Кривично дело противправног лишења слободе из члана 132. Кривичног законика у судској пракси

У тексту који следи исцрпно анализирамо биће кривичног дела противправног лишења слободе у свим његовим појавним облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе његовом правилном разумевању

 

Kривично дело противправног лишења слободе правно је регулисано у члану 132. Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14, у даљем тексту: КЗ), а у Глави 14. под називом „Кривична дела против слободе и права човека и грађанинаˮ.

 

Кад је реч о овом кривичном делу, најпре, треба указати на практичну страну и директну повезаност кривичног законодавства и основних начела Устава Србије. Заштитни објекат овог кривичног дела јесте једна од основних слобода човека, а то је слобода кретања, као битан сегмент личних слобода човека и грађанина, што је подигнуто и на ниво уставне категорије Републике Србије и, наравно, регулисано и у међународноправним документима који обухватају ову материју.

Слобода кретања је, у сваком случају, основно опредељење човека да се креће како у оквиру једног места тако и до других места, а такође и да се у њима задржава према својој вољи и нахођењу.

Будући да је наведено лично право подигнуто на ниво уставне категорије, то надаље значи да се човеку може ограничити или одузети слобода кретања само под условима предвиђеним у закону (на пример, ради вођења кривичног поступка – кривичним законодавством, ради спречавања ширења заразних болести – здравственим прописима, у циљу заштите јавног поретка и одбране земље – прописима у вези са одбраном и Војском Србије).

Наравно, врло важан степен заштите и гаранције слободе кретања постиже се и кривичноправном заштитом.

Наведено кривично дело има свој основни облик (ст. 1), три квалификована облика (ст. 2, 3. и 4) и одређеност кажњавања за покушај дела (ст. 5).

Основни облик (члан 132. ст. 1. КЗ-) гласи: „Ко другог противправно затвори, држи затвореног или му на други начин противправно одузме или ограничи слободу кретања казниће се…ˮ

Први квалификовани облик (члан 132. ст. 2. КЗ-а) гласи: „Ако дело из става 1. овог члана учини службено лице злоупотребом свог положаја или овлашћења, казниће се…ˮ

Други квалификовани облик (члан 132. ст. 3. КЗ-а) гласи: „Ако је противправно лишење слободе трајало дуже од 30 дана или је вршено на свиреп начин или је лицу које је противправно лишено слободе услед тога тешко нарушено здравље или су наступиле друге тешке последице, казниће се…ˮ

Трећи квалификовани облик (члан 132. ст. 4. КЗ-а) гласи: „Ако је услед дела из ст. 1. и 3. овог члана наступила смрт лица које је противправно лишено слободе, казниће се…ˮ

У члану 132. ст. 5. КЗ-а предвиђена је могућност да се кажњава за извршење покушаја овог кривичног дела, али из ст. 1. тога члана.

 

Основни облик кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а има основне елементе:

1) одузимање или ограничење слободе кретања;

2) противправност радњи;

3) затварање другог, његово држање затвореним или на други начин противправно одузимање или ограничавање његове слободе кретања.

 

Под одузимањем или ограничењем слободе кретања подразумева се активност учиниоца којом се другом створи таква ситуација да или не може да се креће (на пример, везивање за стуб, везивање ногу) или не може слободно да се креће (на пример, затварање у просторији и др.).

Под затварањем се подразумева онемогућавање другог лица да изађе из затвореног простора или како се то често обичним речником каже, када неко некога „закључаˮ. То се може остварити тако што се врата просторије у којој се друго лице налази закључају или се пред вратима постави стражар који онемогућава затвореном лицу да изађе.

Под држањем другог лица затвореним подразумева се, најпре, да је то лице испрва затворено, а да му је затим од стране учиниоца продужено такво стање затворености. То би биле класичне ситуације у којима неко лице остаје у притвору, а притвор му је на основу правноснажне судске одлуке истекао или је на издржавању казне затвора остао дуже него што је то судском одлуком одређено.

Одузимање или ограничење слободе кретања може се извршити и на други начин који напросто „скројиˮ живот и касније понуди судска пракса, а као што су случајеви везивања лица за ноге и руке, одузимање вештачких помагала која му служе при кретању, одузимање одеће и обуће од лица које остаје наго, хипноза, склањање мердевина са зида спрата куће, па лице не може да сиђе на земљу и сл.

