Међупресуда, делимична пресуда и допунска пресуда – дилеме у пракси

Одредбе Закона о парничном поступку кој регулишу питање међупресуде, делимичне пресуде и допунске пресуде нису мењане више деценија. Иако на први поглед делује сасвим јасно и у закону прецизно одређена, ова подела пресуда у погледу услова за доношење, ипак, изазива недоумице и потребу да се размотре спорна правна питања

 

 

Подела пресуда може се спроводити према различитим критеријумима. Један од критеријума који се наводи у Закону о парничном поступку (ЗПП) јесте њихов значај за окончање спора. Пресудом се, по правилу, завршава поступак и та пресуда је коначна. Њоме суд одлучује о захтеву који се односи на главну ствар и споредна тражења. Ако постоји више захтева, суд ће о свим тим захтевима, по правилу, одлучити једном пресудом (члан 342 ЗПП-а). Кад је то целисходно, суд може донети међупресуду. Уколико је више парница спојено ради заједничког расправљања, а постоје услови да се коначно одлучи само о једној од њих или је само један део захтева сазрео за пресуђење, може се донети делимична пресуда. Уколико суд пропусти да одлучи о свим захтевима, тада је могуће захтевати доношење допунске пресуде.

 Тема овог чланка биће управо ова подела пресуда, као и услови за њихово доношење и дилеме суда и странака у погледу ове поделе.

МЕЂУПРЕСУДА

Ако је тужени оспорио и основ и висину тужбеног захтева, а у погледу основа ствар испуњава услове за доношење одлуке, из разлога целисходности, суд међупресудом може само да утврди постојање основа тужбеног захтева. До правноснажности међупресуде суд ће да застане са расправљањем о износу тужбеног захтева. Међупресуда има дејство само у поступку у коме је донета (члан 347 ЗПП-а).

 

По правилу, у поступку се прво разматра питање основаности, а након тога висине постављеног захтева. И докази се углавном изводе прво у погледу чињеница које се тичу основа тужбеног захтева, а тек након тога у погледу висине, јер је то целисходно и економично. Најчешће се после читања приложених писмених доказа и извођења доказа, саслушањем странака и сведока доноси ова пресуда.

 

Код тужбених захтева којима се тражи утврђење (декларативна пресуда) или преображај (конститутивна пресуда) није могуће, логично закључујући, донети међупресуду јер онда то не би била међупресуда, већ коначна пресуда.

 

Код осуђујуће (кондемнаторне) пресуде налаже се извршење одређене чинидбе, па је по правилу могуће донети међупресуду јер суд тада одлучује о праву на основу кога тужилац тражи да суд обавеже туженог на чинидбу (на пример, исплату новца, предају одређених покретних, заменљивих ствари и др.).

 

Поставља се питање да ли је међупресуду могуће донети у парници у којој се тражи утврђење права својине по основу брачне, ванбрачне тековине, стицања у породичној заједници, на основу договора о заједничној градњи и сл. након саслушања сведока и странака уколико је оспорено да је стицање уопште постојало.

Кад је у питању стицање у брачној или ванбрачној заједници постоји законска претпоставка да су удели у стицању заједничке имовине у току трајања заједнице живота једнаки према чл. 180. и 191. Породичног закона. Уколико је спорно да ли та имовина представља заједнички стечену имовину и да ли је допринос странака једнак, онда може бити целисходно да се прво утврди да ли та имовина уопште представља брачну или ванбрачну тековину.

Код стицања у породичној заједници претпоставка једнаких удела не постоји према члану 195. ПЗ-а и може бити спорно поред тога колики је удео у стицању и да ли је у било ком обиму по том основу тужилац стекао право својине. Утврђење правног основа у овим ситуацијама може бити целисходно јер се тиме смањују трошкови поступка. Након саслушања сведока и стрaнака обично следе скупа и дуготрајна економско-финансијска и грађевинска вештачења. Ово су парнице које због сложених емотивних и личних односа странака, по правилу, трају дуго и у којима су трошкови поступка изузетно високи. Када се основ у овим ситуацијама расправи странке су спремније на преговоре око мирног решења спора. То би било у складу са чл. 10. и 11. ЗПП-а који предвиђају дужност суда да странкама укаже на могућност споразумног решавања спора и у циљу економичности поступка. У пракси је, међутим, изражено другачије мишљење.

Из образложења:

„Међупресудом ставом првим изреке одлучено је о основу тужбеног захтева тужиље да стан представља брачну тековину парничних странака. Ставом другим и трећим изреке одлучено је да се до правноснажности ове пресуде застаје са расправљањем о висини удела у стицању у брачној заједници, а о висини тужбеног захтева и трошковима парничног поступка биће одлучено коначном пресудом. Доносећи побијану међупресуду првостепени суд је учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 1. Закона о парничном поступку у вези са чланом 335. истог Закона, на коју се у жалби посебно указује. Ово зато што првостепени суд није правилно применио одредбу члана 335. Закона о парничном поступку, а то је било од утицаја на доношење законите и правилне пресуде. Чланом 335. Закона о парничном поступку прописано је да ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и износ тужбеног захтева, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да донесе прво пресуду само о основу тужбеног захтева (међупресуду). До правноснажности међупресуде суд ће застати са расправљањем о износу тужбеног захтева. Из наведене законске одредбе произлази да је међупресуда врста пресуде која није коначна и извршна и може се донети само поводом кондемнаторног захтева у парници за осуду на чинидбу, која има за предмет одређену суму новца или количину заменљивих ствари. Када је оспорен и основ и износ тужбеног захтева међупресуда се по предлогу заинтересоване странке или по службеној дужности може донети само у погледу основа, а не и износа тужбеног захтева. Њоме се утврђује да правни основ захтева постоји и она има карактер утврђујуће пресуде, због чега и њена садржина треба да одговара таквој пресуди. Због овакве своје природе она се не може донети у спору по тужби за утврђење, јер се о таквом захтеву одлучује коначном пресудом. У конкретном случају захтев за утврђење тужиљиног сувласничког удела по основу брачне тековине је декларативне, а не кондемнаторне природе, па се о том захтеву не може одлучивати међупресудом, већ само коначном пресудом. Правна природа овог захтева опредељује и врсту пресуде којом се одлучује о њему, без обзира на то да ли се ради о захтеву за утврђење искључивог права својине или утврђења права сусвојине у одређеном аликвотном, односно идеалном делу. Утврђивање величине сувласничког удела нема значаја накнадног утврђивања и одлучивања о износу тужбеног захтева после правноснажности међупресуде којом је утврђено постојање оспореног основа захтева за осуду на чинидбу. Зато је жалба тужиље морала бити усвојена, а побијана међупресуда укинута.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1272/10 од 25. 8. 2010)

 

 

Након што закључи да је тужбени захтев основан, суд може донети међупресуду. То се чини по службеној дужности или по предлогу странке. Тиме се поступак дели на две етапе одлучавања и то на прву етапу одлучивања о основу и на другу етапу одлучивања о висини тужбеног захтева. Овим суд не излази изван постављеног оквира тужбеног захтева, већ га само дели на етапе одлучивања.

 

Разлози целисходности и економичности су одлучујући за одлуку суда да донесе међупресуду. То се најчешће догађа кад ни странке ни суд нису заиста сигурни да ли је њихово мишљење о основаности тужбеног захтева тачно, када је судска пракса неуједначена или када је доказивање висине тужбеног захтева скопчано са скупим вештачењима, а ситуација чињенично или правно сложена или неуобичајена. Доношењем међупресуде штеде се и време и новац јер се обично скупа вештачења обављају тек по правноснажности међупресуде.

