Кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. и 2. Кривичног законика у судској пракси

Честа заступљеност кривичног дела угрожавања сигурности у кривичној процедури и прописана надлежност Основног суда, сугеришу да је биће овог кривичног дела једноставно утврдити. Примери судских пресуда у овом тексту и њихова анализа показују нам управо супротно

 

Кривично дело угрожавања сигурности предвиђено је у члану 138. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14, 108/14, у даљем тексту: КЗ) и обухваћено је у глави 14. која носи назив „Кривична дела против слободе и права човека и грађанина”.

Објекат заштите овог кривичног дела је сигурност лица, односно грађанина, а под њом се подразумева сигурност живота и тела. Другим речима, њиме се штити осећање сигурности и право човека да живи у миру и спокојству и да га друга лица не узнемиравају.

Основна радња кривичног дела, предвиђена у ст. 1. јесте угрожавање сигурности неког лица претњом да ће се напасти на живот или тело тога лица или њему блиског лица. Дакле, основна радња извршења јесте „претња”. Она мора бити озбиљна, а под тим се подразумева да је као таква објективно подобна да код лица коме се прети изазове осећање страха, односно несигурности.

И у теорији и у судској пракси постигнута је сагласност да претња код овог кривичног дела мора да буде озбиљна, а не обична претња. Имајући ту околност у виду, поставља се питање зашто законодавац у бићу основног кривичног дела, уместо речи „претња”, није навео „озбиљна претња”.

Озбиљност претње цени се према начину на који се она чини, односно могућности настанка последице. Претња је стављање у изглед неког зла које мора бити објективно остварљиво. Озбиљност претње мора се ценити према понашању оштећеног. Другим речима, лице коме се прети верује у остварљивост претње, без обзира на то што оно није објективно остварљиво (на пример, претња пиштољем у којем нема муниције). Угрожавање сигурности, даље, за последицу мора имати сазнање оштећеног лица да му се прети, односно ставља „у изглед зло”, било да је то сазнање непосредно било посредно.

Самим тим, и претња може бити непосредна или посредна, односно да учинилац лично прети или то чини преко неког другог лица. Претња као објективна радња мора бити усмерена према одређеном лицу лично или пак према њему блиским лицима. Претња одређеном лицу мора бити јасна, непосредна и конкретна. Кад је реч о блиском лицу, судска пракса је искристалисала став да се ради о сродницима у правој линији, побочној линији, брачном другу, било да је у питању брачна заједница било ванбрачна. Питање појма „блиског лица” поставља се када је реч о сродству по тазбини или побочном сродству по крви у даљем степену сродства.

Мишљења смо да се појам блиског лица може односити како на „сродство” тако и на лица која нису у било каквом сродству, већ је битно да су „блиска”, а то значи да их везује међусобно поштовање, уважавање, помагање, а није нужно постојање заједнице.

Кривично дело је свршено када је претња остварена, а то је стварање осећаја несигурности, нелагодности, страха за сопствено тело или живот или телесни интегритет њему блиског лица, а то је постојање узрочно-последичне везе између претње, стављање у изглед зла и наступеле последице у виду поремећаја осећаја сигурности.

Квалификовани облици (члан 138. ст. 2. КЗ-а) постоје ако је дело учињено према више лица, ако је извршењем изазвано узнемирење грађана и ако је дело изазвало тешке последице.

Када је реч о више лица претња мора да се односи на два или више лица. У сваком случају, мора се односити на тачно одређена – идентификована лица – више лица, а не на неодређени број лица, јер ако се претња чини према неодређеном броју лица, онда она и не постоји, јер није остварљива.

Претња мора бити упућена одређеном лицу или лицима и да као таква потом изазове узнемиреност грађана. То значи да се узнемиравање односи на друга лица, којима се не прети и они могу постојати као неодређен или неутврђен број лица (на пример, претња оружјем према једном лицу у продавници у којој се налази још 20–30 лица).

Предузета претња може да изазове тешке последице за оштећеног у виду тежег психичког поремећаја, погоршања здравственог стања, остајања у кући из безбедносних разлога, немогућност одласка на радно место ради остварења зараде и издржавања своје породице.

