У тексту који следи исцрпно анализирамо биће кривичног дела отмице у свим његовим појавним облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе његовом правилном разумевању
Врло занимљиво и у судској пракси карактеристично, кривично дело отмице је предвиђено у члану 134. Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14, у даљем тексту: КЗ), а у глави 14. под називом: „Кривична дела против слобода и права човека и грађанинаˮ.
Наведено кривично дело има свој основни облик (ст. 1) и четири квалификовна облика (ст. 2–5 истог члана).
Основни облик (члан 134. ст.1 КЗ-а) гласи: „Ко силом, претњом, обманом или на други начин одведе или задржи неко лице у намери да од њега или другог лица изнуди новац или какву другу имовинску корист или да њега или кога другог принуди да нешто учини, не учини или трпи, казниће се…ˮ
Први квалификовани облик (члан 134. ст. 2. КЗ-а) гласи: „Ко ради остварења циља отмице прети убиством или тешком телесном повредом отетом лицу, казниће се…ˮ
Други квалификовани облик (члан 134. ст. 3. КЗ-а) гласи: „Ако је отето лице задржано дуже од десет дана или је према њему поступано на свиреп начин или му је тешко нарушено здравље или су наступиле друге тешке последице или ко дело из става један овог члана учини према малолетном лицу, казниће се…ˮ
Трећи квалификовани облик (члан 134. ст. 4. КЗ-а) гласи: „Ако је услед дела из става један до три овог члана наступила смрт отетог лица или је дело извршено од стране групе, казниће се…ˮ
Четврти квалификовани облик (члан 134. ст. 5. КЗ-а) гласи: „Ако је дело из става један до три овог члана извршено од стране организоване криминалне групе, казниће се…ˮ
Како је наведено кривично дело систематизовано у групи кривичних дела против слобода и права човека и грађанина, овим кривичним делом се, у ствари, напада слобода одлучивања и кретања.
Очигледно, основ овог кривичног дела јесте противправно лишење слободе (суштина кривичног дела предвиђеног у члану 132. КЗ-а).
Разлика између кривичног дела из члана 134. КЗ-а и наведеног кривичног дела је у намери, а то је прибављање какве имовинске користи или у принуђавању да се изврши, не изврши или трпи одређена радња. Отмица за свој основ има противправно лишење слободе, али се на томе кривичноправне радње не завршавају – следи остварење циља противправног лишења слободе, а то је намера, која је предвиђена у основном облику овог кривичног дела.
Основни облик овог кривичног дела (члан 134. ст. 1. КЗ-а) садржи радње извршења у виду одвођења или задржавања неког лица.
Под одвођењем се има сматрати „премештањеˮ, удаљавање, склањање неког лица из једног, а до другог места. Значи, наведено лице (отето лице), пре предузимања наведених радњи, налазило се на једном месту, односно једној локацији, а након извршених радњи извршења, налази се на другом месту, односно на другој локацији. Напротив, задржавање неког лица је онемогућавање да се то лице помера са првобитног места, односно локације, што значи да у месту и даље остаје. Такво одвођење или задржавање је вид противправног лишења слободе, јер је том лицу онемогућена слобода кретања, па самим тим и одлучивања, те се очигледно према извршиоцу кривичног дела налази у подређеном положају.
Основна радња извршења одвођења или задржавања се врши:
– силом,
– претњом,
– обманом,
– или на други начин.
Силу и претњу треба схватити као суштину кривичног дела принуде предвиђену у члану 135. КЗ-а. То значи да сила може бити апсолутна, компулзивна, употреба хипнозе – члан 112. тач. 12) КЗ-а, а претња мора бити озбиљна, без обзира на то да ли је непосредна, посредна, обична или квалификована.
Другим речима, у питању је сила одређеног интензитета која производи одређене последице код пасивног субјекта, односно озбиљна претња мора да садржи у себи стављање у изглед одређеног зла, што се мора, такође, одразити код пасивног субјекта.
Обмана је стварање погрешне представе код лица које се задржава или одводи, односно доводи се у стање заблуде.
Сваки други начин одвођења или задржавања су, у ствари, сви други облици које ствара судска пракса, а разликују се од употребљене силе, претње или обмане.
