Разматрање кривичног дела ометање службеног лица у вршењу службене дужности аутор је базирао на случајевима из судске праксе који су карактеристични за ово дело.
Као што је познато, материјално кривично законодавство Републике Србије обухвата основно и споредно законодавство.
Основно кривично законодавство садржано је у Кривичном законику Републике Србије, а споредно кривично законодавство обухвата кривична дела предвиђена у тзв. посебним прописима. Међу њима је и врло актуелан Закон о јавном реду и миру. Нужно је претходно указати на историјат поменутог закона.
Наведени закон је донет и објављен у „Службеном гласнику РС” бр. 51/92, а у глави IV под називом „Кривична дела”, у чл. 23. ст. 1. садржи кривично дело под називом „ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавање јавног реда и мира”.
У члану 25. поменутог закона под називом „Завршне одредбе” предвиђено је да „даном ступања на снагу овог закона престаје да важи … , чл. 213. ст. 3. и чл. 214. КЗРС („Сл. гласник РС”, бр. 26/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/85, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90)”.
Претходно поменуто кривично дело из чл. 23. ст. 1. гласи: „Ко увреди, злостави, прети да ће напасти, покуша да нападне или нападне или на други начин омета службено лице у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира, казниће се … ”.
Став 2. истог члана гласи: „Ако приликом извршења дела из става 1. овог члана учинилац овлашћеном службеном лицу прети употребом оружја или се маши оружја или му нанесе лаку телесну повреду, казниће се … ”.
Став 3. истог члана гласи: „Ако приликом извршења дела из става 1. овог члана учинилац на овлашћено службено лице потегне оружје или га употреби или му нанесе тешку телесну повреду, казниће се … ”.
Важно је указати на то да је ступањем на снагу поменутог Закона о јавном реду и миру наставио да важи чл. 213. ст. 1. и 2. кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене дужности, а поменуто кривично дело обухваћено је главом ХХ КЗРС, под називом „Кривична дела против јавног реда и правног саобраћаја”.
Доношењем Кривичног законика („Сл. гласник РС” 85/2005), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, у прелазним и завршним одредбама у чл. 431. предвиђено је да даном ступања на снагу овог законика престаје да важи … , између осталог и чл. 24. Закона о јавном реду и миру.
У Кривичном законику, у глави XXIX, чл. 322, предвиђено је кривично дело „спречавање службеног лица у вршењу службене радње”, а у чл. 323. кривично дело „напад на службена лица у вршењу службене дужности”. Ово значи да је и даље правно важеће кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру.
Исти закон је промењен, тако да је донет нови Закон о јавном реду и миру, који је објављен у „Службеном гласнику Републике Србије” бр. 6/16.
У члану 27. истог закона предвиђено је да даном ступања на снагу овог закона престаје да важи Закон о јавном реду и миру („Сл. гласник РС”, 51/92 и други).
У Глави IV под називом „Кривична дела”, у чл. 23. предвиђено је кривично дело „ометање службеног лица у вршењу службене дужности”.
Члан 23. ст. 1. гласи: „Ко прети да ће напасти, покуша да нападне или нападне или на други начин омета службено лице надлежног органа из чл. 2. овог закона у вршењу службене дужности, казниће се … ”.
У чл. 23. ст. 2. предвиђено је: „Ако приликом извршења кривичног дела из става 1. овог члана учинилац службеном лицу прети употребом оружја или се маши за оружје или му нанесе лаку телесну повреду, казниће се … ”.
У чл. 23. ст. 3. предвиђено је: „Ако приликом извршења кривичног дела из става 1. овог члана учинилац на службено лице потегне оружје или га употреби или му нанесе тешку телесну повреду, казниће се … ”.
Одмах је уочљиво да нови Закон о јавном реду и миру више нема радње извршења кривичног дела „ко увреди или злостави”, које су биле елемент кривичног дела старог закона.
Даље, важна је нова одредба предвиђена у чл. 22. садашњег закона, а то је вређање службеног лица у вршењу службене дужности у оквиру Главе III под називом „Прекршај”.
Одредба гласи: „Ко увреди службено лице надлежног органа из чл. 2. овог закона у вршењу службене дужности, казниће се … ”.
Нужно је овде указати на радње извршења и битне елементе наведеног кривичног дела, независно од тога да ли је у питању стари или нови Закон о јавном реду и миру.
У свим ситуацијама извршилац кривичног дела је свако лице.
Пасивни субјекат овог кривичног дела је службено лице предвиђено у чл. 2. Закона о јавном реду и миру, а у питању су службена лица МУП-а, Комуналне полиције, инспекцијских органа и других надлежних органа у складу са Законом утврђеним делокругом.
Дакле, пасивни субјекат је службено лице које обавља службену дужност, а то значи било коју службену дужност, при чему је по старом закону пасивно лице морало да обавља послове безбедности или одржавања јавног реда и мира.
Наравно, у пракси су пасивни субјекти овог кривичног дела најчешће службена лица МУП-а Србије.
