Будући да је кривично дело преваре по својој бројности у судској процедури одмах иза кривичног дела крађе и кривичног дела тешке крађе, од изузетне је важности добро познавање елемената овог кривичног дела. Бројне и крајње разноврсне судске одлуке које наводимо у овом тексту додатно ће допринети правилном разумевању овог кривичног дела
Kривично дело превара предвиђено је чланом 208. Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 83/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, у даљем тексту: КЗ) у глави 21. која носи назив „Кривично дело против имовинеˮ.
Статистички гледано, ово кривично дело је знатно заступљено у кривичној процедури, а у надлежности је Основног суда.
Само дело у свом саставу има основни облик (ст. 1), лакши облик (ст. 2) и тежи облик (ст. 3 и 4)
Основни облик, а предвиђен у члану 208. ст. 1. КЗ-а гласи: „Ко у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист доведе кога лажним приказивањем или прикривањем чињеница у заблуду или га одржава у заблуди и тиме га наведе да овај на штету своје или туђе имовине нешто учини или не учини, казниће се…ˮ.
Лакши облик, а предвиђен у члану 208. ст. 2. КЗ-а гласи: „Ко дело из става 1. овог члана учини само у намери да другог оштети, казниће се…ˮ.
Тежи облик, а предвиђен у члану 208. ст. 3. КЗ-а гласи: „Ако је делом из става 1. и 2. овог члана прибављена имовинска корист или је нанета штета у износу који прелази четири стотине и педесет хиљада динара, казниће се…ˮ.
Такође, тежи облик, а предвиђен у члану 208. ст. 4. КЗ-а гласи: „Ако је за дело из става 1. и 2. овог члана прибављена имовинска корист или је нанета штета у износу који прелази милион и пет стотина хиљада динара, казниће се…ˮ.
Пре него што приступимо анализи елемената овог кривичног дела, нужно је указати и на то да у КЗ-у постоји одређен број кривичних дела која у својој основи имају превару, а налазе се у различитим групама (главама) кривичних дела предвиђених КЗ-ом.
Примера ради, у групи кривичних дела противправног саобраћаја – у виду употребе лажних исправа, у групи кривичних дела против јавног реда – у виду лажног представљања, у групи кривичних дела против права по основу рада – у виду злоупотребе права из социјалног осигурања симулирањем или проузроковањем болести или неспособности за рад, у групи кривичних дела против службене дужности – у виду преваре у служби.
Будући да се ово кривично дело налази у групи кривичних дела против имовине, уочљиво је да се само кривично дело врши обманом, довођењем другог лица у заблуду или одржавањем у заблуди, а у намери прибављања противправне имовинске користи, а код свих осталих кривичних дела, из поменуте главе, врши се одузимањем туђе ствари, обијањем, проваљивањем, употребом силе и друго, а у циљу прибављања противправне имовинске користи.
Основни елементи кривичног дела преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а јесу:
1) радња извршења која се огледа у довођењу другог у заблуду лажним приказивањем или прикривањем чињеница или пак одржавања у заблуди;
2) последица настала предузетом радњом извршења, а у виду предузимања од лица које је у заблуди неке радње или пак неизвршења радње на штету своје или туђе имовине;
3) узрочни однос између предузете радње извршења и наступеле последице;
4) предузимање радње учиниоца у намери да себи или другом прибави противправну имовинску корист.
Под довођењем у заблуду подразумева се утицање и навођење другог лица да предузме одређену радњу или да се од ње уздржи, а на штету своје или туђе имовине.
Лице које је у заблуди, у њој се одржава тако што учинилац према њему предузима и све друге радње у циљу подупирања и оснажења већ створене погрешне представе да нешто учини или не учини.
Довођење у заблуду, односно одржавање у заблуди чини се лажним приказивањем или прикривањем чињеница.
Лажно прикривање чињеница је тврђење да постоји нешто што иначе не постоји или када се оно што постоји приказује неистинито.
Прикривање чињеница јесте стварање такве ситуације да друго лице неке чињенице не сазна, јер када би их иначе знао, тада не би предузео конкретне радње.
Такво довођење у заблуду или одржавање у заблуди може се вршити како према физичком лицу тако и према правном лицу. Кад је реч о правном лицу, радња довођења у заблуду, односно одржавање у заблуди може се вршити само према индивидуално одређеном лицу – представнику правног лица.
Довођење, односно одржавање у заблуди усмерено је на чињење или нечињење које се односи на имовину оштећеног или пак на имовину другог лица. То значи да оштећени код овог кривичног дела може бити како лице које предузима радње на својој имовини тако и неко друго лице на чијој се имовини реализује штета.
Вршење обмане, односно предузимање радње довођења, односно одржавања у заблуди може се односити само на конкретне чињенице, а не и на вредносне судове или изражено мишљење о нечему, што није битно за постојање овог кривичног дела. Другим речима, чињенице представљају објективне околности чије се постојање, односно непостојање може утврђивати.
Јасно је да и вредносни судови имају своју чињеничну основу. Ако се таква основа подупре другим радњама учиниоца у смислу појачавања степена довођења или одржавања у заблуди другог лица, онда је реч о чињеницама које су релевантне за постојање овог кривичног дела.
Последица предузетих радњи учиниоца јесте предузимање односно непредузимање одређених радњи пасивног субјекта на штету своје или туђе имовине, услед чега настаје штета.
У смислу овог кривичног дела, објекат заштите јесте имовина, а то значи како она покретна тако и непокретна. Наравно, и имовина стечена кривичним делом може бити обухваћена овим кривичним делом.
Последица кривичног дела преваре јесте штета, а што је и битан елеменат овог кривичног дела. Навођење другог лица на предузимање одређених радњи чињења односно нечињења представљаће биће овог кривичног дела само ако је навођено лице претрпело штету на својој или туђој имовини.
Под штетом се, у смислу грађанског права, сматра обична штета, као подврста материјалне штете, односно умањење покретне или непокретне имовине. Измакла добит, као подврста материјалне штете у смислу грађанског права, не улази у појам кривичног дела преваре.
Између предузетих радњи учиниоца довођењем, односно одржавањем у заблуди, на начин како је претходно указано, и радње чињења односно нечињења мора постојати узрочни однос. Радње обмане које предузима учинилац треба да су таквог степена јачине да обмануто лице предузима претходно указане радње на штету своје или туђе имовине. Другим речима, лице које се налази у заблуди или је одржавано у заблуди, под утицајем обмане учиниоца, чини односно не чини одређене радње на основу којих настаје штета на његовој или туђој имовини.