Одвођење или задржавање неког лица употребљеном силом или претњом или обманом мора бити реализовано у намери да се од тог лица или другог лица изнуди новац или каква имовинска корист или да њега или кога другог принуди да нешто учини, не учини или трпи. У поменутој намери је суштина овог кривичног дела. Зато се у теорији кривичног права наводи да кривично дело отмице из члана 134. КЗ-а садржи елементе кривичних дела противправног лишења слободе, изнуде и принуде.
Апсолутни основ овог кривичног дела је, како је претходно наведено, противправно лишење слободе, а имајући у виду намеру вршења овог кривичног дела, постоји отмица из користољубља (основ је у изнуди) и отмица ради принуде (основ је у принуди).
Када је реч о „користољубивојˮ отмици, основ је јасан, а то је прибављање – изнуђивање новца или какве друге имовинске користи, а када је реч о „некористољубивојˮ отмици, односно отмици ради принуде, законодавац није определио „врстуˮ чињења, нечињења или трпљења, чиме је остављено судској пракси да креира наведене облике.
Кривично дело је свршено када је одвођење или задржавање реализовано употребом силе, претње, обмане или на неки други начин, а код учиниоца, поред умишљаја, постоји и намера остварења одређене имовинске користи или пак да се изврши нека принуда.
Реализација наведене намере није нужна за постојање овог кривичног дела. Другим речима, извршилац овог кривичног дела може бити свако лице, а код кога постоји директни умишљај, који је „поткованˮ намером, о којој је претходно било речи.
Први квалификовани облик (члан 134. ст. 2. КЗ-а) односи се на претње отетом лицу убиством или тешком телесном повредом. Наравно, те претње имају за циљ остварење имовинске користи (новац или нешто друго), или принуђавање отетог лица да нешто учини, не учини или трпи. Наведене квалификаторне околности се односе на претње убиством (основ је исти као код постојања кривичног дела убиства из члана 113. КЗ-а) или тешком телесном повредом (основ је исти као код постојања кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. КЗ-а).
Наравно, извршилац може бити свако лице, радње се предузимају директним умишљајем којим су обухваћене наведене квалификаторне околности.
Други квалификовани облик овог кривичног дела (члан 134. ст. 3. КЗ-а) односи се на отето лице, односно да је оно задржано дуже од десет дана (видети коментар аутора) или је према њему поступано на свиреп начин или му је тешко нарушено здравље или су наступиле друге тешке последице.
Када се према отетом лицу поступа на свиреп начин, то треба прихватити као суштину елемента кривичног дела тешког убиства из члана 114. ст. 1. тач. 1) КЗ-а (лишење живота на свиреп начин), са остварењем његових како субјективних тако и објективних елемената.
Под тешким нарушењем здравља отетог лица сматрају се ситуације да због извршене отмице код тог лица наступа погоршање његовог здравственог стања или одређене болести – обољења, а које мора да је тешко, озбиљно, а не обично и једноставно за лечење.
Наступање других тешких последица код отетог лица јесте наступање свих других последица код отетог лица, а што је реализација одвођења или задржавања силом, претњом, обманом или на други начин, а није у питању тешко нарушење здравља.
Малолетно лице, као отето лице, јесте лице млађе од осамнаест година, а старије од четрнаест година.
Наведене околности битне за постојање овог квалификованог облика кривичног дела (дужина трајања задржавања, свирепост и старост отетог лица) морају бити обухваћене умишљајем учиниоца, а наступеле последице код отетог лица у виду тешког нарушења здравља, наступања других тешких последица дела, морају бити обухваћене нехатом учиниоца.
Трећи квалификовани облик (члан 134. ст. 4. КЗ-а) односи се на наступање смрти код отетог лица или је дело извршено од стране групе. Смрт отетог лица мора да је последица отмице, мора постојати узрочни однос, а таква смрт се може приписати нехату извршиоца, а не умишљају, јер би у тој ситуацији постојало друго кривично дело.
Појам групе треба узети у смислу члана 112. тач. 22) КЗ-а, а то значи да морају постојати три лица.
Четврти квалификовани облик овог кривичног дела (члан 134. ст. 5. КЗ-а) односи се на извршење кривичног дела из ст. 1–3. члана 134. КЗ-а, а од стране организоване криминалне групе.