Наведена лица обављају полицијске послове сходно чл. 30. Закона о полицији („Сл. гласник РС” бр. 6/16), а приликом обављања полицијских послова, и то: откривања и расветљавања кривичних дела, прекршаја и преступа, откривања и хапшења учиниоца кривичног дела и прекршаја и других лица за којима се трага, привођења надлежним органима, обезбеђења доказа, њихове анализе, криминалистичко-форензичког вештачења употребом савремених форензичких метода и евиденција, као и откривања имовине проистекле из кривичних дела, дужни су да поступају и по ЗКП-у, Закону о прекршајима и другим законима.
Сходно чл. 36. истог закона, полицијски службеник у статусу овлашћеног службеног лица има дужности и права да носи службено оружје и муницију и да користи средства принуде. По чл. 37. полицијски службеник има службену значку и службену легитимацију, и користи униформу и ознаке полицијских службеника сходно чл. 39. Закона, а по чл. 42. полицијски службеник је дужан да обавља полицијске послове и ван радног времена.
Радње извршења кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру (и старог и новог) алтернативно су предвиђене, а то су: увреда, злостављање, претња нападом, покушај напада, напад на службено лице или пак ометање на други начин.
Под увредом службеног лица подразумева се радња извршења кривичног дела увреда из чл. 170. ст. 1. КЗ-а, а то је омаловажавање части и угледа другог лица, његово потцењивање, излагање руглу и друго.
Када је реч о службеном лицу, битна је одредба чл. 170. ст. 4. КЗ-а, а односи се на ситуације када се за увреду из става 1. неће казнити службено лице у вршењу службене дужности ако се из начина изражавања или других околности види да то није учињено у намери омаловажавања.
Увреда као радња извршења може да буде учињена усмено, писмено, реално, гестикулацијом и друго.
Злостављање као радња извршења треба да се прихвати у смислу радње извршења кривичног дела злостављање и мучење из чл. 137. КЗ-а, које је предвиђено у Глави XIV КЗ-а под називом „Кривична дела против слобода и права човека и грађанина”.
То је у ствари нечовечно поступање према службеном лицу коме се наноси физички или психички бол, али нема за последицу телесну повреду. Суштина је да се предузетим радњама вређа људско достојанство службеног лица.
Претња да ће напасти у себи обухвата два елемента: претњу и напад.
Претња је стављање у изглед да ће доћи до напада, а мора да буде озбиљна и да се службено лице осети угроженим. Такву претњу треба схватити у смислу кривичног дела угрожавање сигурности из чл. 138. КЗ-а.
Под нападом се подразумева угрожавање телесног интегритета, а при томе није нанета телесна повреда. Дакле, у овој ситуацији учинилац службеном лицу прети нападом, односно ставља му у изглед да ће напасти његов телесни интегритет. Како је нападом угрожен телесни интегритет службеног лица, то је покушај напада само умишљајно започињање радње извршења напада, али није остварен контакт са телом службеног лица.
Под „другим начином ометања службеног лица” подразумева се сваки други начин извршења којим се отежава вршење службене дужности, а не односи се на увреду, злостављање, претњу, покушај напада и напад.
Овакав облик радње извршења најчешће је и споран у судској пракси.
Важно је још једном указати на то да садашњи Закон о јавном реду и миру у свом посебном чл. 22. предвиђа прекршај за увреду службеног лица у вршењу службене дужности.
Судска пракса је у вези са овим кривичним делом богата.
Тим поводом су карактеристичне судске одлуке издвојене и разврстане по областима:
I Узрочно-последична веза радње извршења и последице кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру које су наступиле;
II Пасивни субјекат кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру;
III Алтернативне радње извршења кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру;
IV Ометање службеног лица на други начин;
V Непостојање кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру;
VI Однос кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру и других кривичних дела;
VII Кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру и кривичнопроцесно право;
VIII Кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру и институти општег дела КЗ-а.
I
Узрочно-последична веза радње извршења и последице кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру које су наступиле
Случај #1.
Кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру може да се изврши само ометањем овлашћеног службеног лица приликом вршења службене радње, односно док службена радња није завршена.
Из образложења:
Из чињеничног описа кривичног дела закључује се да је приликом контроле алкохолисаности возача окривљени увредио оштећеног и то након обављене контроле путем алкометра, а да је након давања крви на анализу у ходнику службе Хитне помоћи претио оштећеном.
Заштитни објекат овог кривичног дела јесте правилно функционисање државног органа – органа управе – у обављању одређених послова из свог делокруга, а пасивни субјекат кривичног дела јесте службено лице.
Како се радња извршења коју је предузео окривљени састоји у томе да је претио оштећеном након давања крви на анализу, што произлази из изреке пресуде, не може да се прихвати закључак првостепеног суда да је окривљени извршио предметно кривично дело, с обзиром на то да исто може да се изврши само ометањем службене радње, дакле – док службена радња није завршена.
(Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2861/11 од 7. 11. 2011).
Случај #2.