Стога кривично дело преваре из члана 208. КЗ-а неће постојати ако настане штета на имовини пасивног субјекта или имовини другог лица независно од обмане, односно предузетих радњи довођења, односно одржавања у заблуди од учиниоца.
Да би постојало ово кривично дело, предузете радње учиниоца, навођењем неког лица да нешто учини, односно не учини на штету своје или туђе имовине, морају да се врше у намери прибављање за себе или другог противправне имовинске користи.
Намера, као појачани степен умишљаја, мора да постоји у време предузимања радњи обмане од учиниоца. Тиме се обманом реализује намера прибављања противправне имовинске користи. На такву корист, по редовном току ствари учинилац не би имао право, а то даље значи да неће постојати ово кривично дело ако учинилац предузме радњу обмане у циљу остварења имовинске користи на коју има право (на пример, наплата постојећег дуга).
Кривично дело преваре из члана 208. КЗ-а је свршено кад је лице које је у заблуди, односно одржавано у заблуди, и под утицајем такве заблуде, учинило нешто или пропустило да нешто учини и тиме је настала штета на његовој или туђој имовини.
Суштина основног облика кривичног дела из члана 208. ст. 1. КЗ-а јесте намера, а не и реализација, односно остварење противправне имовинске користи. Дакле, дело се мора предузети у наведеној намери, а она се не мора реализовати.
Покушај кривичног дела је могућ и он постоји када су предузете радње учиниоца, које су претходно наведене, али није остварена штета на рачун имовине пасивног субјекта – оштећеног лица или пак имовине другог лица.
Извршилац кривичног дела може бити свако лице с обзиром на то да законодавац није ближе одредио својство учиниоца овог кривичног дела.
Наведено кривично дело може извршити само с умишљајем, а то значи да код учиниоца мора постојати свест о довођењу или одржавању пасивног субјекта у заблуди, сходно чему он предузима радње чињења односно нечињења, услед којих може наступити штета за његову или туђу имовину. Такав умишљај мора бити појачан намером учиниоца да такве радње предузима у циљу прибављања противправне имовинске користи за себе или другог. То даље значи да, ако постоје и радње учиниоца и радње оштећеног лица – пасивног субјекта, а и штета је наступила, неће постојати кривично дело превара из члана 208. КЗ-а ако није утврђена и намера учиниоца да себи или другом прибави противправну имовинску корист, па се такве ситуације имају решити кроз институте грађанског права.
Намера као појачани субјективни однос учиниоца утврђује се на основу свих објективних околности конкретног кривично-правног догађаја.
Лакши облик кривичног дела преваре из члана 208. КЗ-а предвиђен је у ставу 2. и тада се дело врши само у намери да се други оштети. Другим речима, и за постојање овог кривичног дела, морају се остварити сви елементи предвиђени у ст. 1. наведеног члана, али радња учиниоца нема за циљ прибављање противправне имовинске користи за себе или другог, већ се предузима с циљем да се другом само нанесе штета.
Тежи облици овог кривичног дела, предвиђени у члану 208. ст. 3. и 4. КЗ-а, подразумевају постојање свих елемената кривичног дела из основног облика (ст. 1), али се остварена имовинска корист или нанета штета изражавају у висини одређених новчаних износа, па тако постоји кривично дело из члана 208. ст. 3. КЗ-а ако је прибављена имовинска корист или је нанета штета у износу преко 450.000 динара, а до износа од 1.500.000 динара, а кривично дело из члана 208. ст. 4. КЗ-а постоји ако је та корист, односно штета преко 1.500.000 динара.
Ово кривично дело је врло често заступљено у судском поступку. Као имовинско кривично дело, оно је, с једне стране, одраз многобројних и разноврсних животних ситуација људи у свакодневном животу, а с друге стране, такве кривичноправне догађаје треба подвести под „правну нормуˮ и доказима утврдити да ли је наведено кривично дело и учињено. Када се дође на правни терен, то ствара многобројне дилеме у вези са постојањем овог или пак неког другог кривичног дела, као и дилеме у вези с применом свих кривичноправних института предвиђених у општем делу КЗ-а.
У циљу што бољег разумевања свега наведеног, у погледу услова за постојање кривичног дела преваре из члана 208. КЗ-а, у тексту који следи наводимо бројне карактеристичне судске одлуке које се односе на:
1) довођење, односно одржавање у заблуди – тзв. преварна намера;
2) довођење, односно одржавање у заблуди у погледу чињеница;
3) постојање, односно непостојање штете;
4) противправну имовинску корист;
5) кривично дело преваре у продуженом трајању;
6) однос овог и других кривичних дела;
7) однос кривичног дела преваре и кривичног дела фалсификовања исправе из члана 355. КЗ-а;
8) кривично дело преваре и грађанскоправни однос;
9) кривично дело преваре и рачунање рока застарелости кривичног гоњења,
10) кривично дело преваре и примену блажег закона.
- ДОВОЂЕЊЕ, ОДНОСНО ОДРЖАВАЊЕ У ЗАБЛУДИ – ТЗВ. ПРЕВАРНА НАМЕРА
#1
Намера оптуженог код кривичног дела преваре може се утврђивати, како из његовог поступања пре извршења дела, тако и из његовог поступања након извршења кривичног дела.
Из образложења:
Двојица оптужених су оглашени кривим да су извршили кривично дело преваре из члана 171. ст. 1. КЗРС-а (сада члан 208. КЗ-а), тако што су по претходном договору и у намери да себи прибаве противправну имовинску корист, лажним приказивањем чињеница довели у заблуду овлашћене представнике оштећеног предузећа да на штету своје имовине дају робу, на тај начин што је првооптужени од непознатих лица прибавио лажни печат, потом је сачинио пратећу документацију, па је с другооптуженим постигао договор да на основу такве лажне документације узме робу, отишли су заједно у оштећено предузеће, презентирали лажну документацију и предочили да ће робу платити по њеном преузимању, мада нису имали намеру да робу плате, а као обезбеђење плаћања предали су лажну документацију и акцептни налог који је првооптужени потписао лажним именом, те су робу коју су преузели продали, а новац између себе поделили.
