Нови Закон о парничном поступку донео је изузетно значајне новине у области достављања писмена
Према старом Закону о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 125/04 и 111/09) лично достављање је било регулисано одредбама члана 136. Акта која су се обавезно лично достављала дефинисана су као тужба, платни налог, ванредни правни лек, пресуда и решење против кога је дозвољена посебна жалба. И друга писмена су се могла доставити по правилима о личној достави само када је Законом о парничном поступку или другим законом то било изричито одређено, али и када је суд сматрао да је због приложених исправа потребна већа опрезност.
Према одредбама поменутог закона, лична достава се вршила лично странци, законском заступнику, односно пуномоћнику.
Уколико се лице коме се писмено мора лично доставити не затекне тамо где се достављање има извршити, достављач се информише када и на ком месту би могао да затекне лице коме је потребно извршити личну доставу и оставља му код једног од лица која су дефинисана чланом 135. ст. 1. и 2. ЗПП-а, односно код одраслог члана домаћинства или лица које на истом месту ради или суседа, обавештење да ради пријема писмена у заказани – одређени дан и сат буде у свом стану, односно на радном месту. Ако и после тога достављач не затекне лице коме се писмено мора лично доставити, Закон је даље предвиђао овлашћење достављача да поступи по одредбама члана 135. истог закона, чиме ће се сматрати да је достављање извршено.
Одредбе члана 135. су предвиђале да уколико се лице коме се писмено има доставити не затекне у свом стану, тада се достављање врши предајом писмена некоме од његових одраслих чланова домаћинства која су дужна да то писмено приме. Ако се ни они не затекну у стану, писмено ће се предати суседу, уколико он на то пристане.
Уколико се достављање врши на радном месту, а ту се не затекне лице коме се писмено има доставити, достављање се може извршити предајом лицу које ради на истом месту, уколико оно пристане да писмено прими. Последњим ставом наведеног члана изричито је забрањена предаја писмена другом лицу које такође учествује у парници као противник лица коме се достављање има извршити.
У случају када је писмена, за које је закон предвидео обавезно лично достављање, потребно доставити државним органима и правним лицима, достављање се врши према одредбама члана 128. Закона. Тим одредбама регулисано је да се достављање државним органима, органима јединице локалне самоуправе и органима аутономне покрајине врши предајом писмена у просторији за пријем писмена и то лицу овлашћеном за примање писмена. Јавном тужиоцу и правобранилаштву достављање се врши предајом писмена на писарници наведених органа, а као дан доставе сматра се дан предаје. Правним лицима предаја писмена се вршила предајом лицу овлашћеном за пријем писмена у просторијама правног лица. Начин предвиђен за достављање државним органима и правним лицима предвиђен је и за достављање када су наведене странке за свог пуномоћника одредиле лице које је код њих запослено.
Будући да је описани начин достављања омогућавао избегавање пријема аката и писмена, што је суду знатно отежавало суђење и продужавало поступке доводећи до повреде права на правично суђење, односно права на суђење у разумном року, нови Закон о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72 од 28. септембра 2011. године) значајно је променио до тада предвиђени начин доставе.
Највеће промене при достављању унете су у одредбе о личном достављању и дефинисане су чланом 141. новог Закона о парничном поступку. Према одредбама става 1. овог члана, тужба, решење о платном налогу, пресуда, решење против кога је дозвољена посебна жалба и правни лек достављају се лично странци, односно законском заступнику или пуномоћнику, што је у погледу дефинисања писмена за које је обавезна лична достава, идентично решење као и у ранијем закону.
Уочава се, међутим, да више нема одредбе да ће се остала писмена лично доставити, ако је то предвиђено Законом о парничном поступку, или када суд сматра да је због приложених исправа потребна већа опрезност. Ипак, сматра сe да та могућност и даље постоји, односно да судија и даље има овлашћење да наложи личну доставу и за поднеске за које овај облик доставе законом није изричито прописан.
Овде је важно нагласити да се, према ставу 2. члана 141. Закона, лична достава сада одвија на другачији начин од оног предвиђеног ранијим Законом о парничном поступку.
Уколико се лице коме писмено мора бити лично достављено не затекне тамо где достављање треба да се изврши (под условом да је адреса тачна), Законом је предвиђено да ће достављач оставити обавештење да писмено мора да се преузме у суду у року од 30 дана од дана покушаја достављања. У том случају, копија писмена се истиче на огласној табли суда и по протеку рока од 30 дана сматра се да је достављање извршено.
Дакле, овде је битно уочити да покушај личног достављања мора бити извршен на тачној адреси, што суд по обавештењу достављача о неуспелој достави, мора проверити на све могуће начине – увидом у одговарајуће регистре и евиденције, јер једино под условом да је адреса била тачна, а достављање није могло бити извршено, Закон дозвољава означену и даље дефинисану процедуру личне доставе.
