удружења, па су на тај начин, поступајући супротно прописима из Закона о ловству, извршили кривично дело, тако да се жалбеним наводима правилност утврђеног чињеничног стања не доводи у питање, већ се изведени докази само анализирају у смислу тезе одбране окривљеног, при чему очигледно погрешке у погледу навођења калибра оружја којим је вршен лов чињенично стање не чине погрешно утврђеним и пресуду не чине неразумљивом.
При томе се жалбом неосновано указује на то да у конкретном случају може да се говори о постојању прекршаја у радњи окривљеног, али и да нема елемената кривичног дела. Међутим, такав жалбени навод неоснован је из простог разлога што су окривљени, па и окривљени који је изјавио жалбу, у лову поступали супротно Закону о ловству тако што су вршили лов у време ловостаја и без дозволе и претходне најаве Ловачком удружењу, а при томе није од значаја количина уловљене дивљачи, нити је за постојање дела неопходно да је дивљач одстрељена или ухваћена.
(Пресуда Општинског суда у Г. Милановцу, К 402/07 од 4. марта 2008, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 348/08 од 4. јуна 2008)
Случај 3.
Не може да се прихвати одбрана окривљеног, који тврди да није знао да је одређеног дана лов недозвољен, будући да му је, као члану Ловачког друштва, морало бити познато када и под којим условима може да се изађе у лов.
(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3176/10 од 8. априла 2011)
Случај 4.
Основни облик кривичног дела незаконит лов не може да остане у покушају будући да код овог облика дела није нужно да дивљач буде убијена или рањена, већ се самим ловом, без обзира на то да ли је дошло до одстрела дивљачи, остварују сви елементи свршеног кривичног дела, с тим да је за кривицу неопходан умишљај.
Из образложења:
Не могу да се прихвате жалбени наводи који се тичу примене Кривичног закона будући да основни облик кривичног дела не може да остане у покушају јер није нужно, као код дела из става 2. истог члана, да дивљач буде убијена или рањена, већ се самим ловом, без обзира на то да ли је дошло до одстрела дивљачи, остварују сви елементи свршеног кривичног дела, с тим што је за кривицу неопходан умишљај, о чему су дати потпуни разлози у образложењу пресуде.
(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3176/10 од 8. априла 2011)
Случај 5.
Нема услова за доношење пресуде којом се окривљени ослобађа од оптужбе, применом чл. 423. т. 2) ЗКП-а, да је извршио кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 1. КЗ-а услед постојања заблуде, предвиђен у чл. 28. ст. 3. КЗ-а.
Из образложења:
Жалба ОЈТ је основана.
Из списа се утврђује да је критичног дана окривљени, који је у то време био председник Ловачке секције и имао уредну пријаву за одстрел срндаћа, за време ловостаја извршио одстрел срне, након чега је одстрељену срну сакрио у шибље, а потом је у току ноћи однео кући. При таквом чињеничном стању суд је окривљеног ослободио од оптужбе, налазећи да је у критичној прилици био у отклоњивој правној заблуди.
Имајући у виду одредбу чл. 26. КЗ-а, нејасни су разлози првостепеног суда у образложењу пресуде у погледу утврђеног нехата. Наиме, суд наводи да је, према околностима извршења дела и личним својствима, окривљени био дужан да има тачну представу у погледу околности да устрељује срну, али не образлаже постојање односно непостојање свести окривљеног да својом радњом може да изврши кривично дело, што је битно обележје кривичног дела.
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 602/12 од 19. октобра 2015, и Решење Вишег суда у Ужицу, Кж 365/15 од 18. децембра 2015)
Случај 6.
Када је учинилац за време ловостаја у току обављања једног истог лова, у временском размаку од неколико секунди устрелио два или више комада дивљачи, по правилној примени Закона треба узети у обзир то да је таквом делатношћу извршио само једно, а не два кривична дела, као што је то погрешно утврдио првостепени суд.
(Пресуда Врховног суда Југославије Кзз 1/66)
Случај 7.