Правилно је првостепени суд утврдио да су оптужени поступили преварно, па и њихово касније поступање после извршења радње кривичног дела, када су робу продали трећем лицу и новац поделили, јасно указује на то да нису имали намеру да измире обавезе према оштећеном предузећу, тако да су поступили с преварном намером.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К. 315/95 од 16. 12. 1998. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 836/99 од 24. 1. 2001)
#2
Код преваре путем акцептних налога намера оптуженог може се утврђивати из чињенице да је на жиро рачуну предузећа оптуженог у моменту доспелости наплате био знатно мањи износ од обавезе предузећа оптуженог, да до дана пресуђења предузеће оптуженог није платило рачун оштећеног предузећа, да је оптужени често мењао адресу свог предузећа, као и да је оптужени робу коју је преузео, продао по истој цени по којој је и купио.
(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 624/02 од 11. 7. 2002. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2151/02 од 16. 1. 2003)
#3
Кад окривљени на аутобуској станици приђе возачу и представи се да је он лице које треба да од њега преузме пошиљке, што возач аутобуса поверује и преда му пошиљке, извршио је кривично дело преваре.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К. 330/03 од 14. 4. 2003. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 1701/03 од 12. 6. 2003)
#4
Не може се закључити да постоји намера да оптужени, који је оптужен за кривично дело преваре, узети кредит од банке не врати, када је оптужени имао средства на свом рачуну код банке у моменту закључења уговора, имајући у виду да се ради о породичном човеку који живи с породицом у својој кући, да он не избегава контакте с банком и да је део дуга измирио.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К. 409/00 од 26. 11. 2001. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1938/02 од 13. 4. 2004)
#5
Кад окривљени обећа оштећеној на улици да ће јој заменити 1.000 ДМ, па приликом бројања новца викне „полиција, држи динареˮ, и затим оштећеној да само пола износа од износа за који су се договорили, и затим побегне, извршио је кривично дело преваре.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 425/01 од 4. 5. 2001. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2430/02 од 3. 2. 2003)
#6
Када окривљена предузећу ПТТ поднесе захтев за промену власника телефонског броја са имена покојног на себе као брачног друга, уз који приложи извод из матичне књиге умрлих у коме је означена као брачни друг умрлог иако су ти подаци у изводу били лажни, јер су били разведени и није имала право на промену власника телефонског броја без накнаде, тиме је у намери да себи прибави противправну имовинску корист у износу плаћања накнаде за промену претплатника довела у заблуду оштећена лица ПТТ-а да на штету своје имовине изврше пренос власника телефонског броја без накнаде.
(Пресуда Првог општинског суда у Београду, К. 1280/98 од 27. 1. 1999. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 1790/99 од 16. 12. 1999)
#7
Кад је окривљени у намери да себи прибави противправну имовинску корист лажним приказивањем чињеница да ће његово приватно предузеће платити преузету робу, доводио у заблуду представнике оштећених приватних предузећа да му на штету своје имовине испоручују разну робу за коју је као средство плаћања издавао акцептне налоге, који су били ненаплативи, јер је његово приватно предузеће било у стечају, тиме је учинио кривично дело преваре из чл. 171. КЗРС-а.
(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 1641/98 од 21. 7. 1999. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2095/99 од 15. 11. 1999)
#8
Преварна намера код учиниоца треба да постоји у време пријема новца од оштећеног, тј. у време обмањивања чији је циљ имовинска корист.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 43/98 од 30. 8. 1998. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1927/98 од 22. 12. 1998)
#9
Окривљени је извршио кривично дело преваре тако што је оштећеног навео да му на штету своје имовине преда новац на тај начин што се оштећеном представио као „отац Герасимˮ рекавши му да му је потребан новац за операцију детета с Косова, те да је прикупио већи део новца, али му треба још 10.000 евра, што је оштећени поверовао и окривљеном предао новац у наведеном износу.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 1533/06 од 16. 10. 2006. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 358/07 од 16. 2. 2007)
#10
Окривљени је извршио кривично дело преваре тако што је понудио оштећеном да га упозна са својом пријатељицом с којом би могао да се ожени, показао му фотографију женске особе, оштећени је пристао да се с њом упозна уз обећање окривљеног да ће се то десити, па је следећег дана окривљени од оштећеног затражио да му на име транспорта њених ствари, наводног квара на камиону и накнадног трошка за ново ангажовање превоза, преда износ од 270 евра.
(Пресуда Петог општинског суда у Београду, К 559/06 од 11. 12. 2006. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 431/07 од 21. 3. 2007)
#11
Окривљени је извршио кривично дело преваре тако што је оштећеном лажно приказивао чињеницу да ће му омогућити ангажман као рукометашу у рукометном клубу из Туниса и тиме га навео да му на штету своје имовине у више наврата преда новац с потребним документима.
(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 1391/05 од 17. 5. 2006. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2212/06 од 18. 9. 2006)
#12
Кривично дело преваре може се извршити и посредно преко другог лица.
Из образложења:
Првостепеним решењем одбијена је оптужба према окривљеном за извршење кривичног дела преваре који је прибавио четири украдена чека, потписао их именом власника, а затим замолио пријатељицу да уновчи те чекове на пумпи што је она и учинила.
По ставу првостепеног суда таква радња окривљеног не представља кривично дело преваре. Другостепеним решењем укинуто је првостепено решење са образложењем да се не може прихватити став првостепеног суда да неће постојати кривично дело преваре уколико је оно учињено преко другог лица приказивањем лажних чињеница и довођењем у заблуду радника оштећеног предузећа.
(Решење Првог општинског суда у Београду, К 1636/05 од 26. 10. 2005. и Решење Окружног суда у Београду, Кж. 630/06 од 7. 7. 2006)
#13
При оцени да ли је постојала преварна намера приликом позајмице новца, треба посебно ценити бројност лица од којих је учинилац узео новац на позајмицу, висину позајмљених износа, како појединачно тако и укупно, а посебно с обзиром на материјалне приходе учиниоца, те закључити да ли је учинилац знао да такве дугове не може вратити.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 588/94 од 18. 5. 1995. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1364/95 од 17. 11. 1996)
#14
Намера се по правилу утврђује из објективног понашања оптуженог, предузетих радњи и свих околности под којима су ове радње предузете.