Битан елемент кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавању јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру јесте предузимање противправне радње окривљеног према оштећеним службеним лицима, без обзира на место где су обављали послове безбедности или одржавања јавног реда и мира и без обзира на локацију – место где су предузете радње окривљеног, а имајући у виду да је у конкретном случају, између осталог, дошло до вређања овлашћених службених лица и у згради полицијске станице.
(Пресуда Окружног суда у Суботици, Кж 204/07 од 5. 6. 2007).
Случај #3.
Да би оптужени био оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, при чему је у одређеној прилици вређао овлашћена службена лица која су на пијаци идентификовала оптуженог као лице које се бави недозвољеном трговином, а бројни грађани су реаговали на понашање оштећених службених лица, прво треба утврдити да ли су оштећени због реакције грађана одустали од започете службене радње према оптуженом, друго, у чему се састоји ометање службених лица – да ли у самом чину вређања или у вређању у циљу онемогућавања или спречавања службених лица у вршењу службених интервенција.
(Пресуда Окружног суда у Чачку, К 61/98 од 10. 1. 2000, и Решење Врховног суда Србије, Кж 848/00 од 8. 11. 2001).
Случај #4.
Кривица оптуженог, сходно чл. 22. КЗ-а, а у односу на кривично дело ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира из чл. 23. Закона о јавном реду и миру, мора да се утврди у односу на конкретну предузету радњу извршења која је конститутивни елемент кривичног дела због којег је окривљени оглашен кривим.
(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 884/05 од 28. 12. 2007, и Решење Окружног суда у Чачку, Кж 596/08 од 12. 11. 2008).
Случај #5.
Ако суд нађе да је окривљени увредио овлашћено службено лице приликом интервенције, мора да се определи да ли је то учињено у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2573/98 од 25. 1. 1999).
Случај #6.
Извршилац кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира јесте свако лице које увреди, злоставља, прети да ће напасти, покуша да нападне или нападне или на други начин омета овлашћено службено лице у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира, а заштитни објекат овог кривичног дела јесте правилно функционисање државног органа у обављању одређених послова из њиховог делокруга.
(Пресуда Вишег суда у Београду, Кж 360/14 од 3. 6. 2014).
II
Пасивни субјекат кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру
Случај #1.
Када оптужени увреди, а тиме и омета овлашћено службено лице у обављању послова безбедности, извршено је кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, при чему на постојање кривичног дела не утиче чињеница да су оштећени саобраћајни полицајци, а не полицајци опште надлежности.
Из образложења:
Без обзира на то што се ради о саобраћајном полицајцу, треба имати у виду да Закон о јавном реду и миру, у делу постојања кривичног дела из чл. 23. ст. 1, не прави разлику између полицајаца опште надлежности и саобраћајних полицајаца, већ се ради о овлашћеним службеним лицима која обављају послове безбедности, па је због тога жалба браниоца окривљеног неоснована.
(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 236/03 од 4. 9. 2003, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 447/03 од 21. 1. 2004).
Случај #2.
Оштећени је као припадник полиције обављао послове одржавања јавног реда и мира када је био дежуран на фудбалској утакмици.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 876/01 од 2. 10. 2001).
Случај #3.
Припадници саобраћајне полиције имају статус овлашћеног лица, па и према њима може да се изврши кривично дело ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира.
Из образложења:
У жалби браниоца окривљеног истиче се да у радњама окривљеног не постоје елементи кривичног дела које му се ставља на терет, јер службена лица у конкретном случају нису одржавала јавни ред и мир да би их окривљени у томе ометао, нити су обављала послове безбедности.
Правилно је првостепени суд нашао да су припадници саобраћајне полиције у статусу овлашћених службених лица сходно чл. 4. Закона о унутрашњим пословима, а по чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, заштитни објекат је овлашћено службено лице.
(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4950/10 од 1. 3. 2011).
Случај #4.
Припадник саобраћајне полиције има статус овлашћеног службеног лица, тако да је, када обавља послове безбедности или одржавања јавног реда и мира и буде нападнут, објекат заштите кривичних дела из Закона о јавном реду и миру, а не кривичног дела из чл. 213. КЗРС.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2650/04 од 27. 10. 2004).
Случај #5.
Извршавајући налог истражног судије да се од окривљеног, за кога постоји основана сумња да је у алкохолисаном стању изазвао саобраћајну незгоду, узме крв на анализу ради утврђивања степена алкохолисаности, овлашћена службена лица обављају послове безбедности у циљу откривања учиниоца кривичног дела, па свако вређање службених лица и одбијање да се поступи по налогу истражног судије представља извршење кривичног дела.
(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 5155/12 од 27. 11. 2012).
Случај #6.
Припадници саобраћајне полиције имају статус овлашћеног лица, па према њима може да се изврши кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
Из образложења:
Правилно је првостепени суд окривљеног огласио кривим због наведеног кривичног дела, јер припадници саобраћајне полиције имају статус овлашћених службених лица сходно чл. 4. Закона о унутрашњим пословима, а према чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, заштитни објекат је овлашћено службено лице. У складу са тим, неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног да се у радњама окривљеног не стичу елементи кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, јер су у критичној прилици на лицу места били присутни саобраћајни полицајци.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 140/10 од 14. 4. 2010, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4950/10 од 1. 3. 2011).
