Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. Кривичног законика у судској пракси

У тексту који је пред вама анализирамо биће кривичног дела злоупотреба поверења у свим његовим облицима, уз навођење карактеристичних судских одлука које доприносе правилном разумевању спорних ситуација у пракси.

 

Кривично дело злоупотреба поверења је нумерисано у чл. 216. Кривичног законика („Сл. гласник РС”, 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14), а груписано у Глави XXI под називом „Кривична дела против имовине”.

Најпре се поставља кључно питање: Откуд ово кривично дело у групи кривичних дела против имовине?

Основна радња извршења се у бити разликује од других кривичних дела из групе кривичних дела против имовине, нпр. крађа, тешка крађа или пак било које друго кривично дело. Основна радња извршења овог кривичног дела је у установи заступништва, а исто се односи на заступање имовинских интереса неког лица или старање о имовини неког лица, па се активност заступања некога лица реализује кроз остварење одређене имовинске користи. Другим речима: остварује се имовинска корист кроз заступање имовинских интереса или старање о имовини, па та нит везује ово кривично дело за групу кривичних дела против имовине.

Наведено кривично дело има основни облик (став 1) и три квалификована облика (став 2, 3. и 4. истог члана).

Основни облик – чл. 216. ст. 1. КЗ-а – гласи: „Ко заступајући имовинске интересе неког лица или старајући се о његовој имовини, злоупотреби дата му овлашћења у намери да тиме себи или другом прибави имовинску корист или да оштети лице чије имовинске интересе заступа или о чијој се имовини стара, казниће се…”

Први тежи квалификовани облик – чл. 216. ст. 2. КЗ-а – гласи: „Ако је делом из става 1. овог члана прибављена имовинска корист или проузрокована штета у износу који прелази четири стотине педесет хиљада динара, казниће се…”

Други тежи квалификовани облик – чл. 216. ст. 3. КЗ-а – гласи: „Ако је делом из става 1. прибављена имовинска корист или проузрокована штета у износу који прелази милион и петсто хиљада динара, казниће се…”

Трећи тежи квалификовани облик – чл. 216. ст. 4. КЗ-а – гласи: „Ако дело из става од 1. до 3. овог члана учини старалац или адвокат, казниће се…”

Основни облик кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а има своје елементе:

– Заступање имовинских интереса неког лица или

– Старање о имовини неког лица;

– Злоупотреба датих овлашћења;

– Намера да себи или другом прибави имовинску корист или оштети лице чије имовинске интересе заступа или о чијој се имовини стара.

Битна одлика свих предузетих радњи извршења из основног облика овог кривичног дела је у ствари у злоупотреби поверења указаног лицу које треба да заступа имовинске интересе неког лица или да се стара о његовој имовини.

Опредељење законодавца у основном облику речи „ко” значи да свако лице може бити извршилац овог кривичног дела, али мора да заступа интересе и то имовинске интересе неког лица или да се стара о његовој имовини. Основ заступања је различит: закон, уговор, одлука надлежног органа, дато пуномоћје и друго.

Лице које се јавља као заступник може само да заступа имовински интерес неког лица или да се стара о његовој имовини, па ако би се радило о заступању неимовинских интереса неког лица, постојало би евентуално неко друго кривично дело или би се пак радило о грађанскоправној одговорности.

Када неко заступа интересе другог лица, па и имовинске интересе, или се пак стара о имовини неког лица, подразумева се да се то заступање „креће” у оквиру датих му овлашћења, што даље значи да су тиме имовински интереси неког лица очувани, а старање о имовини се своди на „очување исте или пак њено повећање”. У тим ситуацијама заступник не предузима радње којима би себи или другом остварио корист.

Суштина кривичног дела је у злоупотреби датих овлашћења, а животно најчешће дата и одређена овлашћења се прекорачују или се пак злоупотреба огледа у нечињењу – не предузимању радње на коју је овлашћен. Обавеза чињења заступника може да има основ, како је претходно наведено, у закону, уговору, датом специјалном пуномоћју и друго.

Другим речима: злоупотреба учиниоца обухвата његово деловање, чињење нечега што није смео ни требало да чини и на шта и није био овлашћен, или пак пропуштање, неизвршење радње коју је био дужан да изврши.