Из образложења:
Намера извршиоца кривичног дела је у суштини његова представа о одређеном циљу који он жели постићи предузимањем одређених радњи, у овом случају прибављања противправне имовинске користи, и у суштини она делује као мотив за извршење кривичног дела.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 487/91 од 31. 3. 1992. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 725/92 од 22. 10. 1992)
#15
Кад оптужени своје возило каско осигура код четири осигуравајућа завода, па по подношењу пријаве о нестанку возила поднесе захтев за накнаду штете и наплати је од три осигуравајућа завода, чини кривично дело преваре.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 91/88 од 26. 12. 1988. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 851/89 од 20. 10. 1989)
#16
Заблуда код кривичног дела преваре односи се на питање враћања новца зајмодавцу, а не и на намену трошења.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 359/81 од 25. 11. 1981)
#17
Не може се радити о кривичном делу преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а ако је оштећена позајмила новац окривљеној, а који није враћен у договореном року.
(Пресуда Општинског суда у Ужицу, К 42/07 од 27. 4. 2009. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 1505/10 од 8. 4. 2010)
#18
Изведеним доказима је несумњиво утврђено, а што се ни жалбом не доводи у сумњу, да је жиро рачун СТР-а, власништво окривљеног, био у непрекидној блокади у наведеном периоду, да је на бази закљученог уговора о купопродаји робе она преузета од оштећеног, да је окривљени оштећеном предузећу предао менице, да је у периоду од закључења уговора окривљени преузимао предметну робу у више наврата из чега очигледно произлази да је оштећеном предао меницу у време када је жиро рачун његове СТР био у непрекидној блокади.
Код таквог стања ствари, а имајући у виду да је након преузимања робе окривљени своју СТР брисао из регистра привредних субјеката, потом је текући рачун угашен, преузету робу је продао, вредност робе није платио оштећеном, па је правилна правна квалификација првостепеног суда у правцу постојања кривичног дела преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 540/10 од 20. 2. 2012. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 2186/12 од 21. 5. 2012)
#19
Изрека пресуде првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела преваре из члана 208. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а неразумљива је ако не садржи време извршења кривичног дела.
Из образложења:
Субјективни елеменат кривичног дела које је у питању, осим умишљаја јесте и намера да се себи или другом прибави противправна имовинска корист. Та намера мора постојати у време извршења кривичног дела и да би се иста утврдила и разграничила од дужничко-поверилачког односа у смислу грађанског права, мора се утврђивати према времену извршења кривичног дела.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 148/10 од 27. 3. 2012. и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 3290/12 од 23. 7. 2012)
#20
Ако је окривљени од оштећене примио део купопродајне цене за продато возило, које је обећао да јој преда до датума …, нема преварне намере у радњи окривљеног које је предузимао након протека рока испоруке, тако што је позивао оштећену да јој врати новац или да преузме возило, а остатак новца му преда кад буде могла.
(Пресуда Основног суда у Чачку, К 674/12 од 21. 3. 2014. и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж. 208/14 од 15. 10. 2014)
#21
Кад се ради о вишегодишњем познанству окривљеног и оштећеног, постојању поверења у међусобне пословне односе, па у ситуацији када окривљени не плати један рачун за преузету робу, нема доказа да је код окривљеног постојала преварна намера, па нема ни кривичног дела преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а.
(Пресуда Основног суда у Ужицу, К 169/11 од 31. 10. 2013. и Пресуда Вишег суда у Ужицу, Кж. 27/14 од 7. 2. 2014)
#22
У радњама окривљеног нема тзв. преварне намере, па не постоје докази да је извршио кривично дело преваре из члана 208. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а када је камион с приколицом продао оштећеном, а тада је на сајту Агенције за привредне регистре наведено да на истом постоји заложно право у корист банке …, а осим тога у закљученом уговору о купопродаји наведено је да се продавац обавезује да одговара за све материјалне и правне недостатке предмета уговора.
(Решење Основног суда у Чачку, К 531/12 од 1. 11. 2012. и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 2136/12 од 26. 11. 2012)
#23
У предузетим радњама окривљеног постоје елементи преварне намере према оштећеном у ситуацији када је претходно у више наврата позајмљивао новац у мањим износима од оштећеног и уредно враћао и тиме стекао његово поверење, а након што је критичном приликом позајмио 11.000 евра од оштећеног, прешао је са становањем из Суботице у Београд, престао је да се јавља оштећеном, није примао писмена од оштећеног, променио је број мобилног телефона не обавештавајући оштећеног, те је на описани начин извршио кривично дело преваре из члана 208. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Неосновани су наводи у жалби браниоца окривљеног да у радњама окривљеног нема елемената кривичног дела описаног у оптужном акту с обзиром на то да су се окривљени и оштећени познавали дуго, па чак и пословно сарађивали, јер је очигледно свим доказима утврђено постојање преварне намере код окривљеног.
(Пресуда Општинског суда у Суботици, К 324/06 од 26. 12. 2006. и Пресуда Окружног суда у Суботици, Кж. 162/07 од 10. 5. 2007)
- ДОВОЂЕЊЕ У ЗАБЛУДУ, ОДНОСНО ОДРЖАВАЊЕ У ЗАБЛУДИ У ПОГЛЕДУ ЧИЊЕНИЦА
#1
Кад окривљена доведе у заблуду оштећене да је болест њихове деце последица „бачених чиниˮ из арсенала црне магије, па им на име скидања тих чини тражи и добије 50.000 ДМ, таквом својом радњом учинила је кривично дело преваре.
Из образложења:
Основан је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца јер је доношењем првостепене и другостепене пресуде, којима је окривљена ослобођена од оптужбе, повређен Закон у корист окривљене.
Из чињеница које је првостепени суд утврдио, према правилном ставу изнетом у захтеву за заштиту законитости у радњама окривљене произлазе законска обележја кривичног дела преваре, па су првостепени и другостепени суд погрешно применили Закон уз образложење да тврдње окривљене о постојању црне магије и могућности њеног скидања нису доказиве, односно нису чињенице чије је постојање у стварности могуће објективно утврдити, а другостепени суд је погрешио прихватајући правни став првостепеног суда.
