Кривично дело убиство детета при порођају из чл. 116. КЗ-а

Законодавно решење, одређене дилеме и судска пракса у вези са овим кривичним делом предмет су анализе у овом тексту.

Теорија кривичног права одређује облике убиства као лишење живота другог у виду:

– класичног, обичног убиства,

– тешког убиства,

– лакшег или привилегованог убиства.

Обично убиство означава се као класично, „нормално убиство”, док тешко убиство поседује одређене, законом прописане, квалификаторне околности, које му дају такав значај, а привилеговано убиство поседује одређене околности, законом прописане, које му дају лакши облик.

Једно од привилегованих убистава јесте и кривично дело убиство детета при порођају, предвиђено у чл. 116. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16), а припада глави XIII под називом „Кривично дело против живота и тела”.

У народу је ово кривично дело познато као детеубиство или чедоморство.

Наведено кривично дело, прво, има сва обележја кривичног дела убиства из чл. 113. КЗ-а, дакле „лишење живота другог”, а друго, има и своје специфичне карактеристике које му дају доминантну црту привилегованог облика убиства, као што су: објекат напада – жртва, извршилац и време извршења кривичног дела.

Оно што је опредељујуће у вези са овим обликом убиства јесте напредак медицинске науке у смислу да порођај производи код мајке која се порађа одређене промене, а то је посебно психичко стање проузроковано порођајем.

Кривично дело предвиђено у чл. 116. КЗ-а гласи: „Мајка која лиши живота своје дете за време порођаја или непосредно после порођаја, док код ње траје поремећај изазван порођајем, казниће се…”

Елементи овог облика убиства јесу:

– дете – жртва или објекат напада,

– извршилац – мајка која се порађа, односно која се породила,

– време извршења кривичног дела означено као „за време порођаја или непосредно после порођаја, док код ње траје поремећај изазван порођајем”.

Објекат кривичног дела је новорођенче, и то за време порођаја или непосредно после порођаја. Ако није у питању новорођенче, већ плод у утроби мајке, не ради се о живом бићу, па је уништавање плода кривично дело недозвољен прекид трудноће, предвиђено у чл. 120. КЗ-а. Другим речима: прекид трудноће односи се на човечји плод и његово избацивање из жене пре него што је започето рађање.

Новорођенче треба да је живо јер се исто лишава живота, што је битан елемент кривичног дела.

Устаљена пракса је да се „живот” детета одређује тзв. плућним експериментом.

За рођено дете законодавац не опредељује ближе елементе – одређене карактеристике или услове. То значи да је, иако је дете живо, али рођено са одређеним аномалијама, оно предмет овог кривичног дела. Плод постаје дететом када је фактички започет процес рађања, односно извлачења плода из мајчине утробе. Израз „за време порођаја” јасно указује на то да постоји ово кривично дело и у ситуацији када је порођај започет, а није завршен, што је и логично, наравно, ако је рођено живо новорођенче.

Како ово кривично дело припада групи кривичних дела против живота и тела, тиме се штити живот у време када плод човека постаје човеком, односно дететом.

Извршилац кривичног дела из чл. 116. КЗ-а може бити само мајка, а то је лице које се породило, односно код ње су остварени услови: порођај и постојање поремећаја који је изазван порођајем, што и опредељује привилеговани облик овог типа убиства.

Свако друго лице које учествује у извршењу кривичног дела, осим мајке, одговара за обично или тешко убиство било као саизвршилац било као саучесник. Може се догодити да мајка подстрекне или помогне друго лице које ће лишити живота новорођенче, а тада у вези са њом постоје облици саучесништва управо у овом кривичном делу.

Ако дође до ситуације да је порођај завршен и да су престали поремећаји изазвани порођајем, па подстрекне или помогне друго лице да лиши живота новорођенче, тада у односу на мајку постоје облици саучесништва било у обичном било у тешком убиству (чл. 113. или чл. 114. КЗ-а).

Дакле, битна карактеристика кривичног дела из чл. 116. КЗ-а својство је извршиоца, па се очигледно ради о тзв. власторучном кривичном делу, које може да изврши само одређено лице.

Битна карактеристика овог кривичног дела такође је и време његовог извршења. Законодавац је одредио „за време порођаја или непосредно после порођаја, док код ње траје поремећај изазван порођајем”.

Законодавац тиме одређује порођај као и „неко време после порођаја”.

