У корелацији са државним образовањем, приватно образовање све више узима маха у нашој земљи. На том путу испраћено је неверицом и бројним предрасудама. Важније од тога да се фаворизује било који вид образовања, био он државни или приватни, јесте потреба за системским решењима којима ће се унапредити квалитет образовања у целини
У европским земљама држава има изразито доминантну улогу у производњи основног и средњег образовања, али је и учешће приватног сектора у високом образовању значајније. Поред тога што нуди студирање на државним факултетима, у многим европским земљама држава обезбеђује кредите и стипендије за студирање и на приватним факултетима. У развијеним европским земљама приватне школе су престижне установе које обезбеђују адекватан професионални приступ у образовном процесу и у васпитном раду са децом различитог узраста. Скупа престижна школа, попут, Кембриџа, Оxфорда или америчког Јејла, обезбеђује и одређени друштвени статус, па стога послодавац свом будућем запосленом, у чијој се биографији наводи школовање у овако престижној образовној установи, не може да понуди било какав посао нити било какву зараду. Међутим, престиж је категорија која се стиче временом, поверењем у образовни систем и испорученим квалитетом самог образовања.
Иако постоји готово две деценије у Србији, за наше приватно образовање и даље се може рећи да је „у зачетку”, а посебно с обзиром на чињеницу да још увек постоје непревазиђене тешкоће у поимању приватног школства. Овај тип школства у јавности је препознат по бројним предрасудама и увреженом мишљењу да у њему није заступљен исти квалитет наставе какав је присутан на државним факултетима и школама. Пре него што овакве произвољне чињенице усвојимо као објективна гледишта, треба их пажљиво проверити и размотрити, јер у супротном и даље остају у сфери обичних предрасуда.
Као разлози који подстичу овакву неверицу према приватном школству најчешће се наводе следеће околности: студенти не добијају квалитетно образовање, знатно блажи критеријуми пријемног испита, цена школовања је превисока у поређењу са животним стандардом становништва, изражена скептичност по питању могућег запослења и сл. Даљој негативној слици, свакако, доприноси и чињеница да се, рецимо, за рад у правосудним органима и државним институцијама обично тражи да је кандидат завршио државни факултет.
Сходно наведеним претпоставкама, породица будућег студента одлучује се за државне, а не за приватне факултете, јер постоји уверење да би по завршетку студија лако могла стећи идентитет породице сумњивог социјалног миљеа и оног друштвеног слоја који има новац да плати школовање очекујући за узврат диплому без икаквог знања.То је само још једна у низу предрасуда у формирању неповољне слике о приватном школству.
Приватном школству се не признају заслуге у креирању будућих стручњака, већ се етикетира дисквалификаторном одредницом „приватно“, у склопу наслеђене тековине социјализма кроз обезвређивање свега онога што се налази у приватној својини.
Упркос изложеним тешкоћама, данас је, ипак, све више ученика који уписују приватне основне и средње школе. Према подацима Заједнице приватних средњих школа, која броји 22 члана, у приватном образовању има око 4.000 ђака, од чега се већина школује у Београду и Новом Саду. У Републичкој просветној инспекцији наводе да приватне школе углавном послују озбиљно, те да, у односу на државне школске установе, знатно брже усвајају и исправљају недостатке које уоче инспектори, будући да се труде да привуку што већи број нових ђака.
Упоредни преглед
На овом месту треба поставити питање односа квалитета наставе и цена у приватном школству, као прве информације коју родитељи и деца желе да сазнају приликом доношења одлуке о избору будућег факултета.
Просечна цена једне школске године на државном универзитету износи око 130.000 динара, док се просечна цена на приватном факултету креће и до 200.000 динара. Јасно, одмах се намеће и питање зашто су школарине у приватним школама толико високе и шта студенти заправо добијају овако скупим образовањем. Пре свега, у цену школарине најчешће је урачуната и цена уџбеника, а многи факултети у својој понуди, поред цене, наводе и добру праксу и обећање запослења одмах након завршених студија.
Није ли, ипак, погрешно мишљење да су приватни факултети и најскупљи? Свакако, најскупљи факултет у Србији јесте државни Архитектонски факултет, где за 300.000 динара студент добија плаћену школарину и додатни материјал за рад. Приватни факултети нуде бесплатан упис, пријављивање испита, па и полагање испита, при чему је то „бесплатно” већ укалкулисано у цену школарине. Стога, врло пажљиво треба сагледати постојање накнадних трошкова око студирања који представљају додатно оптерећење за буџет родитеља.