Појам организоване криминалне групе има се узети онако како је то предвиђено у члану 112. тач. 35) КЗ-а.
Са теоријског аспекта наведено кривично дело врло је занимљиво, а у пракси је веома заступљено и изазива бројне дилеме. У том смислу наводимо карактеристичне судске одлуке у вези са:
1) кривичним делом из члана 134. ст. 1. КЗ-а (елементи);
2) кривичним делом из члана 134. ст. 2. КЗ-а (претња убиством);
3) кривичним делом из члана 134. ст. 3. КЗ-а (тешко нарушење здравља);
4) кривичним делом из члана 134. ст. 4. КЗ-а (смрт отетог лица);
5) кривичним делом из члана 134. ст. 5. КЗ.а (организована криминална група);
6) кривичним делом из члана 134. КЗ-а и институтима општег дела Кривичног законика,
7) кривичним делом из члана 134. КЗ-а и односом са другим кривичним делима.
- Кривично дело из члана 134. ст. 1. КЗ-а (елементи)
(а) Имовинска корист
Случај #1
Код отмице мора да постоји намера да се оствари имовинска или друга корист.
Да би у радњама неког лица постојали елементи кривичног дела отмице из члана 134. КЗ-а потребно је да оно то чини у намери да се од отетог или неког другог лица изнуди новац или каква друга имовинска корист или да се отето лице или неко друго лице принуди да нешто друго учини, не учини или трпи. У конкретном случају, правилно је првостепени суд утврдио да нема доказа да окривљени противправну имовинску корист стичу принудом или изнудом од отетог или неког другог лица, већ како је то и наведено и у самој оптужници, они то чине за обећану награду од Н. Н. лица на које не врше никакву принуду.
(Решење Апелационог суда у Београду Кж 3151/11 од 25. октобра 2011)
Случај #2
Остварење имовинске користи као битног елемента кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а мора се несумњивим доказима утврдити.
(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 4126/10 од 29. марта 2014)
(б) Трајање задржавања
Случај #3
Одвођење неког лица употребом силе, у намери да се од њега или другог лица изнуди новац, представља једну од алтернативно прописаних радњи кривичног дела отмице, при чему одведено лице не мора бити задржано дуже време пошто трајање противправног стања није од значаја за постојање дела, али може утицати на квалификацију дела, с обзиром на то да задржавање дуже од десет дана представља квалификовани облик овог кривичног дела.
Жалбени наводи којима се оспорава правилна примена Кривичног законика, утолико што бранилац оптужених заступа мишљење да је за постојање кривичног дела отмице неопходно да пасивни субјекат буде дуже задржан, не могу се прихватити.
Доказима је утврђено да је окривљени у градском парку пришао оштећеном с леђа, ударио га песницом неколико пута у пределу слабина, после чега је аутомобилом дошао другоокривљени, па су га убацили у аутомобил и одвезли га ван града и од њега изнудили мобилни телефон, као и ручни сат.
(Пресуда Општинског суда у Нишу К 2649/07 и Пресуда Окружног суда у Нишу Кж 1465/08)
(в) Обмана
Случај #4
Када је оштећени обманом одведен од стране оптужених и задржан с намером да га не пусте на слободу док од њега не изнуде новац у износу од 100.000 ДМ то представља кривично дело отмице.
Доказима је утврђено да се оптужени лажно представио оштећеном да жели под повољним условима да прода стан по претходном договору са другооптуженим, према коме је поступак издвојен, па када је оштећени дошао у стан оптуженог, руком су му покрили очи, ставили нож под грло, везали га и захтевали новац, па када је оштећени новац прибавио и омогућио им да новац преузму, пустили су га на слободу.
(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1448/97 од 30. септембра 1997)
Случај #5
Оптужени је обманом извршио кривично дело отмице из члана 64. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗРС-а када је оштећеном саопштио да ће га возилом одвести до града Чачка, а након тога возилом кренуо ка Београду и задржао га у свом стану више од десет дана и није га пустио на слободу док његови родитељи нису потписали уговор о купопродаји куће.
Обмана као битан елеменат кривичног дела из члана 64. ст. 1. КЗРС-а представља изазивање заблуде о некој околности или предузимање преварне радње којом се наводи оштећени да пође са оптуженим, а што је реч у конкретном случају.