 

Логички закључујући, међупресуду није могуће донети уколико суд закључи да је тужбени захтев неоснован, јер суд у том случају одбија тужбени захтев без даљег извођења доказа о висини постављеног тужбеног захтева.

 

У погледу основа као спорно поставља се питање застарелости потраживања, питање активне, пасивне легитимација, односно постојање одговорности на страни туженог, власништва на опасној ствари која ја узроковала штету, постојање подељене одговорности, допринос тужиоца настанку штете, обим одговорности и др.

Из образложења:

„Међупресудом је утврђено да постоји основ за испуњење уговора од стране тужене јер није основан истакнути приговор активне легитимације на страни тужиоца. Међупресуда је укинута и наложено је првостепеном суду да у поновном поступку извођењем потребних доказа поново оцени да ли је тужилац активно легитимисан за вођење овог спора.ˮ

(Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 10372/03 од 14. 1. 2004)

„Правилно је поступио првостепени суд када је налазећи да је ствар сазрела за одлучивање у погледу основа тужбеног захтева, а полазећи од договора који је постигнут између овлашћеног лица, у име тужиоца и туженог, утврдио да постоји обавеза туженог на плаћање насталог дуга, те када је одлучио као у изреци побијане међупресуде.

Ово са разлога, што се сходно одредби чл. 330. ЗПП-а међупресуда може донети, ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и његову висину, као у конкретном случају, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, због чега се из разлога целисходности може прво донети међупресуда, само о основу тужбеног захтева.

Међупресуда је по својој правној природи декларативног (утврђујућег) карактера, а њен циљ се ограничава само на утврђење постојања права, односно правног основа и њоме се не решавају чињенична, већ само правна питања.ˮ

(Пресуда Окружног суда у Београду Гж. бр. 10057/03 од 27. 11. 2003)

„Према одредби члана 335. ст. 1. ЗПП-а, ако је тужени оспорио и основ и износ тужбеног захтева, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да донесе прво пресуду само о основу тужбеног захтева (међупресуда). Најчешће, то ће бити у случају када је предмет спора само новчано потраживање или потраживање одређене количине заменљивих ствари. Имајући у виду наведену законску регулативу и чињеницу да се међупресудом не може одлучивати о делу тужбеног захтева или о једном од постављених тужбених захтева, већ само о једном елементу тужбеног захтева – његовом основу, очигледно је да законом прописани услови за доношење међупресуде нису били испуњени. Тачније, о оба постављена тужбена захтева, између којих постоји конекситет, требало је одучити једном пресудом.ˮ

(Решење Врховног Касационог суда Рев. 39/10 од 8. 7. 2010)

 

 

Изрека међупресуде мора бити јасна и обично гласи: Утврђује се да тужилац има према туженом право на накнаду штете, исплату, предају покретних ствари (када је спорно у којој количини), извршење одређених радова чији обим тек треба утврдити како би се уговор извршио у потпуности или санирала штета и сл.

 

 

Из образложења:

„Основано тужени у ревизији изјављеној против другостепене пресуде износи да је изрека првостепене међупресуде противречна сама себи. Из садржине изреке првостепене међупресуде произлази да је првостепени суд утврдио да је основан основ тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да се тужени обавеже да му на име накнаде стварне штете и измакле добити исплати динарску противвредност у наведеном износу УСА долара по курсу на дан исплате са затезном каматом до исплате. Такав садржај међупресуде представља одлучивање о основу и утврђивање висине потраживања тужиоца према туженом, што наведену изреку чини противуречном самој себи. Првостепени суд није утврдио да је основано потраживање тужиоца према туженом ради накнаде стварне штете и изгубљене добити због неизвршеног плаћања од стране туженог иностраном повериоцу, већ је утврдио и висину те обавезе туженог према тужиоцу. Међупресуда је донета супротно одредби члана 330. ЗПП-а, односно она је противречна сама себи, а како је другостепени суд потврдио ту међупресуду, то су првостепена и другостепена пресуда донете уз битну повреду одредаба из члана 354. ст. 2. тач. 13) ЗПП-а.ˮ

(Решење Врховног суда Србије Рев. бр. 706/98 од 19. 5. 1999)

 

„Првостепени суд изреком међупресуде утврђује да је основан тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете према туженој. Међутим, одредбом члана 335. ЗПП-а предвиђено је да ако је тужени оспорио и основ тужбеног захтева и износ тужбеног захтева, а у погледу основа ствар је сазрела за доношење одлуке, суд може из разлога целисходности да донесе прво пресуду о основу тужбеног захтева (међупресуду). Према томе, међупресуда се може донети само у случају када је тужени оспорио како основ тужбеног захтева тако и његову висину, као што би то овде био случај, а да је у погледу основа ствар сазрела за доношење одлуке. Свакако да је код тога потребно разликовати основ тужбеног захтева од његове основаности, а у овом случају, првостепени суд је изреком погрешно међупресудом одлучио о основаности тужбеног захтева, јер је међупресуда одлука која има утврђујући карактер и њоме се утврђује да тужилац има према туженом право на накнаду штете. Дакле, међупресудом се утврђује да правни основ захтева постоји, што првостепени суд није имао у виду приликом доношења побијане пресуде.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. 1905/10 од 21. 4. 2010)

 

Међупресуде се често доносе у парницама за накнаду штете. Код накнаде материјалне штете то је увек могуће уколико висина штете није одређена (рачуни, налаз вештака). Уколико се тужбеним захтевом тражи накнада нематеријалне штете због претрпљеног бола, страха, умањења општеживотне способности, међупресуда се може донети само у ситуацији када међу парничним странкама није спорно да је тужилац претрпео бол, страх и да му је умањена општеживотна способност у мери која оправдава досуђивање накнаде, али је, на пример, спорно да ли је тужени пасивно легитимисан у овој парници, односно да ли је он причинио штету тужиоцу или да ли је потраживање тужиоца застарело. То је целисходно јер се тиме штеди на трошковима вештачења, али се мора констатовати на рочишту да је то неспорно међу странкама. Уколико је очигледно да су повреде такве да су проузроковале бол, страх и умањење ОЖА у таквој мери да то оправдава досуђивање накнаде, на пример, код прелома и тешких телесних повреда друге врсте, у том случају, по мишљењу аутора овог текста, нема разлога да суд уколико процени да је то целисходно не донесе међупресуду. Када се накнада штете одређује по слободној оцени суда нема основа да се доноси међупресуда јер то није целисходно.