Претходно је наведено да извршилац може бити свако лице, али у својству заступника, при чему је суштина основног облика овог кривичног дела у томе да извршилац може да буде само онај који је овлашћен за заступање имовинских интереса неког лица или се пак стара о имовини тог лица, а ако се имовински интереси неког лица оштећују ван датих овлашћења или се пак оштећују неимовински интереси неког лица, не постоји ово кривично дело.

Предузете радње извршења учиниоца, а претходно наведене и анализиране, морају постојати у намери да учинилац себи или другом прибави имовинску корист или оштети лице чије имовинске интересе заступа или о чијој имовини се стара.

Намера је јачи степен директног умишљаја. Дакле, ако су остварене све радње извршења, али не постоји намера или пак није доказана, неће постојати ово кривично дело, већ ће се најчешће радити о грађанскоправној одговорности.

Ово кривично дело се може извршити са директним умишљајем који је појачан претходно поменутом намером.

Дело је свршено када се уз постојање наведене намере злоупотребљавају дата овлашћења. За постојање овог облика кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а, није неопходно и реализовање намере прибављања имовинске користи себи ли другом или наношења штете лицу чији се имовински интереси заступају.

Први квалификовани облик – чл. 216. ст. 2. КЗ-а – подразумева:

– Постојање и реализацију радњи извршења предвиђених у ставу 1. овог члана;

– Прибављање имовинске користи или проузроковања штете у износу који прелази четири стотине педесет хиљада динара (то значи до износа од један милион и петсто хиљада динара, рачунајући и тај наведени износ).

Други квалификовани облик – чл. 216. ст. 3. КЗ-а – подразумева:

– Постојање и реализацију радњи извршења предвиђених у ставу 1. овог члана;

– Прибављање имовинске користи или проузроковања штете у износу који прелази један милион и петсто хиљада динара (за овај облик кривичног дела корист или штета не може бити у износу од тачно један милион и петсто хиљада динара).

У првом и другом квалификованом облику (чл. 216. ст. 2. и ст. 3. КЗ-а) квалификаторна околност је у висини прибављене имовинске користи или нанете штете.

Трећи квалификовани облик – чл. 216. ст. 4. КЗ-а – подразумева:

– Постојање и реализацију радњи извршења предвиђених у ставу 1, 2. и 3. овог члана;

– Извршилац кривичног дела има посебно својство: старалац или адвокат.

Суштина квалификаторне околности овог облика кривичног дела је у својству извршиоца, па је тако адвокат лице које је уписано у именик адвоката, положило је адвокатску заклетву и бави се адвокатуром – чл. 4. ст. 2. Закона о адвокатури, а старалац је лице које има лична својства и способности потребне за обављање дужности старања, а пристало је да буде старатељ – чл. 126. ст. 1. Породичног закона.

Управо је реч о лицима који се често јављају као заступници, а у питању су лица са јасно одређеним обимом овлашћења предвиђених у Закону или у подзаконском акту, а према њима заступана лица, имају посебна, па и лична поверења.

У судској пракси, када је реч о адвокату, најчешћи случајеви су тзв. „издаја интереса” своје странке у корист друге странке или пак у неизјављивању правног лека када је постојала обавеза и видљиви су били изгледи за успех жалбе да је била изјављена, а у поступку пред другостепеним органом.

Друга је ситуација када адвокат „услед текуће обимности у раду” случајно пропусти да изјави жалбу, када би се евентуално радило о дисциплинској одговорности адвоката.

Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а гони се по службеној дужности, а у надлежности је Основног суда, односно Основног јавног тужилаштва.

Изузетак је предвиђен у чл. 222. КЗ-а који носи назив „Гоњење у случају када је учинилац у блиском сродству са оштећеним”, а гласи: „За кривично дело из чл. 216. ст. 1, 2. и 3. КЗ-а, ако је учињено према брачном другу, лицу са којим учинилац живи у трајној ванбрачној заједници, сроднику по крви у правој линији, брату или сестри, усвојиоцу или усвојенику или другим лицима са којима учинилац живи у заједничком домаћинству, гоњење се предузима по приватној тужби.”