Судска пракса, као резултат примене овог кривичног дела, заиста је богата. Осим тога, треба указати да је ово кривично дело често у кривичној процедури, а у надлежности је основног суда.

У тексту који следи, а кроз призму карактеристичних судских одлука (теоријско знање кривичног права се подразумева), даћемо приказ основних елемената наведеног кривичног дела, као и одређене спорне ситуације кроз одговарајућа објашњења за:

– озбиљну претњу;

– средство претње;

– одређеност лица као оштећених лица;

– више лица;

– условну претњу;

– стицај кривичних дела.

 

ОЗБИЉНА ПРЕТЊА

Постојање претње, као битног и основног елемента кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а или боље речено „озбиљне претње” (која би требало да постоји у законодавном решењу) фактичко је питање које се утврђује у сваком конкретном случају, полазећи од околности дате ситуације као, на пример, физичке конституције окривљеног и оштећеног, присуства трећих лица, појава и наступа окривљеног у конкретној ситуацији и др.

 

Случај #1

У пресуди Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 5440/12 од 7. 12. 2012, а којом је потврђена пресуда основног суда у Ужицу, К 731/11 од 1. 10. 2012, између осталог, наведено је:

– Првостепени суд је правилно утврдио које речи је окривљена упутила оштећеном, правилно су оцењени изведени докази, као и да ситуација и околности под којима су предузете радње не представљају озбиљну претњу подобну да код просечног човека створе осећај страха и угрожености, посебно у ситуацији када их је упутила женска особа стара 49 година мушкарцу који је уз то адвокат и који је при том поступао у предмету у коме је окривљена мајка једне од странака, па се у таквим околностима слично понашање догађа, а он као адвокат је то могао очекивати, а при том је био у друштву судског извршитеља, тако да због наведеног, по оцени другостепеног суда, наведене речи у смислу да се склони с плаца и да ће га убити, нису биле подобне да код оштећеног изазову било какав страх или осећај угрожености како је то у првостепеној пресуди правилно оцењено и примењена одредба члана 355. тач. 2) ЗКП-а када је окривљена ослобођена оптужбе.

 

Случај #2

У решењу Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 2214/13 од 21. 5. 2013, којом је укинута пресуда Основног суда у Ужицу, К 562/12 од 18. 3. 2013, између осталог, наведено је:

– Изреком првостепене пресуде окривљени је оглашен кривим због кривичног дела угрожавања сигурности из члана 238. ст. 1. КЗ-а наводећи да је угрозио сигурност оштећене тако што ју је позвао на фиксни телефон и саопштио јој да ће повести децу, њу убити, да би након тога оштећена спустила слушалицу и отишла до стана окривљеног, будући да је пристала да разговара с њим у вези с поделом имовине, па јој је окривљени упутио озбиљне претње да ће је убити ако буде ишла преко суда.

– Код оваквог стања ствари, а имајући у виду упућене претње, од којих прву објективну није могао да оствари јер је упућена телефоном, док је другу условио будућим понашањем оштећене, тек ако буде покренула судски поступак, то је по оцени другостепеног суда нејасан закључак првостепеног суда да наведене претње имају такав квалитет да би се у конкретном случају сматрале озбиљним претњама оштећеној, а све према објективним околностима утврђеним од стране суда, а у вези с првом упућеном телефоном и у вези с другом упућеном претњом након доласка оштећене и оствареног сусрета са окривљеним.

 

Случај #3

У пресуди Окружног суда у Ваљеву, Кж 256/03 од 10. 11. 2003, између осталог, наведено је:

– Да би постојало кривично дело угрожавања сигурности, потребно је да код лица коме се прети буде створено осећање угрожености, страха за живот или телесни интегритет, свој или ближих лица. У конкретном случају се види да оштећени има 29 година, у пуној је физичкој снази, али се морају имати у виду и друге околности под којима је извршено кривично дело, јер је на лицу места био присутан полицајац као службено лице, па објективно посматрано, окривљени наведену претњу није могао спровести у живот. Наиме, фактичко је питање када се искључиво вербална претња може сматрати радњом у смислу кривичног дела које је у питању, па треба ценити личност окривљеног, личност оштећеног, садржај претње и друге околности случаја и на основу свега тога може се утврдити да ли је реч о озбиљној претњи.