Када окривљени за време ловостаја улови зеца, чини кривично дело из чл. 162. ст. 1. КЗ-а РС.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 680/98 од 1. априла 1998)
II
Кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 2. КЗ-а
Случај 1.
Да би постојало кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, учинилац треба да лови, односно да предузима радње извршења у ловишту сходно чл. 4. ст. 1. т. 14) Закона о дивљачи и ловству.
Из образложења:
Не могу да се прихвате закључци првостепеног суда да су окривљени затечени у ловишту с обзиром на то да их је ловочувар – сведок … зауставио на сеоском путу у непосредној близини магистрале, тако да би осуда окривљених на основу исказа тог сведока да је у ловишту видео два лица са батеријским лампама била произвољна и не би била заснована на реалној процени, већ на претпоставци поменутог сведока, јер је таква чињеница лишена поузданих материјалних и других доказа којима би се поткрепили наводи оптужбе.
На основу наведеног, након одржаног главног претреса другостепени суд је окривљеног ослободио од оптужбе да је извршио кривично дело описано у изреци првостепене пресуде.
(Пресуда Основног суда у Г. Милановцу, К 82/17 од 3. маја 2017, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 149/17 од 28. јуна 2017)
Случај 2.
Ловци могу да лове у ловној сезони када је лов дозвољен на ситну дивљач, уз важећу ловну карту издату од Ловачког савеза Србије, у ловишту Друштва чији су чланови, па ако поступе супротно, чине кривично дело из чл. 162. ст. 2. КЗ-а РС.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 48/98 од 9. јануара 1998)
III
Кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 4. КЗ-а
Случај 1.
За постојање кривичног дела незаконит лов из чл. 276. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а није нужна околност да ли је пушка окривљених била напуњена приликом заустављања окривљених од стране полиције.
Из образложења:
У поновном поступку, након отварања главног претреса, у својству сведока саслушана су лица … на околност да ли су пушке окривљених биле напуњене или не, што је по оцени другостепеног суда ирелевантан доказ за одлуку у овој кривичноправној ствари, с обзиром на то да су ови сведоци о томе могли имати само посредна сазнања или уочити да ли су пушке напуњене приликом заустављања, када су се пушке налазиле у возилу окривљених, што је небитно за одлуку у овој правној ствари јер је у том тренутку лов завршен, посебно када се има у виду садржина одредбе чл. 4. ст. 1. т. 14) Закона о дивљачи и ловству, у коме је јасно наведено које су то активности ловца у процесу вршења лова.
(Пресуда Основног суда у Г. Милановцу, К 144/15 од 7. марта 2016, и Решење Вишег суда у Чачку, К 35/17 од 24. фебруара 2017)
Случај 2.
Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела незаконит лов из чл. 276. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Жалбе бранилаца окривљених су неосноване.
Из списа се утврђује, што се неосновано жалбом истиче, да је првостепени суд погрешно утврдио како су окривљени извршили предметно кривично дело, имајући у виду да су имали дозволу за лов ситне дивљачи и да су у том смислу поступали у складу са праксом Ловачког удружења „која им је омогућавала да приликом лова на ситну дивљач одстреле и дивљу свињу уколико на њу наиђу, а да дозволу за лов на дивљу свињу прибаве накнадно.”
Првостепени суд је на основу свих изведених доказа утврдио да су окривљени извршили предметно кривично дело с обзиром на то да нико од њих није имао дозволу за лов на дивљу свињу, а исказима сведока … утврђено је да Ловачко удружење никада није донело одлуку да се дозвољава лов на дивљу свињу, али тако да се дозвола накнадно прибави.
Такође се неосновано у жалби истиче да се у конкретном случају ради о делу малог значаја, имајући у виду закључак првостепеног суда да су окривљени предузели радње и били свесни да представљају кривично дело, на шта су и пристали, што указује на то да њихов степен кривице у конкретној ситуацији није био низак, нити су штетне последице одсутне или незнатне у смислу чл. 18. ст. 2. КЗ-а, с обзиром на то да је у конкретној ситуацији без дозволе извршен лов једне дивље свиње и на тај начин угрожена је животна средина.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 6371/11 од 31. јануара 2012)
Случај 3.
