Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а

У овом тексту су изложена законодавна решења, спорне ситуације и судска пракса која се односи на кривично дело наведено у наслову.

 

Правосуђе сваке државе, било да се схвати у ужем било у ширем смислу, заиста има велики друштвени значај. То значи да оно треба да функционише несметано у циљу заштите грађана и њихових права и слобода, а истовремено значи и правилно функционисање и заштиту правног поретка.

Један од начина такве заштите је и кривичноправна заштита, што се остварује кривичним делима против правосуђа, предвиђеним у глави XXX Кривичног законика („Сл. гласник РС”, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16).

Једно од врло значајних кривичних дела из ове групе јесте и кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а.

Суштински, наведено кривично дело је прави одраз предузетих радњи учиниоца усмерених ка онемогућавању или отежаном прикупљању доказа, што за последицу има отежано благовремено доношење законите и правилне одлуке.

Наведено кривично дело има три основна и један тежи – квалификовани облик.

Први облик (чл. 336. ст. 1. КЗ-а) односи се на спречавање и ометање доказивања утицањем на учеснике поступка.

Други облик (чл. 336. ст. 2. КЗ-а) односи се на спречавање и ометање доказивања уништењем исправа или других предмета који служе доказивању.

Трећи облик (чл. 336. ст. 3. КЗ-а) односи се на спречавање и ометање доказивања уништењем знака и постављањем лажног знака.

Први основни облик, предвиђен у чл. 336. ст. 1. КЗ-а, гласи: „Ко сведоку и вештаку или другом учеснику у поступку пред судом или другим државним органом учини или обећа поклон или другу корист или према њему примени силу или претњу у намери да лице давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка, казниће се…”

Елементи овог кривичног дела су:

– давање поклона или обећање поклона или друге користи учеснику поступка,

– примена силе или претње на учесника поступка,

– сведок, вештак или други учесник поступка,

– намера учиниоца која се односи на то да учесник поступка да лажан исказ или да не дâ исказ, чиме се утиче на исход поступка.

У питању је кривично дело учињено утицајем на сведоке, вештаке или друге учеснике у поступку пред судом (у свим поступцима, сем у кривичном) или другим државним органом. Утицање се остварује давањем поклона или обећањем поклона или друге користи. Давање поклона, обећање поклона или неке друге користи треба да се схвати као суштина кривичног дела давање мита из чл. 368. КЗ-а. Наравно, овде је циљ други, а то је или не давање исказа или давање лажног исказа.

Радње извршења се остварују кроз: давање новца, аута, намештаја, обећање да ће се поклон дати након давања лажног исказа или не давања исказа или пак давање или обећање било какве друге користи (уплата летовања, преузимање кредита и др.).

Следећа алтернативно предвиђена радња извршења учиниоца јесте примена силе или претње на сведока, вештака или другог учесника поступка. Силу и претњу треба схватити у смислу кривичног дела принуде из чл. 135. КЗ-а. Сила може да буде апсолутна и компулзивна, а претња је у суштини стављање у изглед зла неком лицу.

Учинилац предузима радње извршења у односу на сведока, вештака или другог учесника поступка.

Није јасно зашто је законодавац издвојио сведока или вештака као учеснике поступка, а потом навео „и другог учесника поступка”. Једино објашњење види се у томе што се предузимају радње учиниоца, предвиђене у чл. 336. ст. 1. КЗ-а, у намери да лице не да исказ или да дâ лажан исказ, а то су појмови кривичног дела давање лажног исказа из чл. 335. КЗ-а, у коме се такође наглашавају поједини учесници поступка, као што су сведок, вештак, преводилац.

Дакле, све радње учиниоца предузимају се у намери да то лице (учесник у поступку) давањем лажног исказа или не давањем исказа утиче на исход поступка. Овде се исход поступка односи само на давање лажног исказа или уопште не давање исказа.

Поједини теоретичари кривичног права (З. Стојановић) сматрају да се овде ради о подстрекавању на кривично дело давање лажног исказа, што се и сматра тачним.

Како за свршено кривично дело из чл. 336. ст. 1. КЗ-а није нужно да је дат лажан исказ или уопште није дат исказ, то се сматра да, када постоји и такво подстрекавање, може да постоји само кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. КЗ-а.

Извршилац може да буде свако лице, а дело је свршено предузимањем радњи подмићивања или примене принуде, уз постојање намере, а реализација такве намере није неопходна. Нормално, како је дело свршено предузимањем наведених радњи, а не и оствареном намером, по природи кривичног дела покушај није могућ.