Случај #7.
Суштина кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру јесте у радњама окривљеног којима се отежава рад овлашћених службених лица у њиховим пословима одржавања јавног реда и мира, а не у околностима у којима је претходно дошло до узнемирења грађана.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 756/13 од 14. 1. 2016, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 134/16 од 16. 5. 2016).
Случај #8.
Када је оштећени – саобраћајни полицајац – обављао послове „контроле учесника у саобраћају”, вршио је послове јавне безбедности, па се окривљени оглашава кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 2. у вези са ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 379/15 од 5. 10. 2016, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 57/17 од 9. 3. 2017).
III
Алтернативне радње извршења кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру
Случај #1.
Окривљени може да изврши кривично дело ометање овлашћених службених лица у обављању послова безбедности и одржавања јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру и када увреди службено лице након што су му лисице стављене на руке.
Из образложења:
Другостепени суд налази да је неприхватљив став првостепеног суда да извршење задатка који је поверен оштећенима може да се раздваја на време до стављања лисица на руке окривљеном и на време након тога, што би за последицу имало, по ставу првостепеног суда, да полицајци више не уживају заштиту од вређања након што су ставили лисице на руке окривљеном, јер задатак овлашћених службених лица мора да се посматра у целини. У конкретном случају вршено је привођење окривљеног, па су током обављања таквог задатка од стране оштећених упућене увреде овлашћеним службеним лицима.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 597/11 од 6. 9. 2012, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 5224/12 од 12. 2. 2013).
Случај #2.
Увредљиву изјаву представља изјава окривљеног да су оштећени глупи пандури и да ни једну другу школу нису могли да заврше, па су зато у полицији.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2911/05 од 8. 12. 2005).
Случај #3.
Увреда полицајца може бити извршена и конклудентном радњом – показивањем средњег прста десне руке.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2130/06 од 24. 8. 2006).
Случај #4.
За постојање кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, неопходно је да је вређањем службеног лица оно ометено у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира.
(Пресуда Вишег суда у Ваљеву, Кж 1320/13 од 17. 10. 2013).
Случај #5.
Учинилац је увредио овлашћено службено лице у обављању послова безбедности када је из возила добацио саобраћајним полицајцима: „Мурија”.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1218/05 од 18. 5. 2005).
Случај #6.
Законом о јавном реду и миру, који је ступио на снагу 5. фебруара 2016. године, декриминализовано је ометање службеног лица вређањем у смислу кривичног дела из чл. 23. ст. 1. овог закона, тако да сада вређање представља радњу прекршаја из чл. 22. истог закона, а не радњу кривичног дела.
Из образложења:
У чињеничном опису радње извршења у изреци пресуде је наведено да је окривљени након узимања наредбе од полицијског службеника рекао оштећеном: „са овим ћу да обришем … , баш бих волео да видим ко ће мене да приведе, нећу да пођем” и да је наставио са псовкама у виду … , чиме се у суштини указује на то да је окривљени вређањем ометао овлашћена службена лица.
Међутим, основано се у жалби окривљеног указује на то да је у међувремену донет нови Закон о јавном реду и миру („Сл. гласник РС” бр. 6/2016, који је ступио на снагу 5. фебруара 2016), у коме је у чл. 23. прописано да је декриминализовано ометање службеног лица извршено вређањем, односно да је чл. 22. истог закона наведена радња ометања службеног лица у вршењу службене дужности прописана као прекршај.
(Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 237/17 од 10. 3. 2017).
Случај #7.
Када учинилац, држећи аутомат уперен у милиционере, запрети да ће пуцати и то понови када је милиционер пошао ка свом пиштољу, чини кривично дело из чл. 23. ст. 2. у вези са ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 376/98 од 25. 2. 1998).
Случај #8.
Када се окривљени полицајцу обратио речима: „Шта ти хоћеш, голобради ћосавко?”, тиме је увредио овлашћено службено лице.
(Решење Окружног суда у Београду, Кж 432/06 од 14. 3. 2006).
Случај #9.
Окривљени је напао службено лице када је полицајцу покидао еполете са униформе.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1912/05 од 1. 12. 2005).
Случај #10.
Када учинилац саобраћајном полицајцу који га је зауставио због саобраћајног прекршаја каже: „Можете да ме ј… што сам обишао тротоаром вашег лежећег колегу”, увредио је тиме овлашћено службено лице.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 3/96 од 18. 10. 1996).
Случај #11.
Окривљена је увредила службено лице у обављању послова одржавања јавног реда и мира када је овлашћеним службеним лицима МУП-а, на захтев да покаже личну карту, казала: „Ево вам лична карта” и показала лакат.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1123/01 од 24. 7. 2001).
Случај #12.
Када окривљена у просторијама општинског суда одбије да изађе из суднице, па буде позвана полиција и, после упозорења, уз примену физичке силе буде изведена из суда, при чему виче: „Убиће ме злотвори”, тада је увредила службена лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 776&99 од 30. 4. 1999).
Случај #13.