Наиме, у конкретном случају окривљена није износила само своја предвиђања будућих догађаја нити своје мишљење и веровање о постојању црне магије, већ је износила тврдње о постојању одређених чињеница за које је знала да не постоје, свесна да такве тврдње код оштећених с обзиром на породичну ситуацију и њихово психичко стање могу створити уверење о њиховом постојању и улози окривљене у њиховом отклањању и навести да на штету своје имовине учине оно што су и учиниле.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 381/94 од 22. 1. 1996. и Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 10/01 од 2. 4. 2001)
#2
Обмана код преваре не може се извршити изражавањем само своје наде или веровања у могућност наступања или постојања неких чињеница.
Из образложења:
Није спорно, што је првостепени суд правилно утврдио да је оптужени оштећеном и његовој супрузи тврдио да је под „црном магијомˮ и да због тога они и њихова деца могу у будућности доживети неку несрећу, да молитве за скидање такве магије треба платити и да су оштећени те молитве платили и да су „чини скинулиˮ. Дакле, на основу уверавања оптужених, оштећени су изразили своје веровање у могућност хоџе да може „чини скинутиˮ и да ће по скидању те магије њихова деца оздравити.
Обмана се не може извршити изражавањем само своје наде или веровања у могућност наступања или постојања неких чињеница. Исто тако, изношење свог мишљења о способности или квалитету нечег или неког, о вредности нечег не може улазити у појам обмане. То даље значи да обмана постоји само онда ако се она односи на чињенице, а не и на своје мишљење или веровање.
У конкретном случају, оптужени је изражавао своје мишљење и веровање, а не тврдње о одређеним чињеницама, које би биле подобне да оштећеног наведу на исплату одређених новчаних средстава. Будући да оптужени својим радњама није оштећеног довео у заблуду у погледу одређених чињеница, то је првостепени суд правилно изнео закључак да није доказано да је оптужени извршио кривично дело преваре.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 381/94 од 22. 1. 1996. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1231/96 од 12. 9. 1997)
- ПОСТОЈАЊЕ, ОДНОСНО НЕПОСТОЈАЊЕ ШТЕТЕ
#1
Последица кривичног дела преваре састоји се у чињењу и нечињењу пасивног субјекта а на штету своје или туђе имовине, што значи да су оштећени учинили нешто на штету своје имовине, при чему штета на имовини мора заиста и да наступи.
(Пресуда Општинског суда у Младеновцу, К 271/08 од 3. 11. 2009. и Решење Окружног суда у Београду, Кж. 445/09 од 30. 3. 2009)
#2
Правна оцена по ставу 2. члана 171. КЗ-а Србије (сада члана 208. КЗ-а) зависи од висине штете нанете оштећеном, а не од износа противправне имовинске користи коју је извршилац овог кривичног дела прибавио.
Из образложења:
У конкретном случају накнада за коришћење возила по одбитку плаћене аконтације, правилно је утврђена у износу од (…) и тај износ будући да га оптужени није платио, за оштећену радну организацију представља штету од чије висине зависи правна оцена дела оптуженог по ставу 2. члан 171. КЗС-а.
Стога је ирелевантно да ли је оптужени у критичном периоду све време користио изнајмљено возило и да ли је противправна имовинска корист коју је он остварио коришћењем тог возила истоветна са штетом коју је због његове делатности претрпела оштећена радна организација. Битно је да је оптужени у намери да себи прибави противправну имовинску корист довео у заблуду радника оштећене организације и навео га да му преда на коришћење путничко возило, због чега је за радну организацију наступила штета чији износ прелази (…), чиме су остварена сва обележја кривичног дела преваре из члана 171. ст. 2. КЗРС-а.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1302/81 од 28. 1. 1982)
#3
Нема кривичног дела преваре ако окривљени који се јави на конкурс за одређено радно место само формално не испуњава услове конкурса у погледу потребне школске спреме, а обављајући послове тог радног места у потпуности задовољава и за тај посао прима одговарајући лични доходак, јер у оваквом поступању окривљеног нема ни једног од законских обележја кривичног дела преваре, нема оштећења имовине радне организације у питању.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 408/78)
#4
Неплаћена накнада за коришћење возила изнајмљеног од радне организације за изнајмљивање возила представља штету проузроковану кривичним делом преваре, уколико су у радњи учиниоца садржана остала обележја овог кривичног дела јер се штета проузрокована извршењем кривичног дела преваре може састојати и у изгубљеној добити, ако правни основ за остварење те добити није споран.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1362/82 од 19. 4. 1983)
- ОСТВАРЕНА ПРОТИВПРАВНА ИМОВИНСКА КОРИСТ
#1
Окривљени је довео у заблуду оштећену лажним приказивањем да ће јој обезбедити новац на зајам уколико му преда као гаранцију у залогу две бунде, после чега је поневши бунде са супругом оштећене пошао код наведеног пријатеља од кога је требало наводно да позајми новац и док је супруг оштећене чекао у возилу, удаљио се а бунде истог дана продао па је тиме извршио кривично дело из члана 171. КЗ-а Србије јер је у намери да себи прибави противправну имовинску корист довео у заблуду оштећену.
(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 279/02 од 27. 11. 2002. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2705/03 од 29. 9. 2003)
#2
Противправна имовинска корист код кривичног дела преваре која се састојала у новцу коју је учинилац лажним приказивањем чињеница добијао од оштећених, може бити утрошена у различите сврхе па и у коцку.
Из образложења:
Мотив због којег су оштећени позајмљивали новац оптуженом, као и да ли се осећају превареним, те да ли су се придружили кривичном гоњењу оптуженог нису околности од значаја за постојање преварне намере оптуженог. Због тога је неосновано указивање браниоца изнето у жалби којом се оспорава преварна намера оптуженог као субјективно обележје кривичног дела у питању.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 142/96 од 6. 6. 1996. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1732/96 од 28. 5. 1998)
#3
Окривљени је купио намештај на кредит у радној организацији која је овакве уговоре осигурала код Осигуравајућег завода. Пошто окривљени није отплаћивао кредит, то је отплату извршио Осигуравајући завод, па у таквој ситуацији Завод за осигурање имовине и лица који је по основу уговора исплатио штету проузроковану кривичним делом не може у кривичном поступку имати својство оштећеног као тужиоца за кривично дело преваре из члана 171. КЗ-а Србије.