Чињеница је да је међу приватним факултетима распон цена за једну школску годину велики, али то су неопходни трошкови како би се направио и истакао квалитет рада. Проблем је у томе што се приватне школе, сасвим очигледно, плаћају, па се стиче утисак да се плаћа и знање као непрофитна категорија, те да је знање резултат висине школарине, што никако не треба доводити у везу. Цена не сме да буде пресудна када је образовање у питању, јер је улагање у образовање улагање у кадрове који би у будућности могли да остану у нашој земљи и да покрену многе процесе у њој.
Још један од честих стереотипа који влада у вези са приватним образовањем односи се на пријемни испит на приватним факултетима, а који прати лоша репутација да је знатно лакши него у државним школама. Наиме, постоји уверење родитеља и студената да се критеријуми за упис на приватне школе умногоме разликују у односу на оне који важе на државним. И на државним и на приватним факултетима организује се припремна настава за полагање пријемног испита која се плаћа и до 20.000 динара. Код неких приватних факултета цена припремне наставе већ је обухваћена ценом школарине. Остаје чињеница да су задаци на пријемном испиту можда лакши на приватним факултетима, а разлог томе треба тражити, једним делом, у бољој припремљености студената, али и у потреби за промоцијом самих факултета. Због све већег броја приватних образовних установа, а у циљу сопствене афирмације, неретко и потврде постојања саме школе, власници приватног факултета учиниће све што је у њиховој моћи како би промовисали своју школу или факултет.
Опремљеност школа представља још један од фактора на основу којох можемо упоредити школе и универзитете у државном и приватном власништву. Приватне школе и факултети начелно су боље опремљени и у њима владају квалитетнији услови за извођење наставе. Одликују се опремом најновије технологије, што посебно важи у случају информатичке области где се технологија убрзано развија и напредује. Са друге стране, у државним школама увелико се препознаје потреба за озбиљним променама у виду тзв. „освежавања рачунара”. Слично стање постоји и у школама осталих профила образовања где су за извођење наставе неопходне опремљене лабораторије, кабинети и сл.
Приватне школе нуде квалитетне професоре, менторски рад у мањим групама, разнородне и бројне ваннаставне активности, превоз, целодневну наставу, исхрану, као и своје образовне програме, по узору на међународне програме, који су признати од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Додатне погодности огледају се и у заштити деце и родитеља кроз физичко обезбеђивање простора – ангажовањем лица које брине о безбедности у школи, али и системом видео надзора – као и кроз постојање електронске базе података која се ажурира на дневном нивоу омогућавајући родитељима да посредством интернета прате стање своје деце у школи (оцене, напомене у вези са понашањем ученика и сл.). Посебне погодности важе за спортисте и сличне категорије ученика који се професионално баве неком активношћу. Додатна ангажованост приватних школа уочљива је и у комуникацији са домаћим и страним престижним универзитетима.
Није случајно што је приватним школама све ово потребно, будући да се својом понудом и рекламом морају изборити за сваког од својих ученика. Државним школама реклама готово да и није потребна јер имају и више него довољно уписаних ученика.
У циљу додатне едукације свог наставничког кадра, и у једним и другим школама, улажу се велики напори како би се запосленима омогућило присуство на семинарима стручног усавршавања, на едукативним радионицама, али и учешће на стручним скуповима и сајмовима образовања у земљи и иностранству. Свеједно, да би квалитет наставе био на високом нивоу, и од професора и наставника се очекује додатна лична ангажованост на сопственом усавршавању.
Када већ говоримо о наставном кадру, уочена је појава да на државним факултетима студенти врло често не могу да „пронађу” професора, као и да професор не дође на консултације на које је законски обавезан и на шта га обавезује и распоред истакнут на вратима његовог кабинета. Ову мањкавост државног школства приватне школе врло добро уочавају и користе је као једну од својих главних предности, додатно подстичући отвореност у комуникацији између ученика и професора.
