Могућност додатног рада службеника

Тема овог текста су услови за обављање додатног рада службеника према Закону о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе и према Закону о раду.

Према одредбама Закона о запосленима у аутономним покрајинама и јединицама локалне самоуправе („Сл. гласник РС”, број 22/2016 – у даљем тексту: Закон), службеници су онај део запослених лица који професионално обавља стручне послове из надлежности аутономне покрајине и јединице локалне самоуправе или са њима повезанe општe правнe пословe, информатичкe, материјално-финансијскe, рачуноводственe и административнe пословe, а запослени су на извршилачким радним местима или на радним местима службеника на положају. У свом раду службеници морају да се придржавају начела која се заснивају на европским стандардима правног уређења службеничког система. Закон такође регулише права и дужности службеника, а у посебном делу (чл. од 39. до 46) утврђују се принципи спречавања сукоба интереса у раду службеника. Одредбе Закона у делу који се односи на спречавање сукоба интереса, прописују службенику забрану примања поклона, забрану оснивања привредних друштава, предузећа и јавних служби, ограничење чланства у органима привредног друштва и предузећа, пријављивање интереса у вези са одлуком органа, а посебно и забрану односно условљеност додатног рада, о чему је дато више детаља у наставку.

Услови за обављање додатног рада службеника

Из одредаба чл. 40. и 41. Закона произлази да, поред свог посла, службеник може да обавља и додатни рад, али уз стриктно поштовање законских услова. По овим одредбама Закона, службенику је омогућено да додатно ради за другог послодавца:

– уз писмену сагласност садашњег послодавца;

– ван радног времена;

– ако такав рад није забрањен посебним законом или другим прописом;

– ако не ствара могућност сукоба интереса или не утиче на непристрасност рада службеника.

Дакле, из одредби овог члана редослед радњи је јасан: прво сагласност садашњег послодавца, па онда додатно радно ангажовање. Изузетно, одредбама члана 41. став 2. прописано је да сагласност послодавца није потребна за додатни научноистраживачки рад, објављивање ауторских дела и рад у културно-уметничким, хуманитарним, спортским и сличним удружењима, с тим што послодавац може да забрани и такав рад ако се њиме онемогућава или отежава рад службеника, штети угледу послодавца, односно ствара могућност сукоба интереса или утиче на непристрасност рада службеника.

Као што је речено, службеник је запослено лице које пуно радно време ради у органу аутономне покрајине или јединици локалне самоуправе. Из тог разлога он за додатни посао не може да заснива „додатни” радни однос, нити може да, као већ запослено лице, закључује са другим послодавцем додатни рад по уговору о повременим или привременим пословима. Службеник који ради са пуним радним временом у органу, може да остварује додатни рад по неком од уговора за рад ван радног односа – уговор о делу, уговор о ауторском делу, уговор о допунском раду. У сваком од ових случајева сагласност за додатни рад службенику даје послодавац (осим за ауторска дела), па практично службеник не може да отпочне додатни рад док не добије такву (писмену) сагласност.

О додатном раду службеника на положају одлучује орган надлежан за његово постављење. Наиме, пошто је положај радно место на коме службеник има овлашћења и одговорности везане за вођење и усклађивање рада у државном органу, а стиче се постављењем од Владе или другог државног органа или тела, о додатном раду службеника на положају одлучује орган надлежан за његово постављење.

Обављање допунског рада службеника

Као што смо рекли, једна од могућности за додатни рад службеника јесте тзв. допунски рад. Пошто Закон не регулише услове за допунски рад запослених (па ни службеника) у органима аутономних покрајина и локалних самоуправа, службеници допунски рад могу да обављају у складу са чланом 202. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014). Сагласно тим одредбама Закона о раду, службеници могу да обављају „допунски рад” као вид свог додатног рада, под условима:

1) да тај рад обављају ван свог радног времена;

2) да код садашњег послодавца (у органу аутономне покрајине или јединице локалне самоуправе) раде са пуним радним временом (дакле, допунски рад не могу обављати службеници са непуним радним временом код садашњег послодавца, али могу уговор о делу);

3) да допунски рад обављају код другог послодавца, односно допунски рад службеници не могу обављати код свог послодавца;

4) допунски рад може да траје највише до једне трећине пуног радног времена – дакле 13,33 часова недељно, тј. 13 сати и 20 минута.

Да би службеник могао закључити уговор о допунском раду, послодавцу са којим закључује уговор о допунском раду, мора доставити потврду издату од стране послодавца код кога је запослен да ради пуно радно време, јер је то услов за закључење уговора о допунском раду.

Сагласност за обављање допунског рада

Као што смо рекли, сагласност за обављање допунског рада као додатног рада службеника, даје његов послодавац. У смислу Закона, послодавац службеника јесте аутономна покрајина, односно јединица локалне самоуправе, у зависности од тога где су засновали радни однос. Међутим, с обзиром на структуру ових територијалних јединица, Закон у члану 4. прецизира ко врши права и дужности у име тих послодаваца, дакле, сасвим практично, ко потписује сагласност за обављање допунског рада као вида додатног рада службеника. Према одредбама овог члана:

1) за службенике на положају у аутономним покрајинама, права и дужности у име послодавца врши орган аутономне покрајине надлежан за постављење службеника на положају;

2) за службенике на положају у јединицама локалне самоуправе, права и дужности у име послодавца врши орган јединице локалне самоуправе надлежан за постављење службеника на положају;

3) за службенике у аутономним покрајинама, права и дужности у име послодавца врши руководилац органа, службе или организације аутономне покрајине;

4) за службенике у јединицама локалне самоуправе, права и дужности у име послодавца врши начелник градске или општинске управе, ако је образована као јединствен орган, односно начелник управе за поједине области или начелник управе градске општине, односно руководилац који руководи службом или посебном организацијом које су основане за обављање послова управе.

Дакле, то су „послодавци” којима службеници треба да поднесу „захтев за сагласност” за обављање допунског рада као додатног рада, из члана 41. Закона. У том захтеву службеник треба да наведе:

– код ког послодавца ће обављати допунски рад;

– у ком периоду (дан, месец, година) ће обављати допунски рад;

– коју врсту рада ће обављати у оквиру допунског рада.

Ови, и евентуално други подаци, потребни су да би послодавац пре давања сагласности оценио да ли се најављеним допунским радом онемогућава или отежава рад службеника на садашњем радном месту, штети угледу садашњег послодавца, односно ствара могућност сукоба интереса или утиче на непристрасност рада службеника. Ако процени да до ових последица додатног рада службеника неће доћи, овлашћено лице, односно непосредни руководилац службеника даје сагласност на његово додатно радно ангажовање ван радног односа у допунском раду, за период који је службеник навео у свом захтеву.