(Правни став Кривичног одељења Врховног суда Србије, на седници од 7. 12. 1988)
#4
Не може се применом блажег Закона, оптужени огласити кривим за кривично дело ситно дело крађе, утаје или преваре из члана 173. ст. 1. КЗ-а Србије зато што прибављена противправна имовинска корист од 2.200 ДМ не представља малу имовинску корист.
(Пресуда Врховног војног суда, К 179/90 од 23. 8. 1990)
#5
У имовинску корист прибављену кривичним делом преваре, а што се односи на коришћење кредита на штету банке, не улази износ добијен валоризацијом као наводни профит због инфлације.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 99/84 од 14. 11. 1984)
#6
Станарско право, коришћење стана у друштвеном власништву ради задовољавања личних и породичних стамбених потреба, не може се само по себи материјално изразити као противправна имовинска корист у смислу кривичног дела преваре.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 106/87 од 17. 8. 1987)
#7
Када је окривљени преварном радњом узео од оштећене на зајам крајем 1992. године 12.000 ДМ, противвредност поменуте девизне новчане суме у динарима се истопила услед огромне свакодневне инфлације, тада се мора узети противвредност у новим динарима с даном 24. 1. 1994. године, а то је 12.000,00 динара. У таквој ситуацији би се радило о извршењу кривичног дела преваре из члана 171. ст. 1. КЗ-а Србије, а према члану 95. ст. 4. у вези са чланом 96. ст. 6. ОКЗ-а дошло је до наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења и има места доношењу пресуде којом се оптужба одбија.
(Пресуда Општинског суда у Суботици, К 905/03 од 4. 2. 2005. и Пресуда Окружног суда у Суботици, Кж. 224/05 од 2. 6. 2005)
#8
Битан елеменат кривичног дела преваре из члана 208. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а је прибављање имовинске користи, али само у динарском, а не у девизном износу.
(Пресуда Вишег суда у Чачку, К 57/10 од 8. 6. 2011. и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж. 4598/11 од 26. 3. 2012)
- КРИВИЧНО ДЕЛО ПРЕВАРЕ ИЗ ЧЛАНА 208. КЗ-а У ПРОДУЖЕНОМ ТРАЈАЊУ
#1
Кад окривљени у периоду од пола године с предузећем Мобтел лажним приказивањем чињеница да на рачунима своја два предузећа има новчаних средстава, доведе у заблуду раднике оштећеног предузећа да с њим закључе 22 уговора о заснивању претплатничког односа, на име његове две фирме, извршио је једно продужено кривично дело преваре.
(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду, К 1595/03 од 18. 12. 2003. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 1548/04 од 24. 6. 2004)
#2
Кад оптужени код три осигуравајућа друштва каско осигура своје возило, које запали и давањем лажних података да је возило страдало у удесу наплати од сва три друштва тоталну штету, чини кривично дело преваре.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 313/99 од 8. 9. 1999. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 565/00 од 8. 12. 2000)
#3
Правноснажним решењем првостепеног суда обустављен је кривични поступак против оптужене услед апсолутне застарелости кривичног гоњења за 130 кривичних дела преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а.
Решењем другостепеног суда одбијена је као неоснована жалба Општинског јавног тужиоца изјављена против решења првостепеног суда.
Врховни суд Србије је уважио захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца па се утврђује да је правноснажним решењима првостепеног и другостепеног суда повређен Закон у корист осуђене.
Из образложења:
Првостепеним решењем погрешно је првостепени суд радње оптужене квалификовао као кривично дело преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а, а Кривичним закоником који је ступио на снагу 1. 1. 2006. у члану 61. регулисан је институт продуженог кривичног дела, па ако продужено дело у себи има битно обележје одређеног новчаног износа сматраће се да је остварен збир износа остварених појединачним делима, а што је обухваћено јединственим умишљајем. У таквој ситуацији, сви услови су испуњени, па збир укупног износа прелази 1.500.000 динара, тако да се ради о извршењу кривичног дела из члана 208. ст. 4. КЗ-а за које је запрећена казна затвора од две до десет година, то је за оптуженог повољнија одредба члана 171. ст. 1. КЗ-а Србије за које је предвиђена казна затвора од три месеца до пет година, па је применом члана 5. ст. 2. КЗ-а – блажи закон требало применити тај закон.
Како је у корист оптужене погрешно примењен члан 208. ст. 1. КЗ-а, то је довело до тога да је погрешно примењена одредба члана 5. ст. 2. КЗ-а, а што је даље довело до погрешне примене одредбе чл. 103. и 104. КЗ-а у погледу застарелости кривичног гоњења, због чега је првостепени суд наведеним правноснажним решењем против осуђене обуставио кривични поступак, а такође и доношењем другостепеног решења је повређен Закон у корист осуђене, па је поднети захтев за заштиту законитости основан и утврђено је постојање повреде Закона у корист осуђене.
(Решење Општинског суда у Шапцу, Кв 66/06 од 21. 2. 2006, Решење Окружног суда у Шапцу, Кж. 192/06 од 28. 4. 2006. и Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 71/06 од 14. 11. 2006)
- ОДНОС КРИВИЧНОГ ДЕЛА ПРЕВАРЕ ИЗ ЧЛАНА 208. КЗ-а И ДРУГИХ КРИВИЧНИХ ДЕЛА
#1
Кад окривљена неовлашћеним коришћењем кључева до којих је дошла на преваран начин одузме из тезге оштећеног све ствари које је тамо затекла, из тога произлази да није ишла за тим да себи прибави малу имовинску корист.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 2909/98 од 14. 1. 1998. и Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 52/99 од 5. 11. 1999)
#2
Ако су оштећени, дајући оптуженом новац на позајмицу, уговорили за себе несразмерну имовинску корист кроз високу камату, постоји кривично дело преваре, ако је то било у склопу намере оптуженог да тиме наведе оштећене да му дају своја средства у виду позајмице коју није имао намеру да врати, нити да плати камату, такво уговарање несразмерне добити, као самостално кривично дело нема утицаја на постојање кривичне одговорности оптуженог за кривично дело преваре.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 76/99 од 10. 5. 1999. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1474/99 од 18. 4. 2000)
#3
Кад оптужени затворе и држе затворену оштећену шест дана и за то време јој одузму кључ од стана који је њено власништво и личну карту коју су потом преиначили тако што су уместо њене фотографије ставили фотографије другооптужене, затим лажним приказивањем чињеница да је другооптужена власник стана оштећене, довели у заблуду другооштећеног с којим су закључили уговор о купопродаји стана и тиме га навели да на штету своје имовине исплати одређени износ у намери да себи прибаве противправну имовинску корист, тиме поред кривичног дела противправног лишења слободе из члана 65. ст. 1. КЗ-а Србије чине у стицају и кривично дело преваре из члана 171. ст. 1. КЗ-а Србије.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 459/98 од 24. 2. 1999. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 780/99 од 9. 11. 1999)
#4
Кад се двојица оптужених претходно договоре да другооптужени изнајми од Агенције рентакар путничко возило за које је предао одређени депозит који му је претходно дао првооптужени, па по преузимању возила предао га првооптуженом који је возило одвезао у други град (…) и тамо га продао, а пре продаје направио дупликат кључева, па оригинал вратио другооптуженом који је поднео кривичну пријаву против непознатог извршиоца за кривично дело из члана 174. КЗ-а Србије, када је возило већ било продато у граду (…), лажно приказујући да је поменуто возило украо непознати учинилац у Београду, чине обојица кривично дело преваре из члана 171. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а Србије, а другооптужени и кривично дело лажног пријављивања из члана 205. ст. 4. у вези са ст. 3. КЗ-а Србије.
