Кривично дело злостављања и мучења из члана 137. Кривичног законика у судској пракси

У тексту који следи анализирамо биће кривичног дела злостављања и мучења у свим његовим појавним облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе правилном разумевању спорних ситуација у пракси

 

 

 

Инкриминација кривичног дела злостављања и мучења предвиђена је у члану 137. Кривичног законика („Сл. гласник РСˮ, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14), а налази се у Глави 14. под називом „Кривична дела против слобода и права човека и грађанинаˮ.

 

Из наведеног јасно произилази да се ради о кривичноправној заштити основних вредности човека и грађанина – поштовању његове личности и његовог људског достојанства.

У питању су уставне категорије, па је тако у члану 25. Устава Србије предвиђено да су физички и психички интегритет неповредиви, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка.

Готово исти статус има и у међународним документима, односно у међународном праву, које је саставни део нашег законодавства, па тако у Конвенцији против тортуре и других сурових нехуманих или понижавајућих казни и поступака коју је наша земља ратификовала 1991. године предвиђено је да израз „тортура – мучењеˮ означава сваки акт којим се једном лицу намерно наноси бол или тешке физичке или менталне патње у циљу добијања од њега или неког трећег лица обавештења или признања или његовог кажњавања за дело које је то или неко треће лице извршило или за чије извршење је осумњичено, застрашивање тог лица или вршење притиска на њега или застрашивања и вршења притиска на неко треће лице или из било којег другог разлога заснованог на било ком облику дискриминације.

На готово истоветан начин говори се и у Конвенцији о спречавању мучења, нечовечних и понижавајућих поступака и кажњавања, коју је наша земља ратификовала 2003. године.

Историјски гледано, пре ступања на снагу Кривичног законика, тј. пре 1. јануара 2006. године, а у Кривичном закону Србије (важио до 1. јануара 2006. године) постојало је кривично дело злоставе у служби, предвиђено у члану 66, а које је гласило: „Службено лице које у вршењу службе другог злостави, увреди или уопште према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се…ˮ

Поставља се питање зашто је извршена измена у кривичном законодавству дана 1. јануара 2006. године, а у вези са претходно поменутим кривичним делом?

Пре свега, дотадашње кривично дело се везивало, као прво, за службено лице и, као друго, за вршење његове службе, а богата животна и судска пракса наметнула је очигледну и честу ситуацију која се огледа у вршењу злостављања према другом, али од стране било ког лица које нема статус службеног лица.

Осим тога, Генерална скупштина Уједињених нација у међувремену је донела конвенције које регулишу ову материју, а које је ратификовала и наша земља, што је изискивало потребу регулисања поменуте материје и у нашем унутрашњем кривичном законодавству.

 

С тим у вези је и настало кривично дело злостављања и мучења, предвиђено у члану 137. КЗ-а.

 

Наведено кривично дело има три облика:

1) први се односи на злостављање (ст. 1);

2) други се односи на мучење (тортуру) и предвиђен је у ст. 2. истог члана, а

3) трећи облик предвиђен у ст. 3 односи се на својство извршиоца кривичног дела из ст. 1. и 2. истог члана.

 

Основни облик – члан 137. ст. 1. КЗ-а гласи: „Ко злоставља другог или према њему поступа на начин којим се вређа људско достојанство, казниће се…ˮ

 

У првом, основном облику предвиђене су две алтернативне радње извршења:

– злостављање другог;

– поступање према другом на начин којим се вређа људско достојанство.

 

Злостављање другог представља нељудско, нечовечно поступање којим се проузрокују физичке или психичке патње, а којим нису нанете лаке телесне повреде. Наношење физичких патњи је у ствари деловање на телесни интегритет: вуча за нос, косу, шамарање, а наношење психичких патњи је у ствари исмевање другог, омаловажавање, без деловања на телесни интегритет другог.

Поступање на други начин којим се вређа људско достојанство покрива широки дијапазон поступања. Наравно, вређање људског достојанства се у конкретном случају има ценити по објективним мерилима, у склопу схватања просечног грађанина и постојећих обичаја.

Овде се посебно наглашавају: „објективна мерилаˮ, а то значи да се не полази од осећаја који, критичном приликом, има лице коме је повређено људско достојанство.