Одузимање или ограничење слободе кретања мора бити противправно, што представља основно обележје овог кривичног дела. Само законом се може ограничити или одузети слобода кретања (на претходно наведен начин), што представља основ за искључење противправности, док су у свим осталим случајевима такве радње противправне.

У пракси се дешавају ситуације да неко буде лишен слободе у нужној одбрани или крајњој нужди, или се слободе лишава душевно болесно лице опасно за околину, па тада нема противправности као нужног елемента овог кривичног дела.

Честа је и ситуација када родитељ у циљу преваспитања дете затвара у собу и брани му да излази у град у касним ноћним сатима, па ни ту нема противправности, под претпоставком да том приликом није учињено неко друго кривично дело.

Дакле, у сваком конкретном случају одузимања или ограничења слободе кретања мора се утврдити да ли је постојао општи или посебан основ искључења противправности.

Кривично дело противправног лишења слободе из члана 132. КЗ-а је трајно кривично дело. Последица дела је проузроковање стања одузимања или ограничења слободе кретања и дело постоји док такво противправно стање не престане. Наравно, само трајање таквог стања (и његова дужина у данима), не сматрају се битним елементом за ст. 1. овог члана, међутим, ово стање не може трајати дуже од тридесет дана, јер се тада основни облик овог дела претвара у свој квалификовани облик. То надаље значи да дужина трајања противправног стања, а у оквиру периода од тридесет дана, може бити околност од значаја при одмеравању казне.

Извршилац кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а може бити свако лице, а за његово извршење потребан је умишљај учиниоца који се огледа у свести о лишењу слободе кретања и о томе да се радње предузимају противправно.

Квалификовани облик предвиђен у члану 132. ст. 2. КЗ-а има своја два нужна елемента. Први је својство извршиоца, а то је службено лице, те у тој ситуацији треба имати у виду садржину тог појма предвиђену у члану 112. тач. 3) КЗ-а који се односи на значење израза у виду појма службеног лица. Други елемент се односи на предузету радњу тог лица, а то је злоупотреба положаја или овлашћења, што треба узети на начин како је предвиђено у кривичном делу злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 1. КЗ-а (а који се односи на службено лице).

У том смислу, овакву правну ситуацију треба решити само кроз кривично дело противправног лишења слободе из члана 132. ст. 2. КЗ-а, а не кроз стицај тог кривичног дела и кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. ст. 1. КЗ-а, јер се ради о тзв. привидном идеалном стицају.

Наравно, код овог кривичног дела умишљај треба да обухвата свест у односу на противправно лишење слободе и свест да радње тог кривичног дела предузима службено лице.

 

Квалификовани облик предвиђен у члану 132. ст. 3. КЗ-а постоји ако је:

1) противправно лишење слободе трајало дуже од тридесет дана;

2) радња противправног лишења слободе извршена на свиреп начин;

3) пасивном лицу услед тога тешко нарушено здравље;

4) код пасивног лица су услед тога наступиле друге тешке последице.

 

Код првог елемента кривичног дела из члана 132. ст. 3. КЗ-а нужно је да противправно стање лишења слободе пасивног субјекта траје дуже од тридесет дана. Тада се такво стање рачуна од дана лишења слободе, односно одузимања или ограничења слободе кретања, па до момента кад је престало такво противправно стање.

За други елемент кривичног дела из члана 132. ст. 3. КЗ-а нужно је да је противправно лишење слободе „вршеноˮ на свиреп начин. Свиреп начин поступања треба прихватити у смислу садржине истог елемента, али код кривичног дела тешког убиства из члана 114. ст. 1. тач. 1) КЗ-а. Свирепост је у ствари мучење, под којим се подразумева наношење већих активних психичких и физичких болова оштећеном лицу.

Умишљај учиниоца код овог кривичног дела, у односу на елементе трајања таквог стања дуже од тридесет дана и вршења на свиреп начин, мора да обухвати и свест да такво стање траје дуже од тридесет дана и да је исто вршено на свиреп начин.