То даље значи да ако постоји поменути блиски однос, а односи се на стараоца или адвоката,  гоњење се предузима по службеној дужности.

Једно је сигурно: ово кривично дело је заиста ретко заступљено у судској пракси, односно ретко је процесуирано.

Због тога овај рад има намеру да укаже на нужне елементе за постојање овог кривичног дела, са једне стране, а са друге стране да пружи неке карактеристичне судске одлуке у вези са:

I Кривичним делом злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а;

II Кривичним делом злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 4. КЗ-а;

III Кривичним делом злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а и примена института општег дела КЗ-а – место извршења кривичног дела – чл. 17. КЗ-а;

IV Непостојањем кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а;

V Односом користи и штете као обележјем кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а.

 

I

Кривично дело злоупотреба поверења
из чл. 216. ст. 1. КЗ-а

 

Случај #1.

 Када овлашћени представник Конзорцијума приватних лица за учешће на јавној лицитацији за куповину трговинског предузећа по конкурсу Агенције за приватизацију има овлашћење да лицитира за Конзорцијум до цене од 33.000.000 динара, а он противно овлашћењу одустане већ код почетне цене од 7.000.000 динара, тада врши кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 3. у вези са ст.1. КЗ-а.

Из образложења:

Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 3. у вези са ст. 1. КЗ-а.

У жалби окривљеног се понавља одбрана његових поступака и наводи се да су у Конзорцијуму који је био састављен од физичких лица, брат окривљеног и он сам имали 63% учешћа, па се понављају мотиви и разлози због којих је окривљени одустао од даљег учешћа на лицитацији.

Окривљени је био овлашћен од чланова – физичких лица која су сачињавала Конзорцијум – да учествује на лицитацији и да лицитира до договорене цене од 33.000.000 динара. Он то није учинио, злоупотребио је поверење осталих чланова Конзорцијума јер је одустао од лицитирања када је цена достигла висину од 7.000.000 динара. Дакле, одустао је од лицитирања за скоро пет пута мању цену од оне за коју је то било договорено. Да је одбрана окривљеног неоснована показује и Уговор о продаји друштвеног капитала закључен након аукције између Агенције за приватизацију и купца … , из којег произлази да је друштвени капитал, приватизован од предузећа, процењен на 27.567.000 динара. Све ово указује на правилан закључак првостепеног суда да се у конкретном случају радило о фингираној аукцији и да је окривљени злоупотребио поверење чланова Конзорцијума или бар већине њих, без обзира на то што је било договорено да већински удео у лицитираној имовини имају његов брат и он.

(Пресуда Општинског суда у Нишу, К 1897/05, и Пресуда Окружног суда у Нишу, Кж 1790/08)

 

Случај # 2.

Када окривљени по посебном пуномоћју оштећених на благајни Службе платног промета подигне досуђени износ по извршној пресуди Општинског суда и половину тог износа задржи и употреби за сопствене потребе, тиме је, заступајући имовинске интересе другог лица, злоупотребио дато овлашћење у намери да себи прибави имовинску корист, па је извршио кривично дело злопотреба поверења из чл. 179. КЗС-а.

(Пресуда Општинског суда у Сопоту, К 100/99 од 28. 1. 2000, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 402/00 од 29. 3. 2000)

 

Случај #3.

 Када окривљена подигне део улога са штедне књижице оштећене за коју је имала стално пуномоћје, не обавештавајући о томе оштећену, и од тог новца купи путничко возило, чини кривично дело из чл. 179. КЗС-а.

(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 342/90 од 16. 5. 1991, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 807/91 од 8. 11. 1991)

 

Случај #4.

 Злоупотреба поверења се може извршити само на штету физичког лица.

Из образложења:

Оптужним предлогом је окривљеном стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба поверења јер је задржао полисе осигурања, зелене картоне и уплатнице Осигуравајућег друштва чије имовинске интересе је заступао.

Првостепеним решењем је одбијена оптужба на основу чл. 274. ст. 1. т. 1) ЗКП-а.