Сматрамо да управо следећи случај на прави начин одсликава приказану ситуацију и даје суштину постојања претње, односно озбиљне претње.

 

Случај #4

У пресуди Вишег суда у Чачку, К 188/14 од 30. 7. 2014, којим је преиначена пресуда Основног суда у Г. Милановцу, К 25/14 од 26. 5. 2014, између осталог, наведено је:

– Не могу се прихватити као основани наводи окривљеног да у опхођењу окривљеног према оштећеној нема претње, те да изговорене речи окривљеног „да ће јој пуцати у колена да би била биљка, за шта ће он бити осуђен пет година и да ће јој писати из затвора”, те када јој је уз показивање пиштоља за појасом рекао „зар ја овако треба да долазим на састанак с тобом”, као и када јој је окривљени рекао „хоћеш ли сада да ти саспем ових 13 метака у ноге”, не представљају претњу неопходну да би се остварило обележје овог кривичног дела.

– Наиме, за постојање кривичног дела угрожавања сигурности, неопходно је да се код одређеног лица створи осећај јачег неспокојства или страха, те да исказана претња буде озбиљна у том смислу што она мора изазвати јачи осећај страха и личне несигурности, а упућене речи и према оцени другостепеног суда су код оштећене створиле осећај страха и несигурности, што се посебно испољило код оштећене када је сазнала за ранији живот окривљеног, односно за његову ранију вишеструку осуђиваност и за најтежа кривична дела, што није знала у почетку, а тек када је покушала да са окривљеним прекине успостављену емотивну везу, он је почео да јој упућује озбиљне претње, а када она није била присутна, претње јој је упућивао и преко њеног послодавца.

 

СРЕДСТВО ПРЕТЊЕ

У кривичним поступцима поводом овог кривичног дела често се сусрећемо са ситуацијама у којима окривљени прети „нечим” или „неким”, па тада сваки кривичноправни догађај са овим елементима треба ценити према објективним условима и околностима које постоје у датој ситуацији.

Једноставно, да би постојало ово кривично дело не може се претити „свачим и сваким”.

 

Случај #5

У решењу Окружног суда у Београду, Кж 1252/01 од 15. 8. 2001, између осталог, наведено је:

– Првостепеним решењем одбачена је приватна кривична тужба, а из садржине тужбе произлази да је окривљеном стављено на терет да је дело извршио на тај начин што је приватној тужиљи угрозио сигурност речима „доћи ћу с полицијом и ти више нећеш постојати”. У поступку претходног испитивања оптужног акта суд налази да код оваквог чињеничног стања постоје разлози за одбацивање приватне тужбе.

– Из самог чињеничног описа произлази да дело које се окривљеном ставља на терет није кривично дело јер се претња полицијом не може сматрати угрожавањем сигурности тога лица, будући да полиција има обавезу да пружа заштиту свим грађанима, па стога објективно није било никаквих разлога да се приватна тужиља сматра угроженом. Правилно је поступио првостепени суд када је у таквој ситуацији одбацио приватну тужбу.

 

Следећи случај одсликава животну ситуацију када у радњама окривљеног – његов наступ и разговор са оштећеном – појединачно гледано, нема елемената озбиљне претње, али у својој свеукупности јесте учињена озбиљна претња према оштећеној код које је створено убеђење о угрожености сопственог живота и тела.

 

Случај #6

У решењу Апелационог суда у Новом Саду, Кж 2972/13 од 27. 9. 2012, између осталог, наведено је:

– По мишљењу Апелационог суда, под озбиљном претњом треба разумети такву претњу која је по свом карактеру и околностима под којима је изражена, објективно подобна да код лица коме је упућена изазове осећај страха, несигурности или неспокојства. Није потребно да је претња од оног који прети озбиљно смишљена, односно да је средство којим се прети подесно да се њиме друго лице лиши живота, односно телесно повреди или му се здравље наруши.

– Нема сумње да слобода грађана и њихово право на миран живот могу да буду повређени већ и таквим претњама које онај ко прети није намеравао да реализује, уколико се ради о претњама нападом на живот или тело које се објективно могу узети као озбиљне.