Из образложења:

„Првостепени суд закључује да тужиоцу припада накнада нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе и повреде права личности, а до чега је дошло због незаконитог и неправилног рада. Такође, првостепени суд сматра да у конкретном случају треба извести доказ вештачењем од стране психијатра како би суд могао да утврди и одмери висину правичне накнаде нематеријалне штете која тужиоцу припада. Овакав став првостепеног суда се не може прихватити. Апелациони суд прихвата закључак првостепеног суда да постоји незаконит и неправилан рад, те да је тужена Република Србија одговорна за штету коју је тужилац претрпео. Међутим, првостепени суд није оценио да ли је тужилац трпео душевне болове таквог трајања и интензитета који оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете. Интензитет и трајање душевних болова због повреде части, угледа, слободе и права личности спада у основ тужбеног захтева, поред утврђења неправилног и незаконитог рада органа Републике Србије. У побијаној међупресуди, првостепени суд се није бавио оценом и ове околности, од које поред незаконитог и неправилног рада државног органа, зависи основаност тужбеног захтева, а због погрешног става да у конкретном случају треба извести доказ вештачењем од стране вештака психијатра. Пошто првостепени суд није приликом доношења побијане међупресуде оценио и да ли су душевни болови које је тужилац претрпео довели до поремећаја психичке равнотеже, те да ли је тај поремећај интензиван и значајан да је пореметио мир и спокојство тужиоца и изазвао психичке патње и болове у тој мери да је нужно да се ублаже кроз прибављање задовољстава новчаном накнадом, а што улази у оцену основа тужбеног захтева, жалба тужене је морала бити усвојена, а побијана међупресуда укинута.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 10709/10 од 6. маја 2010)

„Код утврђеног чињеничног стања и оцењених приговора пасивне легитимације и застарелости потраживања, а код чињенице да се сходно одредби члана 355. ЗПП-а међупресуда може донети само ако постоје разлози целисходности, а ако се има у виду да је предмет захтева накнада нематеријалне штете на име претрпљених душевних болова због смрти блиског лица чију висину суд одређује по слободној оцени сходно одредби из члана 224. ЗПП-а, то није јасно са којих разлога је првостепени суд нашао да постоје разлози целисходности који би оправдали доношење побијене међупресуде. Стога иста има недостатака због којих се не може испитати, па је доносећи исту првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 361. ст. 2. тачка 12) ЗПП-а на шта се основано указује жалбом тужене и због чега је иста морала бити укинута.ˮ

(Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 9780/06 од 1. 4. 2008)

„Mеђупресуда je по својој правној природи декларативног (утврђујућег) карактера. Њен циљ се ограничава на утврђење постојања правног основа (у конкретном случају утврђење одговорности тужене). Њом се не решавају чињенична, већ само правна питања. У конкретном случају, тужена је оспорила како основ, тако и висину тужбеног захтева. Првостепени суд је пре доношења међупресуде морао утврдити да ли постоји подељена одговорност и у којој сразмери, јер приговор подељене одговорности по својој суштини је правно питање и улази у основ одговорности, па се то питање не може оставити за касније расправљање када се буде одлучивало о износу тужбеног захтева, како то сматрају нижестепени судови.ˮ

(Решење Врховног суда Србије у Београду Рев. 4710/02 од 4. 12. 2002)

„Из наведене законске одредбе произлази да је међупресуда по својој природи декларативног – утврђујућег карактера и њен циљ се ограничава на постојање права – правног основа, у конкретном случају и на утврђење одговорности тужене за штету која је настала. С обзиром на то да се међупресудом не решавају чињенична, већ само правна питања, остало је нејасно са којих је разлога првостепени суд доносећи побијану међупресуду утврдио право тужилаца на накнаду штете по закљученом споразуму а да се при томе није ограничио само на утврђивање основаности, при томе нејасно постављеног захтева (нејасно је у чему се штета састоји, а посебно последица раскида и од које су организације тужиоци истом обавештени, као и разлога раскида), па побијана одлука садржи напред наведене битне повреде одредаба парничног поступка, на које тужена основано у жалби указује. Обим одговорности, који по својој суштини представља правно питање, те евентуални допринос тужилаца настанку штете улази у оцену основа одговорности, чиме исти постаје споран. Остало је нејасно да ли је тужиоцима, сходно истом, припадало право да без претходно прибављене дозволе надлежног органа врше улагања и постојања услова за раскид тако закљученог споразума, те штете коју су тужиоци евентуално претрпели, у коме су делу изостали разлози о одлучним чињеницама, што чињенично стање чини непотпуно утврђеним. У поновном поступку првостепени суд ће отклонити битне повреде одредаба парничног поступка, извести потребне доказе, оценити истакнуте приговоре активне и пасивне легитимације и донети одлуку.ˮ

(Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 10842/03 од 30. 1. 2004)

Међупресуда се од делимичне пресуде разликује по томе што је делимична пресуда подобна за извршење. За разлику од међупресуде која одлучује само о основу захтева, делимична пресуда одлучује и о основу и о висини захтева тужиоца у том делу.

У сваком тужбеном захтеву за осуду на чинидбу, по природи ствари, садржан је и захтев за утврђење да тужилац по неком правном основу има право да од туженог тражи извршење те чинидбе. У неким ситуацијама је неопходно истаћи тај захтев поред захтева за осуду на чинидбу. То су ситуације кад се ради о формалним уговорима када закон предвиђа да се не могу раскинути неформалним споразумом или када циљ због кога је прописана форма у којој су закључени захтева да раскидање уговора буде обављено у истој форми, а то није учињено. У случајевима утврђења ништавости или поништаја ових уговора или, на пример, тестамента, неопходно је да се то утврди пресудом. Уколико тужени оспорава постојање права или правног односа, пре подношења тужбе тужилац, још у тужби, поред захтева за осуду на чинидбу, најчешће истиче и захтев за утврђење.

Могуће је и само поднети захтев за чинидбу у ситацијама када се, на пример, тражи враћање износа исплаћене купопродајне цене. У том случају суд одлучује о раскиду, ништавости или поништају као о претходном питању за истакнути тужбени захтев за осуду на чинидбу. У том случају, у изреци пресуде се не одлучује о томе, али суд у образложењу наводи разлоге због којих је донео такву одлуку. Да уколико у току парнице постане спорно да ли неки правни однос постоји, тужилац има могућност да пред судом пред којим тече парница, уколико је надлежан за тај захтев, поред постојећег захтева истакне захтев да суд утврди да такав однос постоји. Тиме се спор правноснажно дефинитивно окончава.

Поставља се питање да ли суд тада одлучује делимичном пресудом јер се суштински одлучује међупресудом с обзиром на то да она својим садржајем условљава коначну пресуду. Ипак, ово питање је само теоријско и, по правилу, у овом случају се одлучује делимичном пресудом јер се ради о самосталном захтеву.

Из образложења:

„Суд изреком међупресуде једино утврђује да је тужени у основи дужан да испуни обавезу која је тужбом тражена, али не одређује обим испуњења те обавезе нити међупресудом обавезује туженог на њено испуњење (што може учинити једино коначном пресудом којом се одлучује и о висини тужбеног захтева). Управо из тог разлога међупресуда (за разлику од делимичне пресуде), као врста пресуде не може бити подобна да постане извршна. С обзиром на наведено, нејасно је због чега је првостепени суд донео међупресуду, а не делимичну пресуду – када се има у виду да је побијаном међупресудом у потпуности усвојио тужбени захтев за исељење (као један од више постављених захтева у овој парници) изричући тиме и обавезу на исељење тужене, а да је у образложењу заправо дао чињеничне и правне разлоге за доношење делимичне пресуде (позивајући се при том експлицитно на институт међупресуде и заснивајући одлуку на одредби члана 330. ЗПП-а – „Службени лист СФРЈˮ, бр. 4/77 са изменама и допунама) – из ког разлога побијана пресуда противуречи сама себи, те је на основу члана 369. ст. 1. ЗПП-а („Службени лист СФРЈˮ, бр. 4/77 са изменама и допунама) у вези са чл. 491. ЗПП-а („Службени гласник РСˮ, бр. 125/04) морала бити укинута као у изреци. У поновном поступку првостепени суд ће отклонити учињени пропуст имајући у виду наведене примедбе те ће, након што изведе доказе на главној расправи, поново одлучивати и о основаности тужбених захтева. За случај да након спроведеног доказног поступка нађе да је од више тужбених захтева само неки сазрео за коначну одлуку, може закључити расправу и само у делу у коме се расправља о том захтеву и о њему одлучити у смислу члана 334. ЗПП-а („Службени гласник РСˮ, бр. 125/04). Након што поступи по наведеним примедбама првостепени суд ће донети нову и закониту одлуку о предмету спора.ˮ

(Решење Окружног суда у Београду Гж. бр. 10114/05 од 22. 2. 2006)

Исти суд је надлежан да одлучује о жалби на међупресуду и коначну пресуду.