Извршилац овог кривичног дела може бити свако лице, а за његово извршење је потребан умиљшај, под којим се подразумева постојање свести да се други злоставља, односно да се према њему поступа на други начин којим се вређа његово људско достојанство. Карактеристично је да се последица овог кривичног дела не утврђује, већ је она, у ствари, и сама предузета радња извршења.

 

У члану 137. ст. 2. КЗ-а, за други облик овог кривичног дела, предвиђене су алтернативне радње извршења у виду:

– примене силе и претње;

– предузимања других недозвољених начина којима се другом наноси велики бол или тешке патње.

 

Предузимање обе алтернативне наведене радње извршења мора се реализовати циљно, а то значи у намери да се:

– од њега или трећег лица добије признање, исказ или друга обавештења, или

– да се он или неко треће лице застраши или незаконито казни, или

– да се то учини из других побуда заснованих на било ком облику дискриминације.

 

Дакле, учинилац наведене радње извршења предузима са циљем да другоме нанесе велике или тешке патње.

Реч је о тежем облику злостављања, а то је наношење већих и великих физичких или психичких болова, које сада имају карактер патњи. Она настаје употребом силе, претње или на било који други недозвољен начин.

Такво наношење великог бола или тешких патњи мора се вршити циљно, са одређеном намером, а то значи да се од пасивног субјекта или трећег лица добије обавештење, признање или да се то лице или пак треће лице застраши или се наношење великог бола или тешких патњи врши из било којих других побуда заснованих на било ком облику дискриминације.

Побуда може бити у виду мржње, пакости, лукавства, а сваки облик дискриминације је вршење исте по верској, расној, политичкој основи, друштвеном положају и др.

Овај облик кривичног дела може извршити свако лице, а свршено је наношењем великог бола или тешке патње. Дело се може извршити директним умишљајем које је праћено намером – циљно, а како је то већ претходно описано.

Трећи облик кривичног дела, предвиђен у члану 137. ст. 3. КЗ-а, односи се на својство извршиоца кривичног дела, а то је службено лице и нужност предузимања радњи извршења из ст. 1 и 2 овог члана, у вршењу службе.

Наравно овај облик кривичног дела је јасан и не изискује посебну анализу.

Извршилац кривичног дела је службено лице које је одређено у члану 112. ст. 3. и 4. КЗ-а у делу под „значење изразаˮ.

Вршење службе има се прихватити као елеменат кривичног дела несавесног рада у служби, предвиђеног у члану 361. КЗ-а.

Наравно, по запрећеној казни, кривично дело из члана 137. ст. 3. КЗ-а је и најтежи облик овог кривичног дела.

 

Када је реч о судској пракси, треба указати и на следеће:

(а) кривично дело из члана 137. КЗ-а (у сва три појавна облика) заиста се у судским и кривичним поступцима јавља ретко, а ако и постоји „оно је замагљено или обухваћено другим кривичним делимаˮ;

(б) исто кривично дело уочљиво је само у ситуацијама када се постави питање стицаја тог и неког другог кривичног дела, али и тада није често.

 

Тим пре што је мали број објављених карактеристичних судских одлука у вези са овим кривичним делом, постојеће одабране одлуке биће приказане детаљније и то у вези са:

1) кривичним делом из члана 137. ст. 1. КЗ-а;

2) кривичним делом из члана 137. ст. 3. КЗ-а;

3) кривичним делом из члана 137. КЗ-а и односом са другим кривичним делима;

4) кривичним делом из члана 137. КЗ-а и институтима општег дела КЗ-а;

5) кривичним делом из члана 137. КЗ-а и применом кривичнопроцесног права.

 

1. Кривично дело злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. КЗ-а

 

Случај #1

Да би постојало кривично дело злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. КЗ-а није нужно да се у дужем периоду вређа људско достојанство оштећене.

Из списа произилази, нарочито саслушањем сведока, да су исти видели оштећену како клечи на поду, иза ње стоји окривљени, који су га извели напоље, а оштећена је све време плакала, а такође да су исти видели да је окривљени покушавао да удари оштећену по глави која је успела да се одбрани, потом је ухватио оштећену рукама за косу и ишчупао јој прамен косе, оборио је на под и више пута ударао по телу, а даљи сукоб је спречен интервенцијом сведока.

Неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног да за постојање овог кривичног дела треба да постоји понашање окривљеног у дужем временском периоду којим се вређа људско достојанство оштећене, што у конкретном случају не постоји, већ се ради о једном животном догађају.

Такви наводи су неосновани, па другостепени суд налази да су у конкретном случају противправне радње окривљеног биле праћене и другим радњама којима се повређује људско достојанство, да се под злостављањем сматра предузимање одређених радњи којима се наносе телесне и душевне патње слабијег интензитета, које не представљају лаку телесну повреду, те је потребно овакво понашање санкционисати, па се зато и не тражи дужи временски период таквог понашања окривљеног, што значи да се радња кривичног дела може извршити и једнократно.

(Пресуда Основног суда у Ужицу К 1126/10 од 7. марта 2011. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 1449/11 од 20. априла 2011)

 

Случај #2

Кривично дело злостављања и мучења може се извршити не само наношењем физичких или психичких патњи, већ и сваким другим поступањем којим се вређа људско достојанство, што треба ценити у објективном смислу.

Нејасни су разлози првостепеног суда за ослобађање окривљеног од оптужбе применом члана 355. тач. 1) ЗКП-а, при чему наводи да у радњама окривљеног нема елемената бића кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. КЗ-а, а при чему се позива на преглед оштећеног од стране доктора … која је утврдила да није било никаквих телесних или психичких последица по његово здравље. Стога се не може поуздано утврдити да ли је првостепени суд закључио да у конкретном случају дело које се окривљеном ставља на терет по Закону није кривично дело или нису доказани битни елементи тога кривичног дела, у ком случају треба применити одредбу члана 355. тач. 2) ЗКП-а.

Ово утолико пре што се наведено кривично дело може извршити не само наношењем физичких или психичких патњи, већ и сваким другим поступањем којим се вређа људско достојанство. У конкретном случају, првостепени суд се није упуштао у оцену да ли је поступањем окривљеног, како је наведено у оптужном акту, повређено људско достојанство оштећеног имајући у виду вредновање конкретног понашања са аспекта обичаја и схватања средине, док се последице овог кривичног дела посебно не утврђују.

(Пресуда Основног суда у Нишу К 210/10 од 25. маја 2010. и Решење Апелационог суда у Нишу Кж 2952/10 од 24. маја 2011)

 

Случај #3

Кривично дело злостава у служби може се извршити и једном радњом ако се њоме стварно вређају част и достојанство лица према коме је радња усмерена.

(Пресуда Врховног суда Македоније Кж 3/79 од 30. октобра 1979)

 

2. Кривично дело злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. КЗ-а

 

Случај #1

Полицајац, као службено лице, је злостављао оштећеног на тај начин што га је приликом спровођења, док су му руке биле везане на леђима ударио у пределу стомака, леђа и грудног коша.

(Пресуда Првог општинског суда у Београду К 561/05 од 14. априла 2006. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 2608/06)

 

Случај #2

Пресудом Општинског суда у Јагодини К 707/07 од 3. септембра 2008. окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Окружни суд у Јагодини је својом пресудом Кж 1107/08 од 28. новембра 2008. одбио као неосноване жалбене наводе ОЈТ и браниоца окривљеног.

Супротно наводима у жалби, окривљени је предузео више инкриминисаних радњи сукцесивно током 2006. и 2007. године, а на начин којим се вређа људско достојанство, што је наведено у диспозитиву побијане пресуде: „да је глупа, да не зна да ради свој посао, цепао припремљене текстове, избацивао је из канцеларије уз присуство колега, наводећи јој да купи прње и да се торњаˮ, лупао стварима по столу говорећи да не може да се ради са њом захтевајући да не долази на посао јер му смета њено присуство.

Првостепени суд је правилно и потпуно анализирао исказе испитаних сведока, првенствено исказ оштећене, јер је њено казивање било сагласно исказима цитираних сведока, а који су у свему потврдили инкриминисано понашање окривљеног, а одбрану окривљеног, суд је потпуно и довољно ценио и исту није прихватио.