– У конкретном случају, утврђено је да је окривљени у периоду од око две године малолетну оштећену у више наврата хватао за руку, вукао је према себи упућујући јој речи „пођи са мном, морамо да разговарамо”, а потом је у више наврата сачекивао у парку или у близини школе, тако што би се ту сакрио, а када би оштећена изашла из школе, пришао би јој и повишеним тоном говорио „волим те, стани да разговарамо”, због чега је оштећена бежала кући, а он је трчао за њом пратећи је и понављајући ове речи, а када оштећена није долазила у школу, долазио је до њене куће, позивао је да изађе, па нема сумње да је малолетна оштећена услед таквог понашања окривљеног била доведена у стање страха, препасти и личне несигурности у знатном степену, јер је с обзиром на све наведене околности била убеђена да се њен живот и телесни интегритет налазе у великој и непосредној опасности, па је такође очигледно да је окривљени управо хтео да инкриминисаним радњама застраши оштећену, што је понављајући наведене радње, под назначеним околностима, оваквим понашањем и исказао.

 

ОДРЕЂЕНОСТ ЛИЦА ПРЕМА КОМЕ ЈЕ ПРЕТЊА УПУЋЕНА

Интересантна су следећа два примера, која су основ и критичког размишљања.

 

Случај #7

У решењу Апелационог суда у Београду, Кж 16/11 од 4. 5. 2011, између осталог, наведено је:

– Правилно је поступио првостепени суд када је одбацио оптужни предлог који је поднет због кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2, у вези са ст. 1. КЗ-а, а на основу одредбе члана 441. ст. 1. ЗКП-а, у вези са чланом 274. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а.

– Наиме, оптужним предлогом окривљеном је стављено на терет да је угрозио сигурност више лица – особа које намеравају да учествују на манифестацији „Парада поноса 2010” у Београду, претњом да ће напасти на живот и тело тих лица, на тај начин што је на интернет презентацији друштвене мреже са свог профила упутио поруку „биће меса, биће клања педера” која је била упућена свим евентуалним учесницима планираног догађаја.

– И по оцени овог суда, када се има у виду законски текст члана 138. ст. 1. и 2. КЗ-а којим је предвиђено да је за постојање дела нужно да учинилац угрози сигурност неког лица претњом да ће напасти на живот или тело тог лица или њему блиског лица, из ког произлази да је нужно да се код одређеног лица створи осећај јачег неспокојства или страха, тако што би се оштећено лице осећало угроженим, односно да исказана претња мора бити озбиљна у том смислу што би морала изазвати јачи осећај страха, веће личне несигурности, при чему је нужно да претња буде усмерена само према одређеном лицу, односно према више лица, уколико је реч о квалификацији из ст. 2. истог члана, то у конкретном случају радње окривљеног описане у оптужном предлогу јавног тужиоца, не садрже све битне елементе кривичног дела из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, како то правилно закључује првостепени суд.

 

Случај #8

Решењем Вишег суда у Београду, К 33/11 од 20. 4. 2011, одбијен је као неоснован оптужни предлог јавног тужиоца поднет против окривљеног због кривичног дела из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Решењем Апелационог суда у Београду, Кж 22/11 од 19. 5. 2011, одбијена је као неоснована жалба јавног тужиоца изјављена против наведеног решења.

Пресудом Врховног касационог суда, Кзз 59/11 од 31. 8. 2011, усвојен је захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца, па се утврђује да је цитираним правноснажним решењима повређен Кривични законик у корист окривљеног – члан 369. тач. 1) ЗКП-а, у вези са чланом 138. ст. 2, у вези са ст. 1. КЗ-а.

У образложењу пресуде највише судске инстанце у Србији, између осталог, наведено је:

– Оптужним предлогом окривљеном је стављено на терет да је угрозио сигурност више лица која намеравају да учествују на манифестацији „Парада поноса 2010” претњом напада на живот и тело тих лица тако да је на интернет презентацији друштвене мреже са свог профила упутио поруку: „заклати наравно” свим евентуалним учесницима планираног догађаја и тиме учинио кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

– Према становишту првостепеног суда, које је прихватило и другостепени, дело окривљеног које је предмет оптужбе по закону није кривично дело јер недостаје битно обележје тог дела које се односи на пасивног субјекта – лице оштећено извршењем дела, а које се не може утврдити из чињеничног описа. За постојање кривичног дела у питању, мора постојати конкретно угрожена сигурност тачно одређеног лица која за последицу има осећај несигурности код пасивног субјекта који претњу мора схватити озбиљно, те се оштећенима у конкретном случају не могу сматрати сви евентуални будући учесници предметног догађаја, јер су они неодређени, па их је потпуно немогуће индивидуализовати као жртве извршења дела.