Другостепени суд своје правно становиште, којим потврђује првостепено решење, заснива на основном разлогу да оштећени кривичним делом злоупотреба поверења не може бити правно лице већ само физичко лице.

Из тога произлази да у радњама окривљеног нема објективних и субјективних елемената наведеног кривичног дела.

(Решење Другог општинског суда у Београду, К 1712/05 од 14. 2. 2005, и решење Окружног суда у Београду, Кж 378/06 од 23. 2. 2006)

 

Случај #5.

 Самим тим што су оптуженом поверене ствари на чување до проналаска наследника и уручења имовине истима, оптужени је био заступник имовинских интереса, те је кривично одговоран уколико своју дужност не испуни или злоупотреби дата овлашћења у намери која је садржана у том пропису, а није у питању само његова грађанска обавеза.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 3834/57)

 

Случај #6.

 Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио Кривични закон тако што је радњу окривљеног за коју је оглашен кривим квалификовао по чл. 216. ст. 1. КЗ-а, при чему је правилно примењена одредба чл. 5. ст. 2. КЗ-а и примењен је Закон који је блажи за окривљеног у односу на КЗРС који је важио у време извршења кривичног дела, с обзиром на то да по чл. 216. ст. 1. КЗ-а није прописан законски минимум за ово кривично дело у односу на одредбу чл. 179. ст. 1. КЗРС-а.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 128/07 од 7. 9. 2007, и пресуда Окружног суда у Чачку, Кж 527/07 од 10. 12. 2007)

 

Случај #7.

 Пресудом првостепеног суда окривљени је оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Жалба окривљеног је неоснована.

Из списа произлази да је окривљени имао овлашћење директора предузећа да врши продају робе, да је закључен уговор о пословно-техничкој сарадњи, а из одбране окривљеног и исказа оштећеног произлази да је окривљени злоупотребио поверење, преузео робу од поменутог предузећа коју је потом продао физичким лицима, а наплаћени новац је задржао за себе и себи прибавио имовинску корист у износу који је наведен у изреци, па се правилност утврђеног чињеничног стања жалбеним наводима не доводи у питање, те је неоснован предлог жалбе да у поновном поступку треба извршити суочење окривљеног и директора оштећеног предузећа јер је чињенично стање у погледу свих одлучних чињеница правилно утврђено, те је жалба окривљеног неоснована.

(Пресуда Општинског суда у Чачку, К 429/05 од 8. 10. 2007, и пресуде Окружног суда у Чачку, Кж 167/08 од 13. 3. 2008)

 

Случај #8.

 Самим тим што су оптуженом неке ствари поверене на чување све до проналажења наследника и уручивања те имовине истима, оптужени је био заступник њихових имовинских интереса, те и одговоран за кривично дело злоупотреба поверења уколико своју дужност не испуњава или злоупотреби дата му овлашћења у намери која је садржана у том препсу, јер се у конкретном случају не ради о испуњењу само његове грађанске обавезе.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 3834/57)

 

Случај #9.

 Вештак не може да буде субјекат кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 260. ст. 1. КЗ-а.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кр 9/57).

 

 

II

Кривично дело злоупотреба поверења
 из чл. 216. ст. 4. КЗ-а

 

Случај #1.

 Адвокат је злоупотребио овлашћење добијено од клијента и прибавио имовинску корист када је одбио да врати депоновани новац на име капаре приликом закључења предуговора о куповини стана, а пошто је уговор споразумно био раскинут.

(Пресуда Другог општинског суда у Београду, К 1116/03 од 15. 12. 2004, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 40/05 од 10. 11. 2005)

 

Случај #2.

 Када је окривљени као адвокат, заступајући имовинске интересе оштећене, злоупотребио дато овлашћење у намери да тиме прибави имовинску корист тако што је од оштећене примио новац на име исплате купопродајне цене за куповину куће оштећеној у већем износу него што је била купопродајна цена куће, а затим разлику задржао за себе, у таквим радњама окривљеног стоје обележја кривичног дела злоупотреба поверења.

(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 770/91, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1670/92).

 

Случај #3.

 Кривично дело злоупотреба поверења ће постојати и када је окривљени пропустио да благовремено поднесе тужбу за накнаду штете јер је тако другом лицу које је штету требало да надокнади прибавио противправну имовинску корист.

