Кривично дело зеленаштва, као кривично дело против имовине, у својој инкриминацији има за циљ заштиту имовине оштећеног, али и заштиту оштећених лица од њиховог искоришћавања, будући да се она налазе у посебним стањима која их чине нарочито осетљивим. Дело је прилично ретко у судској пракси и баш зато је изразито важно извршити анализу законских елемената који се морају остварити да би оно уопште постојало
Kривично дело зеленаштва обухваћено је главом 21. Кривичног законика под називом „Кривична дела против имовинеˮ („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/2005, 88/2005, 107/2005, 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013 и 108/2014), и то у члану 211. ст. 1. као основни облик, а у ст. 2, 3. и 4. предвиђени су његови квалификовани облици.
Основни облик овог кривичног дела је садржина: „Ко за давање новца или других потрошних ствари на зајам неком лицу прими или уговори за себе или другог несразмерну имовинску корист, искоришћавајући тешко имовно стање, тешке прилике, нужду, лакомисленост или недовољну способност за расуђивање оштећеног, казниће се…ˮ.
Разлози за настанак овог текста су следећи:
Прво, у бројним правним часописима, у којима се објављују карактеристичне судске одлуке (па и у електронској форми), врло је мало објављених одлука у вези са овим кривичним делом.
Друго, нужна последица претходне констатације јесте постојање малог броја судских поступака у вези са овим кривичним делом.
Треће, то ипак не значи да ово кривично дело није присутно у животу, већ, напротив, оно се „маскираˮ на разне начине, као однос између оштећеног и наводно осумњиченог лица.
Четврто, „проверомˮ од стране потписника овог текста утврђено је да на територији Основног јавног тужилаштва у Чачку, Вишег јавног тужилаштва у Чачку (па и надлежних судова), Основног јавног тужилаштва у Ужицу, Вишег јавног тужилаштва у Ужицу (па и надлежних судова), на нивоу једне календарске године просечно постоји један или два предмета у вези са овим кривичним делом.
Пето, анализом одређених случајева, уочава се да поднете кривичне пријаве за ово кривично дело надлежни тужилац одбацује, а ако се и подигне оптужни акт најчешће долази до доношења ослобађајуће пресуде.
Како је ово кривично дело прилично ретко у судској пракси, пре свега је нужно подробније извршити анализу законских елемената који се морају остварити да би оно уопште постојало, а потом ће бити приказани случајеви његовог процесуирања.
Коначно, ово кривично дело је познато под називом „уговарање несразмерне имовинске користиˮ или као „лихварствоˮ.
Историјски гледано, Кривични законик СФРЈ из 1951. године ово кривично дело предвидео је под називом „лихварствоˮ, а Кривични закон Србије из 1977. године „уговарање несразмерне имовинске користиˮ. Од доношења Кривичног законика (1. јануар 2006. године) званичан назив кривичног дела је „зеленаштвоˮ.
Битни елементи овог кривичног дела јесу:
а) давање новца или других потрошних ствари на зајам неком лицу (оштећеном);
б) пријем на страни осумњиченог или уговарање за себе или другог несразмерне имовинске користи;
в) искоришћавање посебних ситуација и стања код оштећеног: његово тешко имовно стање, тешке прилике, нужда, лакомисленост или недовољна способност за расуђивање.
Суштина инкриминације овог кривичног дела јесте у заштити оштећених лица од њиховог искоришћавања, будући да се она налазе у посебним стањима која их чине нарочито осетљивим.
Извршилац дела оштећеном најпре даје новац, најчешће на зајам, или пак друге потрошне ствари. Давање новца на зајам подразумева се као установа зајма, која је регулисана у Закону о облигационим односима као уговор којим зајмодавац даје зајмопримцу новац или другу заменљиву ствар, а зајмопримац се обавезује да после протека уговореног рока врати исту количину, врсту и квалитет позајмљених ствари.
Основ кривичног дела је давање на зајам, углавном, новца, али и других потрошних ствари, најчешће предмета који служе за исхрану: со, брашно, шећер, као и бензин, нафта и сл.