– По оцени Врховног касационог суда, међутим, основано се у захтеву за заштиту законитости указује на неприхватљивост напред изнетог правног становишта првостепеног и другостепеног суда.

– Тачно је да је за постојање овог кривичног дела потребно да се зна на која лица се односи претња нападом на живот или тело и чија је лична сигурност угрожена, али то не значи да идентитет тих лица мора бити унапред познат и тачно одређен, како погрешно сматрају нижестепени судови. Довољно је да је та лица, на која се односи претња, могуће одредити према некој околности која стоји у вези са упућеном претњом.

– Управо на такав начин круг лица која се могу појавити као пасивни субјекти, одређен је оптужним актом према природи претње, начину и средству којим је упућена, тако да се односи на сваког појединца који намерава бити учесник поменуте манифестације.

– Претња је упућена путем електронског медија који је доступан сваком појединцу, а што је начин да за претњу сазна широки круг лица, дакле, и лица којима је претња упућена и која намеравају да буду учесници манифестације, тако да ова претња с обзиром на наведене околности под којима је упућена и могла бити сазната, објективно може створити осећање узнемиравања, несигурности, страха код припадника тог круга лица који су као пасивни субјекти и могући оштећени назначени у оптужном акту, на начин који их довољно одређује као припаднике циљне групе којој је претња упућена.

– Друго је, међутим, питање да ли је инкриминисаном претњом окривљеног таква последица заиста и проузрокована код лица која би била учесници предметне манифестације и да ли је сва та лица у конкретном случају могуће и идентификовати, јер је то ствар доказивања, у току кривичног поступка.

 

Дакле, овде је реч о два одвојена кривична предмета, а поводом истог догађаја: манифестација „Парада поноса 2010” и упућивање претње лицима која буду дошла на ту манифестацију. Први случај (#7) завршен је у другостепеном поступку, а други (#8) ванредним правним леком и то подношењем захтева за заштиту законитости Републичког тужиоца.

 

Шта је правилно? Случај #7 је права потврда бића кривичног дела о којем је реч јер је то кривично дело у Кривичном законику евидентирано у групи кривичних дела против слобода и права човека и грађанина. То значи, да одређеном претњом мора неко право човеку да буде угрожено, а то даље значи да то оштећено лице мора бити идентификовано, мора да „осети претњу”. Управо у случају #7 јасно је наведено да нема претње ако се она упути некоме или некима електронским путем ако буду дошли на манифестацију (…).

Случај #8, по нашем мишљењу, није потврда правилне примене Кривичног законика, делимично је политички обојен, имајући у виду колико је та манифестација била актуелна, да је изазвала бројне коментаре грађана, надлежних органа, одређених органа Европске уније и на крају Министарства унутрашњих послова, па су зато заобиђени објективни елементи наведеног кривичног дела верификовани у науци кривичног права и судској пракси.

Не може се прихватити закључак Врховног касационог суда „да су пасивни субјекти – оштећени који намеравају бити учесници те манифестације”, а потом се закључује да је друго питање да ли је таквом претњом окривљеног таква последица заиста и проузрокована код лица која би била учесници манифестације.

Овде се поставља више логичних питања: Ко је овде извршилац кривичног дела, каквог је правног значаја претња упућена „друштвеном мрежом”, у чему је непосредност, односно узрочно-последична веза такве претње и настале последице? Шта значи „бићете заклани”, а на лицу места, на улицама Београда (тачно одређеним улицама), на тој је манифестацији било петсто или више људи? Да ли то значи да ће сви бити заклани, како, на који начин, колико извршилаца треба да буде на лицу места?

Једноставно, таква претња је флуидна, неодређена и неостварљива, па у радњама окривљеног нема елемената наведеног кривичног дела.