Исти квалификовани облик из члана 132. ст. 3. КЗ-а односи се на пасивно лице коме је „услед тогаˮ тешко нарушено здравље или су код њега наступиле друге тешке последице.

Тешко нарушење здравља је проузроковање неког тешког телесног или душевног обољења лица или пак неког његовог органа. Дакле, такво нарушење треба да је тешко, а то се мора утврдити вештачењем од стране вештака медицинске струке. То даље значи да ако не постоји „тешкоˮ нарушење здравља, већ „обичноˮ, тада постоји основни облик кривичног дела из члана 132. КЗ-а и неко друго кривично дело, на пример, тешка телесна повреда.

Друге тешке последице настале код оштећеног резултат су могућих животних ситуација и као такве се морају решити у сваком конкретном случају. То би, на пример, биле: тешка повреда части и угледа, настали поремећаји у породичним односима, однос између оштећеног и његових родитеља или старатеља који су поремећени и друго.

У случају насталог тешког нарушења здравља оштећеног или кад су код њега наступиле друге тешке последице, а предвиђене у члану 132. ст. 3 КЗ-а, говоримо о делу са квалификованом последицом, па у односу на такву последицу треба да постоји нехат учиниоца. Такве квалификоване последице треба да настану, произађу из противправног лишења слободе, а у противном постојао би стицај кривичних дела.

Најтежи облик овог кривичног дела, предвиђен у члану 132. ст. 4. КЗ-а, односи се на наступање смрти код лица које је противправно лишено слободе. Тада, а да би постојао овај облик кривичног дела, мора бити извршено прво, основно кривично дело предвиђено у члану 132. ст. 1. КЗ-а, и квалификовани облик предвиђен у члану 132. ст. 3. КЗ-а, а наступање смрти код оштећеног не долази у обзир када је извршилац дела службено лице.

Наравно, између противправног лишења слободе и смрти треба да постоји узрочни однос, а законодавац употребљава речи „ако је услед дела из ст. 1. и 3. овог члана наступила смрт…ˮ

Другим речима, смрт оштећеног је последица трајања лишења слободе, а не околност која је настала приликом лишења слободе, јер би се такве правне ситуације решиле кроз институт стицаја кривичних дела.

За овај облик кривичног дела код учиниоца треба да постоји умишљај у односу на предузете радње предвиђене у ст. 1. и 3. члана 132. КЗ-а, а у односу на смрт оштећеног мора да постоји нехат.

У члану 132. ст. 5. КЗ-а предвиђена је могућност постојања покушаја кривичног дела, али у односу на ст. 1. члана 132. КЗ-а. Законодавни разлог је јасан – у питању је „осетљивоˮ кривично дело које задире у слободе и права човека и грађанина, као уставне категорије, па иако је за основни облик кривичног дела предвиђена казна затвора до три године, покушај кривичног дела је могућ и кажњив је.

 

Кривично дело противправног лишења слободе из члана 132. КЗ-а „животноˮ је врло занимљиво и „осетљивоˮ, па ћемо ради бољег упознавања са њим, у наставку излагања навести карактеристичне судске одлуке у вези са:

1) одузимањем или ограничењем слободе кретања као битним елементом кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а;

2) умишљајем и противправношћу као битним елементима кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а;

3) службеним лицем као битним елементом кривичног дела из члана 132. ст. 2. КЗ-а;

4) нарушењем здравља као битним елементом кривичног дела из члана 132. ст. 3. КЗ-а;

5) свирепошћу као битним елементом кривичног дела из члана 132. ст. 3. КЗ-а;

6) смрћу оштећеног као битним елементом кривичног дела из члана 132. ст. 4. КЗ-а;

7) кривичним делом из члана 132. КЗ-а и применом института кривичнопроцесног права;

8) кривичним делом из члана 132. КЗ-а и стицајем кривичних дела;

9) кривичним делом из члана 132. КЗ-а и применом института општег дела Кривичног законика.

 

 

1. Одузимање или ограничење слободе кретања као битни елемент кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а

 

Случај #1

Окривљени је одузео слободу кретања оштећеној на тај начин што ју је пратио и са њом ушао у лифт, након чега је од ње захтевао да му покаже груди, а када је оштећена у више наврата покушавала да изађе из лифта, ногама и рукама је блокирао врата спречавајући је да изађе.