Други основни облик, предвиђен у чл. 336. ст. 2. КЗ-а, гласи: „Ко у намери да спречи или отежа доказивање сакрије, уништи, оштети или делимично или потпуно учини неупотребљивом туђу исправу или друге предмете који служе за доказивање, казниће се…”

Овде учинилац предузима радње извршења у циљу спречавања или ометања доказивања. Под доказивањем се подразумева утврђивање одлучних – битних чињеница за конкретну кривичноправну ситуацију, а то се чини доказним средствима, односно доказним радњама (саслушање окривљеног, испитивање сведока, вештачење, увиђај и друго). Јасно је да нема примене права без утврђења чињеница, односно чињеничне грађе.

Елементи овог облика кривичног дела јесу:

– сакривање, уништење, оштећење, чињење неупотребљивом туђе исправе или других предмета који служе за доказивање,

– предузимање наведених радњи у намери спречавања или отежавања доказивања.

Свеобухватно гледано, у питању је облик кривичног дела у виду спречавања и ометања доказивања уништењем доказних средстава.

У првом реду објекат кривичног дела је туђа исправа. Исправа је, сходно чл. 112. т. 26. КЗ-а, у делу „значење израза” сваки предмет који је подобан или је одређен да служи као доказ какве чињенице која има значај за правне односе, као и рачуноводствени податак.

Исправа треба да је туђа, а то значи да не припада учиниоцу. Исправа је туђа иако је сувласничка, при чему у њој учинилац има свој удео.

Такође, објекат кривичног дела је и сваки други предмет који служи за  доказивање, а није исправа.

Како је исправа средство за доказивање одређених чињеница, за сада није јасно зашто је законодавац одвојио исправе од других предмета који служе за доказивање.

Радње извршења су алтернативно одређене као:

– сакривање, а то је склањање предмета доказивања од „очију” надлежних органа, што се може учинити на разне начине (прикривање, недавање и друго),

– уништење, а то је чињење неупотребљивим одређеног доказног средства (нпр. паљење, цепање и друго),

– оштећење, а то је делимично уништење, чињење доказног средства делимично неупотребљивим,

– чињење неупотребљивим делимично или потпуно, а то је предузимање радњи на доказном средству које је оштећено, а није у потпуности уништено.

Законодавац се није определио у погледу тога када се предузимају наведене радње извршења – да ли у току поступка (а не односи се на кривични поступак) или пре поступка.

Логично је да се то чини у току поступка, а може и пре поступка ако је извесно да ће се такви докази употребити у поступку.

Све радње извршења предузимају се у намери да се спречи или отежа доказивање, а то значи да се онемогући предузимање одређеног доказног средства или да се отежа његово предузимање.

Како за први тако и за други основни облик кривичног дела спречавање и ометање доказивања учинилац мора да поступи умишљајно, наравно уз постојање наведене намере.

Трећи основни облик кривичног дела спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. КЗ-а гласи: „Казном из става 2. овог члана казниће се и ко уклони, уништи, поквари, помери или премести какав гранични камен, земљомерски знак или уопште какав знак о својини на непокретности или о праву на употребу воде или ко у истој намери овакав знак лажно постави…”

Свеобухватно гледано, ово су радње извршења у виду спречавања и ометања доказивања уништењем знака или постављањем лажног знака.

Елементи овог облика кривичног дела јесу:

– гранични камен, земљомерски знак, знак о својини на непокретностима или на употребу воде, као објекти кривичног дела,

– радње извршења у виду уклањања, уништења, кварења, померања и премештања,

– лажно постављање знака.

Гранични камен је знак који служи за обележавање граница, док земљомерски знак служи за обележавање катастарских парцела. То, наравно, може да буде и сваки други предмет који служи за обележавање својине на непокретности или за употребу воде. Такви знаци кроз предузимање радње извршења могу да се уклоне, униште, покваре, помере и преместе, а такви појмови животно су јасни и одредиви, па није нужно додатно објашњење.

Радња извршења овог кривичног дела је и лажно постављање таквог знака, а то је постављање знака на одређено место где не треба да стоји, па се ствара привид и утисак да је то право стање.

Када је у питању овај облик кривичног дела, интересантно је то што законодавац не говори о „намери спречавања и доказивања”, већ делимично у задњој реченици у виду речи „у истој намери”.