 

ВИШЕ ЛИЦА

 

Случај #9

У пресуди Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 77/11 од 24. 1. 2011, којом је потврђена пресуда Основног суда у Јагодини, К 7389/10 од 19. 11. 2011, између осталог, наведено је:

– Претња окривљеног да ће извршити самоубиство бомбом у дворишту куће у којој живе оштећени, представља квалификовану претњу која чини обележја кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

– Правилно је првостепени суд окривљеног огласио кривим због наведеног кривичног дела, па и Апелациони суд налази да се претња окривљеног да ће извршити самоубиство бомбом у дворишту породичне куће оштећених не може сматрати само жељом окривљеног да изврши самоубиство и да друге не угрожава, будући да се стављање у изглед самоповређивања бомбом на начин на који се угрожава и живот и тело других лица, тим лицима ставља у изглед одређено зло у виду напада и на њихов живот и тело, тако да оваква претња представља квалификовану претњу која чини обележје кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

 

Случај #10

У пресуди Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 454/12 од 26. 4. 2012, којом је потврђена пресуда Основног суда у Чачку, К 491/11 од 17. 11. 2011, између осталог, наведено је:

– Доказима је утврђено да је окривљени репетирао пиштољ и наслонио га на груди оштећеном, а затим и према другом оштећеном наслањањем пиштоља на чело, у ситуацији када је на лицу места било и других лица, да се само на први поглед може извести закључак да се ради о одвојеном извршењу два кривична дела, па се мора имати у виду да кривично дело из члана 138. ст. 2. КЗ-а представља скуп више кривичних дела везаних заједничким психичким стањем окривљеног које представља заједничку основу за сва кривична дела, па тако посматране радње окривљеног не представљају два одвојена кривична дела, како то сматра првостепени суд, већ само облик привидног реалног стицаја, тј. кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, јер се у конкретном случају ради о више лица.

 

Случај #11

У пресуди Окружног суда у Београду, Кж 2662/07 од 19. 2. 2008, између осталог, наведено је:

– Окривљени је угрозио сигурност више лица тако што је дошао до стана оштећеног, ногама оштетио врата од стана, као и браву на вратима, чиме је озбиљном претњом да ће напасти на живот и тело оштећених угрозио сигурност оштећеног, као и чланова његове породице, који су се налазили у стану.

 

Случај #12

У пресуди Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4263/12 од 26. 9. 2012, којом је потврђена пресуда Основног суда у Чачку, К 8945/10 од 23. 3. 2012, између осталог, наведено је:

– Правилно је првостепени суд утврдио све одлучне чињенице које чине објективна обележја кривичног дела у питању и нашао да се у радњама окривљеног стичу сва законска обележја кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, па је неосновано указивање у жалби да се у радњама окривљеног стичу елементи кривичног дела из члана 138. ст. 1. КЗ-а, а због тога што по налажењу и другостепеног суда, када се упућује озбиљна претња једном лицу, а претња се односи и на породицу, онда се има сматрати да се претња односи на више лица и да је угрожена сигурност тих лица.

 

УСЛОВНА ПРЕТЊА

 

Случај #13

У решењу Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 163/13 од 16. 1. 2013, којим је укинута пресуда Основног суда у Ужицу, К 916/11 од 14. 11. 2012, између осталог, наведено је:

– У конкретном случају, основано се у жалби окривљеног истиче да у пресуди нема разлога о одлучним чињеницама на основу којих доказа је првостепени суд утврдио да се у конкретном случају ради о претњи којом је остварено осећање угрожености код оштећених, а посебно када се има у виду исказ оштећене која је навела да им је окривљени претио уколико утврди да га је њен муж  пријавио полицији због путничког возила које је од њега одузето, па се основано указује у жалби да би се у конкретном случају могло радити евентуално о условној претњи, односно претњи која ће се остварити тек у случају остварења услова наведеног у речима окривљеног, па је она тиме условљена, а о томе нема разлога у образложењу пресуде нити су се оштећени изјашњавали о томе да ли су и поред тога имали осећај угрожености за свој телесни интегритет.