(Пресуда Окружног суда у Београду, Кж 671/71).

 

Случај #4.

 Основана је жалба браниоца окривљеног, изјављена против пресуде првостепеног суда којом је окривљени оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 4. у вези са ст. 1. КЗ-а.

Из образложења:

Из списа произлази да је на основу закљученог поравнања на рачун адвокатске канцеларије – овде окривљеног, од стране осигуравајуће организације уплаћен новчани износ од … по основу свих видова материјалне и нематеријалне штете.

Имајући у виду да је окривљени био овлашћени законски заступник оштећених, да је по том пуномоћју био овлашћен за предузимање свих радњи до окончања поступка, а посебно да прими исплату дуга и трошкова поступка, то се за сада не може прихватити закључак првостепеног суда да је окривљени поступао у намери да прибави себи противправну имовинску корист, односно да је целокупан наплаћени износ био дужан да стави на располагање својим властодавцима и да након тога задржи део средстава који њему припада по основу трошкова заступања. Ово пре свега јер се о начину на који је била договорена накнада трошкова и награда окривљеног у парничном предмету изјашњавао само окривљени, док наведена чињеница није утврђена на основу других изведених доказа, а о истој се нису изјашњавали ни оштећени.

(Пресуда Основног суда у Чачку, К 546/10 од 17. 10. 2013, и решење Апелационог суда у Крагујевцу, Кж 131/14 од 28. 1. 2014)

 

Случај #5.

 Када оптужени као адвокат, заступајући имовинске интересе оштећеног у намери да себи прибави имовинску корист, није испунио дужност сачињавања и предаје тужбе и жалбе надлежним органима, а за те услуге је примио новац, учинио је кривично дело злоупотреба поверења из чл. 179. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗС-а.

(Пресуда Трећег општинског суда у Београду, К 1241/96 од 1. 2. 1999, и пресуда Окружног суда у Београду, Кж 1493/99 од 19. 10. 1999)

 

III

Кривично дело злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а
 и примена института општег дела КЗ-а – место извршења кривичног дела – чл. 17. КЗ-а

 

Случај #1.

 Интересантан је случај у којем су од стране суда постављена питања да ли је окривљена држављанка Србије и да ли је предметно кривично дело кажњиво и по Закону Републике Хрватске ако је дело тамо извршено и ако су последице тамо наступиле, при чему оба представљају одлучне чињенице за кривично гоњење учиниоца када је кривично дело учињено у иностранству.

Из образложења:

Пресудом првостепеног суда окривљена је оглашена кривом за извршење кривично дела злоупотреба поверења из чл. 216. ст. 1. КЗ-а.

Жалба браниоца окривљене је основана.

Другостепени суд налази да је изрека првостепене пресуде противречна самој себи и нејасна у погледу износа имовинске користи прибављене извршењем кривичног дела и износа прибављене имовинске користи, који је окривљена обавезана да врати сходно чл. 65. КЗ-а.

У изреци пресуде није наведено место где је окривљена предузела инкриминисане радње, што изреку чини неразумљивом, а наведено је да су инкриминисане радње предузете у Републици Хрватској, али је пропуст суда што није утврдио где је наступила последица – да ли у Републици Хрватској или у Републици Србији – што је од изузетног значаја, сходно чл. 17. КЗ-а према коме је кривично дело извршено у месту где је извршилац радио или био дужан да ради или у месту где је у целини или делимично наступила последица дела.

У конкретном случају окривљена је описане радње предузела у Републици Хрватској, па је тада било неопходно утврдити да ли је она држављанка Србије јер према чл. 8. КЗ-а кривично законодавство важи за држављане Србије и када у иностранству учине кривично дело, осим кривичних дела која су таксативно наведена у чл. 7. КЗ-а, ако се затекну на територији Србије или буду изручени Србији, што је случај у коме се, према чл. 10. КЗ-а, кривично гоњење држављана Србије за дело учињено у иностранству може предузети само када се за кривично дело кажњава и по закону земље у којој је дело учињено.

Због наведеног је учињена битна повреда одредаба кривичног поступка, те је било простора за укидање пресуде.