Осим тога, важно је приметити и то да достављач у наведеној ситуацији на адреси на којој је доставу покушао, одмах по повратку с неуспешног покушаја достављања, мора оставити обавештење да писмено може да се преузме у суду у року од 30 дана од дана покушаја достављања. Очигледно је да покушај доставе мора бити путем овлашћеног достављача који ће у тој ситуацији оставити и писмено обавештење. Суд ће копију писмена истаћи на огласној табли суда, што условљава потребу суда да наведено писмено копира и истакне на огласну таблу одмах по неуспелом покушају доставе, јер ће у тој ситуацији, по истеку рока од 30 дана од дана неуспешног покушаја доставе, односно уколико се сâм прималац није појавио да прими наведено писмено, наступити законска претпоставка да је достава извршена.
Због изузетног значаја последица оваквог начина доставе, а будући да је реч о актима за које је (управо због потребе обезбеђења могућности остваривања одређених права) законом прописано лично достављање, Закон регулише и садржину обавештења о покушају доставе, па је тако предвиђено да ово обавештење мора да садржи следеће податке:
– име и презиме лица коме је покушано достављање;
– својство у поступку;
– датум и час када је покушана достава;
– адресу на коју је покушана достава;
– назнаку да писмено може да се преузме у суду у року од 30 дана и да ће копија бити истакнута на огласној табли;
– информацију о томе да ће се по протеку рока достављање сматрати извршеним.
Овде посебно наглашавамо да одредбе наведеног члана 141. ст. 5. ЗПП-а предвиђају да ако је писмено из става 1. истог члана (а то значи тужба, решење о платном налогу, пресуда, решење против кога је дозвољена посебна жалба или правни лек и које се с обзиром на то мора лично доставити странци, државним органима или правним лицима), тада ће се достављање вршити по одредбама члана 131. Закона, а то значи да ће се доставити неком од радника запослених код правног лица, доставом у његовим просторијама, а код државних органа предајом писмена у просторији за пријем писмена или у писарници, без услова да и у једном и у другом случају писмено прими лице овлашћено за пријем писмена.
Како при предаји – достави правном лицу, по новом законском решењу, није више неопходна предаја лицу овлашћеном за пријем писмена, већ било ком запосленом, то важи и код предаје писмена која се лично достављају.
Уколико достављање на наведени начин није могуће извршити, достава се покушава законском заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта. Како је тада реч о достави физичком лицу – заступнику, примениће се цитиране одредбе члана 141. Закона о парничном поступку.
Судска пракса
Дајући одговор на питање у наставку, судска пракса привредних судова већ је заузела одређене ставове поводом достављања.
Питање:
Да ли ће се сматрати да је уредно извршено достављање иницијалних аката, у складу са чланом 141. ст. 2. и 3. новог Закона о парничном поступку, у случају када је прималац одсутан с назначене адресе дуже од месец дана (налази се на дужем боравку у иностранству и сл.), а није у обавези да обавести суд о дужем одсуствовању са адресе, с обзиром на то да парница није у току?
Одговор:
Чланом 141. Закона о парничном поступку прописано је да ће се тужба, решење о платном налогу, пресуда, решење против ког је дозвољена посебна жалба и правни лек доставити лично странци, односно законском заступнику или пуномоћнику. Ставом 2. истог члана прописано је да ако се лице коме се писмено мора лично доставити не затекне тамо где достављање треба да се изврши, под условом да је адреса тачна, достављач ће оставити обавештење да писмено може да се преузме у суду у року од 30 дана од дана покушаног достављања. У том случају, копија писмена се истиче и на огласној табли суда. Ставом 3. овог члана прописано је да се по протеку рока из става 2. овог члана сматра да је достављање извршено.
Одредбом чл. 141. став 1, 2. и 3. Закона о парничном поступку регулисана је лична достава физичким лицима, а ставом 5. регулисана је лична достава правним лицима, у ком случају се она врши по одредби члана 131. Закона о парничном поступку. Одредбом члана 131. ст. 1. и 3. Закона о парничном поступку предвиђено је да се достављање физичким лицима врши на адресу која је означена у тужби, односно на адресу пребивалишта или боравишта уписану код органа надлежног за вођење евиденције о личним картама.
Достављање правним лицима врши се предајом писмена у просторијама правног лица запосленом лицу у правном лицу, односно заступнику правног лица на адресу из јавног регистра, односно на адресу његовог пребивалишта.
Одредбом члана 19. Закона о пребивалишту и боравишту грађана предвиђено је да су грађани који одлазе у иностранство с намером да у иностранству непрекидно бораве дуже од 90 дана дужни да пре одласка надлежном органу пријаве привремени боравак у иностранству.
Из наведене законске одредбе произлази да је лице, у случају када намерава да у иностранству борави дуже од 90 дана, у обавези да надлежном органу пријави привремени боравак у иностранству, што има за последицу немогућност примене одредбе из члана 141. ст. 2. Закона о парничном поступку за случај кад је прималац одсутан с назначене адресе дуже од месец дана (налази се на дужем боравку у иностранству и сл.).
О разлозима одсутности достављач ће покушати да се информише приликом достављања.
Напомена: Одговор је усвојен на седницама Одељења за привредне спорове Привредног апелационог суда, одржаним 28. августа, 23. октобра и 6. новембра 2012. године.