(Пресуда Првог општинског суда у Београду К 812/04 од 27. септембра 2004. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 3341/04 од 29. децембра 2004)

 

Случај #2

Одузимање слободе кретања може се састојати и у томе што су окривљени наоружани ушли у кућу оштећеног, оборили га на под, везали њега и његовог оца, па напуштајући кућу, закључали врата за собом и оставили их везане.

(Пресуда Петог општинског суда у Београду К 691/95 од 23. новембра 1995. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1082/96 од 21. новембра 1996)

 

Случај #3

Када окривљени двема малолетницама жицом веже руке и натера их да са њим пођу до друге улице, он им је на тај начин одузео слободу кретања.

(Пресуда Другог општинског суда у Београду К 794/89 од 30. октобра 1990. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 113/92 од 18. фебруара 1992)

 

Случај #4

Учинилац који оштећену употребом силе и против њене воље угура у аутомобил и одвезе са собом на место на које она није имала намеру да иде, ограничава слободу њеног кретања, па на тај начин врши кривично дело противправног лишења слободе.

(Пресуда Вишег суда у Нишу Кж 435/10 од 21. априла 2011)

 

Случај #5

Уколико се на основу свих доказа утврди да је лицу одузета или ограничена слобода кретања, сматраће се да су испуњени услови за постојање кривичног дела противправног лишења слободе.

Пресудом првостепеног суда окривљени је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело из члана 132. ст. 1. КЗ-а.

У жалби Јавни тужилац указује на повреду Кривичног закона наводећи да из одбране окривљеног и исказа оштећене произилази да оштећена иако јој окривљени није бранио да изађе из његовог стана, јер стан није држао закључан, из страха да је не туче, при покушају напуштања стана није смела да изађе из истог и да је због тога њена слобода била ограничена, те да је учинилац извршио наведено кривично дело.

Имајући у виду наведено, излазак из стана у конкретном случају није онемогућен активним радњама окривљеног. Када је код оштећене постојао страх да ће поново бити тучена од окривљеног ако покуша да изађе из стана, не значи да је њено слободно кретање било онемогућено.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 3806/13 од 15. октобра 2013)

 

Случај #6

За постојање кривичног дела противправног лишења слободе из члана 63. ст. 1. КЗРС-а (сада члан 132. КЗ-а) није потребно да оштећени буде апсолутно лишен слободе кретања, већ је довољно да се ради о онемогућавању кретања изван одређеног затвореног простора, да се није могао слободно кретати, односно напустити затворен простор.

(Пресуда Окружног суда у Чачку К 43/05 од 6. фебруара 2006. и Пресуда Врховног суда Србије у Београду Кж 744/07 од 15. маја 2007)

 

Случај #7

Када се оштећеном ограничи слобода кретања и на „други начинˮ окривљени су извршили кривично дело противправног лишења слободе из члана 132. ст. 1. КЗ-а.

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а.

И по оцени другостепеног суда окривљени су предузели радње кривичног дела због којег су оглашени кривим без обзира на чињеницу што је оштећени у аутомобил добровољно ушао, јер ово кривично дело постоји када се слобода кретања ограничава на тај начин што се неко спречава да се вољно креће, што се некоме ограничава слобода кретања на тај начин што се без пристанка и воље одвози на разна места, а што је конкретно био случај са оштећеним.

(Пресуда Општинског суда у Г. Милановцу К 86/08 од 21. новембра 2008. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 111/09 од 18. маја 2009)

 

Случај #8

Када окривљени као саизвршиоци, оба оштећена лица затворе у сутеренске просторије једног од окривљених, претећи им да их неће пустити из просторије док им не признају ко је обио кућу једног од њих, тада су свесни да онемогућавају слободу кретања оштећених, да би добили одређене информације на недозвољен начин, тиме су извршили кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Основног суда у Чачку К 94/14 од 26. августа 2014. и Пресуда Вишег суда у Чачку Кж 253/14 од 15. октобра 2014)

 

 

2. Умишљај и противправност као битни елементи кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а

 

Случај #1

Код појединих кривичних дела противправност је узета у законски опис дела као елеменат бића кривичног дела (противправно, неовлашћено, самовласно, незаконито и сл.) како би се јасно разликовали случајеви када је одређена радња допуштена, од случајева када она није допуштена, тако да противправност као елеменат из бића тог кривичног дела мора бити обухваћена свешћу учиниоца као одлучна чињеница која у пресуди мора бити образложена.