 

Случај #14

Пресудом Првог основног суда у Београду, К 14304/10 од 12. 1. 2012, окривљени је оглашен кривим да је извршио кривично дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а. Пресудом Апелационог суда у Београду, Кж 3499/12 од 26. 9. 2012, преиначена је пресуда првостепеног суда тако да се окривљени ослобађа од оптужбе да је извршио кривично дело из члана 138. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Пресудом Врховног касационог суда, Кзз 120/12 од 30. 1. 2013, усвојен је захтев за заштиту законитости Републичког тужиоца, утврђује се да је пресудом Апелационог суда у Београду повређен Закон у корист окривљеног.

 

У образложењу пресуде највише судске инстанце у Србији, између осталог, наведено је:

– Основано се у захтеву за заштиту законитости указује да је другостепеном пресудом повређен Кривични законик, а том пресудом окривљени је ослобођен од оптужбе да је извршио наведено кривично дело, налазећи да у његовим радњама нема обележја тог кривичног дела, с обзиром на то да је окривљени оштећенима упутио условну претњу која због тога није била подобна да код њих изазове осећај угрожености, а такав став другостепеног суда је по налажењу Врховног касационог суда неприхватљив.

– Наиме, када се претња да ће се напасти на живот или тело неког лица условљава непредузимањем радњи које су обележје свакодневних, редовних, животних активности или егзистенцијалних активности (ако откупе још један килограм кајсија, а оштећени се баве тим послом), онда се претња не може сматрати ни будућом ни условном, већ непосредном. Овако упућена претња (да ће им просути мозак ако откупе још један килограм кајсија или ако нешто проговоре), при чему је окривљени држао руке иза леђа као да има оружје у руци, а по изјавама оштећених ради се о лицу, за кога од раније знају да је више пута кривично одговарало, несумњиво је код оштећених изазвало осећај угрожености, што је довољно за постојање предметног кривичног дела, па је другостепени суд доношењем ослобађајуће пресуде повредио Кривични законик у делу да ли је дело за које се окривљени гони кривично дело, а што се основано у захтеву истиче.

 

Случај #15

У пресуди Окружног суда у Чачку, Кж 22/03 од 27. 1. 2003, између осталог, наведено је:

– Жалба тужиоца, изјављена против пресуде првостепеног суда, којом је окривљени ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело угрожавања сигурности, неоснована је.

– Правилно је првостепени суд утврдио да је окривљени након што је изговорио увредљиве речи приватном тужиоцу, истом рекао да ће га за два месеца изударати, тако како га нико до сада није изударао. И по оцени овог суда у таквој радњи оптуженог нису остварена обележја кривичног дела угрожавања сигурности јер објективно наведена претња која је изговорена уз одговарајући услов да ће то бити у неком накнадном року, није озбиљна како у објективном смислу тако очигледно није озбиљно ни схваћена од приватног тужиоца, који је то доказао својим понашањем када се и после наведених увреда вратио у кафану у којој се претходно налазио.

– Поред тога, по налажењу другостепеног суда, ове околности случаја говоре да је окривљени ишао за тим да приватног тужиоца омаловажи, а не да угрози његову сигурност, па прихватајући разлоге првостепеног суда, овај суд налази да у радњама окривљеног нема обележја кривичног дела.

 

Случај #16

У пресуди Окружног суда у Ужицу, Кж 520/09 од 21. 9. 2009, а којом је потврђена пресуда Општинског суда у Ужицу, К 377/08 од 28. 5. 2009, између осталог, наведено је:

– Доказима је утврђено да се окривљени налазио десет метара удаљен од оштећених држећи у руци секиру, па се обратио оштећенима с позивом да му приђу да покаже како сече, при чему је оштећени пошао, када је и заустављен од осталих присутних лица. Правилно је првостепени суд нашао да се ради о условној претњи, односно наведена претња је условљена неком радњом оштећеног коју он није извршио. Управо овакав поступак оштећеног сâм по себи указује на његову спремност за даље расправљање и разрачунавање са окривљеним и тиме одсуство било каквог осећаја угрожености за сопствени телесни интегритет или телесни интегритет осталих присутних лица.

 

Случај #17

Пресудом Вишег суда у Ужицу, Кж 272/14 од 30. 7. 2014, одбијена је као неоснована жалба окривљеног, а пресуда Основног суда у Ужицу, К 111/14 од 26. 5. 2014, којом се окривљени оглашава кривим због кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а, потврђује се.

Овај случај изискује одређену критичку анализу.