(Пресуда Општинског суда у Чачку К 64/98 од 3. марта 1999. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 232/99 од 6. октобра 1999)
(г) Отмица ради принуде
Случај #6
Неразумљива је изрека пресуде за кривично дело отмице у којој се само наводи да су окривљени оштећеног принудили да нешто учини или трпи, без конкретног навођења шта је то што оштећени треба да учини и трпи, на шта су га окривљени принудили.
(Решење Апелационог суда у Београду Кж 4680/13 од 16. октобра 2013)
Случај #7
Када оптужени употребом силе одведу оштећену из њеног стана с намером да је принуде да са једним од њих настави ванбрачну заједницу коју она није хтела, чине кривично дело отмице, а не кривично дело принуде.
Првостепеном пресудом окривљени су оглашени кривим због кривичног дела отмице због тога што су на силу извели оштећену из њене куће с намером да је принуде да са једним од њих настави ванбрачну заједницу коју она није хтела.
У конкретном случају реч је о принуђавању одређеног лица на одређене радње, односно трпљења.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж 215/80 од 29. маја 1980)
Случај #8
Постоји кривично дело отмице када су тројица оптужених задржали оштећеног с намером да га не пусте на слободу док не објасни порекло свог возила.
(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1923/00 од 22. децембра 2000)
Случај #9
Окривљени су силом и претњом одвели и задржали оштећеног на земунском гробљу с намером да га не пусте док га не принуде да за њих продаје хероин, тако што су га на гробљу ударали заједно ногама и рукама по целом телу претећи да ће га убити, све док оштећени није пристао да за њих продаје хероин.
(Пресуда Окружног суда у Београду К 1134/03 од 22. јуна 2005. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 633/05 од 1. новембра 2005)
(д) Непостојање телесне повреде
Случај #10
Битан елеменат кривичног дела отмице из члана 164. ст. 1. КЗ Црне Горе није наношење телесних повреда другом лицу, већ предузимање радње обмане, а потом употребе силе и претње према оштећеном како би се исти принудио да нешто учини.
(Пресуда Врховног суда Црне Горе Кж 31/11 од 24. маја 2011)
- Кривично дело из члана 134. ст. 2. КЗ-а (претња убиством)
Случај #1
Битан елеменат кривичног дела отмице из члана 64. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а је да у конкретном случају су оптужени силом и претњом, а један оптужени и претњом убиством, одвели оштећеног у кућу оптуженог, тамо га задржали с намером да га не пусте на слободу док од њега не изнуде новац, па није битна чињеница да ли оштећени дугује новац неком од оптужених.
(Пресуда Окружног суда у Чачку К 68/99 од 27. јануара 2009. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1348/00 од 6. октобра 2001)
Случај #2
Дванаесторица кинеских грађана обманом од стране седморице окривљених од којих су шесторица били кинески грађани, задржана је седам дана у намери да се ова лица не пусте на слободу док од њих или њима блиских лица не изнуде новац.
Првоокривљени, држављанин Србије, представљајући се као преводилац оштећеним кинеским грађанима који су добили отказ боравка у СРЈ обмануо је оштећене када им је узео путне исправе уз образложење да ће им помоћи, па их је са осталим окривљенима пребацио у четири такси возила у унапред припремљени стан.
Такође, доказима је утврђено да су оштећенима претили да ће их убити уколико им не дају телефонске бројеве у Кини, претили убиством говорећи да „убити Кинеза у Београду не значи више ништа него убити једно пилеˮ, па су звали телефоном родбину оштећених, а том приликом су их и тукли.
На описани начин радње окривљених су квалификоване као кривично дело отмице из члана 64. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а јер је оштећенима ради остварења циља отмице прећено убиством.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду К 1295/01 од 5. јула 2002. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 312/03 од 10. априла 2003)
- Кривично дело из члана 134. ст. 3. КЗ-а (тешко нарушење здравља)
Случај #1
Отетом лицу је тешко нарушено здравље када је оштећени у стану у коме се налазио, у страху од одмазде искористио тренутак када је оптужени разговарао телефоном, истрчао је на терасу и скочио са другог спрата и том приликом задобио тешке телесне повреде у виду прелома обе руке.