Дивљач се лови на начин/средством којим се масовно уништава ако се лови ноћу употребом рефлектора и гађањем из моторног возила.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1774/92 од 13. новембра 1992)
Случај 4.
Када учинилац лови дивље свиње без посебне дозволе, чини кривично дело из чл. 162. ст. 4. КЗ-а РС.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1287/96 од 25. децембра 1996)
IV
Не постојање кривичног дела незаконит лов из чл. 276. КЗ-а и примена мере безбедности одузимања предмета из чл. 276. ст. 5. КЗ-а
Случај 1.
Ловачка пушка, као средство извршења кривичног дела незаконитог лова, може да се одузме само у случају ако је својина окривљеног.
(Пресуда Окружног суда у Крагујевцу Кж 32/79)
Случај 2.
Срна одстрељена у одређеном пределу на подручју одређеног Ловачког друштва, ако на том подручју не спада у ретку или проређену врсту дивљачи нити је за њен одстрел потребна посебна дозвола, не може да буде предмет кривичног дела незаконитог лова из чл. 127. ст. 4. КЗ-а Републике Хрватске.
(Пресуда Врховног суда Хрватске, Кзз 7/84 од 26. априла 1984)
Случај 3.
Ако окривљени – ловац не зна да, убијајући дивљач, то чини у туђем ловишту, чије границе не зна, није извршио кривично дело незаконит лов из чл. 276. ст. 2. КЗ-а јер се налазио у неотклоњивој стварној заблуди.
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 656/12 од 7. децембра 2012, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 297/13 од 28. фебруара 2013)
V
Кривично дело незаконит лов из чл. 276. КЗ-а и кривичнопроцесно право
Случај 1.
Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела незаконит лов из чл. 276. ст. 4. у вези са чл. 33. КЗ-а.
Пресудом другостепеног суда према окривљенима одбијена је оптужба да су извршили предметно кривично дело … .
Републички јавни тужилац подигао је захтев за заштиту законитости.
Према наводима захтева другостепени суд је учинио битне повреде одредаба кривичног поступка и повреду Кривичног закона тако што је донео одбијајућу пресуду без ваљаних и јасних разлога, заузимајући погрешно становиште да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, с обзиром на то да је одлуку о прекршајном поступку донео орган управе у управном поступку, који не могу да се уподобе судској одлуци и судском поступку, као и да прекршајни поступак није третирао исти кривичноправни догађај пошто се у опису кривичног дела и прекршаја не поклапају у потпуности.
По оцени Врховног касационог суда изложени наводи захтева нису основани.
У прекршајном поступку, Решењем судије за прекршаје … окривљени је оглашен одговорним јер је критичног дана на територији … , без одобрења, једним метком из карабина одстрелио једног срндаћа.
Према наведеном, чињенични опис прекршаја односи се на исте окривљене и исти животни догађај, са истим чињеницама у погледу времена и места дешавања и радњи окривљених, које су садржане и у опису кривичног дела које им је стављено на терет оптужним предлогом, а према том опису окривљени су истог дана и на истом месту, без потребне посебне и појединачне дозволе, ловили срнећу дивљач, када је окривљени одстрелио једног срндаћа.
Имајући у виду одредбе чл. 4. Протокола бр. 7 Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, чл. 34. ст. 4. Устава Републике Србије и чл. 6. ст. 1. ЗКП-а, искључено је вођење поступка за кажњиво дело уколико оно произлази из истих чињеница или чињеница које су у битном исте, које су предмет дела које је већ правоснажно пресуђено.
На основу наведеног одбија се захтев за заштиту законитости као неоснован.
(Пресуда Основног суда у Неготину, К 293/10 од 8. новембра 2010, Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 4011/11 од 19. марта 2012, и Пресуда Врховног касационог суда, Кзз 106/12 од 13. децембра 2012)