Овакво понашање, првостепени суд је анализирао и вредновао са аспекта стандарда, обичаја и других схватања који постоје у средини где оштећена живи и ради, имајући у виду односе субординације, надређености и подређености са окривљеним, међусобне односе, мотиве и побуде у конкретном случају.

Понашање окривљеног суд је ценио објективно, и то не само на основу казивања оштећене, већ свеобухватно на начин да је наведене инкриминисане ситуације вредновао и оцењивао објективно, тј. на начин који код једног просечног грађанина с обзиром на усвојене важеће норме понашања, представљају повреду људског достојанства. Да ли је повређено људско достојанство оштећене у конкретном случају, суд је исто оцењивао објективним критеријумима, прихваћених вредности у друштву, а не само са аспекта осећања пасивног субјекта оштећене.

Евидентно је да је на описани начин, понашањем окривљеног, остварена узрочна веза са забрањеном последицом у психичкој и физичкој сфери, остварио повреду права која су оштећеној као грађанину загарантована Уставом, законима и другим подзаконским актима, тј. дошло је до повреде људског достојанства, права на рад, слободно кретање и друго. Осим класичног вида увреде које је првостепени суд утврдио, такође је утврдио и друге поступке, наведене у диспозитиву пресуде, када је окривљени као службено лице поступао на начин којим се вређа људско достојанство грађанина, пасивног субјекта, те је извршио кривично дело које му се ставља на терет. Изразити презир, шиканирање личности оштећене, у вези са службеним делом посла, који је обављала оштећена, као и задирање у њену приватност, остварено је бирократско понашање према подређеној особи, оштећеној као сараднику.

На основу наведеног правилно је првостепени суд огласио окривљеног кривим због кривичног дела из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Општинског суда у Јагодини К 707/07 од 3. септембра 2008. и Пресуда Окружног суда у Јагодини Кж 1107/08 од 20. новембра 2008)

 

Случај #3

Биће кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. КЗ-а је злостављање – вређање људског достојанства другог, али је при томе нанет мањи бол, а оштећени није претрпео тешке патње.

Доказима је утврђено да се окривљени као службено лице, а приликом спровођења службене радње, према оштећеном понашао дрско тако што га је неколико пута ударио руком у пределу главе, више пута ногом у пределу десне потколенице, при чему је оштећени задобио лаке телесне повреде.

Неосновано је истицање у жалби браниоца окривљеног да окривљени није извршио кривично дело представљено у оптужном акту. Наиме, под злостављањем се подразумева нечовечно поступање са другим које се најчешће испољава у наношењу физичких или психичких патњи мањег интензитета, а што је битан елемент кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Основног суда у Ужицу К 99/10 од 10. јуна 2010. и Пресуда Апелационог суда у Крагујевцу Кж 4459/10 од 14. априла 2011)

 

Случај #4

Када је припадник полиције, без службеног овлашћења, позвао телефоном оштећеног да се јави у Полицијску станицу како би са њим расправио приватни сукоб који су имали претходног дана, па га ударио шаком по лицу, на тај начин је злостављао другога, па је извршио кривично дело злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Општинског суда у Лазаревцу К 382/03 од 30. јануара 2006. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 464/06 од 24. фебруара 2006)

 

Случај #5

Наставник Основне школе који у обављању те функције злостави ученика, има својство службене особе, па према томе чини кривично дело злостављања у обављању службе.

(Окружни суд у Бјеловару Кж 604/80 до 23. јуна 1981)

 

Случај #6

Када оптужени као милиционери приликом легитимисања грађана, туку их и вређају, називајући их шверцерима, поступају према њима на начин којим се вређа људско достојанство, чине кривично дело злоставе у служби.

(Пресуда Четвртог општинског суда у Београду К 1046/93 од 21. марта 1994. и Пресуда Окружног суда у Београду Кж 1064/94 од 11. октобра 1994)

 

3. Кривично дело из члана 137. КЗ-а и однос са другим кривичним делима

 

Случај #1

Кривично дело злостављања и мучења, извршено од стране службеног лица у вршењу службе, као теже кривично дело, конзумира кривично дело лаке телесне повреде учињено истом приликом.