Поводом датог новца или других потрошних ствари, извршилац са оштећеним уговара за себе или другог имовинску корист или од оштећеног прима за себе или другог имовинску корист.
Код остварења наведеног услова, видљива је разлика да је у првом случају кривично дело свршено самим чином закључивања уговора између оштећеног и извршиоца, без обзира на то да ли је имовинска корист примљена, а у другом случају дело је свршено самим пријемом одређене имовинске користи и када уговор не постоји.
Имовинска корист најчешће је корист у новцу, али може бити и у било којим стварима које се могу изразити у новцу, а то може бити рад или пружање других услуга које имају своју тржишну вредност. Битно је да је та имовинска корист несразмерна.
Под несразмерном имовинском коришћу подразумева се, најчешће, узимање високе камате за дати новац, у односу на законом утврђену висину камате. То су, свакако, оне ситуације кад је уговорена или примљена имовинска корист очигледна и знатно премашује и превазилази износ новца датог на зајам или вредност других датих потрошних ствари.
Постојање несразмерне имовинске користи утврђује се у сваком конкретном случају на темељу објективно утврђеног чињеничног стања.
Осим тога, подразумева се да уговарање или пријем несразмерне имовинске користи не представља елемент неког другог самосталног кривичног дела.
Ако је у конкретном случају извршилац и уговорио и од оштећеног примио несразмерну имовинску корист, постојаће наведено кривично дело, али само у виду „пријема несразмерне имовинске користиˮ.
И давање новца или других потрошних ствари оштећеном, као и пријем или уговарање несразмерне имовинске користи, мора имати основ у искоришћавању посебних стања и ситуација у којима се оштећени налази, а то су: тешко имовинско стање, тешке прилике, нужда, лакомисленост или недовољна способност за расуђивање.
На такав начин, извршилац искоришћава повољну ситуацију или стање за себе, а очигледно, с друге стране, злоупотребљава неповољно стање и ситуације у којима се оштећени налази.
Наведени облици неповољног стања и ситуације у којима се оштећени налази утврђује у сваком конкретном случају, на основу свих прикупљених доказа, Јавни тужилац или пак изведене доказе судском одлуком цени надлежни суд.
Тешко имовно стање и тешке прилике оштећеног треба схватити у смислу очигледног и изразито лошег имовног стања тога лица. Такво стање принуђује оштећеног да прихвати услове, постављене од извршиоца, који су за њега очигледно неповољни. Најчешће су то ситуације када оштећени, због немања новчаних средстава за себе и своју породицу, узима новац на зајам уз високу камату или пак плаћа високу станарину, јер нема решено стамбено питање.
Нужда је очигледно, тренутно стање у ком се оштећени налази (нпр. болест или лечење члана породице, враћање старих дугова јер га присиљава поверилац, отклањање веће настале материјалне штете), због чега је принуђен да прихвати постављене услове извршиоца у виду давања или уговарања несразмерне имовинске користи. Нужда је, у сваком случају, једно тешко стање у којем се нађе оштећени (не мора бити имовинске природе), који, ради његовог превазилажења, прихвата тешке и наметнуте извршиочеве услове.
Лакомисленост оштећеног најчешће се везује за малолетно лице и стање у којем се оно нашло, а основ је у недовољном искуству. У сваком случају, у питању је недовољно, непотпуно искуство оштећеног у датој конкретној ситуацији, поводом које се обраћа извршиоцу дела.
Недовољна способност за расуђивање најчешће се везује за стање душевног развоја оштећеног насталог услед одређене поремећености. Ово би биле оне ситуације које су предвиђене у члану 23. ст. 3. КЗ-а, а то је постојање битно смањене урачунљивости оштећеног настале услед душевне болести, привремене душевне поремећености, заосталог душевног развоја или друге теже душевне поремећености.
Примери из тужилачко-судске праксе које наводимо јасно указују на то да чак и онда када наведено кривично дело заиста и постоји, оно је напросто „неухватљиво и прикривеноˮ, а с друге стране, ако се и поднесе кривична пријава због наведеног кривичног дела она најчешће буде одбачена јер није доказан основни услов за постојање овог кривичног дела, а то је постојање посебно тешког стања у којем се оштећени налазио.