Из образложења:

„Тужбени захтев којим тужилац тражи да суд обавеже туженог да му на име накнаде штете исплати одређени новчани износ представља тужбени захтев за осуду на чинидбу који се односи на потраживање у новцу. Одлука само о основу тужбеног захтева за накнаду штете, којом се утврђује право тужиоца на накнаду штете (међупресуда) није одлука о тужби за утврђење из члана 188. ЗПП-а као ни одлука о захтеву за утврђење у току парнице из члана 189. ЗПП-а. Доношењем међупресуде којом се утврђује право тужиоца на накнаду штете не мења се кондемнаторни карактер захтева за накнаду штете. Коначном одлуком о тужбеном захтеву за накнаду штете, суд ће обавезати тужиоца на исплату новчаног износа усвајањем тужбеног захтева или одбити захтев за исплату новчаног износа одбијањем тужбеног захтева. Одредбом члана 23. ст. 2. тач. 2) Закона о уређењу судова је прописано да виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке основних судова, између осталог, на пресуде у споровима мале вредности. Према члану 467. ст. 1. ЗПП-а, спорови мале вредности јесу спорови у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази износ динарске противвредности 3.000 евра по средњем курсу Народне банке Србије на дан подношења тужбе. С обзиром на то да се тужбени захтев односи на потраживање у новцу које не прелази износ од 3.000 евра на дан прецизирања тужбеног захтева, Апелациони суд није надлежан за одлучивање о жалби тужене изјављеној против међупресуде, већ Виши суд у Београду.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж 8245/10 од 3. 2. 2011)

 

По правноснажности међупресуде суд више не може расправљати о основу тужбеног захтева, јер је о томе већ одлучено и у том смислу међупресуда делује и изван парнице у којој је донета.

 

Међупресуда је пресуда као и свака друга, па се стога може побијати свим ванредним правним лековима.

 

Из образложења:

„Међупресудом је утврђено да постоји правни основ тужбеног захтева тужиоца и наведено је да ће се о висини тужбеног захтева и трошковима поступка одлучити коначном одлуком суда. Решавајући о жалби туженог изјављеној против те међупресуде, другостепени суд је пресудом преиначио међупресуду и одбио тужбени захтев тужиоца у целости. Против те пресуде другостепеног суда тужилац је благовремено изјавио ревизију због битних повреда одредаба парничног поступка и због погрешне примене материјалног права. Испитујући правилност побијане пресуде у смислу члана 399. ЗПП-а Врховни суд је нашао да ревизија није основана. Неосновани су и ревизијски наводи да је другостепени суд преиначењем првостепене пресуде прекорачио границе испитивања те пресуде тиме што је као првостепени суд одлучивао о делу тужбеног захтева о коме ни првостепени суд није одлучивао у својој међупресуди (висина тужбеног захтева и трошкови спора). Првостепени суд у смислу члана 335. ЗПП-а доноси међупресуду кад то сматра за целисходно и одлучује само о основу тужбеног захтева. Оваква судска одлука је умесна кад се очекује да ће расправљање о износу бити дуго и скупо, а првостепени суд није сасвим уверен у правилност свог става. У таквој парници се међупресудом избегава расправљање о износу, баш због чињенице што поводом жалбе против међупресуде виши суд, супротно нижем, може да нађе да је тужбени захтев неоснован и да га одбије својом пресудом у целости, као што је овде случај. Међупресуди из члана 335. ЗПП-а нема места када првостепени суд нађе да захтев у основу не постоји, јер онда о томе неће одлучивати међупресудом, већ ће пресудом одбити захтев у целини. Следом изнетог, другостепени суд доношењем побијане пресуде није учинио битну повреду парничног поступка на коју се ревидент позива.ˮ

(Пресуда Врховног суда Србије Рев. бр. 1411/07 од 13. 12. 2007)

 

ДЕЛИМИЧНА ПРЕСУДА

Ако је више парница спојено ради заједничког расправљања, а постоје услови да се коначно одлучи само о једној парници, може се донети пресуда само у погледу те парнице (члан 342. ЗПП-а). Ако од више тужбених захтева, услед признања, одрицања или на основу расправљања, само за неке постоје услови за коначну одлуку или ако су само за део једног захтева испуњени услови за коначну одлуку, суд може у погледу тих захтева, односно дела захтева, да закључи расправу и донесе делимичну пресуду. Делимичну пресуду суд може да донесе и кад је поднета противтужба, ако постоје услови за доношење одлуке само о захтеву тужбе или захтеву противтужбе. Приликом одлучивања да ли ће да донесе делимичну пресуду, суд ће нарочито узети у обзир величину захтева или дела захтева који испуњава услове за доношење одлуке. Делимична пресуда је самостална пресуда у погледу правних лекова и извршења (члан 346. ЗПП-а).

 

Због природе ове врсте пресуде, делимичну пресуду због пропуштања није могуће донети према члану 350. ЗПП-а.

 

Поставља се питање да ли је могуће донети делимичну пресуду због изостанка из члана 351. ЗПП-а. Услови за доношење пресуде због изостанка су да је туженом тужба достављена заједно са позивом на рочиште, да он није приступио на припремно рочиште или прво рочиште за главну расправу ако припремно рочиште није одржано или је дошао на та рочишта, али неће да се упусти у расправљање и не оспорава тужбени захтев. У том случају суд доноси пресуду којом усваја тужбени захтев. У ситуацији када тужени оспори тужбени захтев само делимично, онда нема разлога да суд не одлучи о преосталом делу захтева уколико је те захтеве могуће раздвојити. Ако из чињеница наведених у тужби не произлази основаност тужбеног захтева, а тужба на рочишту није преиначена, суд ће донети пресуду којом у том делу тужбени захтев одбија.

 

Из образложења:

„Пресудом због изостанка првостепени суд је обавезао тужену да тужиоцу исплати износ у ДЕМ са уговореном каматом од 11% месечно све у динарској противвредности по најповољнијем курсу на дан исплате. Одлучујући о изјављеној жалби против пресуде због изостанка овај другостепени суд је утврдио да у току првостепеног поступка нису почињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 354. ст. 2. тач. 7) Закона о парничном поступку, будући да су се стекли предвиђени услови из члана 332. ЗПП-а за доношење пресуде због изостанка. Из списа произлази да су тужиоци навели чињеничне наводе тужбе и прикључили писмене доказе уговор о зајму, хипотекарне изјаве и предлоге за укњижбу права залоге (хипотеке) којим су поткрепили своје тврдње о девизном дуговању тужене према њима, да је тужба са позивом за главну расправу достављена туженој, да она није оспорила постављени тужбени захтев достављањем одговора на тужбу, да није оправдала изостанак са рочишта коме није приступила, а на коме су тужиоци предложили доношење пресуде због изостанка. Ни сама тужена није никада оспоравала да су јој тужба и позив за рочиште уредно достављени. Према томе, постојали су сви услови да првостепени суд донесе пресуду због изостанка у погледу главног дуга. Међутим, погрешио је првостепени суд када је пресудом због изостанка обавезао тужену да исплати уговорене камате као што је то наведено у изреци побијане пресуде због изостанка. Оваква камата произлази из прикључених уговора. Али, првостепени суд је био дужан да оцени да ли су одредбе о камати на месечном нивоу у складу са позитивним законским прописима или се ради о апсолутно ништавим одредбама које као такве не би производиле правно дејство. Првостепени суд је био дужан да по службеној дужности пази на дозвољеност располагања странака и не сме да пружи заштиту уговору који је у супротности са императивним законским прописима (члан 3. ст. 3. ЗПП-а). У таквој ситуацији првостепени суд је био дужан да одбије доношење пресуде због изостанка у делу захтева за исплату камате какав су тужиоци поставили, па се у том делу жалба тужене оцењује као основана.ˮ