(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1418/97 од 14. октобра 1997)
- Кривично дело из члана 134. ст. 4. КЗ-а (смрт отетог лица)
Случај #1
Уколико код кривичног дела отмице као последица примењене силе оштећени буде лишен живота, није исправно узети да је облик кривице учиниоца умишљај, већ нехат, јер хтење смрти оштећеног у случају отмице значи само по себи да је искључено остварење циља отмице.
(Пресуда Окружног суда у Краљеву К 34/02 од 4. априла 2003)
Случај #2
Кривично дело отмице из члана 134. КЗ-а представља противправно лишење слободе са намером да се остваре одређени циљеви, изнуђавањем или принуђавањем оштећене или другог лица, извршеног с намером да се од отетог или неког другог лица изнуди новац или друга имовинска корист или да се то или неко друго лице принуди да нешто учини, не учини или трпи.
У ставу 4. наведеног члана је предвиђена смртна последица нехатним лишењем живота отетог лица, па је реч о најтежем облику овог дела и за његово постојање су потребна два услова и то да између отмице и наступања смрти постоји узрочна веза и да се смрт отетог лица може приписати нехату учиниоца.
Битно је да је до смртне последице дошло услед отмице, а не при отмици, потребан је директан умишљај и посебна намера, за основни облик кривичног дела, а за тежу последицу – смрт оштећеног, нехат.
(Пресуда Окружног суда у Београду К 453/07 од 27. марта 2007. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 254/07 од 10. октобра 2007)
Случај #3
Нема елемената квалификованог облика кривичног дела отмице из члана 234. ст. 4. КЗ-а у ситуацији када се радњама окривљених не може приписати нехат као облик виности за смртну последицу покојне оштећене.
(Пресуда Вишег суда у Новом Саду К 384/08 од 13. фебруара 2009. и Пресуда Апелационог суда у Новом Саду Кж 403/10 од 24. октобра 2011)
- Кривично дело из члана 134. ст. 5. КЗ-а (организована криминална група)
Случај #1
Кривично дело отмице, извршено од стране организоване криминалне групе, конзумира у себи радње извршења кривичног дела организовања, као и чланства у предметној организованој криминалној групи, уколико је иста формирана управо само због извршења кривичног дела отмице.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Кж 18/12 од 25. јануара 2013)
Случај #2
Оштећени је силом и претњом одведен и задржан од стране окривљених дуже од десет дана у намери да од његовог брата изнуде новац, на тај начин што је пресретнут у подземној гаражи, везан и убачен у ауто, одведен у Србију пешице преко границе, а за то време је од његовог брата тражен новчани износ од милион евра, уз претњу да ако то не учини, послаће му брата и то посебно ноге, руке и главу, након чега је овај предао окривљенима 590.000 евра пре него што су окривљени пустили оштећеног на слободу.
Окривљени су извршили ово кривично дело као чланови организоване криминалне групе у којој је сваки члан имао унапред одређени задатак и улогу и чија делатност се заснивала на примени одређених правила интерне дисциплине чланова, била планирана и вршена у међународним разменама уз примену насиља и застрашивања ради стицања добити.
(Пресуда Окружног суда у Београду К 8/03 од 12. јула 2004. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1/05 од 25. септембра 2005)
- Кривично дело из члана 134. КЗ-а и институти општег дела КЗ-а (саизвршилаштво, немогућност изрицања условне осуде, помагање, блажи закон)
Случај #1
Тиме што је једно од троје оптужених, по претходном договору, обманом довело оштећеног у стан другог оптуженог, и ту га оптужени задржали ради изнуде износа од 50 евра, претећи му, а један од оптужених нанео му и тешку телесну повреду, сви оптужени су учинили тежи облик кривичног дела отмице у саизвршлаштву, а један од њих и кривично дело тешке телесне повреде.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж 420/05 од 25. маја 2005)
Случај #2
За кривична дела за које се може изрећи казна затвора у трајању од десет година или тежа казна, не може се изрећи условна осуда.
Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а за које му је изречена условна осуда, а пресудом другостепеног суда, пресуда првостепеног суда је потврђена.
Основан је захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца.
За поменуто кривично дело предвиђена је казна затвора од једне до десет година, а након измене КЗ-а („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/09 од 3. септембра 2009) за ово кривично дело је предвиђена казна затвора од две до десет година, а у члану 66. ст. 2. КЗ-а је предвиђено да се за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од десет година или тежа казна не може изрећи условна осуда.