ПРИМЕРИ ИЗ СУДСКЕ ПРАКСЕ
Случај #1
Решењем Вишег јавног тужилаштва у Чачку, Кт 38/14 од 9. 5. 2014, одбачена је кривична пријава оштећеног поднета против осумњиченог због кривичног дела зеленаштва из члана 217. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, а радња извршења се односи на то да је осумњичени од 30. 8. 2010. до 14. 6. 2011. године оштећеном дао на зајам у три наврата укупан износ од 70.000 евра, с месечном каматом од 10%, искоришћавајући тешку материјалну ситуацију и нужду оштећеног насталу услед развода брака и породичних проблема те је осумњичени себи прибавио противправну имовинску корист у износу већем од 1.500.000,00 динара.
Прикупљеним доказима утврђено је:
Оштећени – сведок је навео да је заиста у наведеном периоду позајмио цитирану новчану суму од осумњиченог, да је у току 2011. године био поступак његовог развода брака, да је својој супрузи морао да купи стан, што је и учинио, да јој је купио ствари у стану, па је за позајмљени новац осумњиченом плаћао и камату, наравно у погледу камате нису ништа написали. Даље је навео да је власник фирме за превоз робе у међународном саобраћају, да је након извршеног развода брака наставио да води фирму, задовољан је пословањем и зарадом, да је и након развода брака размењивао девизни новац у динаре у мењачници осумњиченог, да је у почетку рада своје фирме имао једно теретно возило, а сада има око 13, сви ти камиони су у оптицају и раде, а 90% пословања је везано за иностранство.
Из прибављене пресуде Основног суда у Горњем Милановцу произлази да је разведен брак између оштећеног и његове супруге, наведена је имовина коју су заједно стекли у току брака и која је веће вредности, да је он пресудом обавезан да плаћа на име доприноса за издржавање своје двоје деце, као и за издржавање своје супруге у износу како је то у изреци наведено, пресудом је утврђено да је његова супруга власник стана, као и путничког возила.
У својој одбрани осумњичени је навео да је заиста дао наведену новчану суму оштећеном, али негира давање новца уз висину камате како је то наведено у кривичној пријави.
Осумњичени је у својој одбрани даље навео да је за све то време, па и након развода брака, оштећени, кога познаје више година, радио са својом фирмом, заиста му се возни парк повећавао, лично му је причао да је задовољан својим послом, али због пословања ван граница Србије оштећени је код њега стално размењивао девизни новац у динаре, добро му је познато да је за све то време оштећени био доброг материјалног стања, с породицом је увек ишао на зимовање и летовање, увек је возио добар ауто, раније је имао џип, сада путничко возило „BMWˮ, које вреди преко 30.000 евра, његов возни парк је прилично очуван, са својом породицом се кретао по кафанама, једноставно, лепо је живео.
Сведок – мајка оштећеног навела је у својој изјави да јој је познато пословање фирме њеног сина, да се возни парк стално повећавао, да му фирма добро ради и њој је оштећени – син стално саопштавао да је са фирмом задовољан.
Сведок – отац оштећеног је у својој изјави навео да му је добро познато да је предузеће његовог сина – оштећеног добро напредовало, постојали су солидни приходи, није било застоја у раду предузећа, његов син са својом породицом лепо је живео, путовали су, ишли на летовање и зимовање, чак и у иностранство, увек је имао добар ауто, након развода брака његов син је својој бившој супрузи купио стан који је напунио стварима, купио ауто.
Сведок – бивша супруга оштећеног је у својој изјави навела да је заиста фирма њеног супруга – оштећеног добро пословала, возни парк се повећавао, није било застоја у раду фирме, све време су лепо живели, ишли на летовање и зимовање, оштећени је имао свој ауто, она је имала свој ауто.