Став стручне јавности
Наведена одредба члана којим је регулисано лично достављање изазвала је највише полемике код судија и адвоката и свакако ће изазвати бројне проблеме у пракси при оцени да ли су одређена писмена уредно достављена.
Највеће критике стручне јавности упућене су новом законском решењу које регулише начин достављања писмена. Јасно је да циљ оваквог законског решења треба тражити у спречавању и онемогућавању странака да избегавају пријем писмена и тиме отежавају брзо и ефикасно суђење. Ипак, достава коју закон предвиђа, и то посебно у погледу обавезне личне доставе, оцењена је као фиктивна, што се, свакако, не би смело дозволити будући да би се на наведени начин грубо повредило право странака на правично суђење, као једног од уставних права сваког грађанина Републике Србије. Стога је потребно преиспитати нова законска решења у погледу достављања писмена и то посебно оних за које постоји обавеза личног достављања (нарочито у погледу иницијалних аката).
Утврђивање адресе и њена промена
Значајну новину доносе и одредбе којима се утврђују обавезе странака у погледу означавања адресе супротне странке. Тако је одредбама члана 143. Закона о парничном поступку предвиђена дужност сваке странке да суду саопшти адресу противне странке којој писмено треба лично доставити. Ако странка којој је суд наложио да допуни поднесак (навођењем тачне адресе противне странке којој писмено треба да се достави) није у могућности да сама сазна адресу и о томе суду поднесе доказ, суд ће потребне податке прибавити од надлежног органа.
Наведено законско решење представља новину будући да успоставља обавезу странке да поступи по налогу суда, односно да покуша да прибави тачну адресу супротне стране и о истој обавести суд. Уколико странка ипак није у могућности да то и учини, потребно је да суду, заједно са захтевом, достави доказе о покушају прибављања, како би сâм суд прибавио потребне податке од надлежних органа.
У таквој ситуацији суд неће моћи да одбаци тужбу као неуредну (јер не садржи правилну адресу странке, односно због пропуста тужиоца да поступањем по налогу суда означи правилну адресу странке), јер ће се у списима налазити и доказ да тужилац, и поред предузетих радњи, није могао извршити налог суда, односно да није могао прибавити адресу супротне стране и унети је у тужбу, па ће тиме настати обавеза суда да наведене податке прибави сâм од надлежних органа.
То је значајна промена која спречава олако одбацивање тужби и довођење тужиоца у изузетно тешку позицију у којој се од њега раније захтевало да достави податке о тачној адреси странке, које он, с обзиром на друге прописе и јавне евиденције, није могао увек прибавити и доставити суду, а чиме му је директно ускраћивано и право на приступ суду.
Одредбе којима се странке обавезују да суд обавесте у случају промене адресе у току поступка, јер ће у противном суд достављање вршити истицањем писмена на огласну таблу суда, нису промењене, али по новом Закону о парничном поступку обавеза обавештења о промени адресе странке или законског заступника, и предвиђени начин доставе важе, односно примењују се и у поступку по ванредним правним лековима.
Уместо закључка
Евидентно је да је Закон о парничном поступку, који је у примени од 1. фебруара 2012. године, предвидео значајне новине у регулисању начина достављања писмена у односу на ранија законска решења. Могло би се рећи да су законом уведени потпуно нови начини достављања, као код доставе електронским путем и у преградак у суду.
Досадашња судска пракса препознала је само неке од могућих проблема у вези с новим законским решењима, а која се односе на достављање, ипак, већ сада је јасно да ће се у будућој пракси појављивати и бројне друге недоумице које ће захтевати одговарајуће разрешење.
[signoff]
Пуномоћник за пријем писмена
Законску новину представља и одредба става 2. члана 146. ЗПП-а која предвиђа да уколико пуномоћник за пријем писмена откаже пуномоћје, а странка не одреди другог пуномоћника у року од 30 дана од пријема обавештења о отказу пуномоћја, суд странци на њен трошак поставља заступника за примање писмена и достављање се врши преко наведеног заступника, све док суд не прими обавештење странке о одређивању новог пуномоћника.
Ново законско решење доноси и одредба којом се предвиђа да суд странци која опозове пуномоћника за пријем писмена и истовремено не одреди новог пуномоћника, достављање врши истицањем писмена на огласну таблу суда, све док странка не одреди новог пуномоћника за пријем писмена и о томе не обавести суд.
[/signoff]
[signoff]
Одсуство с регистроване адресе
Нову одредбу представља и члан 145. Закона о парничном поступку којим је предвиђено да странка или њен законски заступник који одсуствује дуже од 30 дана са адресе на коју је достављање већ вршено, има обавезу да о томе обавести суд и да одреди пуномоћника за пријем писмена.
Наведеном одредбом није дефинисана и њена применљивост на адвокате, већ је евидентно да се односи само на странку и њеног законског заступника у ситуацији када га странка има и када се достава врши наведеном законском заступнику. То би значило да се ова обавеза односи само на наведена лица, док за адвоката не би постојала наведена обавеза. Ако се због дужег одсуства са адресе на којој је достава вршена, достава није могла извршити адвокату, она ће се сходно општем правилу извршити странци као у случају када странка нема пуномоћника.
[/signoff]