Међутим, правилним тумачењем (свих облика тумачења) овог облика кривичног дела, уз остале облике истог кривичног дела, јасно је да се лажно постављање знака, као и предузимање радњи уништења, сакривања и сл., односи на намеру спречавања ометања и доказивања.

И овај облик кривичног дела може да изврши свако лице, а потребан је умишљај, наравно уз постојање претходно описане намере.

Тежи квалификовани облик кривичног дела спречавање и ометање доказивања предвиђен је у чл. 336. ст. 4. КЗ-а и гласи: „Ако је дело из става 2. овог члана учињено у кривичном поступку, казниће се …”

У овом случају учинилац предузима:

– радње извршења у виду сакривања, уништења, оштећења, чињења неупотребљивим делимично или потпуно,

– само у односу на туђе исправе или друге предмете који служе за доказивање,

– све заједно, радње се предузимају само у кривичном поступку.

То даље значи да за овај квалификовани облик кривичног дела важи све оно што је претходно наведено за кривично дело из чл. 336. ст. 2. КЗ-а.

Логично је да у кривичном поступку није могуће предузимање радње извршења која се односи на знаке предвиђене у чл. 336. ст. 3. КЗ-а.

И за овај облик кривичног дела остаје све исто у погледу извршиоца, умишљаја и намере, о чему је претходно било речи.

Врло је интересантна и историја овог кривичног дела.

Кривични законик из 1951. године предвидео је у чл. 284. кривично дело спречавање доказивања, а наведено кривично дело у ставу 1. гласи: „Ко сакрије, уништи, оштети или учини потпуно или делимично неупотребљивом туђе исправе у намери да се спречи или отежа доказивање …”, а у ставу 2. гласи: „Ко уклони, уништи, поквари, помери, премести или лажно постави гранични камен, земљомерски знак или уопште какав знак о својини на непокретности или о праву на употребу воде, а у намери да се тиме спречи или отежа доказивање…”

Уочљиво је неколико ствари:

Прво, назив кривичног дела говори само о спречавању доказивања, а не и о ометању доказивања, иако је то опис битног елемента кривичног дела, при чему би се очигледно радило о језичкој редакцији.

Друго, законодавац није тада предвидео кривично дело које се односи на спречавање и ометање доказивања утицањем на учеснике поступка, што је суштина садашњег кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а.

Треће, у односу на садашњи чл. 336. КЗ-а, законодавац из 1951. године је јаснији и прецизнији јер у оба става чл. 284. КЗ-а говори о намери да се тиме спречи или отежа доказивање.

Кривични закон Србије (у важности до 1. јануара 2006. године) у чл. 207. предвиђа кривично дело спречавање доказивања.

У називу кривичног дела законодавац такође није навео речи „и ометање доказивања”.

Став 1. тог члана исти је као и чл. 284. ст. 1. КЗ-а (из 1951. године).

Став 2. тог члана апсолутно је јасан и прецизан јер употребљава речи „ко у намери да из става 1. овог члана…”

Дакле, чл. 207. ст. 2. КЗРС-а, када се упореди са садашњим чл. 336. ст. 3. КЗ-а, редакцијски је потпун и садржи све елементе кривичног дела. Прецизније наведено, у садашњем чл. 336. ст. 3. КЗ-а требало би да се наведе или „ко у истој намери као у ст. 1. овог члана” или потпуну формулацију „тиме спречи и омета доказивање”.

Претходно је наведено да свеобухватним тумачењем садашњег члана 336. ст. 3. КЗ-а треба подразумети да се предузимају све кривичноправне радње у намери спречавања и ометања доказивања.

Осим тога, у овом раду ће бити приказане карактеристичне судске одлуке, које су груписане у следеће области:

I Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 1. КЗ-а;

II Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а;

III  Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. КЗ-а.

 

Важно је овде напоменути да управо кроз приказ карактеристичних судских одлука из истих јасно произлази и указивање на неке институте општег дела Кривичног законика и примену института кривичнопроцесног права.

 

I

Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 1. КЗ-а

 

            Случај 1.

Против лица које је екстрадирано Републици Србији не може да се води кривични поступак за друга кривична дела пре изручења, осим за она за која је изручење одобрено, изузев ако окривљени или држава која га је екстрадирала на то пристану.

