Компензација као могућност у стечајном поступку додатно је усложњена чињеницом да су у примени три закона која регулишу стечајну материју. У тексту који објављујемо у два наставка дајемо одговоре на најчешће дилеме које се јављају у вези са овом проблематиком
#1 Шта је компензација и који су услови за пребој потраживања?
Компензација je један од начина престанка обавезе и као таква може бити уговорна, законска и судска.
Уговорну компензацију дефинише Закон о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) и то одредбама чл. 336–343. Према члану 336. ЗОО-а, дужник може пребити потраживања која има према повериоцу са оним што овај потражује од њега, ако оба потраживања гласе на новац или друге заменљиве ствари истог рода и исте каквоће и ако су оба доспела.
Законска компензација је ситуација у којој се самим законом прописује пребој међусобних потраживања повериоца и дужника, па долази до гашења међусобних потраживања у висини нижој од њих, даном њиховог сусрета.
Судска компензација је пребој међусобних потраживања парничних странака који врши суд, својом одлуком у спору. До судске компензације долази по окончаном парничном поступку у ком је истакнут компензациони приговор или поднета компензациона противтужба.
За све врсте компензације (законску, уговорну и судску) неопходно је да буду испуњени сви једнаки услови у погледу потраживања која се пребијају.
#2 Када настаје пребој потраживања и под којим условима?
Према члану 337. ЗОО-а, пребијање не настаје чим се стекну услови за то, него је потребно да једна страна изјави другој да врши пребијање. После изјаве о пребијању сматра се да је пребијање настало оног часа кад су се стекли услови за то.
Сходно цитираним одредбама члана 337. ЗОО-а, самим давањем изјаве о компензацији, сматра се да је дошло до пребоја међусобних потраживања с даном њиховог сусрета. То је дан доспелости касније доспелог потраживања, па се с наведеним даном и гасе међусобна потраживања странака, и то до износа нижег потраживања.
До судске компензације долази по окончаном парничном поступку у којем је истакнут компензациони приговор или поднета компензациона противтужба. То су ситуације у којима је потраживање које се ставља у пребој спорно. Управо из тог разлога у судском парничном поступку који је једна од странака започела са жељом да се наплати, односно намири, суд прво утврђује постојање међусобних потраживања, потом врши њихов пребој до износа нижег од њих, док ће судском одлуком суд мериторно одлучити о преосталом износу.
Законска компензација настаје у ситуацијама које закон изричито прописује. Тада, такође, долази до пребоја међусобних потраживања која су истородна и доспела. Тако је, на пример, код Закона о принудном поравнању, стечају и ликвидацији била предвиђена обавезна законска компензација према чл. 105–107. овог закона.
Закон о принудном поравнању, стечају и ликвидацији је у случају стечаја прописивао обавезну законску компензацију за сва потраживања која су доспела до дана отварања стечаја, па је она наступала по самом закону, а то значи да није била потребна изјава воље, односно компензациона изјава било које од уговорних страна, односно ни стечајног дужника ни његовог повериоца.
#3 Којим прописима је регулисана могућност компензације у стечају?
Могућност компензације у стечају дефинисана је одредбама Закона по ком се води стечајни поступак.
Стечај је судски поступак колективног намирења поверилаца инсолвентног дужника и то по законом прописаним правилима. Циљ стечајног поступка је намирење поверилаца, а компензација је један од начина престанка обавезе. У судској пракси поставља се питање да ли и у току стечајног поступка обавеза може престати компензацијом, односно да ли је компензација могућа у стечају?
Опште је правило да је компензација могућа само ако између повериоца и дужника постоје истородна, међусобна и доспела потраживања која би се могла пребојем угасити. То значи да би и у случају стечаја између стечајног повериоца и стечајног дужника морала постојати таква потраживања да би се уопште могла разматрати могућност њиховог гашења путем компензације.
Специфичности самог стечајног поступка и посебна правила према којима се он води диктирају, међутим, другачије размишљање о начину престанка обавезе компензацијом и примену наведеног института, односно оцену могућности његове примене.
Зависно од тога када су започети, тренутно се у Републици Србији стечајни поступци воде по три закона: Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији, Закону о стечајном поступку и Закону о стечају.
До 3. фебруара 2005. године стечајни поступци су се водили према Закону о принудном поравнању, стечају и ликвидацији (ЗППСЛ), а од наведеног датума он се примењује само на окончање оних стечајева у којима до наведеног датума (3. 2. 2005. године – као дана почетка примене Закона о стечајном поступку) није донета одлука о уновчењу имовине, односно стечајне масе стечајног дужника и иста уновчена више од 50%, док се у свим другим случајевима за спровођење и окончање стечаја примењују одредбе Закона о стечајном поступку, који је означеног датума почео да се примењује.