(Пресуда Окружног суда у Суботици Кж 28/2000)

 

Случај #2

У радњама оптужене нема елемената противправности када је након неопаженог уласка оштећеног у службене просторије исте није хтео да напусти, па је оптужена закључала улазна врата и отишла да обавести полицију, па у тој ситуацији се има ослободити од оптужбе применом члана 355. тач. 3) ЗКП-а да је извршила кривично дело противправног лишења слободе из члана 132. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Општинског суда у Гучи К 95/07 од 12. децембра 2007. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 151/08 од 14. марта 2008)

 

Случај #3

Кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. ст. 1. КЗ-а може се извршити само са умишљајем који мора да обухвата свест окривљеног да друго лице лишава слободе затварањем или држањем затвореног у просторији и свест о противправности дела.

Изрека првостепене пресуде је нејасна па је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка из члана 368. ст. 1. тач. 11) ЗКП-а, када је наведено да је „окривљени свестан свог дела … и да је могао бити свестанˮ, па је имало места по службеној дужности, а поводом жалбе окривљеног укидању првостепене пресуде и враћање предмета првостепеном суду на поновно суђење.

(Пресуда Општинског суда у Гучи К 155/06 од 15. јануара 2007. и Решење Окружног суда у Чачку Кж 257/07 од 12. јуна 2007)

 

Случај #4

Уколико окривљени оштећеним лицима свесно ограниче слободу кретања уз употребу претње, са циљем да добије одређене информације, узима се у обзир да је постојала свест о онемогућавању слободе кретања оштећених, чиме је извршено кривично дело противправно лишење слободе.

(Пресуда Вишег суда у Чачку Кж 253/14 од 15. октобра 2014)

 

Случај #5

Кривично дело противправно лишење слободе постоји само уколико су радње извршиоца предузете с намером да се другом одузме или ограничи слобода кретања.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1439/11 од 18. априла 2011)

 

 

3. Службено лице као битни елемент кривичног дела из члана 132. ст. 2. КЗ-а

 

Случај #1

Противправно лишење слободе учињено од службеног лица може бити извршено или услед тога што није било законског основа за лишење слободе или је до лишења слободе дошло повредом Законом утврђеног правила поступања за лишење слободе.

(Пресуда Првог општинског суда у Београду К 1210/03 од 22. октобра 2003. и Решење Окружног суда у Београду Кж 869/04 од 31. марта 2004)

 

Случај #2

Када двојица оптужених као службена лица – милиционари искоришћавањем свог службеног положаја пресретну возило у коме се налази оштећени, па показујући му службене легитимације и уз претњу пиштољем принуде оштећеног да пређе у њихово возило, а затим га одведу у стан трећеоптужене где су га држали противправно затвореног да би трећетужена наплатила од оца оштећеног свој дуг, чине кривично дело из члана 63. ст. 3. КЗРС-а (сада члан 132. ст. 2. КЗ-а).

(Пресуда Петог општинског суда у Београду К 1070/94 од 16. марта 1995. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 2143/95 од 6. фебруара 1996)

 

Случај #3

Околност да окривљени критичном приликом није био у униформи је без утицаја, поред неспорне чињенице да је и у тој ситуацији он на дужности. Такође је без утицаја околност што је заиста оштећена добровољно ушла у возило окривљеног, већ управо радње окривљеног након њеног уласка у возило, али првостепени суд не цени битну околност, а то је да је оштећена из возила искочила док је било у покрету.

Када је окривљени саобраћајни полицајац, критичном приликом је био без униформе, примио у своје возило оштећену, држао је затворену, а оштећена је возило напустила док је било у покрету, не може се прихватити закључак првостепеног суда да има места доношењу пресуде којом се окривљени ослобађа од оптужбе да је извршио кривично дело из члана 132. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, јер прво, окривљени није као саобраћајни полицајац злоупотребио службени положај с обзиром на то да није био на службеној дужности, и друго, оштећена је добровољно ушла у возило.