(Пресуда Окружног суда у Новом Саду, Гж. 2864/01 од 14. 11. 2001)

Делимична пресуда се најчешће доноси у ситуацији кад постоји кумулација захтева. Кумулација може бити објективна и субјективна.

Објективна кумулација настаје кад тужилац у једној тужби истовремено истиче више тужбених захтева против истог туженог. Услов за ово је да су сви захтеви повезани истим правним и чињеничним основом. Ако захтеви нису повезани истим чињеничним и правним основом, они се могу истаћи у једној тужби против истог туженог само кад је исти суд стварно надлежан за сваки од захтева и кад је за све захтеве одређена иста врста поступка. Ово правило је постављено из разлога економичности поступка јер се тиме смањују трошкови странака и разрешава комплетан однос парничних странака у погледу спорова који су се појавили. То су, на пример, ситуације када тужилац тражи накнаду штете из истог догађаја која може бити и материјална (губитак зараде, поправка ствари и др.) и нематеријална (претрпљени бол, страх, умањење ОЖА) или извршење уговорне обавезе и исплату уговорене казне и др. Тужилац одлучује да ли ће у истој тужби поставити више тужбених захтева или ће их постављати у различитим парницама. Кумулација захтева честа је у пракси.

Кумулација тужбених захтева може настати подношењем тужбе, али и у току поступка преиначењем тужбе.

Из образложења:

„Делимичном пресудом је делимично усвојен и одбијен тужбени захтев тужиоца за исплату нематеријалне штете на име претрпљеног бола, страха, наружености и умањења ОЖА и суд је застао са поступком у погледу дела тужбеног захтева тужиоца којим је тражио да му тужени исплати разлику у плати коју је примао и за ренту. Апелациони суд је закључио да је жалба неоснована и потврдио делимичну пресуду.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1 2338/11 од 4. 4. 2012)

Евентуална објективна кумулација захтева настаје кад тужилац два или више захтева, који су међусобно повезани, истиче у једној тужби, тако што предлаже да суд следећи од тих захтева усвоји, ако одбије претходни. Тако тужилац избегава другу парницу ако тужбу ограничи на један захтев, а исход спора покаже да он није основан. Тужилац одређује редослед захтева о којима суд одлучује. У овом случају је могуће донети делимичне пресуде управо оним редоследом којим су постављени. На пример, тужилац може тражити да суд поништи тестамент или утврди ништавост уговора о поклону и као евентуални захтев може истаћи захтев за признање права на нужни део.

У пракси је запажено различито поступање суда у погледу могућности да се донесе делимична пресуда у оваквим ситуацијама, што није увек оправдано.

Из образложења:

„Полазећи од садржине затражене судске заштите у тужби произлази да постоји кумулација тужбених захтева постављених у евентуалном односу, сагласно одредби члана 191. став 2. Закона о парничном поступку. Специфичност поступка одлучивања по евентуално кумулираним захтевима је у томе што се поступак по једном захтеву не може одвојити од поступка по другом. Редослед одлучивања о кумулираним захтевима одређује тужилац, тако што један тужбени захтев истиче као основни, а други као евентуални. Због тога и суд прво испитује основаност оног захтева који је приоритетно истакнут, и кад закључи да је тај захтев основан, доноси пресуду којом га усваја. У том случају не одлучује о другом (евентуалном) тужбеном захтеву. Ако утврди да први (основни) тужбени захтев није основан, испуњени су законски услови за одлучивање о другом (евентуалном) тужбеном захтеву. У том случају суд не доноси одмах одлуку о неоснованости првог тужбеног захтева, већ утврђује основаност и другог захтева и истом пресудом одлучује о свим захтевима. Како је у конкретном случају првостепени суд делимичном пресудом одбио први – основни тужбени захтев, а није одлучио о другом – евентуално постављеном тужбеном захтеву, поступио је супротно одредби ЗПП-а којом је регулисана делимична пресуда.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр. 4597/10 од 11. 11. 2010)

Од евентуалног захтева треба разликовати алтернативно овлашћење туженог. То је ситуација када тужилац у тужби истиче само један неновчани тужбени захтев и наводи да се тужени те обавезе може ослободити исплатом одређеног новчаног изоса или испуњењем неке друге чинидбе (члан 196. ЗПП-а). Суд не испитује да ли новчани износ који тужилац прихвата да прими уместо дуговане чинидбе одговара вредности неновчане чинидбе. У условима инфлаторних кретања и дугог трајања поступка овако постављен тужбени захтев од тужиоца захтева ажурност јер тужени може да се ослободи своје обавезе у сваком тренутку исплатом наведеног износа. У овој ситуацији нема места доношењу делимичне пресуде.

Субјективна кумулација – супарничарство може бити активно када постоји више тужилаца и пасивно када је више лица обухваћено једном тужбом. Најчешће се пасивно супарничарство јавља у ситуацији када је више лица означено као могући штетник, а тужилац није сигуран ко је од њих проузроковао штету или када се за накнаду штете тужи и штетник и осигуравајућа организација. Због рокова застарелости и трајања поступка тужилац неће да ризикује и подноси тужбу против свих могућих одговорних лица. Делимична пресуда може се донети када је део тужбеног захтева који се односи на једног од супарничара сазрео за одлуку.

Ако по закону или због природе правног односа спор може да се реши само на једнак начин према свим супарничарима (јединствени супарничари), они се сматрају као једна парнична странка. Нужно јединствено супарничарство постоји ако по закону или због природе правног односа тужбом морају да се обухвате сва лица која су учесници материјалноправног односа. У том случају не може се донети делимична пресуда.

Супсидијарно или евентуално супарничарство постоји ако је тужилац једном тужбом обухватио више тужених затраживши од суда да тужбени захтев усвоји према следећем ако га правноснажно одбије према ономе који је у тужби наведен пре њега. То супарничарство је допуштено само ако тужилац према сваком од тужених поставља исти захтев, или ако према појединима од њих истиче различите захтеве који су у међусобној вези. Према владајућем схватању, уколико захтев према првотуженом буде усвојен, истом пресудом се мора одбити захтев према друготуженом. Стога у овим случајевима нема могућности да суд донесе делимичну пресуду. Евентуално пасивно супарничарство је релативно ретко у судским поступцима.