Сам порођај је процес од појаве болова – трудова до рођења детета и тада се породиља налази у посебној психосоматској ситуацији, при чему се то „посебно стање” подразумева. С друге стране, након завршеног порођаја, односно рођења детета, законодавац одређује да постоји ово кривично дело само ако траје поремећај који је изазван порођајем.

Који је то временски период, то законодавац у вези са овим кривичним делом не одређује, што значи да ће се применом медицинске науке, односно вештачењем, у сваком конкретном случају утврдити нпр. конституција жене, године старости, здравствено стање и друго.

Дакле, када је у питању порођај, постоји законска претпоставка да у том процесу постоји поремећај, а након порођаја постојање таквих поремећаја изазваних порођајем мора да се доказује и утврђује. То у сваком случају није дуг временски период, али, наравно, мора да постоји узрочна веза између порођаја и насталих поремећаја након порођаја.

Интензитет поремећаја који је изазван порођајем није битан за постојање овог кривичног дела. Дакле, поремећај мора да је узрокован порођајем, а ако је постојао одређени поремећај који није проузрокован порођајем, при чему се дете лиши живота од стране мајке нпр., не ради се овом кривичном делу, већ о обичном или тешком убиству у зависности од дате кривичноправне ситуације.

Кривично дело постоји иако је постојала смањена урачунљивост мајке, под условом да је постојао поремећај изазван порођајем и да је тада дете лишено живота.

У сваком случају тај временски период може трајати од неколико сати до неколико дана.

Могућа је и следећа животна ситуација: мајка је пре порођаја донела одлуку да лиши живота своје дете након порођаја (у овом случају узроци нису нужни и битни), па га заиста након порођаја и убије. Ако се утврди да је то учињено док је трајао поремећај који је изазван порођајем, мајка ће одговарати за ово кривично дело.

С друге стране, у овом случају законодавац не одређује да је битан елемент кривичног дела моменат када је донета одлука да се дете лиши живота.

Кривично дело може да се изврши умишљајно, директно или евентуално. То значи да код мајке мора да постоји свест да лишава живота своје дете или да пристаје на такву последицу, без обзира на то што се налази у посебном стању изазваном поремећајем.

Ако мајка лиши живота своје дете, а остварени су сви претходно анализирани услови, при чему није битно да ли га је лишила „обичним убиством” или неком квалификаторном околношћу која опредељује кривично дело тешко убиство (нпр. свирепост, безобзирна освета, користољубље и друго), увек постоји кривично дело из чл. 116. КЗ-а, а ако се поменуте квалификаторне околности „нађу” код другог лица, остварени су елементи кривичног дела из чл. 114. КЗ-а или пак из чл. 113. КЗ-а, ако је обично убиство у питању.

Покушај кривичног дела је могућ, с обзиром на запрећену казну затвора, а то значи да и приликом покушаја морају да се остваре услови у погледу порођаја, периода након порођаја и постојања поремећаја који је изазван порођајем.

Историја овог кривичног дела је интересантна.

По Кривичном закону Кнежевине Србије из 1860. године, у параграфу 164, у оквиру главе XVI под називом „О убиству деце, а нарочито копилади”, наведено је:

а) „Мати која своје дете од порођаја за 24 сата, али ако се докаже да је мучно стање породиље још непрестано трајало и после 24 сата убије, да се казни, ако је дете брачно робијом до десет година, а ако је дете ванбрачно, робијом до шест година.

б) Но, ако се докаже да је убијено дете збога, што је пре времена рођено (недоношен) или иначе због несавршеног образовања тела не би могло ни живети, да се казни затвором до једне године.

ц) Буде ли дете од кога другога, а не од матере убијено или ако учествује ико други, осим матере, у убиству, то ће се овај казнити по општим правилима о убиству или сучешћу.”

Уочљиво је да је тадашњи законодавац определио:

– време извршења кривичног дела од порођаја 24 часа, без доказивања постојања „мучног стања код породиље”,

– ако је мучно стање и даље трајало, морало се тада доказивати постојање тог стања, па ако је дете лишено живота, тада ће постојати кривично дело по параграфу 164,

– извршено је раздвајање рођења детета као брачног и ванбрачног.

Такво раздвајање може да се оправда тадашњим уочљивим патријархалним васпитањем породице, па и жене.

Садашњи законодавац такву разлику у чл. 116. КЗ-а не прави, с обзиром на садржину Породичног закона и изједначеност брачне и ванбрачне заједнице.

Тадашњи законодавац је указао на то да постоји наведено кривично дело ако је мајка лишила живота дете које је рођено пре времена (живо је) или је рођено живо, али са одређеним физичким недостацима.