Из образложења:

Првостепени суд је учинио и повреде Кривичног закона из чл. 369. ст. 1. т. 2. и 5. ЗКП-а. Наиме, из списа произлази да је у молбама за издавање окривљеног, које је Министарство правде Републике Србије упутило Краљевини Шведске, тражено издавање наведених лица ради завршетка кривичног поступка који се против њих води због кривичног дела убиство у покушају из чл. 113. у вези чл. 30. КЗ-а и кривичног дела лака телесна повреда из чл. 122. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Како је одредбом чл. 38. ст. 2. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима предвиђено да, ако лице које се налази у страној држави, а против кога се у домаћој држави води кривични поступак, буде изручено, против њега може да се покрене кривични поступак, односно да се изврши кривична санкција само за кривично дело за које је изручење одобрено, осим ако се тог права одрекло, а страна држава није поставила такав услов, сходно одредби чл. 14. Европске конвенције о екстрадицији, према којој издато лице неће бити гоњено, суђено или лишавано слободе ради извршења казне, мере безбедности или подвргнуто било каквом другом облику ограничења личне слободе за било које кривично дело учињено пре предаје, које није предмет издавања, то Апелациони суд налази да је одсуство одобрења надлежних органа Краљевине Шведске за вођење поступка против окривљених за кривично дело из чл. 336. ст. 1. КЗ-а – спречавање и ометање доказивања (с обзиром на то да се окривљени нису у досадашњем току поступка изјаснили да ли се одричу права да се против њих води поступак и за то кривично дело) – заправо околност која, у смислу чл. 369. ст. 1. т. 2. ЗКП-а, искључује кривично гоњење окривљених за наведено кривично дело.

(Решење Апелационог суда у Београду, Кж 5454/10 од 28. октобра 2010)

 

            Случај  2.

За постојање свршеног кривичног дела из чл. 336. КЗ-а, извршеног претњом, довољно је да је окривљени претњу упутио, а правно је ирелевантно да ли је сведок, односно други учесник у поступку дао лажни исказ, односно избегао давање исказа.

Из образложења:

Првостепеном пресудом окривљени је оглашен кривим због кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а, зато што је у кривичном поступку који се води пред Општинским судом у Београду применио претњу у намери да сведок недавањем исказа утиче на поступак, тако што је позвао сведока на кућни број телефона и након што се представио, претио му да ће доћи да га убије ако буде сведочио у наведеном предмету.

Не може да се прихвати теза одбране да је кривично дело остало у покушају јер оштећени није ускратио исказ, односно није покушао да избегне давање исказа, што би била последица овог кривичног дела. Окривљени је упутио претњу у намери да оштећени недавањем исказа утиче на исход кривичног поступка, чиме је ово кривично дело свршено. Правно је ирелевантно за постојање свршеног кривичног дела да ли је оштећени ускратио давање исказа, односно избегао давање исказа, што би могло да буде од утицаја само као околност од значаја за одмеравање казне.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 570/09 од 17. марта 2009)

 

            Случај 3.

Неразумљива је изрека пресуде којом се окривљени осуђује за извршење кривичног дела спречавање и ометање доказивања када из изреке не може јасно да се утврди на који поступак се односи радња извршења овог кривичног дела.

Из образложења:

Изрека првостепене пресуде је неразумљива јер из исте не произлази на који се конкретно ванпарнични поступак који се води пред Основним судом … односи предузета радња извршења кривичног дела за које је окривљени оглашен кривим, што изреку пресуде чини неразумљивом у погледу самог начина извршења предметног кривичног дела.

Такође, ни из разлога пресуде не произлази на који се конкретни поступак односи предметна радња извршења кривичног дела, имајући у виду да првостепени суд није извршио увид у ванпарнични спис и није утврдио на поуздан начин наведене чињенице, због чега ни чињенично стање није могло да буде потпуно и правилно утврђено.

(Решење Вишег суда у Новом Саду, Кж 27/15 од 4. марта 2015)

 

            Случај 4.

Кривично дело спречавање и ометање доказивања свршено је самим подмићивањем, односно принудом сведока, уз постојање намере да сведок давањем лажног исказа или недавањем исказа утиче на исход поступка, при чему није неопходно да је ова намера и остварена.

(Пресуда Врховног касационог суда, Кзз 348/15 од 21. априла 2015)

 

            Случај 5.

Околност да претња, са становишта оштећеног, није озбиљна, није од значаја за постојање кривичног дела спречавање и ометање доказивања уколико суд утврди да је реч о озбиљној претњи, узимајући у обзир све релевантне чињенице.

(Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 10/14 од 11. фебруара 2014)

 

            Случај 6.

Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 1. КЗ-а.

Жалба браниоца окривљеног је основана.