Из образложења:

„Делимичном пресудом на основу признања усваја се тужбени захтев тужиоца према туженој па се обавезује тужена да тужиоцу дозволи несметано коришћење пута који је ближе описан у изреци првостепене пресуде. Из првостепене пресуде произлази да је тужилац у тужби навео да је правноснажном судском одлуком утврђено његово право службености проласка преко кп. бр. на којој су сада тужене сувласнице са по 1/2 . Како га тужене ометају у коришћењу тог права то он тужбом тражи да се оне обавежу да му омогуће несметано коришћење свога стеченог права. У току поступка једна тужена је навела да је она заједно са другом туженом сувласник на послужној кп. са по 1/2 идеалном по основу наслеђа. Она је у току поступка признала тужбени захтев. Имајући то у виду првостепени суд је у односу на њу донео делимичну пресуду на основу признања. Основано друга тужена у својој жалби наводи да је наведена пресуда донета уз повреду парничног поступка. Наиме, у конкретном случају се ради о спору који по наводима тужбе проистиче из права службености проласка преко непокретности на којој су тужене сувласнице са по једном идеалном половином. У таквом случају због природе самог правног односа између тужених спор у конкретном случају у односу на њих се може решити само на једнак начин. Због тога се тужене у овом случају сматрају као једна парнична странка, јединствени супарничари па се и поступак према њима у овој парници мора окончати јединственом пресудом односно судском одлуком. Отуда је друга тужена и овлашћена да изјави жалбу против пресуде која се односи на прву тужену и отуда је првостепени суд доносећи делимичну пресуду на основу признања погрешно применио одредбу члана 204. Закона о парничном поступку а то је имало за последицу доношење неправилне одлуке. Признање које је у овој парници учинила прва тужена има само чињенични значај за коначно одлучивање у овој парници а не може довести до доношења делимичне пресуде на основу признања у односу на њу. Све су то разлози због којих је овај суд првостепену пресуду морао укинути на основу члана 376. ЗПП-а.ˮ

(Решење Апелационог суда у Крагујевцу Гж. 469/10 од 11. 2. 2010)

Могуће је да суд након закључења главне расправе, разматрајући све доказе, закључи да није могуће или целисходно одлучити о свим захтевима и нема сметње да у таквој ситуацији донесе делимичну пресуду.

Из образложења:

„Тачни су наводи жалбе да је првостепени суд донео делимичну пресуду, али о томе, да ће донети делимичну пресуду, није донео посебно решење, већ је главну расправу закључио и у погледу остатка тужбеног захтева. По налажењу Окружног суда, таква повреда поступка није утицала на правилност и законитост побијане делимичне пресуде, јер ће првостепени суд свакако бити у обавези да и у погледу остатка тужбеног захтева донесе одлуку.ˮ

(Пресуда Окружног суда у Ваљеву Гж. 369/06 од 6. 6. 2006)

У случају постојања компензационог приговора у циљу пребијања са утуженим потраживањем не може се делимичном пресудом одлучивати о тужбеном захтеву све док се не одлучи о основаности овог приговора.

Из образложења:

„Пресудом Вишег привредног суда одбијена је као неоснована жалба туженог и потврђена делимична пресуда привредног суда, којом је усвојен тужбени захтев и тужени је обавезан да тужиоцу исплати одређен новчани износ са каматом и трошковима. Врховни суд Србије је нашао да је ревизија туженог основана. Наиме, у конкретном случају је тужени пред првостепеним судом истакао захтев за пребијање међусобних потраживања. Нижестепени судови нису одлучили о компензационом приговору, него су нашли да су се стекли услови за доношење делимичне пресуде а да ће се о компензационом приговору одлучити у наставку поступка. Погрешно су нижестепени судови нашли да су у овом случају испуњени услови за доношење делимичне пресуде. Истакнути компензациони приговор има утицаја на решење спорног односа, јер уколико се он покаже основаним, тужбени захтев не може бити усвојен у целини, него ће бити умањен или одбијен у зависности од утврђеног чињеничног стања. Наиме, када у предмету постоји компензациони приговор који је поднет у циљу пребијања потраживања у смислу члана 336. ЗОО-а, онда се не може одлучивати делимичном пресудом о тужбеном захтеву све док се не одлучи о основаности компензационог приговора. Компензациони приговор је један од начина престанка потраживања, па је суд дужан да претходно изреком пресуде одлучи о овом приговору, па тек зависно од тога о тужбеном захтеву.ˮ

(Решење Врховног суда Србије, Прев. 572/95 од 14. 2. 1996)

„На­и­ме, у пред­ло­же­ном пе­ти­ту­му од­лу­ке о ту­жбе­ном зах­те­ву ту­жи­лац пре­до­ча­ва су­ду и супрот­ној стра­ни ка­ко тре­ба да гла­си од­лу­ка су­да о тра­же­ној прав­ној за­шти­ти. Тај елемент ту­жбе је фа­кул­та­тив­ног ка­рак­те­ра и он слу­жи су­ду да евен­ту­ал­но из­ве­де закљу­чак о захтеву ту­жи­о­ца уко­ли­ко он тај зах­тев ни­је ис­та­као у ре­фе­ра­ту ту­жбе. У овом слу­ча­ју тужи­ља је су­штин­ски по­ста­ви­ла три зах­те­ва; је­дан зах­тев се од­но­си на утвр­ђе­ње сувласнич­ког уде­ла на ку­ћи и по­моћ­ним згра­да­ма, дру­гим зах­те­вом од тужене се тра­жи да из­да ис­пра­ву по осно­ву ко­је ће се ту­жи­ља књи­жи­ти као су­вла­сник пред­мет­не ку­ће у земљи­шним и дру­гим јав­ним књи­гама, док се тре­ћим зах­те­вом од туже­не тра­жи да тр­пи из­два­ја­ње су­вла­снич­ког уде­ла у ко­рист ту­жи­ље. При­ли­ком форму­ли­са­ња пр­вог зах­те­ва тужи­ља очиглед­но ни­је била си­гур­на да ли јој по на­веденом осно­ву при­па­да 1/2 или 37/100 иде­ал­них де­ло­ва на­веде­не не­по­крет­но­сти, па је због то­га од­лу­чи­ла да основ­ним зах­те­вом тра­жи утвр­ђе­ње пра­ва су­сво­ји­не на 1/2 иде­ал­них делова не­по­крет­но­сти, а евен­ту­ал­ним зах­те­вом исто то са­мо са ма­њим али­квот­ним иде­ал­ним уде­лом. Пре­о­ста­ла два зах­те­ва тужи­ље је за­тим ку­му­ла­тив­но ве­за­ла за основ­ни тј. евен­ту­ал­ни зах­тев. Ме­ђу­тим, ка­ко се за евен­ту­ал­ни зах­тев прет­по­ста­вља да се он ква­ли­та­тив­но раз­ли­ку­је од основ­ног зах­те­ва и како у овом слу­ча­ју ни­је би­ло по­тре­бе да ту­жи­ља ис­ти­че евен­ту­ал­ни зах­тев ка­да је он већ са­др­жан у основ­ном, то је пр­во­сте­пе­ни суд тре­бало да за­не­ма­ри та­ко фор­му­ли­сан пети­тум ту­жбе­ног зах­те­ва и да у по­ступ­ку рас­пра­вља о зах­те­ву ту­жи­ље ко­ји је она квалифи­ко­ва­ла као основ­ни, као и о пре­о­ста­ла два зах­те­ва. Ти­ме би пр­во­сте­пе­ни суд правил­но иден­ти­фи­ко­вао пред­мет свог од­лу­чи­ва­ња и не би на­пра­вио гре­шку због ко­је изре­ка по­би­ја­не пре­су­де про­тив­ре­чи са­ма се­би и ста­њу спи­са. Да је пр­во­сте­пе­ни суд пажљи­во про­чи­тао ту­жбу и на њу пра­вил­но при­ме­нио про­це­сне нор­ме ко­је ре­гу­ли­шу елементе ту­жбе као и ин­сти­тут евен­ту­ал­ног зах­те­ва, он би си­гур­но за­кљу­чио да је су­ви­шно и не­по­треб­но ис­ти­ца­ње евен­ту­ал­ног зах­те­ва и да се ње­го­ва од­лу­ка о пра­ву су­сво­ји­не ту­жи­ље има кре­та­ти у гра­ни­ца­ма су­штин­ског зах­те­ва ту­жи­ље да је она су­вла­сни­ца 1/2 иде­ал­них делова на пред­ме­ту ван­брач­не те­ко­ви­не. Да је та­ко схва­тио пред­мет свог од­лу­чи­ва­ња, првосте­пе­ни суд би за­кљу­чио да се су­штин­ски не раз­ли­ку­ју основ­ни и евен­ту­ал­ни зах­тев тј. да је у пи­та­њу је­дан зах­тев; у окви­ру ко­га би за­тим од­лу­чио да ли је ту­жи­ља су­вла­сник непокрет­но­сти и ко­ли­ко из­но­си њен су­вла­снич­ки удео, па уко­ли­ко би на­шао да је њен аликвот­ни удео ма­њи од тра­же­ног (1/2 иде­ал­на де­ла) суд би де­ли­мич­но усво­јио зах­тев тужиље. Да­кле, пр­во­сте­пе­ни суд је мо­рао да по­ђе од то­га да је у зах­те­ву ту­жи­ље за утвр­ђе­ње 1/2 иде­ал­на де­ла са­др­жан њен зах­тев за утвр­ђе­ње ма­њег су­вла­снич­ког уде­ла на ис­тој ства­ри и да се због не­си­гур­но­сти ту­жи­ље (у ви­си­ну ње­ног су­вла­снич­ког пра­ва) или због не­ког дру­гог разло­га не мо­же је­дин­ствен зах­тев де­ли­ти на два де­ла, и за­тим до­во­ди­ти у од­нос основ­ног и евен­ту­ал­ног зах­те­ва (јер се та­ко ус­по­ста­вљен од­нос су­про­ста­вља пра­ви­лу ло­ги­ке да је ма­ње са­др­жа­но у ве­ћем). Пр­во­сте­пе­ни суд се ни­је др­жао на­ве­де­ног пра­ви­ла не­го је од­лу­чио да пресу­ди о пред­ло­же­ном пе­ти­ту­му што је по на­ла­же­њу овог су­да до­ве­ло до про­тив­реч­но­сти изре­ке пре­су­де са су­штин­ским зах­те­вом ту­жи­ље тј. са ста­њем спи­са. Осим то­га, из­ре­ка пресуде про­тив­ре­чи са­ма се­би, јер нео­сно­ва­ност де­ла ту­жбе­ног зах­те­ва во­ди до­но­ше­њу одлуке ко­јом се ту­жбе­ни зах­тев де­ли­мич­но усва­ја, а не од­би­ја­њу основ­ног и усва­ја­њу евентуал­ног зах­те­ва.ˮ