Садашњи законодавац не опредељује овакву квалификацију, већ постоји уопштена формулација у виду „лишење детета при…”, под којим се подразумева и дете које је рођено пре времена или дете које је рођено са одређеним деформитетима.

По Кривичном закону Краљевине Југославије из 1929. године ово кривично дело регулисано је у параграфу 170 под називом „Чедоморство”, тако да гласи: „Мати која за време порођаја или непосредно иза порођаја, али док траје онај поремећај што га код породиље изазива порођај, лиши живота своје дете, казниће се ако је брачно дете строгим затвором, а ако је дете ванбрачно затвором. У особито лаким случајевима суд може ублажити казну по слободној оцени”.

Уочљиво је, што је последица развоја медицинске науке, да се не одређује „време” извршења кривичног дела. Битно је да се дете лиши живота за време порођаја, као и након порођаја, док траје поремећај који је изазвао порођај.

И даље се прави разлика између брачног и ванбрачног детета, али у сваком случају увек постоји тзв. привилеговано убиство.

У Кривичном законику из 1951. године, у чл. 138. предвиђено је следеће: „Убиство детета при порођају је лишавање живота детета од стране његове матере за време порођаја или непосредно после порођаја, док траје поремећај који је код ње изазвао порођај”.

У питању су радње извршења предвиђене као и у садашњем чл. 116. Кривичног законика.

И најзад, у чл. 50. Кривичног закона Републике Србије, као и у садашњем Кривичном законику, предвиђено је исто кривично дело са истим радњама извршења.

У сваком случају не постоји више разграничење између лишења живота брачног детета у односу на лишење живота ванбрачног детета.

Судска пракса у вези са овим кривичним делом

Случај 1.

Када је непосредно после порођаја новорођенче убијено од стране трећег лица, при чему се мати детета пасивно држала, то треће лице кривично је одговорно за убиство из чл. 135. ст. 1. КЗ-а, а мати за кривично дело помагање у кривичном делу из чл. 138. КЗ-а у вези са чл. 20. КЗ-а.

(Пресуда Врховног суда Аутономне Покрајине Војводине, Кж 1229/57)

 

Случај 2.

Посебно психичко и физичко стање породиље одмах после само за себе не значи увек да је убиство детета учињено у стању које искључује урачунљивост.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 2150/59)

 

Случај 3.

За постојање кривичног дела убиство детета при порођају из чл. 138. ст. 1. КЗ-а није од значаја да ли је, услед поремећаја изазваног порођајем, урачунљивост мајке била смањена битно или небитно. Интензитет поремећаја у том случају може имати утицаја само на одлуку о казни.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 479/75)

 

Случај 4.

Не ради се о кривичном делу убиства из чл. 135. ст. 1. КЗ-а, већ о кривичном делу убиство детета при порођају и у случају ако је од порођаја протекло две недеље, а изузетно, ако је прошло и више времена уколико је у сваком случају уз помоћ вештака утврђено да је у време вршења дела још трајао поремећај који је изазвао порођај.

(Пресуда Окружног суда у Загребу, Кж 126/70)

 

Случај 5.

Неуротично стање после порођаја, настало због рођења ванбрачног детета и несређених односа у животу учиниоца, не представља поремећај изазван порођајем у смислу чл. 138. КЗ-а.

(Пресуда Врховног суда Босне и Херцеговине, Кж 869/75)

 

Случај 6.

Осећање напуштености, сукоба са родитељима супруга, одбацивање жене из домаћинства супруга и страх од будућности у душевно просечној жени може да изазове афективно стање несналажења и безизлазности, душевне конфузије и очајања, а нарочито када се ради о примитивној жени и потпуно примитивној околини у којој се родила и живела, тако да је могла да наступи немогућност правилног расуђивања, макар протекло и три дана после порођаја детета, која је могла да наведе мајку породиљу да изврши лишење живота рођеног детета.

(Пресуда Врховног суда Хрватске, Кж 2571/64)

 

Случај 7.

Кривично дело из чл. 138. КЗ-а привилеговано је кривично дело чији субјекат може бити само мати детета, а сва остала лица која учествују у убиству детета могу да одговарају као саучесници у делу убиства из чл. 135. КЗ-а – обично убиство.

(Пресуда Врховног суда Босне и Херцеговине, Кж 1020/62)

 

Случај 8.