Учинилац је напао овлашћена службена лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира када их је гађао стакленом флашом док су они интервенисали да би прекинули тучу између грађана.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1639/98 од 24. 8. 1998).
Случај #14.
Под нападом на овлашћена службена лица у обављању послова безбедности подразумева се и ситуација када је окривљена гађала и погодила пластичним коритом милиционере који су приводили њеног супруга.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1952/96 од 19. 11. 1996).
Случај #15.
Када је окривљени ухваћен приликом одузимања моторног возила, при чему је ујео милиционера и нанео му лаку телесну повреду, тиме је напао овлашћено службено лице у обављању послова безбедности.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 997/96 од 17. 10. 1996).
IV
Ометање службеног лица на други начин
Случај #1.
Окривљени је ометао овлашћено службено лице у обављању послова безбедности тако што је после изазваног саобраћајног удеса дежурном полицајцу који је интервенисао и затражио му лична документа, уместо да их преда, прешао преко стопала нагло кренувши возилом и нанео му телесну повреду, па се ради о тежем облику кривичног дела из чл. 23. ст. 2. у вези са ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1678/04 од 6. 9. 2004).
Случај #2.
Овлашћено службено лице ометано је у обављању службене радње привођења лица када је, после упозорења припадника полиције да се не удаљава са лица места, осумњичени покушао да се удаљи.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1877/04 од 15. 7. 2004).
Случај #3.
Саобраћајни милиционер, као овлашћено службено лице, ометан је на тај начин што је, пошто је зауставио окривљеног који је возио под утицајем алкохола и пошто је алкотестом утврдио 1,06 промила алкохола, окривљени покушао да га спречи да напише пријаву тако што га је угризао за руку и нанео му лаку телесну повреду.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1493/04 од 25. 6. 2004).
Случај #4.
Окривљени је извршио кривично дело тако што се након фудбалске утакмице, ван стадиона, крећући се у групи навијача која је каменицама гађала кордон полиције, затрчао у кордон како би га пробио, али је у томе био спречен од стране радника полиције.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 719/09 од 19. 5. 2009).
Случај #5.
Покушај бекства окривљеног приликом обављања службене радње провере идентитета и претреса лица од стране овлашћеног службеног лица представља радњу извршења кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавању јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Вишег суда у Ужицу, К 78/10 од 8. 6. 2010, и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4891/10 од 16. 12. 2010).
Случај #6.
Пасивно понашање окривљеног такође представља облик и вид испољавања кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру јер, поред таксативно наведених начина предузимања радње извршења овог кривичног дела, Закон је употребио и формулацију према којој ово дело постоји ако се овлашћено службено лице омета у обављању послова на други начин, а то су оне делатности које доводе до отежавања – усложњавања вршења послова овлашћеног службеног лица.
(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж 2890/12 од 9. 10. 2012).
Случај #7.
Постоји кривично дело ометање службеног лица у вршењу службене дужности из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру у радњама окривљеног, иако елемент кривичног дела није вређање службеног лица јер се исто остварује на други начин којим се омета службено лице у вршењу службене дужности.
Из образложења:
Тачни су наводи из жалбе да наведена одредба Закона о јавном реду и миру не познаје прављење буке и галаме као прекршај, али је то свакако прекршај у смислу нарушавања јавног реда и мира, поготово у касним ноћним сатима, због чега овлашћена службена лица имају право да интервенишу према прекршиоцима јавног реда и мира. С тим у складу, у чл. 23. наведеног закона није предвиђено вређање овлашћених службених лица, већ напад или покушај напада или пак на други начин ометање службеног лица у вршењу службене дужности, што значи да сваки други начин ометања службених лица у себи обухвата и наведену спорну радњу, с обзиром на то да окривљени нису хтели да покажу лична документа, потом су галамили и вређали полицајце, бежали од полицајаца који су морали да их јуре, а затим су пружили активан отпор, што је наведено у изреци пресуде.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 256/16 од 22. 12. 2016, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 62/17 од 9. 3. 2017).
Случај #8.
Када оштећени – полицајац – има уредну наредбу Прекршајног суда за довођење окривљеног у затвор јер новчану казну није платио, па након заустављања окривљеног исти одбије да изађе из возила и да пође са оштећеним, тада је извршио кривично дело ометање службеног лица у вршењу службене дужности из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 421/16 од 9. 2. 2017, и Пресуда Вишег суда у Ужицу, Кж 93/17 од 20. 5. 2017).
Случај #9.
Покушај удаљења са лица места – опирање окривљеног приликом обављања службене радње провере идентитета од стране овлашћених службених лица – представља радњу извршења кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
Из образложења:
Законска дефиниција кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица … приликом одређивања радње извршења овог кривичног дела на крају употребљава описну формулацију, према којој ово дело постоји ако се овлашћено службено лице омета у обављању послова и „на други начин”, што представља фактичко питање које се решава у сваком конкретном случају.
(Пресуда Врховног касационог суда, Кзз 20/16 од 20. 1. 2016).
Случај #10.