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање, другостепени суд је правилно применио Кривични закон када је нашао да се у радњама окривљеног стичу сва битна обележја кривичног дела из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а за које је и оглашен кривим. Неосновани су жалбени наводи којима се истиче да је примењен Закон који се не може применити јер радња предметног кривичног дела не обухвата и телесно повређивање, већ је иста постављена алтернативно као злостављање или као поступање на начин којим се вређа људско достојанство. Ово стога јер по оцени другостепеног суда, у конкретном случају, кривично дело злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а као теже кривично дело, конзумира лаку телесну повреду.

(Пресуда Апелационог суда у Београду Кж 14/14 од 28. маја 2014)

 

Случај #2

Када су окривљени по договору у намери да од оштећеног изнуде новац, према оштећеном се понашали дрско, безобзирно, понижавали га пред другима, злостављали, скинули му одећу, континуирано га ударали рукама по глави и телу, присиљавали га да трчи наг по парку и да извикује одређене речи, да би га на крају пустили уз услов да следећег дана донесе 100 евра, тада су у саизвршилаштву извршили кривично дело отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а, а којим су обухваћене радње и кривичних дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. КЗ-а и противправног лишења слободе из члана 132. ст. 1. КЗ-а.

Пресудом првостепеног суда окривљени су оглашени кривим због кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а у стицају са кривичним делом злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а.

Пресудом другостепеног суда, преиначена је првостепена пресуда, уважавањем жалбе браниоца окривљених у погледу правне оцене дела, тако што другостепени суд налази да су се у радњама окривљених описаних у изреци пресуде стекла сва законска обележја кривичног дела отмице у саизвршилаштву из члана 134. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а, па их за наведена кривична дела осуђује…

Доказима је утврђено да су окривљени критичном приликом према оштећеном поступали са намером да од њега изнуде новац и то према налажењу другостепеног суда представља једно крајње дрско, безобзирно, неуобичајено малтретирање, понижавање и злостављање праћено физичим боловима и психичким патњама, скидање одеће, противправно лишење слободе, његова невољна вожња возилом у таквом стању на непознато и забачено место, претраживање његове гардеробе у току вожње са противправним одузимањем мобилног телефона, задавање више удараца рукама и ногама које је оштећени задобио по разним деловима тела, присиљавање оштећеног да без одеће трчи око окривљених уз изговарање одређених речи, присиљавање да трчи с подигнутим рукама по парку, а потом су га пустили на слободу под условом да донесе следећег дана 100 евра, када му је један од окривљених вратио одећу, па све наведене кривичноправне радње по својој природи и карактеру саставни су део противправног лишења слободе, принуде, изнуде као конститутивних елемената кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. КЗ-а.

Првостепени суд је на тако правилно и утврђено чињенично стање, неправилно применио Кривични закон када је нашао да се у радњама окривљених стичу сва законска обележја кривичног дела отмице из члана 134. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а, кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 1. у вези са чланом 33. КЗ-а, па таквом примењеном правном квалификацијом на штету окривљених, према налажењу Окружног суда, учињена је повреда Кривичног закона из члана 369. тач. 4) ЗКП-а.

(Пресуда Окружног суда у Суботици Кж 22/07 од 13. фебруара 2007)

 

Случај #3

Ако је приликом извршења кривичног дела злоставе у служби оштећеном од стране службеног лица нанета телесна повреда ради се о стицају кривичног дела из члана 66. КЗС и члана 54. КЗС.

(Пресуда Врховног суда Србије Кзз 58/98 од 19. новембра 1998)

 

4. Кривично делo из члана 137. КЗ-а и институти општег дела КЗ-а

 

Случај #1

Када је за кривична дела запрећена иста казна и по старом и по новом закону, суд је обавезан да примени закон који је важио у време извршења кривичног дела.

Првостепени суд је после ступања на снагу Кривичног законика донео пресуду којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а, а другоокривљеног због кривичног дела тешке телесне повреде из члана 121. ст. 4. КЗ-а.