Имајући у виду прикупљене доказе, произлази да не постоје основи сумње извршења кривичног дела које је представљено у кривичној пријави, јер не постоји услов, а то је искоришћавање тешког стања оштећеног које мора постојати да би постојало кривично дело, нити постоје докази да је осумњичени уговорио несразмерну имовинску корист давањем новца на зајам уз камату, а не постоје ни докази да се оштећени налазио у тешком имовном стању, тешким приликама, нужди или пак лакомислености или је био недовољно способан за расуђивање. Напротив, прикупљеним доказима, посебно изјавама сведока, утврђено је да је, и пре развода брака, у поступку развода брака и након тога, оштећени повећавао возни парк, да је заиста узимао кредите за пословање своје фирме које је уредно враћао, што значи да је био солвентан у враћању кредита, солидну имовину је оставио својој разведеној супрузи, признао је плаћање издржавања и својој супрузи, која је млада жена, а из генералија у списима произлази да је и очигледно радно способна и да су цитираном пресудом расподелили имовину знатне вредности.
Против наведеног решења пуномоћник оштећеног је изјавио приговор сходно одредби члана 51. КЗ-а, а који је одбијен као неоснован решењем Апелационог јавног тужилаштва у Крагујевцу, КТПО бр. 73/14 од 3. 6. 2014.
СЛУЧАЈ #2
Решењем ОЈТ у Чачку, Кт 1129/13 од 20. 3. 2014, одбачена је кривична пријава оштећеног поднета против осумњиченог због кривичног дела зеленаштва из члана 217. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, јер не постоје основи сумње да је учињено наведено кривично дело.
У кривичној пријави је наведено да му је осумњичени 16. 3. 2006. позајмио 5.000 евра због тешке материјалне ситуације, јер је претходно лечио супругу, која је умрла 17. 6. 2004. године, због чега је имао високе трошкове, уз камату од 8%, а и касније је узимао новац на зајам. Дана 26. 2. 2008. године закључили су уговор којим он – оштећени дугује осумњиченом 16.000 евра, али о плаћању тзв. зеленашке камате нису ништа писали.
Саслушани осумњичени је у својој одбрани навео да је тачно то да је у више наврата позајмљивао новац оштећеном у износима како је то оштећени навео, али да за дати новац није узимао никакву камату.
Прикупљеним доказима утврђено је следеће:
Сведок – таст оштећеног изјавио је да је оштећени заиста позајмљивао новац од осумњиченог, али за враћање кредита које је раније узимао у банци, да се исти склањао и бежао од осумњиченог који је тражио враћање новца.
Из пресуде Општинског суда у Чачку утврђује се да је туженик – оштећени обавезан да врати тужиоцу – осумњиченом износ од 16.000 евра с каматом.
Сведок је потврдио да је оштећени, који је иначе држао месару, узимао стоку од сељака по селима, да им није плаћао, склањао се, а такође је и од других лица позајмљивао новац.
На основу прикупљених доказа јасно произлази да има места одбачају кривичне пријаве, да нема основа сумње извршења кривичног дела зеленаштва и да код оштећеног нису постојали нужни услови – тешко имовно стање, нужда као битан елеменат кривичног дела назначеног у кривичној пријави.
Посебно је значајно то да је оштећени у кривичној пријави навео да је у тешко имовно стање доспео услед лечења и смрти супруге, па је био принуђен да позајмљује, али је прикупљеним доказима утврђено да је супруга оштећеног преминула две године пре него што је узео први део новца на зајам од осумњиченог.
Против наведеног решења оштећени је изјавио приговор, који је одбијен решењем Вишег јавног тужилаштва у Чачку, КТПО 28/14 од 15. 4. 2014.
СЛУЧАЈ #3
Оштећени, као супсидијарни тужилац, поднео је оптужни предлог Основном суду Ужице, К 146/11, против осумњиченог наводећи да је од њега позајмио 3.700 немачких марака с каматом од 10%, дана 11. 12. 1998. године, па је осумњичени издејствовао судско решење о дозволи извршења, тако да је суд у току 2003. године донео решење којим је одређена наплата дуга принудним путем, на основу закљученог судског поравнања између странака, пописом, проценом и продајом покретних ствари оштећеног, а потом је осумњичени злоупотребио правосуђе тако што је изменио решење о дозволи извршења у току 2010. године тако што је тражио продају непокретне имовине оштећеног.