(Пре­су­да Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду Гж. бр. 4353/11 од 9. фе­бру­а­ра 2012)

ДОПУНСКА ПРЕСУДА

Ако је суд пропустио да одлучи о свим захтевима о којима мора да се одлучи пресудом, или је пропустио да одлучи о делу захтева, странка може у року од 15 дана од дана достављања пресуде да предложи парничном суду да се изврши допуна пресуде. Суд ће, без одржавања рочишта, да одбаци неблаговремен, односно одбије неоснован предлог за допуну пресуде. Ако странка не предложи доношење допунске пресуде у року из ст. 1. овог члана, сматраће се да је тужба у том делу повучена. Ако суд сматра да је предлог за допуну пресуде основан, заказаће главну расправу ради доношења пресуде о захтеву који није решен.

 

Допунска пресуда може да се донесе и без поновног отварања главне расправе ако ову пресуду доноси исто веће, а захтев у погледу кога се тражи допуна је довољно расправљен. Оба услова морају бити кумулативно испуњена. Ако суд сматра да је предлог за доношење допунске пресуде неблаговремен или неоснован, одбациће, односно одбиће предлог решењем. Ако се предлог за допуну пресуде односи само на трошкове поступка, одлуку о предлогу доноси суд без одржавања рочишта. Ако је поред предлога за допуну пресуде изјављена и жалба против пресуде, првостепени суд ће да застане са достављањем ове жалбе другостепеном суду док се не донесе одлука о предлогу за допуну пресуде и док не истекне рок за жалбу против ове одлуке. Ако против одлуке о допуни пресуде буде изјављена жалба, ова жалба се заједно са жалбом против пресуде доставља другостепеном суду. Ако се првостепена пресуда побија жалбом само због тога што првостепени суд није пресудом одлучио о свим захтевима странака који су предмет парнице, жалба се сматра као предлог странке да се донесе допунска пресуда (чл. 356–358. ЗПП-а)

Из обра­зло­же­ња:

„Чла­ном 344. ст. 1. и ст. 2. За­ко­на о пар­нич­ном по­ступ­ку про­пи­са­но је да кад суд на­ђе да је пред­лог за до­пу­ну пре­су­де осно­ван, за­ка­за­ће глав­ну рас­пра­ву ра­ди до­но­ше­ња пресу­де о зах­те­ву ко­ји ни­је ре­шен (до­пун­ска пре­су­да). До­пун­ска пре­су­да мо­же се до­не­ти и без по­нов­ног отва­ра­ња глав­не рас­пра­ве ако ову пре­су­ду до­но­си исто ве­ће ко­је је до­не­ло и пр­во­бит­ну пре­су­ду, а зах­тев у по­гле­ду ко­га се тра­жи до­пу­на до­вољ­но је рас­пра­вљен. Из на­ве­де­не за­кон­ске од­ред­бе про­из­ла­зи да је за до­но­ше­ње до­пун­ске пре­су­де без по­нов­ног отва­ра­ња глав­не рас­пра­ве по­треб­но да се ку­му­ла­тив­но ис­пу­не оба усло­ва, и то да пре­су­ду до­но­си исто ве­ће ко­је је до­не­ло и пр­во­бит­ну пре­су­ду и да је зах­тев у по­гле­ду ко­га се тра­жи до­пу­на до­вољ­но рас­пра­вљен. У кон­крет­ном слу­ча­ју ни­су би­ла ис­пу­ње­на ку­му­ла­тив­но оба усло­ва, јер до­пун­ску пре­су­ду ни­је до­нео исти су­ди­ја ко­ји је до­нео и пр­во­бит­ну пре­су­ду, па чи­ње­ни­ца да је пр­во­сте­пе­ни суд сма­трао да је зах­тев у по­гле­ду ко­га се тра­жи до­пу­на до­вољ­но рас­пра­вљен ни­је од ути­ца­ја, те је пр­во­сте­пе­ни суд тре­ба­ло да по­нов­но отво­ри глав­ну рас­пра­ву. За­то је жал­ба ту­жи­о­ца из­ја­вље­на про­тив до­пун­ске пре­су­де мо­ра­ла би­ти усво­је­на, а по­би­ја­на до­пун­ска пре­су­да уки­ну­та.ˮ

(Решење Апе­ла­ци­о­ног су­да у Бе­о­гра­ду, Гж. бр. 4606/12 од 7. 2. 2013)

Пресуда се може допуњавати уколико је наступио прекид поступка након закључења главне расправе. У том случају суд не доноси решење о прекиду поступка из члана 222. ЗПП-а, већ на основу расправе доноси одлуку сходно члану 224. ст. 2 ЗПП-а. Прекид поступка суд одређује након доношења пресуде. То су ситуације када је странка умрла, изгубила страначку способност, када је умро заступник странке, престало његово овлашћење за заступање, правно лице престало да постоји или му је забрањен рад, када наступе последице отварања поступка стечаја, у случају рата или ванредних догађаја кад је странка на подручју које је услед тога одсечено од суда. Тада је могуће донети допунску пресуду, али није могуће даље поступати и вршити доставу те одлуке странци у односу на коју су наступили разлози за прекид поступка.