Првостепени суд је окривљеног огласио кривим за извршење поменутог кривичног дела, али у изреци пресуде није наведено у ком је то поступку пред Основним судом у Чачку окривљени извршио радњу предметног кривичног дела нити је суд извршио увид у списе тог предмета, због чега је изрека пресуде неразумљива и није могао да се утврди нити провери навод ни оптужбе ни одбране окривљеног да ли је окривљени у наведеном спорном периоду уопште могао да изврши предметно кривично дело, због чега је првостепена пресуда без образложења и иста је у односу на окривљеног морала бити укинута.

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 166/12 од 9. фебруара 2017, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кв 151/17 од 28. јуна 2017)

 

            Случај 7.

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а и кривичног дела противправно лишење слободе из чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Пресудом другостепеног суда потврђена је пресуда првостепеног суда.

Жалбени наводи окривљених којима оспоравају првостепену пресуду због повреде Кривичног закона, указивањем на то да радње ових окривљених не могу бити квалификоване као два кривична дела, и то кривично дело из чл. 336. ст. 1. КЗ-а и кривично дело из чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, како је то учинио првостепени суд, с обзиром на то да се, по ставу бранилаца, ради о идеалном стицају пошто кривично дело противправно лишење слободе садржи у себи кривично дело спречавање и ометање доказивања, односно представља специјални случај тог кривичног дела, по оцени овог суда су неосновани јер се, с обзиром на сама обележја кривичних дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а и чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, очигледно ради о два различита кривична дела, тако да кривично дело из чл. 132. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, насупрот жалбеним наводима, не садржи у себи обележје кривичног дела из чл. 336. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Окружног суда у Чачку, К 51/08 од 26. јуна 2008, и Пресуда Врховног суда Србије, Кж 2004/08 од 23. октобра 2008)

II

Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а

            Случај 1.

За окривљеног, као учиниоца кривичног дела спречавање доказивања, нови Кривични законик је блажи од Кривичног закона Републике Србије који је важио у време извршења кривичног дела.

Из образложења:

Врховни суд налази да је другостепени суд био дужан да, испитујући првостепену пресуду, по службеној дужности испита и правилну примену Кривичног закона, имајући у виду чињеницу да је у међувремену ступио на снагу Кривични законик јер је седница Већа одржана 4. априла 2006. године, а Кривични законик је ступио на снагу 1. јануара 2006. Он је кривично дело спречавање доказивања из чл. 207. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗРС-а предвидео чл. 336. ст. 2. КЗ-а, а за то дело била је прописана блажа казна од оне прописане чл. 207. ст. 1. КЗРС-а, тако да је, сходно чл. 5. ст. 2. КЗ-а, требало применити Кривични закон, који је блажи за оптуженог. Како Окружни суд није поступио на описани начин, дошло је до повреде Закона на штету окривљеног.

На основу наведеног Врховни суд је противправне радње осуђеног правно квалификовао као кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а, имајући у виду прописану казну за то дело.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кзп 418/06 од 30. октобра 2006)

 

            Случај 2.

Суд је прекорачио оптужбу, без обзира на то што се ради о лакшем кривичном делу, ако је окривљену која је оптужена за кривично дело тешко убиство у помагању огласио кривом за кривично дело спречавање и ометање доказивања, мењајући чињенични опис дела у смислу изостављања битних обележја помагања и уношења битних законских елемената овог другог кривичног дела.

Из образложења:

Према одредби чл. 420. ст. 1. ЗКП-а пресуда може да се односи само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у поднетој или на главном претресу измењеној или проширеној оптужници (субјективни и објективни идентитет).

Дакле, на основу чињеница утврђених на главном претресу суд у пресуди може да измени чињенични опис дела, али само у границама оних чињеница и околности на којима се оптужба заснива.

Потпуно је јасно да виши јавни тужилац својом оптужницом коју током поступка није мењао није окривљеној ставио на терет радње извршења кривичног дела за које је оглашена кривом, а које је првостепени суд правно оценио као кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 2. КЗ-а.

(Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 839/14 од 11. јула 2014)

III

Кривично дело спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. КЗ-а

            Случај 1.

Суштински елемент кривичног дела спречавање доказивања из чл. 207. КЗРС-а јесте намера окривљеног да на одређени начин спречи или отежа доказивање. Стога је за кривичну одговорност потребан директан умишљај праћен и наведеном намером, али остварење ове намере није неопходно за постојање свршеног кривичног дела.