Учесник у саобраћају који се због учињеног прекршаја оглуши на знак заустављања од стране полицијског службеника, па чак и повећа брзину како би напустио лице места, онемогућава на тај начин полицијског службеника да обави послове безбедности и чини кривично дело ометање службеног лица у вршењу службене дужности из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кжм 46/16 од 7. 12. 2017).
Случај #11.
Кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру може да се изврши и пасивном радњом – када на позив патроле полиције да откључа врата свога стана, учинилац то одбије – јер се на тај начин омета овлашћено службено лице у одржавању јавног реда и мира.
(Решење Окружног суда у Београду, Кж 1855/95 од 15. 11. 1995).
Случај #12.
Окривљени је ометао полицајце у вршењу службене дужности када је полицајац приликом туче између две групе пришао једном лицу, а окривљени му упутио речи: „Пусти га, бре, шта хоћеш”, па полицајца с леђа ухватио око појаса и задржао га док Н. Н. учесник туче није побегао.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2825/05 од 10. 11. 2005).
Случај #13.
Постоји кривично дело ометање овлашћеног службеног лица када окривљени возач одбије да се због сумње да је под утицајем алкохола подвргне алкотестирању од стране саобраћајне полиције.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2669/03 од 23. 9. 2003).
Случај #14.
Окривљени су ометали полицајце у вршењу службене радње када су двојица окривљених стали испред трећеокривљеног и телима онемогућавали полицајца да лиши слободе окривљеног.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 2929/05 од 18. 11. 2005).
V
Непостојање кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру
Случај #1.
Неће постојати кривично дело ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности ако је окривљени у кафани бацио пепељару на сто за којим су седели милиционери и пили кафу, пошто су они дошли у кафану као гости, а не у циљу обављања послова безбедности.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 46/97 од 29. 1. 1997).
Случај #2.
Биће кривичног дела ометање службеног лица у обављању послова безбедности и одржавања јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру јесте вид ометања овлашћеног службеног лица којим се отежава вршење његове службене радње.
(Решење Основног суда у Чачку, К 383/13 од 26. 6. 2013, и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2086/13 од 30. 9. 2013).
Случај #3.
Када полицајац у кафани само покаже службену легитимацију у ситуацији када су окривљени вређали госте у кафани, а потом настави да седи у кафани са својим пријатељима, па касније уследи напад на њега од стране окривљених, то не мора да представља напад на овлашћено службено лице у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира, јер исто није предузето у намери да се омета овлашћено службено лице.
(Решење Окружног суда у Београду, Кж 2352/03 од 13. 11. 2003).
Случај #4.
Када се извршилац пасивно понаша у кафани, не предузима активне радње у виду силе и претње, нити спречава овлашћено службено лице, нити прети оружјем, већ их само пасивно спречава у вршењу службене радње на тај начин што неће да устане са пода и неће да крене даље, лежи и на захтев службених лица неће да напусти просторију, тада оваквим понашањем не врши радњу кривичног дела јер је наведена непослушност изражена само у пасивном држању – нечињењу, што не може да представља активну радњу овог кривичног дела.
(Пресуда Окружног суда у Јагодини, Кж 1193/08 од 27. 11. 2008).
Случај #5.
Непоступање по наређењу да се стане и врати одузети новчаник не може се сматрати ометањем овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности.
(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Кж 491/10 од 15. 11. 2010).
Случај #6.
Када су овлашћена службена лица полицијске управе дошла у кућу окривљеног са намером да обаве информативни разговор, при чему их је том приликом окривљени вређао и терао из куће, исти су ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, јер се критични догађај није десио на јавном месту и информативни разговор не представља послове безбедности.
(Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 324/06 од 26. 12. 2006).
Случај #7.
Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, а пресудом другостепеног суда, поводом жалбе браниоца окривљеног, преиначена је првостепена пресуда тако да се окривљени, применом одредбе чл. 355. т. 1. ЗКП-а, ослобађа од оптужбе да је извршио наведено кривично дело.
Из списа произлази да је оштећени – овлашћено службено лице – наредио окривљеном, који је седео, да устане и да пође са њим у станицу полиције, па је оштећени, са намером да подигне окривљеног, ухватио истог са обе руке за прслук, у пределу груди, при чему је окривљени приликом устајања одгурнуо руке оштећеног и рекао да ће поћи у зграду полиције, извинио се оштећеном и упутио се ка згради полиције заједно са оштећеним.
У конкретном случају радњама окривљеног није повређен нити угрожен заштитни објекат у кривичноправном смислу, тако да радње не представљају напад и ометање на други начин овлашћеног службеног лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира, нити било коју од радњи извршења предметног кривичног дела прописаних у наведеном члану Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Општинског суда у Ужицу, К 109/07 од 1. 11. 2007, и Пресуда Окружног суда у Ужицу, Кж 61/08 од 15. 4. 2008).
Случај #8.
Овлашћено службено лице органа унутрашњих послова не може бити ометано у обављању послова одржавања јавног реда и мира ако је радња коју је предузело законита.
(Пресуда Вишег суда у Нишу, Кж 67/16 од 18. 2. 2016).