(Решење Окружног суда у Чачку Кж 420/07 од 24. октобра 2007)

 

Случај #4

Када инспектор МУП-а лиши слободе оштећеног који није затечен у извршењу кривичног дела или у било каквом противправном понашању и при томе користи службено оружје, службене лисице и представи се као радник МУП-а извршио је кривично дело из члана 63. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗРС-а (сада члан 132. ст. 2. КЗ-а), а том приликом је оштећени лишен слободе.

(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1463/00 од 20. септембра 2000)

 

Случај #5

Привођењем осумњиченог лица на информативни разговор и његово задржавање седам часова у просторијама Одељења унутрашњих послова не могу бити противправни када је то учинило овлашћено службено лице у складу са прописима ради откривања учиниоца кривичног дела.

(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 2717/97 од 27. јануара 1998)

 

Случај #6

Свако незаконито ограничење слободе кретања, па и оно које је учињено од стране органа унутрашњих послова у форми незаконитог принудног довођења, представља кривично дело противправно лишење слободе.

(Пресуда Врховног суда Србије Кзз 23/76 од 25. маја 1976)

 

 

4. Тешко нарушење здравља као битни елемент кривичног дела из члана 132. ст. 3. КЗ-а

 

Случај #1

Када оптужени претходно нанесе оштећеној тешку телесну повреду опасну по живот (трајно оштећење важног органа, ока), па је затвори у собу три дана, не чини кривично дело противправно лишење слободе из члана 63. ст. 4. КЗРС-а (сада члан 132. ст. 3. КЗ-а).

У конкретном случају, биће кривичног дела из члана 63. ст. 4. КЗРС-а је да се лицу које је лишено слободе противправно услед тога тешко наруши здравље, а што овде није случај, па се оптужени има ослободити од оптужбе, а жалба Јавног тужиоца је неоснована.

(Пресуда Општинског суда у Чачку К 413/01 од 1. новембра 2001. и Пресуда Окружног суда у Чачку Кж 98/02 од 9. маја 2002)

 

Случај #2

Када оптужени држи оштећену затворену у изнајмљеној кући, па ова у једном моменту покушавајући да побегне успе да искочи преко терасе и приликом пада поломи ногу и задобије тешку телесну повреду, тиме чини кривично дело из члана 63. ст. 4. КЗРС-а јер је лицу које је противправно лишено слободе тешко нарушено здравље.

(Пресуда Окружног суда у Београду К 459/98 од 24. фебруара 1999)

 

 

5. Свирепост као битни елемент кривичног дела из члана 132. ст. 3. КЗ-а

 

Случај #1

Када оптужени примењују силу ради сламања отпора, а затим када лице лишено слободе и даље наставе да туку, извршили су лишавање слободе на свиреп начин, а што је квалификовани облик кривичног дела противправно лишење слободе из члана 63. ст. 4. КЗРС-а (сада члан 132. ст. 3. КЗ-а).

(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1605/01 од 21. новембра 2001)

 

Случај #2

Начин одузимања слободе кретања употребом силе – принудом је елеменат који указује на опаснији вид противправног лишења слободе, а тај начин у конкретном случају је првостепени суд правилно оценио као свиреп и он представља квалификаторну околност из члана 150. ст. 1. КЗ (сада члан 132. ст. 3. КЗ-а).

Доказима изведеним у току претреса произилази да су окривљени присиљавали оптећеног да каже ко је покрао бостан лицу …, везали га канапом за руке и ноге, ударали шакама и ципелама по разним деловима тела, затим тако везаног, услед чега је морао ићи на коленима, потерали од куће, те недалеко од куће заменили му канап на рукама са бодљикавом жицом, и након тога га отерали у кућу лица … где су га везали ланцем и оборили на земљу.