Још једно, не мање важно, питање односи се на признатост диплома. Уврежено је мишљење да дипломе приватних школа нису признате код домаћих послодаваца, те да се прихватају и вреднују само оне дипломе које потичу са државних факултета и школа. У последње време примећен је пораст броја квалитетних стручњака који долазе управо из приватних школа и факултета, а разлоге за то треба тражити у применљивости знања које нуде приватне школе. Приликом запошљавања младих кадрова, домаћи послодавци признају само практичан рад и вреднују самосталност у раду, а који се могу стећи на приватним факултетима. У систему државног школства, нажалост, има релативно мало могућности за овај вид оспособљавања.
Акредитација, документација и контрола рада
Да би једна школа могла да организује наставу, потребно јој је решење о верификацији услова за рад (акредитација) које издаје Министар просвете и науке. Поред овог основног документа, потребно је направити и наставни план и програм, који, такође, мора бити признат од стране Министарства просвете и науке, а све накнадне измене у наставном плану и програму морају и званично бити признате од стране министарства. Међу осталим потребним документима налазе се и Статут школе и друга подзаконска акта (правилници) на које власнике школа обавезује Закон о основном или средњем образовању, Закон о основама образовања и васпитања, као и Закон о високошколским установама. Према Закону о основама образовања и васпитања, приватне школе су у законској обавези да свој наставни план усаглашавају са свим законским изменама и допунама.
Држава својим инструментима, кроз инспекцијски надзор и редовне и ванредне контроле, врши увид у рад свих школа независно од тога у ком су облику својине. Међутим, уочено је да се за исте пропусте више кажњавају приватне школе. Наиме, не постоји податак о томе да је иједна државна школа укинута, док приватне сасвим сигурно јесу.
Поставља се питање да ли то значи да у државним школама нема грешака или се те грешке напросто другачије тумаче? Са своје стране, држава би требало не само да санкционише приватне школе, већ и да им помогне и да их упућује у рад, кроз концепт сарадње за опште друштвено добро.
Системске реформе и добра комуникација
Иако држава улаже велике напоре да побољша ниво образовања у Србији и учини га квалитетнијим, не може се рећи и да успева у томе. Потребне су системске реформе и то, пре свега, кроз законодавну активност.
Да би приватна иницијатива у образовању у Србији била друштвено прихватљива, друштвено корисна и заиста интегрисана у укупан квалитет образовања у земљи, свакако би требало у Закону о основама система образовања и васпитања изједначити приватне и државне школе и факултете по свим правима, обавезама и одговорностима, изузимајући право на материјална средства, предвидети њихово удруживање у универзитете са другим државним факултетима, а у циљу уједначавања критеријума стицања звања и последипломског образовања.
Приватне школе би требало да направе одређене измене и да се прилагоде постојећем систему. Својим прописима, држава би приватним школама могла да наметне обавезу да образовањем обухвате и оне садржаје који стварају позитивне екстерне ефекте, као што су, на пример: боља социјализација, квалитетнији ниво образовања, стручнији и практичнији кадар који произилази из школе.
Постоје различите мере које би држава могла да примени, а за које се верује да би унапредиле квалитет образовања, међу којима се издвајају:
1) ангажовање наставног особља с већим искуством и вишим образовањем,
2) повећање зарада наставницима,
3) обезбеђење новијих уџбеника и помагала,
4) смањење величине одељења (увођење менторског начина рада),
5) смањење броја ученика по наставнику.
Неке од могућих мера за унапређење квалитета образовања у основним и средњим школама (без обзира на начин финансирања) јесу и следеће:
1) побољшање стручности наставника,
2) побољшање опремљености школа,
3) увођење стандардних националних годишњих тестова за оцену квалитета школа и објављивање њихових резултата,
4) повећање флексибилности програма како би се структура образовања ускладила са захтевима тржишта.
У сектору приватног образовања запослено је 126 хиљада радника што износи око 6,5% од укупног броја формално запослених у Србији. То је велика помоћ држави и довољна уштеда финансијских средстава која би могла бити преусмерена на нешто друго. С друге стране, држава би стипендијама могла да потпомогне младе стручњаке који захваљујући свом раду добијају признања свуда у свету и на најбољи могући начин представљају нашу земљу.
С обзиром на то да је свим институцијама, било да се оне налазе у приватној или државној својини, јединствен циљ унапређење образовања, међу институцијама би требало успоставити још бољу сарадњу и повезаност како би оне свој учинак оствариле у знатно већој мери.