Случај #9.
Ако вређањем службеног лица и самоповређивањем окривљени није ометао службено лице у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира, није учињено кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Апелационог суда у Београду, Кж 130/14 од 27. 2. 2014).
Случај #10.
Одбијање да се овлашћеном службеном лицу дају на увид личне исправе ради утврђивања идентитета само за себе не представља радњу извршења кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Решење Апелационог суда у Београду, Кж 3045/10 од 12. 4. 2010).
Случај #11.
Нема кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру када окривљени увреди овлашћено службено лице после завршене службене радње.
(Решење Окружног суда у Београду, Кж 160/03 од 4. 2. 2003).
VI
Однос кривичног дела из чл. 23. Закона о јавном реду и миру и других кривичних дела
Случај #1.
Када је првостепеном пресудом окривљени оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 2. Закона о јавном реду и миру, има места примени чл. 5. ст. 2. КЗ-а – блажег закона од стране другостепеног суда који је својом пресудом преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације, тако да се радње описане у првостепеној пресуди квалификују као кривично дело напад на службено лице у вршењу службене дужности из чл. 323. ст. 3. у вези са ст. 2. КЗ-а.
(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 241/05 од 27. 3. 2006, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 271/06 од 18. 10. 2006).
Случај #2.
Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 2. у вези са ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
Из списа произлази да су оштећена лица – полицијски службеници – обављали послове безбедности у вези са откривањем кривичног дела, њихових учинилаца и хватањем учинилаца и да при томе нису извршили службену радњу хватања окривљеног јер их је он на описани начин спречио, па из оваквог описа не произлази постојање свих обележја кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, већ другог кривичног дела, а у питању је кривично дело спречавање службеног лица у вршењу службене радње из чл. 322. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, па је пресуда првостепеног суда у погледу правне квалификације преиначена.
(Пресуда Вишег суда у Чачку, К 70/11 од 26. 4. 2013, и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3916/13 од 26. 3. 2014).
Случај #3.
Када овлашћена службена лица – полицајци – интервенишу у кафани због пријаве ремећења реда и мира, па оптужени вређа и прети полицајцима, тада је извршио кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, а не ради се о учињеном прекршају јавног реда и мира.
(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 600/04 од 6. 12. 2004, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 126/05 од 8. 4. 2005).
Случај #4.
За постојање кривичног дела спречавање службеног лица у вршењу службене радње из чл. 322. КЗ-а потребно је да је учинилац, силом или претњом да ће непосредно употребити силу, спречио службено лице у вршењу конкретне законито предузете службене радње. С обзиром на то да је радња привођења извршена и да окривљени није спречио службено лице, већ га је само ометао у обављању послова безбедности, при чему му је нанео лаку телесну повреду, остварена су обележја кривичног дела из чл. 23. ст. 2. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 666/06 од 20. 6. 2006).
Случај #5.
Радње оптуженог које се састоје у повређивању оштећеног полицајца у ситуацији када оштећени, као службено лице, покушава да савлада отпор који пружа лице које крши јавни ред и мир, не могу да представљају обележја кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању … из чл. 23. Закона о јавном реду и миру, већ радње кривичног дела спречавање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности из чл. 24. Закона о јавном реду и миру, с обзиром на то да оштећени – полицајац том приликом није довршио службену радњу.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 763/05 од 30. 5. 2005).
Случај #6.
Када окривљени пресудом првостепеног суда буде оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, тада се подразумева да је окривљени предузео радње извршења којима се отежавају службене радње оштећеног, а не и да се његове службене радње спрече.
(Пресуда Вишег суда у Чачку, К 8/16 од 5. 12. 2016, и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 91/17 од 14. 2. 2017).
Случај #7.
Ометање подразумева да овлашћено службено лице и, поред ометања од стране учиниоца, ипак успе да изврши намеравану службену радњу.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 1820/02 од 6. 3. 2003).
VII
Кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру и кривичнопроцесно право
Случај #1.
Када је окривљени оглашен кривим због кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у вршењу службене дужности из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, на тај начин што је вређао и претио овлашћеном службеном лицу на начин описан у изреци, тада изрека пресуде мора да има и опис настале последице у виду ометања овлашћеног службеног лица у вршењу његове службене дужности.
Из образложења:
Жалба браниоца окривљеног је основана.
Радња извршења кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру јесте ко прети да ће напасти, покуша да нападне или нападне или на други начин омета службено лице у вршењу службене дужности, што значи да та радња за последицу мора да има ометање службеног лица у виду отежавања извршења његових службених дужности, што не стоји у изреци пресуде, због чега је пресуда неразумљива и тиме је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из чл. 438. ст. 1. т. 11. ЗКП-а.
(Пресуда Основног суда у Ивањици, К 253/14 од 31. 8. 2016, и Решење Вишег суда у Чачку, Кж 246/16 од 23. 11. 2016).
Случај #2.
За постојање кривичног дела из чл. 23. ст. 2. Закона о јавном реду и миру ирелевантан је проценат односно степен алкохолисаности која је учиниоца довела у стање смањене урачунљивости, ако она није била битно смањена.