(Пресуда Врховног суда Србије Кж 200/52 од 26. фебруара 1952)

 

Случај #3

Према малолетнику коме је противправно одузета слобода кретања, свирепо је поступано када је окривљени, дошавши до сазнања да је код њега виђена његова одузета лична карта, пронашао га и наредио му да изађе, претио да ће га тући док не призна где се налази његов новчаник, па га уз помоћ пријатеља другоокривљеног стрпао у возило и током вожње му ударао шамаре, викао на њега, тражио да му врати новчаник са личном картом, претио да ће га одвести у подрум, а по доласку на усамљену ливаду, наредио оштећеном да изађе из возила одбијајући да га пусти кући, наредио му да скине са себе сву одећу, што је малолетник морао да учини, па пошто је прегледао и није ништа нашао одбацио је, потом га тукао каишем, шутирао ногама, газио по леђима, све док није наишла патрола полиције.

(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду К 168/04 од 14. априла 2005. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 2299/05 од 7. октобра 2005)

 

 

6. Смрт оштећеног као битни елемент кривичног дела из члана 132. ст. 4. КЗ-а

 

Случај #1

Да би постојало кривично дело противправно лишење слободе из члана 63. ст. 4. КЗРС-а, радња одузимања слободе кретања мора да буде противправна одређеним прописима, па је у таквој ситуацији суд дужан да у образложењу пресуде наведе разлоге да ли постоји основ за одузимање слободе кретања оштећеног или не.

Када окривљени – неуропсихијатар прими на преглед пацијента и констатује постојање душевног обољења, а потом изда упут за његово болничко лечење и принудно одвођење, што је и реализовано, тада првостепени и другостепени суд у својим пресудама којима је окривљени ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело из члана 63. ст. 4. КЗРС-а морају да наведу разлоге да ли је принудно одвођење болесника у болницу учињено у складу са одредбама члана 10. Закона о здравственој заштити.

(Пресуда Општинског суда у Крушевцу К 173/98 од 10. децембра 2001, Пресуда Окружног суда у Крушевцу Кж 526/02 од 26. фебруара 2002. и Пресуда Врховног суда Србије Кзз 5/04 од 30. марта 2004)

 

Случај #2

Кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а подразумева да се исто мора извршити са директним умишљајем који обухвата свест о противправности, као и постојање узрочне везе између смрти оштећене и лишавања слободе.

(Пресуда Врховног суда Србије Кж 1135/07 од 6. новембра 2008)

 

 

7. Кривично дело из члана 132. КЗ-а и институти кривичнопроцесног права

 

Случај #1

Када је у оптужном предлогу наведен опис радње извршења кривичног дела, тада није имало места одбачају оптужног предлога од стране првостепеног суда сходно члану 441. ст. 1. у вези са чланом 274. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а.

Првостепени суд је својим решењем одбио оптужни предлог оштећеног налазећи да дела која су предмет оптужбе нису кривична дела, али суд не даје потпуне разлоге с обзиром на то да је изашао из овлашћења која има у смислу члана 441. ЗКП-а с обзиром на то да доказе уз оптужни предлог може да цени само ако су спроведене истражне радње и тада оптужни предлог може да се одбије само из разлога предвиђених у члану 274. ст. 1. ЗКП-а.

(Решење Општинског суда у Чачку К 241/08 од 22. априла 2008. и Решење Окружног суда у Чачку Кж 523/08 од 20. августа 2008)

 

Случај #2

Када решење о обустављању поступка против окривљеног постане правноснажно, он ће бити саслушан у својству сведока у поступку који буде настављен у односу на остале окривљене, док се на његовом исказу који је дао у истрази као окривљени не може заснивати пресуда, а иначе кривични поступак се водио против окривљених због кривичног дела противправно лишење слободе из члана 63. ст. 1. КЗРС-а.

(Решење Окружног суда у Нишу Кж 359/07 од 17. априла 2007)

 

 

8. Кривично дело из члана 132. КЗ-а и стицај кривичних дела

 

Случај #1

Кривично дело противправно лишење слободе може бити извршено у стицају са кривичним делом принуде када су учиниоци оштећеном одузели слободу кретања и држали га затвореног, па га тада силом принудили да каже адресу другог лица од кога су они имали потраживање.