(Пресуда Окружног суда у Београду, К 525/95 од 9. 4. 1997. и Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1514/97 од 23. 10. 1998)
#5
Кад учинилац попуњава туђе чековне бланкете и на истим потписује власника текућег рачуна и тако сачињене лажне исправе употреби као праве доводећи у заблуду примаоце чекова да му исплате износе наведене у чековима у таквим радњама стичу се обележја кривичног дела преваре, а не и фалсификовање исправе, јер се фалсификовање бланкета појављује као радња извршења кривичног дела преваре.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 6/96 од 8. 2. 1996)
#6
Кад учинилац преиначи личну карту тако што уклони фотографију власника и стави своју и исправи годину рођења, па ту личну карту користи за отварање штедне књижице у којој преправља и увећава улоге које подиже, чини два кривична дела у стицају, кривично дело преваре и кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а Србије.
(Пресуда Првог општинског суда у Београду, К 870/95 од 26. 9. 1995. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 42/96 од 21. 2. 1996)
#7
Кад окривљени чековне бланкете до којих је дошао на недозвољен начин испуни и потпише именом лица коме су чековни бланкети издати, па их потом употреби као праве приликом плаћања на бензинској пумпи, чини само кривично дело преваре, а не и фалсификовање исправе.
(Пресуда Првог општинског суда у Београду, К 471/90 од 20. 12. 1990. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 202/91 од 29. 5. 1991)
#8
Кад оптужени као одговорно лице поступа супротно одлуци органа управљања којом му је забрањен пријем уплата за робу коју испоручује купцима, па уплате прима и новац присваја, тиме прекорачује границе свог службеног овлашћења и чини кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 242. КЗ-а Србије, а не више кривичних дела преваре у стицају из члана 171. КЗ-а Србије.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 58/81 од 14. 1. 1982)
#9
Попуњавањем талона листића лотоа снабдевеног налепницом и печатом заступника Заједнице југословенске лутрије бројевима који су извукли згодитак и подношењем истог заступнику Заједнице ради наплате премије у износу од (…) не чини се кривично дело прављења и употребе знакова за вредност или хартије од вредности већ кривично дело неподобног покушаја преваре из члана 171. ст. 2. КЗ-а Србије у вези са чланом 20. КЗЈ-а.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 431/79 од 29. 5. 1979)
#10
Уколико оптужени као управник поште, а истовремено као шалтерски радник у истој пошти, на свом радном месту прими од оштећеног новац на штедњу с тим да му касније отвори штедну књижицу, па тај новац противправно присвоји, у његовој радњи се стичу законска обележја кривичног дела проневере из члана 322. КЗ-а, а не кривично дело преваре из члана 258. КЗ-а.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 2228/76)
#11
Не може бити идеалног стицаја између кривичног дела преваре из члана 171. ст. 2. КЗ-а Србије и кривичног дела фалсификовања новца из члана 168. ст. 1. КЗ-а СФРЈ.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1095/82 од 17. 12. 1982)
#12
Нема стицаја између кривичног дела лажног представљања из члана 296. ст. 1. КЗ-а и кривичног дела преваре из члана 258. ст. 1. КЗ-а ако се учинилац у намери прибављања противправне имовинске користи лажно представио оштећеном да је војно лице и тиме га довео у заблуду и навео да на одређени начин поступи на штету своје имовине, а због тога што се под лажним приказивањем чињеница подразумева и лажно приказивање својства учиниоца, па дакле и његово лажно представљање да је војно, односно службено лице. Сходно томе, лажно представљање учиниоца има једно од ових својстава, а с обзиром на његову преварну намеру, чини једно од обележја кривичног дела преваре из члана 258. КЗ-а, а не и дела лажног представљања у смислу члана 296. ст. 1. КЗ-а будући да је оно конзумирано кривичним делом преваре.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 181/75)
- ОДНОС КРИВИЧНОГ ДЕЛА ПРЕВАРЕ ИЗ ЧЛАНА 208. КЗ-А И КРИВИЧНОГ ДЕЛА ФАЛСИФИКОВАЊА ИСПРАВЕ ИЗ ЧЛАНА 355. КЗ-А
#1
Кад учинилац попуњава туђе чековне бланкете и на истим потписује власника текућег рачуна и тако сачињене лажне исправе употреби као праве доводећи у заблуду примаоце чекова да му исплате износе наведене на чековима, у таквим радњама се стичу обележја кривичног дела преваре, а не и фалсификовања исправе, јер се фалсификовање бланкета појављује као радња извршења кривичног дела преваре.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 6/96 од 8. 2. 1996)
#2
Ако се фалсификовање исправе појављује као начин извршења кривичног дела преваре, нема стицаја између та два дела, већ се ради о кривичном делу преваре, чак и онда када је у питању ситно дело преваре.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 36/90 од 28. 12. 1990)
#3
Оптужени који направи лажну исправу и у својству странке у парничном поступку пред судом употреби је као праву ради остваривања већег својинског удела на спорној непокретности, па на основу такве исправе успе с тужбеним захтевом не чини кривично дело преваре из члана 171. КЗ-а Србије, већ само кривично дело фалсификовања исправе из члана 233. ст. 1. КЗ-а Србије.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 387/78 од 28. 9. 1978)
#4
Кад оптужени попуни захтев да подиже новац с поште и то презентира овлашћеном службеном лицу заједно са штедном књижицом и личном картом другог лица до којих је неовлашћено дошао, па на име тог другог лица подигне новац и присвоји га, тиме чини само кривично дело преваре а не у стицају с тим кривичним делом још и кривично дело фалсификовања исправе.