Из образложења:

„Из образложења ожалбеног решења произилази да је делимичном пресудом првостепеног суда одлучено о делу тужбеног захтева тужиље, с тим да ће се о преосталом делу тужбеног захтева одлучити коначном пресудом, да је против наведене делимичне пресуде жалбу уложила тужиља, па је другостепени суд, предмет вратио првостепеном суду без одлуке о жалби, уз напомену да је потребно да се претходно донесе допунска пресуда, и да је у току жалбеног поступка над тужеником покренут стечајни поступак решењем Трговинског суда којим су повериоци позвани да у року од 60 дана од објављивања огласа о отварању поступка стечаја над стечајним дужником у Службеном гласнику РС, пријаве своја потраживања, а дужници позвани да испуне своје обавезе према стечајној маси, па на основу наведених чињеница првостепени суд закључује да није имало места доношењу допунске пресуде, с обзиром на то да су се стекли услови за прекид поступка. Основано се у жалби тужиље истиче да првостепени суд није правилно применио одредбу којом је прописано да у случају ако је прекид наступио после закључења главне расправе, суд може на основу те расправе донети одлуку. У конкретном случају делимичном пресудом првостепеног суда у ставу један изреке утврђено је према туженику да је тужиља у радном односу код туженика на неодређено време и обавезан туженик да тужиљи за период од 2001. године до 2005. године призна сва права из радног односа, а у ставу четири обавезан туженик да поднесе пријаву тужиље на обавезно социјално осигурање за период од 2001. године до 2005. године, и да јој достави фотокопију наведене пријаве. Против наведене пресуде тужиља је благовремено изјавила жалбу, а Окружни суд је вратио списе првостепеном суду без одлуке о жалби, с налогом да се претходно донесе допунска пресуда у вези захтева тужиље да се тужени обавеже да изврши пријаву тужиље на обавезно социјално осигурање за период од 1999. године до 2001. године, с обзиром на то да је тужбеним захтевом обухваћен овај период, а ожалбеном делимичном пресудом по том захтеву, у погледу кога је закључена расправа. У том случају првостепени суд је био у обавези да допунском пресудом одлучи о захтеву у погледу кога је закључена расправа.ˮ

(Решење Вишег суда у Чачку Гж. 1949/09 од 19. 3. 2010)

Kада странка пропусти да благовремено, у року од 15 дана од достављања пресуде, предложи суду да се допуни пресуда, тиме није изгубила могућност да у погледу непресуђеног дела тужбеног захтева поднесе нову тужбу суду. Сматра се да је у том делу тужба повучена уколико странка не предложи допуну пресуде. С обзиром на то да је тужба повучена, она се може поново поднети јер суд није о томе одлучио и то одмах по протеку рока од 15 дана од достављања пресуде.

Неблаговремени или неоснован предлог за допуну пресуде суд одбацује, односно одбија без одржавања рочишта. Запажена су различита поступања у оваквим ситуацијама. То може бити значајно питање за тужиоца јер у случају подношења нове тужбе прекид застаревања који је сходно члану 389. ЗОО-а настао сматра се да није наступио и могуће је да тужилац у том случају неће моћи да оствари своје право услед пропуста суда да одлучи о свим захтевима које је поставио. Ипак, у пракси је преовлађујуће становиште другостепених судова да се у том случају списи предмета враћају првостепеном суду ради доношења допунске пресуде.

Из образложења:

„Тужилац у ревизији истиче да није одлучено у првостепеном поступку о целини постављеног тужбеног захтева. Поред досуђеног износа тужилац је потраживао и капитализирану обрачунату камату о ком делу тужбеног захтева нема одлуке привредних судова. Тужилац и нема правни интерес да побија одлуке судова којим је удовољено његовом тужбеном захтеву у одређеном делу, без обзира на то што је пропуштено да се одлучи о преосталом делу тужбеног захтева. Пресуда се допуњава доношењем допунске пресуде, дакле, накнадним одлучивањем о оном о чему је суд пропустио да пресуди. У погледу доношења допунске пресуде важи начело диспозиције па је суд изриче само на иницијативу било које од странака. Тужилац није пропустио рок од 15 дана од достављања првостепене пресуде која треба да буде допуњена у смислу члана 339. ст. 1. ЗПП-а за подношење предлога за допуну пресуде, што представља садржину тужиочевог поднеска. Чак и да је тужилац пропустио да правовремено тражи допунску пресуду тиме не би изгубио могућност да непресуђени захтев истакне тужбом у новој парници. Пропуштање првостепеног суда да одлучи о целини постављеног захтева отуда не представља ревизијски разлог на страни тужиоца, па је ревизија тужиоца недозвољена у смислу члана 389. ЗПП-а.ˮ

(Решење Врховног суда Србије, Прев. 428/97 од 2. 12. 1997)

„Пресудом привредног суда тужени је обавезан да плати тужиоцу одређен новчани износ без камате. Виши привредни суд је одбио жалбу тужиоца и потврдио првостепену пресуду. Врховни суд Србије је нашао да је ревизија тужиоца основана. Наиме, тужени у ревизији истиче да је првостепеном пресудом испуштена одлука о каматама, а да другостепеном пресудом није усвојена жалба тужиоца у погледу камате на досуђени износ. Другостепени суд је у образложењу своје пресуде истакао да суд одлучује у границама постављеног захтева а тужилац је на последњем рочишту за главну расправу свео тужбени захтев према налазу вештака на одређен новчани износ, који му је и досуђен. Међутим, ревизијски суд налази да првостепени привредни суд није пресудом одлучио о свим захтевима тужиоца који су предмет парнице, с обзиром на то да је тужилац током поступка поставио захтев и за припадајућу законску камату на износ главнице. То што је тужилац на последњем рочишту сумарно определио тужбени захтев на одређени износ, не значи да таквим захтевом није обухваћено и спорно потраживање каква је и камата, када у том правцу нема децидног опредељења тужиоца, нити је тужилац повукао захтев за камату, нити се истог одрекао. Стога је ваљало вратити списе предмета првостепеном суду да одлучи о преосталом захтеву тужиоца који је предмет парнице (камате), с тим да се жалба сматра предлогом тужилачке стране да се донесе пресуда у смислу члана 341. ст. 3. ЗПП-а.ˮ

(Решење Врховног суда Србије, Прев. 224/96 од 8. 5. 1996)

„Тужилац је поднеском, који је поднео знатно после протека рока од 15 дана од дана пријема пресуде Врховног суда, тражио да се допуни пресуда Врховног суда тако што ће му се признати трошкови поступка по ревизији. Врховни суд је нашао да је захтев тужиоца за доношење допунског решења о трошковима неблаговремен.ˮ

(Решење Врховног суда Србије, Прев. 313/02 од 31. 7. 2002)