(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду К 223/96 од 27. јануара 1997. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1718/97 од 30. јула 1997)

 

Случај #2

Када оптужени насилно одведу малолетницу у стан трећеоптужене где су је заједно затворили, па је трећеоптужена организовала њено подвођење, а добијени новац су делили, поред кривичног дела подвођења из члана 111. ст. 1. КЗРС-а извршили су и кривично дело противправно лишење слободе из члана 63. ст. 1. КЗРС-а.

(Пресуда Окружног суда у Београду К 494/98 од 28. децембра 1998. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 1333/99 од 23. августа 2001)

 

Случај #3

Окривљени је противправно одузео слободу кретања оштећеној тако што ју је после сусрета у кафићу, показујући јој пиштољ принудио да седне у такси, па је одвео у стан пријатеља где је против њене воље држао затворену све до сутрадан у вечерњим часовима и за то време над њом извршио насилну обљубу, па је тиме поред кривичног дела силовања извршио и кривично дело противправно лишење слободе.

(Пресуда Окружног суда у Београду К 1562/04 од 31. марта 2005. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 880/05 од 7. јула 2005)

 

Случај #4

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из члана 336. ст. 1. КЗ-а и кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, а пресудом другостепеног суда одбијене су жалбе бранилаца окривљених.

Жалбеним наводима окривљени оспоравају пресуду првостепеног суда због повреде Кривичног закона указивањем да радње за које су оглашени кривим не могу бити квалификоване као два кривична дела и то из члана 336. ст. 1. КЗ-а и кривично дело из члана 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а с обзиром на то да се ради о идеалном стицају.

Пошто кривично дело противправно лишење слободе садржи у себи кривично дело спречавање и ометање доказивања, односно представља специјални случај тог кривичног дела, жалбени наводи су неосновани јер се с обзиром на сама обележја кривичних дела очигледно ради о два различита кривична дела, тако да кривично дело из члана 132. ст. 1. КЗ-а насупрот жалбеним наводима садржи у себи обележја кривичног дела из члана 336. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Врховног суда Србије Кж 2004/08 од 23. октобра 2008)

 

 

9. Кривично дело из члана 132. КЗ-а и примена института општег дела Кривичног законика

 

Случај #1

Како је за кривично дело противправно лишење слободе из члана 132. ст. 1. КЗ-а предвиђена казна затвора до три године, а окривљени се због наведеног кривичног дела осуди на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, суд је дужан да у образложењу наведе разлоге за примену чл. 56. и 57. КЗ-а.

(Пресуда Општинског суда у Г. Милановцу К 205/09 од 8. октобра 2009. и Решење Апелационог суда у Крагујевцу Кж 380/10 од 4. фебруара 2010)

 

Случај #2

Кривично дело противправно лишење слободе усмерено је против слободе и права човека и грађанина и због природе овог кривичног дела није могуће остварити продужено кривично дело противправно лишење слободе.

(Пресуда Врховног суда Србије Кж 57/05 од 22. фебруара 2005)

 

Случај #3

У ситуацији када је оштећени затворен у гепеку путничког возила, а које је било у вожњи, тада је држан затворен, па су окривљени извршили кривично дело из члана 132. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а.

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а, а пресудом другостепеног суда, првостепена пресуда је преиначена тако да су радње окривљених правно квалификоване као кривично дело противправно лишење слободе из члана 63. ст. 1. КЗРС-а, а применом члана 5. ст. 2. КЗ-а с обзиром на то да се ради о блажем Закону јер је код кривичног дела из члана 63. ст. 1. КЗРС-а запрећена казна затвора до једне године, а код кривичног дела из члана 132. ст. 1. КЗ-а предвиђена је казна затвора до три године.

(Пресуда Окружног суда у Чачку К 43/05 од 6. фебруара 2007. и Пресуда Врховног суда Србије Кж 744/07 од 15. маја 2007)

[signoff]

КОМЕНТАР АУТОРА 

На овом месту постављамо једно озбиљно питање: Шта је определило законодавца да квалификовани облик кривичног дела одреди управо бројем од 30 дана? Сматрамо да је то дугачак период, будући да, а што је чест случај у судској пракси, период противправног лишења слободе најчешће траје од свега неколико сати до неколико дана. У сваком случају, временски период који опредељује квалификовани облик наведеног кривичног дела морао би бити краћи.

[/signoff]