(Пресуда Врховног војног суда, К 47/86 од 18. 12. 1986)
#5
Тиме што је у својим двема штедним књижицама преправила износе улога повећавајући их преко стварних, а затим довела у заблуду одговорне службенике банке да јој на основу тако преправљених штедних књижица исплате новац који фактички није имала на штедњи, оптужена је учинила кривично дело фалсификовања исправе и кривично дело преваре.
(Пресуда Савезног суда, Кзс 28/76 од 14. 6. 1976)
#6
Кад учинилац направи лажну или преиначи праву исправу у намери да се таква исправа употреби као права, затим је у намери да себи или другом прибави имовинску корист употреби за навођење неког лица на одређено чињење или пропуштање којим то лице оштећује своју или туђу имовину постоји стицај кривичног дела фалсификовања исправе из члана 233. КЗ-а Србије и кривичног дела преваре из члана 171. КЗ-а Србије.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 1267/87 од 12. 1. 1988)
#7
Ако се лажна исправа користи само за довођење у заблуду лица оштећеног кривичним делом преваре из члана 258. ст. 1. КЗ-а онда ово кривично дело конзумира и кривично дело фалсификовања исправе из члана 306. ст. 1. КЗ-а.
(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 602/77 од 24. 5. 1978)
- КРИВИЧНО ДЕЛО ПРЕВАРЕ ИЗ ЧЛАНА 208. КЗ-а И ГРАЂАНСКОПРАВНИ ОДНОС
#1
Преварна намера код окривљеног може постојати и када окривљени дâ оштећеном мањи износ новца да би га навео да на штету своје имовине нешто учини.
Из образложења:
Правилно је првостепени суд утврдио да је код окривљеног постојала преварна намера у моменту довођења у заблуду оштећеног, а да је мањи износ новца који је окривљени дао оштећеном практично представљао само радњу која је требала да створи поверење код оштећеног, па је неосновано истицање у жалби браниоца да се у конкретном случају не ради о кривичном делу преваре већ о грађанскоправном односу.
(Пресуда Општинског суда у Обреновцу, К 292/01 од 1. 11. 2002. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 568/04 од 18. 3. 2004)
#2
Чињеница да окривљена не оспорава дуговање према оштећеном у кривичноправном смислу за постојање кривичног дела преваре правно је ирелевантна ако има доказа да постоје обележја овог кривичног дела јер се не ради о грађанскоправном односу.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 677/98 од 1. 2. 2002. и Пресуда Окружног суда у Београду, Кж. 1496/02 од 1. 9. 2002)
#3
Код постојања кривичног дела преваре није од утицаја чињеница што између оштећеног и окривљеног постоји грађанскоправни однос с обзиром на то да је у конкретном случају карактер грађанскоправног односа претворен у кривично дело преваре, а предузетим радњама учиниоца кривичног дела.
(Решење Петог општинског суда у Београду, Ки 343/06 од 5. 10. 2006. и Решење Окружног суда у Београду, Кж. 3066/06 од 22. 11. 2006)
#4
Односи странака који имају карактер грађанскоправног односа прерастају у кривично дело преваре када учинилац поступа у намери да себи прибави противправну имовинску корист и такву намеру оствари обманом којом превареног наведе на штетну диспозицију у својој имовини.
(Пресуда Врховног суда Србије, Кж. 779/86)
- КРИВИЧНО ДЕЛО ПРЕВАРЕ ИЗ ЧЛАНА 208. КЗ-А И РАЧУНАЊЕ РОКА ЗАСТАРЕЛОСТИ КРИВИЧНОГ ГОЊЕЊА
#1
Радња кривичног дела преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а у виду „одржавања у заблудиˮ значи активно обнављање и учвршћивање заблуде створене код другог лица, даљим и новим лажним приказивањем чињеница и траје до тренутка када је престало противправно стање.
Из образложења:
Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а, а пресудом другостепеног суда, првостепена пресуда је преиначена тако што се према окривљеном оптужба одбија услед застарелости кривичног гоњења.
Из списа произлази да је окривљени у конкретном случају остварио обе алтернативно прописане радње извршења кривичног дела преваре, а то је довођење у заблуду, што је радња тренутног карактера, и одржавањем у заблуди, што је радња трајног карактера.
Имајући у виду датуме предузетих радњи није истекла застарелост кривичног гоњења, па из изнетих разлога, имајући у виду одлучне чињенице у погледу одржавања у заблуди, Врховни касациони суд је својом пресудом утврдио да је правноснажном пресудом другостепеног суда повређен Кривични закон у корист окривљеног.
(Пресуда Врховног касационог суда, Кзз 2/12 од 25. 1. 2012)
- КРИВИЧНО ДЕЛО ПРЕВАРЕ ИЗ ЧЛАНА 208. КЗ-А И ПРИМЕНА БЛАЖЕГ ЗАКОНА
#1
Кад је после подизања оптужнице за кривично дело преваре дошло до измена Закона тако што је смањен износ прибављене имовинске користи тако да тај износ одговара ситном делу преваре, за такву квалификацију неопходно је постојање и умишљаја да учинилац прибави малу имовинску корист.
Из образложења:
Из списа произлази да је у време извршења кривичног дела наведена вредност несумњиво представљала имовинску корист која је представљала законско обележје основног кривичног дела преваре из члана 171. ст. 1. КЗ-а Србије, а не кривичног дела ситног дела преваре из члана 173. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а Србије, за одређивање правне квалификације ситног дела преваре није одлучна само висина противправног прибављеног новчаног износа него и умишљај учиниоца да прибави малу имовинску корист.
Стога је Врховни суд усвајајући захтев за заштиту законитости утврдио да је повређен Закон у корист окривљеног.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, Кв 1021/03 од 5. 11. 2003. и Пресуда Врховног суда Србије, Кзз 62/04 од 23. 9. 2004)
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.