Из образложења:
Када је окривљени оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 2. Закона о јавном реду и миру, које је учинио у стању смањене урачунљивости, али не битне, због алкохолисаности, тада за постојање предметног кривичног дела није битно навођење процента степена алкохолисаности у изреци пресуде, као елемента кривичног дела,.
(Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 42/15 од 28. 4. 2015).
Случај #3.
У изреци пресуде за кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру мора стајати о којим службеним радњама се ради, које је из оквира послова безбедности или одржавања јавног реда и мира предузимао оштећени приликом интервенције.
(Решење Апелационог суда у Нишу, Кж 3041/10 од 24. 3. 2011).
Случај #4.
Ако првостепени суд, на основу изведених доказа на главном претресу, оценом истих закључи да радње окривљеног представљене у оптужном акту јесу радње учињеног прекршаја, а не радње извршења кривичног дела, онда нема услова за доношење пресуде којом се окривљени ослобађа од оптужбе да је извршио кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, применом чл. 355. т. 2. ЗКП-а.
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 1086/10 од 25. 5. 2011, и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3341/11 од 15. 9. 2011).
Случај #5.
Када окривљени, уз жалбу изјављену против пресуде првостепеног суда којом је оглашен кривим због кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, приложи и правоснажно решење судије за прекршаје поводом истог критичног догађаја, чињенично стање није правилно и потпуно утврђено, па има места укидању пресуде првостепеног суда.
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 1567/10 од 17. 6. 2011, и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 3335/11 од 29. 8. 2011).
Случај #6.
Да би постојало кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру, неопходно је да се у изреци пресуде наведу и конкретне радње које предузимају овлашћена службена лица у обављању послова безбедности и одржавања јавног реда и мира, што је у потпуности изостало.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кзп 64/09 од 2. 3. 2009).
Случај #7.
Када је оптужним предлогом ОЈТ ставио на терет оптуженом извршење кривичног дела из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, а суд га огласио кривим због кривичног дела увреда из чл. 93. ст. 1. у вези са чл. 101. ст. 2. КЗРС, при чему се у изреци пресуде наведе „да је увредио оштећеног полицајца у обављању послова безбедности”, учињена је повреда Кривичног закона из чл. 369. т. 4. ЗКП-а.
(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 746/03 од 29. 11. 2004, и Решење Окружног суда у Чачку, Кж 468/05 од 9. 12. 2005).
Случај #8.
Изрека пресуде је неразумљива када суд наведе да је окривљени, који је оглашен кривим за кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру, вређао службена лица у обављању послова одржавања јавног реда и мира, без навођења увредљивих изјава.
(Решење Окружног суда у Београду, Кж 1855/95 од 15. 11. 1995).
VIII
Кривично дело из чл. 23. Закона о јавном реду и миру и институти општег дела КЗ-а
Случај #1.
Код кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру могућа је конструкција продуженог кривичног дела из чл. 61. КЗ-а.
Из образложења:
Наводи жалбе су неосновани јер је првостепени суд извршио правилну квалификацију кривичног дела, с обзиром на то да се ради о истим делима која су временски повезана, учињена од оптуженог, а такође су и учињена са јединственим умишљајем, коришћењем истих ситуација. Ова дела су управљена против јавног реда и мира, па је имало места за примену чл. 61. КЗ-а – конструкција продуженог кривичног дела, тако да је у том делу жалба јавног тужиоца неоснована, с обзиром на то да је пресудом првостепеног суда окривљени оглашен кривим због продуженог кривичног дела ометање овлашћеног службеног лица у обављању послова безбедности из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 527/05 од 24. 3. 2008, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 516/08 од 9. 9. 2008).
Случај #2.
Када је оптужени реметио јавни ред и мир у угоститељском објекту, а приликом интервенције оштећених полицајаца није им показао личну карту, ушао је у ауто и напустио лице места, тада је извршио кривично дело из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
Како је првостепена пресуда донета 25. јануара 2006, када је ступио на снагу Кривични законик, правилно је примењен Кривични закон јер је након 1. јануара 2006. остало на снази кривично дело ометање овлашћених службених лица у обављању послова безбедности или одржавања јавног реда и мира из чл. 23. ст. 1. Закона о јавном реду и миру.
(Пресуда Општинског суда у Горњем Милановцу, К 362/05 од 26. 1. 2006, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 80/06 од 29. 3. 2006).
Случај #3.
Проузроковање теже последице из чл. 23. ст. 3. Закона о јавном реду и миру треба да се припише евентуалном умишљају оптуженог, а не његовом нехату, јер је оптужени, када је у безобзирној вожњи, у покушају да побегне од полиције, возилом којим је управљао ударио у полицијско возило, тако да је полицајац у возилу претрпео тешке телесне повреде, био свестан да таквим начином вожње може својим возилом ударити у службено полицијско возило и да тако може нанети телесне повреде овлашћеном службеном лицу у том возилу, на шта је и пристао.
(Пресуда Окружног суда у Ваљеву, К 106/04 од 25. 4. 2005).
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.