Другостепени суд је уважавањем жалбе Јавног тужиоца и браниоца окривљених преиначио првостепену пресуду у погледу правне квалификације кривичног дела тако што је првоокривљени оглашен кривим због кривичног дела злоставе у служби из члана 66. КЗРС, а другоокривљени због кривичног дела тешке телесне повреде из члана 53. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗРС.

Ово због тога што је за оба кривична дела запрећена иста казна и по старом и по новом Закону, па је суд био у обавези да примени у таквој ситуацији Закон који је важио у време извршења кривичног дела.

(Пресуда Окружног суда у Београду Кж 464/06 од 24. фебруара 2006)

 

Случај #2

Одговор који је дат од стране судије Врховног суда Србије, а на питање да ли се блажи закон цени само према запрећеној казни или блажи закон треба ценити и према инкриминацији, уколико се по новом закону, за исто кривично дело предвиђа још неки додатни елеменат да би се остварила сва обележја кривичног дела, као што је случај са кривичним делом злостављања и мучења из члана 137. КЗ-а (злостављање у служби из члана 66. КЗРС)?

Одговор гласи: Ако неко кривично дело садржи више алтернатива у погледу радње извршења, од којих су неке изостављене или додате у новом Кривичном законику, нови Законик неће се самим тим сматрати блажим или строжим, већ само онда када се примена на конкретан случај, кривичноправну ситуацију учиниоца услед изостављања или додавања овакве радње извршења, чини повољнијом или неповољнијом. Код кривичног дела из члана 137. КЗ-а је, пре свега, проширен круг лица која могу бити извршиоци, тако да у ст. 1. и 2. извршилац може бити свако лице, а у ст. 3. је санкционисано противправно понашање службеног лица. Члан 137. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а у свему одговара кривичном делу злостављања у служби из члана 66. КЗРС, а инкриминација из члана 137. ст. 3. у вези са ст. 2. КЗ-а је нова и може се односити само на противправна понашања после ступања на снагу новог Законика и иста је уведена у складу са Конвенцијом против тортуре.

(Из Билтена Окружног суда у Београду бр. 72/2006)

 

5. Кривично делo из члана 137. КЗ-а и примена кривичнопроцесног права

 

Случај #1

Када је у оптужном предлогу наведен опис радње извршења кривичног дела, тада није имало места одбачају оптужног предлога од стране првостепеног суда сходно члану 441. ст. 1. у вези са чланом 274. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а.

Решењем првостепеног суда одбијен је оптужни предлог оштећеног као тужиоца а због кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. ст. 1. КЗ-а, кривичног дела противправног лишења слободе из члана 132. ст. 2. КЗ-а и кривичног дела злостављања и мучења из члана 137. ст. 3. КЗ-а.

Решењем другостепеног суда уважена је жалба оштећеног као тужиоца па се решење првостепеног суда укида.

Првостепени суд је одбио оптужни предлог налазећи да дела која су предмет оптужбе нису кривична дела, али првостепени суд за такву своју одлуку не даје потпуне и ваљане разлоге с обзиром на то да суд може одбити оптужни предлог или приватну тужбу у смислу члана 274. ст. 1. тач. 1) ЗКП-а само ако дело које је предмет оптужбе није кривично дело, али из самог оптужног предлога је очигледно да радње које су окривљеном стављене на терет по Закону јесу кривично дело, али се поставља питање да ли постоје докази да је окривљени исто дело извршио.

У том правцу првостепени суд прави грешку па цени одређене доказе вршећи увид у службене белешке Полицијске управе и на основу тога закључује да радња окривљеног коју је предузео критичном приликом није кривично дело јер је наводно поступао у границама свог службеног овлашћења при чему првостепени суд закључује да окривљени критичном приликом није применио никакву силу ни принуду. На овај начин првостепени суд излази из овлашћења која има у смислу члана 441. ЗКП-а с обзиром на то да доказе уз оптужни предлог може да цени само ако су спроведене истражне радње и тада оптужни предлог може да одбаци само из разлога предвиђеног у члану 274. ст. 1. ЗКП-а.

(Решење Општинског суда у Чачку К 241/08 од 22. априла 2008. и Решење Окружног суда у Чачку Кж 523/08 од 20. августа 2008)