На основу наведеног, донета је декларативна пресуда утврђењем да је учињена повреда Закона у корист окривљеног.
(Пресуда Врховног касационог суда Кзз 67/10 од 26. маја 2010)
Случај #3
Правилно је првостепени суд утврдио да је оптужени извршио кривично дело отмице у помагању из члана 64. ст. 1. КЗС-а у вези са чланом 24. КЗЈ-а на тај начин што је помогао двојици малолетних саучесника према којима је кривични поступак издвојен, да ово кривично дело изврше, на тај начин што им је ставио на располагање возило на месту где су двојица младића отети и где су били спречени да се слободно крећу, а затим прикривао извршење овог дела, да би на крају прихватио да од сведока преузме новац који је био изнуђен да би и младић који је задржан био пуштен на слободу.
(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 169/96 од 8. маја 1996)
Случај #4
Када је кривично дело отмице извршено у подстрекавању и отмице у покушају на штету малолетног лица, пре 15. марта 2002. године, у таквој ситуацији у погледу кривичне одговорности окривљеног мора се применити стари закон као блажи за оптуженог.
Наиме, нови закон је објављен у „Сл. гласнику РСˮ, бр. 10/02 и ступио је на снагу 15. марта 2002. године, а имајући у виду запрећене казне за поменуто кривично дело, када се ради о малолетном лицу стари закон је блажи за учиниоца.
У Кривичном закону Републике Србије из 1998. године, у члану 64. ст. 2, која је извршена према малолетном лицу, је предвиђено да ће се учинилац казнити затвором у трајању од најмање пет година, што би значило да би тиме предвиђена и првостепена надлежност окружног, а не општинског суда.
(Решење Окружног суда у Ваљеву Кж 342/02 од 8. октобра 2002)
Случај #5
Кривично дело отмице које би по закону који је важио у време извршења дела било квалификовано по члану 64. ст. 1. КЗС-а, применом новог Кривичног законика као блажег закона треба квалификовати по члану 34. ст. 1. тог Законика.
Правилно је првостепени суд окривљеног огласио кривим због кривичног дела отмице из члана 64. ст. 1. КЗС-а.
Међутим, после тога донет је Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. за које је предвиђена казна затвора од једне до десет година, што значи да је КЗ блажи за оптуженог јер је у члану 64. ст. 1. КЗС-а била прописана казна затвора од најмање три године.
Имајући при томе у виду одредбу члана 5. ст. 2. КЗ-а која суд обавезује да примени блажи закон за учиниоца, то је Врховни суд преиначио првостепену пресуду и радње окривљеног квалификовао као кривично дело отмице из чл. 134. ст. 1. КЗ-а.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж 264/06 од 8. марта 2006)
- Кривично дело из члана 134. КЗ-а и однос са другим кривичним делима
Случај #1
Кривично дело отмице представља специјални случај противправног лишења слободе одвођењем или задржавањем неког лица са елементима изнуде или принуде, а оштећени се покорава наредбама које имају за циљ да се од задржаног лица изнуди новац или друга имовинска корист или да се то или неко друго лице принуди да нешто учини, не учини или трпи.
(Пресуда Окружног суда у Новом Саду К 13/08 и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1268/06 од 26. септембра 2006)
Случај #2
Када је оптужени употребио силу или претњу приликом отмице оштећене, а која није довршена због наиласка полиције, а истовремено је злоупотребио свој положај официра полиције, извадио полицијску значку пред оштећеном говорећи „полицијаˮ поставља се озбиљно питање да ли је тада могућ стицај кривичног дела отмице у покушају из члана 64. ст. 1. КЗС-а у вези са чланом 19. КЗЈ-а и кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 242. ст. 1. КЗС-а.
(Пресуда Општинског суда у Чачку К 30/03 од 15. јула 2003. и Решење Окружног суда у Чачку Кж 422/03 од 21. јануара 2004)
Случај #3
Када су окривљени према оштећеном предузели радње извршења кривичног дела отмице и при томе му претили тешком телесном повредом, а такође му и нанели тешке телесне повреде, у конкретном случају се може радити о извршењу два кривична дела у стицају и то отмице из члана 64. ст. 2. КЗС-а и кривичног дела тешке телесне повреде из члана 53. ст. 1. КЗС-а.