Уместо закључка
Испрва је приватни сектор значајније био присутан само у неким сегментима високог образовања, али се данас ситуација битно мења, па је он све присутнији и у основном и средњошколском образовању.
Долази време када је потреба за обједињавањем оба сектора образовања постала неминовност и када на раслојавање међу ђацима приватних и државних школа, али и колега који раде у једном или другом образовном систему, треба гледати као на ствар која припада прошлости. Суштина је у постојању иницијативе равноправног образовног система који се испољава кроз средства јавног информисања, став Министарства просвете и науке, кроз прихватање од стране наставног кадра у државним школама и кроз квалитет и неопходност приватних школа које ће наћи равноправност и своје место у целокупном образовном систему.
Тек када се створе услови за стварно интегрисање приватне иницијативе у просветну стварност Србије онда ћемо имати комплетно образовање подигнуто на један виши и квалитетнији ниво. На том путу потребан нам је концепт који приватну иницијативу неће доживљавати као латентну опасност, већ као добронамерну стварност.
[signoff]
Надлежности у образовању
У Србији постоји јединство органа који су ангажовани да провере испуњеност услова за оснивање, постојање и одрживост квалитета наставе, али и испуњеност услова за престанак обављања те делатности. У оквиру извршне власти, Министарство просвете и науке задужено је за образовање у најширем смислу, а у законодавној власти то је Одбор за просвету Народне Скупштине Србије.
За различите нивое образовања постоје и друге институције. У основном и средњем образовању од највећег значаја је Национални просветни савет, а тела која имају надлежност у овој области образовања су и Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања и Завод за унапређивање квалитета образовања, са три организационе јединице: Центар за развој програма и уџбеника, Центар за стручно образовање и образовање одраслих и Центар за професионални развој запослених у образовању. Поред ових тела, постоје и форуми гимназија и стручних школа, ђачки парламенти и родитељски савети.
У високом образовању најзначајнији је Национални савет за високо образовање, као и Комисија за акредитацију и проверу квалитета. Осим ових тела, постоје и студентске конференције универзитета и академија струковних студија, као и конференција универзитета и конференција академија струковних студија.
[/signoff]
[signoff]
СТРОЖЕ ДО ПРИВАТНИХ ОСНОВНИХ И СРЕДЊИХ ШКОЛА
Изгледа парадоксално, али приватни факултети лакше добијају дозволе за рад од приватних средњих и основних школа. То, ипак, није случајно, будући да је потребно испунити велики број услова (специјални кабинети за практичну наставу, сала за физичко васпитање, кухиња, амбуланта и обезбеђење) како би средња и основна школа уопште добиле дозволу за рад.
[/signoff]
[signoff]
ДОДАТНИ ПРЕДЛОЗИ
Рад је знатно продуктивнији у мањим групама где професор може у већој мери да се посвети ученику, чиме се растерећују и професор и ученик. Осим тога, боравак у Домовима за ученике и студенте требало би омогућити и ученицима/студентима који похађају приватне школе, а што до сада није било прихваћено. Све су то предлози који могу пронаћи своје место у допунама закона и правилника о образовању.
[/signoff]
[signoff]
ДИПЛОМА НИЈЕ СВЕ
Суштина образовања није у искључивом добијању документа који потврђује нечије образовање, већ у стицању функционалног знања које ће младој особи помоћи да пронађе запослење или да покрене самосталан посао. На начин на који су организоване, студије у Србији, нажалост, у потпуности не испуњавају своју сврху у смислу школовања готових стручњака за тржиште рада. Последично томе, по завршетку факултета студенти се морају додатно ангажовати и усавршавати, а то свакако додатно оптерећује породични буџет.
[/signoff]
[signoff]
СТАТИСТИКА
Сваке године се појављује све већи број школа и факултета који се финансирају из приватног сектора. Од укупног броја акредитованих високих школа, у Србији су тренутно 42 државне, а 7 је приватних.
Према подацима Министарства просвете и науке у Србији има 548 средњих школа, од чега је 20 приватних. Забрањен је рад двема средњим школама, једној гимназији и једној фризерској школи из Београда.
Према подацима Министарства просвете, науке и технолошког развоја, у Србији раде 63 приватне предшколске установе и 38 приватних основних школа. Верификованих приватних основних школа има свега 5 и све се налазе у Београду.
Извор: дневни лист Политика и Центар за образовну политику
[/signoff]