(Пресуда Основног суда у Сомбору, К 1379/10 од 11. 4. 2013, и пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Кж 2572/ од 9. 7. 2013)

 

IV

 Непостојање кривичног дела злоупотреба поверења

 из чл. 216. КЗ-а

 

Случај #1.

Неиспуњење дужности само за себе не може се третирати као основ за кривично гоњење због кривичног дела злоупотреба поверења, осим ако није утврђена намера учиниоца као квалификаторни елемент тог кривичног дела.

(Пресуда Врховног суда Србије, Кж 19/58).

 

Случај #2.

Извршилац кривичног дела злоупотреба поверења је лице које је овлашћено за заступање интереса неког другог лица и оно дело врши са тим овлашћењима.

Из образложења:

Првостепени суд је прихватио признање окривљеног који је навео да је из просторије оштећеног предузећа одузео мобилни телефон, а потом исти дао другом лицу, након чега суд закључује да је окривљени био у обавези да чува имовину оштећеног лица јер је био ноћни чувар, али је он деловао супротно интересима када је одузео наведени предмет како би стекао имовинску корист.

Овакви разлози суда су нејасни, посебно имајући у виду суштину кривичног дела из чл. 216. ст. 1. КЗ-а. Ово кривично дело се састоји у поступању које је у супротности са имовинским интересима лица које се заступа. То даље значи да је извршилац овог кривичног дела лице које је овлашћено за заступање имовинских интереса другог лица и дело се управо врши у вези са овим овлашћењима.

Стога ово кривично дело не постоји ако се имовински интереси заступаног лица оштећују на други начин као што је присвајање имовине која је извршиоцу поверена.

(Решење Апелационог суда у Нишу, Кж 1853/13 од 5. 11. 2013)

V

Однос користи и штете као обележје кривичног дела злоупотреба поверења из чл. 216. КЗ-а

 

Случај #1.

За остварење кривичног дела злоупотреба поверења у господарском пословању из чл. 246. КЗ-а Републике Хрватске, није нужно да учинилац, прибављајући себи или другој особи противправну имовинску корист, истовремено проузрокује штету ономе о чијим интересима је дужан да се брине.

Из образложења:

Пресудом првостепеног суда која је потврђена пресудом другостепеног суда, осуђене су две чланице управе једне банке због кривичног дела злоупотреба овлашћења у господарском пословању из чл. 292. ст. 2. у вези са ст. 1. КЗ-а, које су починиле 29. априла 1999. године тако што су у корист једног друштва са ограниченом одговорношћу без ваљане правне основе из средстава банке подмириле његов дуг у износу од … .

Врховни суд је поводом захтева за ванредно преиспитивање правноснажне пресуде укинуо пресуду другостепеног суда с образложењем да је тај суд пропустио да да оцену релевантних навода жалби чиме је повредио одредбу чл. 391. ст. 1. ЗКП-а Републике Хрватске, али Врховни суд Хрватске није усвојио захтев у делу у којем се тврдило да су судови повредили Кривични закон.

Тврдња у захтеву о изостанку правног континуитета између кривичног дела из чл. 292. ст. 1. и 2. КЗ-а и кривичног дела из чл. 246. ст. 1. и 2. КЗ-а, због чега је у поступку требало донети ослобађајућу пресуду, није тачна. За остварење кривичног дела злоупотреба поверења у господарском пословању из чл. 246. КЗ-а Републике Хрватске, није нужно да учинилац, прибављајући себи или другој особи противправну имовинску корист, истовремено проузрокује и штету ономе о чијим интересима је дужан да се брине. Обележја овог кривичног дела прописана су алтернативно, а не кумулативно, што је видљиво и из текста Закона, с обзиром на то да штета као обележје дела може бити проузрокована и на други начин, а не искључиво последицом прибављања противправне имовинске користи.

(Пресуда Опћинског казненог суда у Загребу, Ко 526/06 од 19. 1. 2012, пресуда Жупанијског суда у Бјеловару, Кж 448/12 од 12. 11. 2013, и пресуда Врховног суда Хрватске, Кр 38/14 од 6. 10. 2014)