Општински суд у Ужицу донео је решење, К 146/11 од 14. 5. 2012, којим је одбијен оптужни предлог оштећеног, обустављен кривични поступак против осумњиченог сходно члану 441. ст. 1. у вези са чланом 274. ст. 1. тач. 3) ЗКП-а.
У образложењу поменутог решења наведено је да не постоје услови наведеног пријављеног кривичног дела јер нема доказа о постојању зеленашке камате, нема доказа о тешком имовном стању оштећеног, позајмица је била у току 1998. године са обавезом враћања у року од једне године, да је тек у току 2003. године започет поступак извршења на основу закљученог судског поравнања у предмету тога суда између странака, да је у складу са Законом о извршном поступку, осумњичени као поверилац изменио средство извршења, али у току 2010. године. Такође је наведено да оштећени у тако дугом периоду није поднео кривичну пријаву против осумњиченог због кривичног дела зеленаштва, иако је сматрао да је уговорена несразмерна имовинска корист за осумњиченог.
Осим тога, наступила је и застарелост кривичног гоњења.
СЛУЧАЈ #4
Основни суд у Ужицу је својом пресудом, К 513/12 од 1. 10. 2012, окривљеног ослободио од оптужбе применом члана 355. тач. 2) ЗКП-а да је извршио кривично дело зеленаштва из члана 217. ст. 1. КЗ-а.
У изреци је наведено да је окривљени искористио тешко имовно стање оштећене јер је морала да враћа дугове, па је у току 2010. године у више наврата позајмила новац од окривљеног, износ од 2.500 евра, делимично је нешто вратила, а све с каматом од 10%.
Оценом изведених доказа, суд је утврдио да оштећена није била у стању нужде, тешких прилика и тешког имовног стања јер је, по њеној изјави, имала дуг за утрошену електричну енергију у износу од 58.000,00 динара, да је у том периоду заиста позајмљивала новац од осумњиченог, да нема доказа да је уговорена зеленашка камата, јер осумњичени то негира, а писмени докази не постоје, да су тада оштећена и њен супруг узимали кредите (одвојене) код две банке, да су оштећена и њен супруг запослени и остварују солидне приходе, да су у спорном периоду купили возило и платили га 3.800 евра, па при таквом стању ствари има места доношењу ослобађајуће пресуде, јер нема доказа да је окривљени извршио наведено кривично дело.
Поменута пресуда потврђена је пресудом Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4908/12 од 30. 10. 2012, тако што је одбијена као неоснована жалба ОЈТ-а у Ужицу и пуномоћника оштећене.
У образложењу другостепене пресуде наведено је да се у целости прихватају чињенично-правни закључци првостепеног суда о томе да нема доказа да је окривљени извршио наведено кривично дело.
СЛУЧАЈ #5
Пресудом Општинског суда у Чачку, К 735/07 од 17. 11. 2008, окривљени је оглашен кривим због кривичног дела зеленаштва из члана 217. ст. 1. КЗ-а.
Уважавањем жалбе браниоца окривљеног, решењем Окружног суда у Чачку, Кж 51/09 од 5. 2. 2009, укинута је пресуда првостепеног суда и предмет је враћен првостепеном суду на поновни претрес.
У образложењу првостепеног суда наведено је:
– Оптужним актом и изреком ожалбене пресуде окривљеном се ставља на терет да је у конкретном случају искористио лакомисленост оштећене. Лакомисленост би морала да подразумева незнање, незрелост, недовољну способност за расуђивање, али првостепени суд уопште не утврђује да ли је код оштећене приликом уговарања зајма уопште постојала лакомисленост, већ се у образложењу пресуде више бави њеним тешким имовним стањем и нуждом.