Када мати за време порођаја или непосредно после порођаја, док траје поремећај који је код ње изазвао порођај, са умишљајем подстрекне друго кривично одговорно лице да лиши живота њено дете, па подстрекнуто лице то и учини, мати ће одговарати као подстрекач по чл. 138. КЗ-а у вези са чл. 19. ст. 1. КЗ-а, без обзира на то што ће учинилац одговарати за кривично дело убиство из чл. 135. КЗ-а.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 231/75)

 

Случај 9.

Тешко душевно стање које код породиље изазива порођај садржано је у бићу кривичног дела из чл. 138. КЗ-а, па је противно Закону да се оно приликом одмеравања казне узима у обзир и као олакшавајућа околност.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 1478/57)

 

Случај 10.

У ситуацији када родитељи малолетне породиље нису имали сазнање да је она у другом стању и када из обављеног ДНК вештачења произлази да је малолетница природна биолошка мајка новорођенчета и да су код ње гинеколошким и телесним прегледом утврђени знаци да се породила, док из обдукционог записника произлази да је новорођенче било у десетом лунарном месецу материчног живота, да је рођено живо и да је након рођења кратко време дисало и гутало, након чега је наступила смрт узрокована престанком дисања и срчаног рада услед убода десног теменог дела главе, са преломом лобање и повредом мозга, што упућује на закључак да је од тренутка рођења детета до наступања смрти протекао кратак временски период, тако да је с тим у вези наведено кривично дело могла да изврши само мајка детета.

(Решење Апелационог суда у Нишу, Кжм 44/16 од 14. јула 2016)

 

Случај 11.

Пресудом првостепеног суда окривљена је оглашена кривом због кривичног дела убиство детета при порођају из чл. 50. ст. 1. КЗРС.

Пресудом другостепеног суда уважена је жалба јавног тужиоца да се претходна поменута пресуда укида и предмет враћа првостепеном  суду на поновни претрес и одлуку.

Из образложења:

Из образложења пресуде произлази да је суд утврдио доказима да се окривљена критичног дана сама породила у својој кући, као и да је бебу замотала у пешкир и оставила у картонској кутији у дворишту, а потом је касније у јутарњим часовима отишла по бебу и тамо је затекла мртву. Даље, из списа произлази да окривљена своју трудноћу није одржавала у надлежној здравственој установи и да је пре порођаја донела одлуку да порођај обави сама, тако да се, кад је порођај започет, није ни јавила нити ишла у здравствену установу ради порођаја.

Жалба јавног тужиоца је основана с обзиром на то да је, да би постојало наведено кривично дело, нужно да се радња предузима непосредно после порођаја и то у посебном психичком стању, тако да би било неопходно утврдити да је код мајке постојао поремећај и да је дело извршено под утицајем тог поремећаја, па у поновном поступку ту битну околност првостепени суд мора да утврди.

(Пресуда Општинског суда у Младеновцу, К 187/06 од 13. новембра 2009, и Решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4034/10 од 12. јула 2010)

 

Случај 12.

Неопходан услов за кривично дело из чл. 116. КЗ-а јесте постојање поремећаја који настаје код мајке за време порођаја, односно непосредно после порођаја, услед којег она лишава живота своје дете, па ако је изведеним доказима утврђено да такав поремећај (који карактерише отуђење од реалитета и мноштво различитих психопатолошких доживљаја и феномена, услед којих не би била у стању да спроведе низ целисходних умишљајних радњи, нити да се у потпуности сећа и опише дешавања из периода када су симптоми били изражени) није постојао, већ да је иста била у стању смањене урачунљивости изазване страхом од могућих социјалних последица које ће наступити због рођења детета из недозвољених полних односа, не може се говорити о овом кривичном делу.

(Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 5518/13 од 3. априла 2014)

 

Случај 13.

Поремећај, као законски елеменат кривичног дела убиства детета при порођају, мора бити наведен у чињеничном опису дела јер је саставни део радње извршења, а доследно томе, мора да се утврди узрочна веза између порођаја и поремећаја.

(Решење Врховног суда Србије, Кж 71/83 од 20. фебруара 1983

 

Случај 14.

Мати која лиши живота своје дете за време порођаја или непосредно иза порођаја, док траје поремећај који је код ње изазвао порођај, одговара само за привилеговано убиство, без обзира на то што је одлуку да убије дете створила пре почетка порођаја.

(Решење Врховног суда Хрватске, Кж 1335/52 од 19. септембра 1952)

 

Случај 15.

Кривична одговорност за кривично дело убиство детета при порођају из чл. 138. КЗ-а стоји само ако је мати деловала умишљајно.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 3255/54 од 9. фебруара 1957)