Оваква паралелна примена закона који регулишу стечајну материју условљена је прелазним и завршним одредбама члана 185. Закона о стечајном поступку, којим су регулисани његово ступање на снагу и његова примена, па је стога у судској пракси значајан број предмета и по почетку примене Закона о стечајном поступку наставио да се води по одредбама ЗППСЛ-а, док је одређени број предмета, који су до тада вођени по том поступку и том закону, прешао да се води по Закону о стечајном поступку.
Примена Закона о стечају регулисана је његовим прелазним и завршним одредбама, односно члановима 207–212. Према овим одредбама, за све стечајне поступке који су у току, на дан почетка примене новог Закона, предвиђено је да се наставе и окончају по прописима који су важили до дана почетка примене новог Закона о стечају, а то је потпуно другачије решење од претходног.
Закон о стечају ступио је на снагу осмог дана од дана објављивања у „Сл. гласнику”, односно 23. 12. 2009. године, а почео да се примењује 30 дана од дана ступања на снагу, односно 23. 1. 2010. године.
Даном почетка примене Закона о стечају престао је да важи Закон о стечајном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 84/04 и 85/05) уз назнаку да ће се он примењивати на поступке стечајева који су у току на дан почетка примене новог закона, до њиховог окончања.
#4 Да ли је компензација у стечају дозвољена?
Сходно изнетом, тренутно се стечајни поступци воде по три различита Закона (ЗППСЛ, Закон о стечајном поступку и Закон о стечају) зависно од времена када су они покренути – отворени, па је потребно упоредноправно анализирати могућност компензације у стечајевима који се воде по тим различитим законима.
Према ЗППСЛ-у компензација је била регулисана одредбама чл. 105–107. Чланом 105. ЗППСЛ-а, у оквиру поглавља: „Пребијање потраживања”, било је предвиђено да се потраживања која су се до дана отварања стечајног поступка могла пребити, сматрају пребијеним и не пријављују се у стечајну масу.
Према ст. 3. истог члана пребијају се и потраживања, односно противпотраживања која нису доспела на дан отварања стечајног поступка, као и потраживања или противпотраживања која не гласе на новчани износ.
Пребити су се могла и условна потраживања, ако то одобри стечајно веће. Стечајно веће је пребијање ових потраживања могло условити полагањем обезбеђења од стране поверилаца.
Закон о стечајном поступку није регулисао могућност компензације у поступку стечаја, што је, свакако, одмах створило дилему у пракси. Издвојила су се три доминантна мишљења.
Према првом мишљењу, Закон о стечајном поступку је lex specialis и с обзиром на то да он није предвидео никакву посебну одредбу којом би се регулисало питање компензације у стечају, сходно општим правилима, потребно је применити норму општег закона, а то значи ЗОО-а, који регулише питање могућности и услове компензације међусобних потраживања. Стога, иако законом није ни поменута (с обзиром на то да није забрањена), компензација међусобних потраживања дозвољена је и могућа је и у току трајања стечајног поступка.
Реч је о уговорној компензацији, односно могућности да се компензација изврши по давању компензационе изјаве од стране једне од уговорних страна, а не о обавезној законској компензацији.
Друго мишљење је сасвим супротно и према њему се компензација у току стечаја не може никада извршити, и то ни законска ни уговорна, а ни судска, будући да таква могућност Законом о стечајном поступку није предвиђена, а сама компензација, као начин престанка обавезе, супротна је основним циљевима и принципима стечајног поступка.
Поверилац који је извршио пребој свог потраживања с потраживањем стечајног дужника намирио би се ван других стечајних поверилаца и услова под којима су се они намиривали, односно ван исплатног реда у који његово потраживање спада, па би управо стога такво намирење било супротно основним принципима стечајног поступка, јер би довело до привилеговања одређеног повериоца који се намирује уз компензацију, а то није дозвољено. Исто ограничење и разлози у погледу могућности уговорне компензације важе и за судску компензацију.