– При том, првостепени суд не цени садржину списа Општинског суда у Чачку у ком предмету је иста оштећена оглашена кривом за кривично дело преваре из члана 208. ст. 1. КЗ-а, па се жалбом браниоца основано поставља питање да ли се у конкретном случају може говорити о лакомислености оштећене, с обзиром на то да се ради о лицу које има довољно искуства, не само животног, већ и искуства везаног за стицање новца, располагање новцем и друго.
СЛУЧАЈ #6
Пресудом Општинског суда у Бачкој Тополи, К 138/06 од 20. 3. 2008, окривљени је применом члана 355. тач. 1) ЗКП-а ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело зеленаштва из члана 217. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.
Решењем Окружног суда у Суботици, Кж 331/08 од 22. 7. 2008, којим је укинута поменута првостепена пресуда, између осталог, наведено је:
– Имајући у виду предметне списе, није могуће дати правилну оцену исказа окривљеног, као и исказа оштећеног као тужиоца, а нарочито у делу висине позајмљеног новца. С тим у вези посебно се указује на исказ оштећеног као тужиоца да је први пут наведени уговор прочитао непосредно пре потписивања у Општинском суду, а што признаје и окривљени, па се заиста поставља питање да ли је оштећени у таквим околностима био у стању да у потпуности схвати садржај уговора и обавезе које прихвата по том уговору, а посебно када се има у виду налаз и мишљење вештака неуропсихијатра из којег произлази да је оштећени хронични алкохоличар с карактеристичним изменама личности које имају хронични ток.
– Потребно је у новом поступку непосредно саслушати вештака неуропсихијатра, посебно на околност да ли је оштећени с обзиром на своје психичко стање био способан да схвати прави значај и последице закључења наведеног уговора и уопште његову способност да располаже властитом имовином, а посебно да се вештак изјасни да ли је описано психичко стање оштећеног у комуникацији с другим лицима, одавало препознатљиве особине алкохоличара.
СЛУЧАЈ # 7
У решењу Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 4851/10 од 2. 11. 2010, између осталог, наведено је:
– Постојање тешког имовног стања оштећене, њене лакомислености, као битног елемента кривичног дела зеленаштва, мора се доказима утврдити као услов за постојање тог кривичног дела.
– Апелациони суд налази да у првостепеној пресуди нема потпуних разлога на основу чега је суд утврдио да је окривљена искористила тешко имовно стање оштећене и њену лакомисленост, већ само констатује да је оштећена била у тешкој материјалној ситуацији, јер јој је супруг био на издржавању казне затвора, па је она морала да плаћа његове дугове повериоцима и да није била способна да процени да окривљеној враћа несразмерно већи износ новца од износа који је добила на зајам и до таквог закључка првостепени суд долази само на основу исказа оштећене и сведока, који су се изјашњавали само о сазнањима до којих су дошли на основу исказа оштећене, без провере њиховог исказа.
– У поновном поступку првостепени суд ће детаљно саслушати оштећену, када је тачно узела новац на зајам од окривљене, у ком износу, у чијем присуству, који су то повериоци којима је враћала дугове свог супруга и колики износ новца је вратила на име тог дуга, тачан износ новца и време у које је позајмљивала новац, наводно од колегиница и родбине за повраћај уговорене камате, да ли је о том позајмљеном новцу сачињавала признанице, да ли је за враћање уговорене камате подигла кредит и код које банке, такође је нужно саслушати већ саслушане сведоке на околност да ли су били присутни приликом предаје новца од стране оштећене окривљеној, саслушати повериоце којима је оштећена наводно исплаћивала дуговања свог супруга, затражити извештај од банке о евентуално подигнутом новчаном кредиту, све доказе детаљно анализирати, како појединачно, тако и у вези са осталим изведеним доказима и одбраном окривљене.
Уместо закључка
Кривично дело зеленаштва, као кривично дело против имовине, у својој инкриминацији има за циљ заштиту имовине оштећеног, пре свега од уговарања несразмерне имовинске користи.
Само добро познавање свих нужних елемената наведеног кривичног дела, од грађана и потенцијалних оштећених, може да елиминише постојање тог кривичног дела у судским поступцима.