(Пресуда Општинског суда у Чачку К 44/99 од 27. децембра 2001. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 198/03 од 17. јуна 2003)
Случај #4
Када је учинилац који је власник видео клуба, да би повратио изнајмљену опрему која му није враћена, дошао у стан и уместо лица које није вратило изнајмљену опрему, затекао само његовог брата, извео га из стана уз помоћ још једног лица, тако да су га прво ударали безбол палицом, па му марамом везали очи и одвели га у подрум у коме су га држали до сутрадан, када су га извели из подрума и оставили га одвожењем на други крај града уз претњу да мора да донесе 24.000 динара тиме се ради о извршењу кривичног дела отмице из члана 64. КЗС-а у стицају са кривичним делом лаке телесне повреде из члана 54. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а.
(Пресуда Петог општинског суда у Београду К 540/01 од 25. марта 2005. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 2091/05 од 31. августа 2005)
Случај #5
Извршење кривичног дела отмице од стране организоване криминалне групе је квалификаторни облик основног дела због чега се удруживање ради вршења кривичних дела конзумира тежим обликом кривичног дела отмице јер се кривично дело отмице може извршити искључиво, у конкретном случају, од стране организоване криминалне групе.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Кж 18/12 од 25. јануара 2013)
Случај #6
Извршено је кривично дело противправног лишења слободе, а не кривично дело отмице јер није било речи о изнуди новца као другом неопходном елементу за ово кривично дело, поред противправног лишења слободе.
(Пресуда Врховног суда Србије Кж 516/05 од 31. јануара 2006)
Случај #7
Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. у вези са чланом. 33. КЗ-а у стицају са кривичним делом злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а.
Пресудом другостепеног суда, првостепена пресуда је преиначена, тако што се утврђује да се у радњама окривљених стичу сва обележја кривичног дела отмице у саизвршилаштву из члана 134. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а па их за исто дело осуђује на…
Доказима је утврђено да су окривљени поступали према оштећеном с намером да од њега изнуде новац, а што представља једно дрско, безобзирно, неуобичајено малтретирање, понижавање и злостављање праћено физичким боловима и психичким патњама, скидањем одеће, противправним лишавањем слободе, одвожење тога лица на забачено место, претраживање његове гардеробе у току вожње од стране једног од окривљених са противправним одузимањем мобилног телефона, терање да трчи и узвикује одређене речи, а што све скупа, гледајући по својој природи, предузете кривичноправне радње чини саставним делом противправног лишења слободе, принуде и изнуде као конститутивних елемената кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а.
Имајући у виду наведено, у погледу правне квалификације кривичних дела је извршено преиначење пресуде првостепеног суда, како је то наведено у изреци.
(Пресуда Општинског суда у Бачкој Тополи К 125/06 од 27. октобра 2006. и Пресуда Окружног суда у Суботици Кж 22/07 од 13. фебруара 2007)
[blockquote]
КОМЕНТАР АУТОРА #1
Постављамо питање зашто се законодавац определио за период „дуже од десет данаˮ. Зар не може постојати овај (други) квалификовани облик кривичног дела иако је период био „краћи од десет данаˮ. Шта ако је отето лице задржано само девет дана, зашто и тада не би постојао квалификовани облик овог кривичног дела? Умесније би било „ако је отето лице задржано дуже од три данаˮ, а што и потврђује судска пракса у бројним случајевима када је у питању квалификовани облик овог кривичног дела.
На исти начин као код кривичног дела противправног лишења слободе из члана 132. ст. 2. КЗ-а, зашто би постојао квалификовани облик овог кривичног дела, ако је противправно лишење слободе трајало дуже од тридесет дана, а не би постојало ако је лишење слободе трајало, на пример, двадесетосам дана?
КОМЕНТАР АУТОРА #2
Постављамо питање зашто законодавац овај (четврти) квалификовани облик кривичног дела отмице не везује за наступање смрти отетог лица (члан 134. ст. 4. КЗ-а), већ само за ст. 1–3. наведеног члана. Зар није могуће да се дело изврши од стране организоване криминалне групе, а да наступи смрт отетог лица?
[/blockquote]