Треће мишљење представља комбинацију претходна два потпуно супротстављена става и њега је кроз одговоре на питања трговинских судова у погледу могуће компензације у стечају, као важеће мишљење, усвојила седница одељења Вишег трговинског суда. Према наведеном мишљењу, које је прихваћено и у пракси трговинских судова, у стечајном поступку, с обзиром на одредбе Закона о стечајном поступку, нема никада обавезне законске компензације, која би наступила самим тренутком отварања стечајног поступка, као што је то било предвиђено ЗППСЛ-ом, док је компензација уопште могућа, али само под одређеним условима и у одређеној фази стечајног поступка. Према ЗОО-у потраживања која се могу компензовати морају бити истородна, међусобна и доспела, а то значи једнаког квалитета. Потраживања стечајног повериоца и стечајног дужника нису једнаког квалитета, а што представља услов за могућност њиховог међусобног пребоја по основу ЗОО-а. Потраживање стечајног повериоца према стечајном дужнику није наплативо у целости, већ само у оном делу који с обзиром на величину стечајне масе и исплатни ред наведеног потраживања, који ће му одредити стечајни органи, буде могуће исплатити према решењу о главној деоби, док је потраживање стечајног дужника према том истом повериоцу, уз услов доспелости наплативо у целости. ЗОО није предвидео наплативост потраживања као услов компензације, јер је иста могућа и код неновчаних, а тиме и ненаплативих потраживања, под условом да су истородна (на пример, ствари одређене по роду). Стечајни поступак у којем се због његове специфичности сва потраживања морају исказати у новцу, и наведени услов уводи као услов који потраживање мора испунити да би се могла разматрати његова компензација с потраживањем стечајног дужника према том повериоцу, јер је само тако испуњен услов истородности потраживања.
Стога, међусобна потраживања стечајног дужника и његових поверилаца, с обзиром на то да нису истог квалитета, не могу се одмах по покретању стечајног поступка пребити.
Таква међусобна потраживања могу се пребити само уколико је и потраживање стечајног дужника према стечајном повериоцу доспело и само у фази доношења решења о главној деоби, у којој ће постати извесно у ком износу ће се, зависно од утврђеног потраживања и његовог места, односно исплатног реда одређеног повериоца наћи његово потраживање, и у ком ће износу, односно проценту оно моћи да се наплати.
То значи, само у фази кад се сачињава Нацрт решења главне деобе, извесно је у којој мери, односно за који ће износ поверилац потраживања моћи да наплати своје потраживање, па је за тај износ он у могућности и да изврши пребој свог наплативог потраживања с доспелим потраживањем стечајног дужника према њему, што би довело до гашења оба потраживања у висини нижој од њих.
И у судском поступку, односно у погледу судске компензације тражене по компензационом приговору или компензационој противтужби, потраживања би се, такође, могла само утврдити, што је у складу и са чињеницом да се у поступку против стечајног дужника могу само утврђивати потраживања, односно да тужбе могу бити само утврђујуће, а не и обавезујуће, а до пребоја утврђених потраживања могло би доћи тек у фази главне деобе када је решењем о главној деоби утврђено у ком износу ће се конкретни поверилац од стечајног дужника наплатити и то само за тако ограничени износ који се очекује, односно за који се решењем о главној деоби предвиђа наплата.
Закон о стечају враћа могућност компензације у стечајни поступак, али другачије регулисану него у ЗППСЛ-у који је познавао обавезну законску компензацију.
Према Закону о стечају, компензација више никада није обавезна и законска, али је могућа, с тим што је могућност компензације знатно сужена и законом јасно дефинисана на одређене ситуације, тако да начин на који је нови Закон предвидео могућност компензације, заправо, представља корекцију широких могућности компензације дефинисаних ЗОО-ом и усклађивање с принципима стечајног поступка.
Тако је, према Закону о стечају, могуће извршити пребој потраживања у стечајном поступку, ако је право на пребој стечено пре подношења предлога за покретање стечајног поступка.
У таквој ситуацији отварање стечајног поступка није од утицаја на постојање наведеног права на пребој потраживања, али поверилац који жели да пребије своје потраживање мора дати изјаву о пребоју уз пријаву потраживања и то до истека рока за подношење пријаве, јер ће истеком рока за њено подношење изгубити право на пребијање свог потраживања с потраживањем стечајног дужника.
#5 Постоје ли ограничења у погледу могућности компензације у стечају?
И у погледу ограничења могућности компензације потребно је анализирати решења по сва три закона, по којима се тренутно воде стечајеви: ЗППСЛ, Закон о стечајном поступку и Закон о стечају.
ЗППСЛ-ом ограничење компензације у стечају регулисано је у чл. 106–107. којима су прописана ограничења.
Чланом 106. наведено је да пребијање није допуштено ако је потраживање уступљено (цедирано) повериоцу за последњих 6 месеци, пре дана отварања стечајног поступка, а поверилац је знао или је морао знати да је дужник постао неспособан за плаћање или да је против њега поднесен предлог за отварање стечајног поступка. Једини изузетак су потраживања у вези са извршењем неизвршених уговора или потраживања на успешном побијању правног посла дужника.
Одредбом члана 107. изричито је предвиђено да се потраживања од дужника која су настала пре дана отварања стечајног поступка не могу пребити с потраживањем стечајне масе које је настало после дана отварања тог поступка.