– Из списа произлази да су окривљени и оштећена били у браку и да из тог брака имају двоје деце, да је после развода брака оштећена остала да живи са својом мајком у селу, а да је, у време док се налазио на издржавању казне затвора у КПЗ Ниш, због кривичног дела убиства из члана 113. ст. 1. КЗ-а у вези са чланом 30. КЗ-а, окривљени позвао оштећену на фиксни број телефона и том приликом јој упутио речи претње „када будем изашао из затвора убићу те и сместићу те поред твоје мртве сестре у гробу”, па због страха од упућених претњи с обзиром на то да је због сличних претњи окривљени већ правноснажно осуђен пресудом Основног суда у Ужицу, оштећена је случај пријавила полицији.

Сматрамо да су оба суда погрешно применила Кривични законик налазећи да је једна радња окривљеног, која је очигледно условна претња (тада кривично дело не постоји), кривично дело, јер је исти окривљени сличне претње упутио оштећеној за шта је правноснажно осуђен пресудом тога суда из 2012. године.

Овакво поступање оба суда доводи у сумњу основни постулат кривичног права, а то је време и место извршења кривичног дела. Спорне изговорене речи су чиста условна претња, па кривично дело које је у питању не постоји.

С друге стране, таква „условна” претња извршена 2014. године не може постојати као кривично дело јер је за сличне или исте претње окривљени био осуђен у току 2012. године. Тиме се у елеменат условне претње (која је изоловано гледано чиста и јасна) не може уносити елеменат кривичног дела за које је исти окривљен и правноснажно осуђен, две године уназад.

Сматрамо да је ствар јасна и из аспекта теорије кривичног права и из аспекта обимне судске праксе у вези са овим кривичним делом.

 

СТИЦАЈ КРИВИЧНИХ ДЕЛА

 

Случај #18

У пресуди Окружног суда у Београду, Кж 1921/99 од 6. 7. 2000, између осталог, наведено је:

– Првостепени суд је повредио Кривични законик на штету окривљеног када је окривљеног огласио кривим да је извршио кривично дело угрожавања сигурности у стицају с кривичним делом лаке телесне повреде. У радњама описаним у изреци првостепене пресуде стоје само обележја лаке телесне повреде, јер када угрожавање сигурности озбиљном претњом претходи повређивању, нема стицаја ова два кривична дела, пошто се угрожавање појављује као припремна радња за наношење телесних повреда.

 

Случај #19

Пресудом Основног суда у Јагодини, К 108/10 од 30. 4. 2010, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а.

У истој пресуди наведено је:

– Окривљени је извршио кривично дело тако што је угрозио сигурност приватне тужиље претњом на живот или тело упућујући јој речи „од сада ће да ти раде бомбе, па ни циганско куче неће да ти остане у авлији”, при чему првостепени суд у образложењу пресуде утврђује да је против истог окривљеног за исти догађај, у току кривични поступак за кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. ст. 2. КЗ-а, али да постојање другог поступка није од утицаја, с обзиром на то да се ради о другом кривичном делу, и да поступак још увек није у фази главног претреса.

Решењем Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4561/10 од 17. 9. 2010, уважена је жалба окривљеног, а претходно поменута пресуда првостепеног суда укинута је и предмет враћен том суду на поновни поступак и одлуку.

У образложењу решења, између осталог, стоји:

– Закључак првостепеног суда је преурањен, с обзиром на то да се други поступак води против истог окривљеног, за исти догађај, због кривичног дела из члана 317. ст. 2. КЗ-а које постоји када је основни облик дела, односно изазивање или распиривање националне, верске, расне мржње и нетрпељивости међу народима или етничким заједницама, које живе у Србији, учињено принудом, злостављањем, угрожавањем сигурности, излагањем порузи, дакле, због кривичног дела чију квалификаторну околност чини угрожавање сигурности као битан елеменат кривичног дела из члана 138. ст. 1. КЗ-а.

– Апелациони суд налази да дело угрожавања сигурности из члана 138. ст. 1. КЗ-а учињено са основним обликом кривичног дела из члана 317. КЗ-а не може да егзистира самостално, већ заједно чине кривично дело изазивања националне, расне и верске мржње и нетрпељивости из члана 317. ст. 2. КЗ-а.