Из образложења:

Спречавање доказивања треба да се врши у вези са поступком у коме земљомерски знаци могу да се користе као доказ, а реч је по правилу о судском или управном поступку, али радња кривичног дела може да се предузме како пре покретања кривичног поступка тако и у току поступка, али остварење ове намере није неопходно за постојање свршеног кривичног дела.

Стога кочићи које је поставио геометар при одмеравању међе појединих катастарских парцела могу да буду земљомерски знаци у смислу овог кривичног дела само ако је постављање кочића извршено у неком службеном поступку или сагласном вољом, као што је то у случају уређења међе, извршења судске пресуде, израде и одржавања катастарских операта и слично.

(Решење Окружног суда у Ваљеву, Кж 414/03 од 2. децембра 2003)

 

            Случај 2.

Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела спречавање и ометање доказивања из чл. 336. ст. 3. у вези са ст. 2. КЗ-а.

Доказима је утврђено да је окривљени земљомерске знаке – кочиће које је поставио геометар – уклонио у намери да спречи доказивање јер је био незадовољан омеђавањем и на који начин се простире међашња линија, па је таквим чином постао извршилац кривичног дела јер је земљомерски знак управо знак који омогућава да се разграниче парцеле које је овлашћени геометар извршио у складу са правилима струке и који нису смели да се померају.

Окривљени је једино могао да покрене други поступак и да доказује своје тврдње, али му није било дозвољено да то чини уклањањем постављених знакова.

Неосновани су наводи у жалби којим се истиче да је окривљени извршио чупање коља не због спречавања и отежавања доказивања већ је да би од свог добра уклонио нескривљену опасност јер се на други начин то није могло учинити, али у сваком случају, по оцени другостепеног суда, да би се неко позвао на крајњу нужду предвиђену у чл. 20. КЗ-а, мора да се ради о отклањању опасности која се на други начин није могла отклонити, што није реч у конкретном случају.

(Пресуда Основног суда у Ивањици, К 57/14 од 17. јуна 2016, и Пресуда Вишег суда у Чачку, Кж 201/16 од 7. септембра 2016)

 

            Случај 3.

Када учинилац, у намери да отежа доказивање у парничном поступку, уклони кочиће које је вештак геометар поставио ради обележавања граничне линије плацева, чини кривично дело спречавање доказивања из чл. 284. ст. 2, а не дело из ст. 1. истог члана.

(Пресуда Окружног суда у Нишу Кж 797/76)

 

            Случај 4.

Када окривљени ангажује трактористу да преоре део његове парцеле која се граничи са суседом тако да преоре и део где је постављено гранично камење, чини кривично дело спречавање доказивања из чл. 207. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗРС-а.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1747/88 од 8. јуна 1988)

 

            Случај 5.

Ако учинилац, без уништавања, помери коље које је геометар поставио као земљомерски знак у предмету извршења пред Општинским судом на спорној међи, онда чини кривично дело спречавање доказивања.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 78/91 од 22. априла 1991)

 

            Случај 6.

Вађењем кочића који су у парничном поступку постављени ради утврђивања правно релевантне чињенице, у намери да се тиме омета доказивање, остварено је кривично дело спречавање доказивања из чл. 207. ст. 2. КЗРС-с.

(Пресуда Врховног суда Србије Кзз 13/92)

 

            Случај 7.

Када је оптужени у извршном поступку деобе приликом постављања кочића – земљомерских знака – саопштио извршном раднику да ће их уклонити и почупати, што је и учинио, извршио је кривично дело из чл. 207. ст. 2. КЗРС-а јер је уклонио кочиће постављене по извршној деоби имовине оптуженог и оштећене, као бивших брачних другова.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 606/00 од 15. марта 2001, и Пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 167/01 од 20. јуна 2001)

 

            Случај 8.

Када у ванпарничном поступку геометар постави кочиће по уређеној међи без присуства оптуженог, који истог дана почупа кочиће и покаже геометру судско поравнање по коме је спорно земљиште његово власништво, тада у његовим радњама нема намере предузимања радње спречавања доказивања из чл. 207. ст. 2. КЗРС-а.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 594/01 од 15. априла 2002, и Решење Окружног суда у Чачку, Кж 293/02 од 2. децембра 2002)

 

            Случај 9.

Када окривљени, у намери да спречи доказивање, ишчупа кочиће који су представљали граничне ознаке пута који води преко одређене катастарске парцеле, које су поставили геометри Завода за катастар и геодетске послове, чини кривично дело из чл. 207. ст. 2. КЗРС-а.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 890/94 од 6. јула 1994)