У стечајевима који се воде применом одредаба Закона о стечајном поступку, судска пракса није познавала ограничења могућности компензације у оквиру става да је она могућа само у фази главне деобе и то само за износ за чије се намирење решењем о главној деоби предвиђа исплата повериоцу.
Према Закону о стечају, односно у стечајевима који се воде применом наведеног закона, питање ограничења могућности компензације другачије је решено.
Чланом 83. Закона о стечају изричито су дефинисани случајеви у којима пребијање није допуштено и тиме је знатно ограничена законска могућност пребијања дефинисана према ЗОО-у, односно она је усклађена са специфичним условима стечајног поступка. Сходно томе, пребијање није допуштено:
– ако је стечајни поверилац потраживање стекао у последњих шест месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка, а стечајни поверилац је знао или је морао знати да је дужник неспособан за плаћање или је презадужен;
– ако су се услови за пребијање стекли правним послом или другом правном радњом која се може побијати.
Као изузетак, дефинисано је да ће и у описаним ситуацијама пребијање моћи да се изврши, односно да је допуштено, ако је у питању потраживање које је стечено у вези са испуњењем неизвршених уговора, или потраживање коме је враћено правно дејство успешним побијањем правног посла или друге правне радње стечајног дужника, јер би наведени повериоци иначе били неосновано кажњени, односно и у ситуацији у којој би добили парнице за побијање правних радњи стечајног дужника, они више не би могли да остваре своје право на пребој, што би значило да су у тежој позицији од других поверилаца.
Кроз одлучивање Привредног апелационог суда и усвојене одговоре на питања у вези са ограничењима могућности компензације у стечају формирана је судска пракса из које би се могли издвојити следећи одговори:
На питање: „Како тумачити одредбу члана 83. ст. 1. тач. 1) Закона о стечају, имајући у виду могућности промене повериоца у неком облигационом односу, због чега се у пракси може десити ситуација да до овакве промене дође у последњих 6 месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка, при чему је само потраживање настало пре Законом опредељеног периода. Уколико се тумачењем ове одредбе стицање односило на настанак потраживања, а не на стицање својства титулара предметног потраживања, да ли нови поверилац под општим условима из члана 82. Закона о стечају може уз пријаву потраживања дати и изјаву о пребијању, на основу чега би дошло до пребоја потраживања које је на њега пренето с потраживањем стечајног дужника које има према њему из посебног правног односа?”
Дат је одговор: „Одредбом члана 82. Закона о стечају регулисано је право на пребијање потраживања у стечајном поступку, а одредбом члана 83. истога закона прописани су случајеви када је пребијање недопуштено. Између осталог, чланом 83. ст. 1. тач. 1) прописано је да пребијање није допуштено ако је стечајни поверилац потраживање стекао у последњих 6 месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка и ради се о несавесном повериоцу, односно повериоцу који је знао или је морао знати да је дужник неспособан за плаћање, односно да је презадужен.
Да би наступио наведени изузетак када није дозвољена компензација у стечајном поступку, потребно је да се сходно наведеној законској одредби испуне кумулативно два услова. Први услов јесте да је потраживање стечено у последњих 6 месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка и други услов јесте да је поверилац несавестан (знао је или је морао знати за инсолвентност дужника). Како се ради о изузетку, онда се он мора тумачити рестриктивно, односно како је законом и прописано.
Сходно цитираним одредбама, уколико је дужник правног лица над којим је касније отворен стечајни поступак, знао или морао знати да је његов поверилац неспособан за плаћање, односно презадужен, па је и поред наведеног у периоду од 6 месеци пре подношења предлога за отварање стечаја, цесијом стекао потраживање према њему, онда је пребој тако стеченог потраживања с дуговањем према стечајном дужнику недопуштен, у смислу члана 83. Закона о стечају”.
На питање: „Како ће стечајни управник ценити допуштеност пребијања потраживања, ако је стечајни поверилац потраживање стекао у последњих шест месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка, а стечајни поверилац је знао или је морао знати да је дужник неспособан за плаћање или да је презадужен?”
Дат је одговор: „Одредбом члана 82. Закона о стечају регулисан је услов за компензацију потраживања у стечајном поступку. Чланом 83. предвиђени су случајеви када компензација није дозвољена, па да би се остварио случај из ст. 1. тач. 1) овога члана потребно је да се кумулативно испуне два услова. Први услов је да је потраживање стечено шест месеци пре дана подношења предлога за покретање стечајног поступка. Други услов је да је стечајни поверилац несавестан, односно да је знао или је морао знати да је дужник инсолвентан.
Како је у првом услову у питању рок, стечајни управник ће на основу расположиве документације, као што је датум закључења правног посла, утврдити да ли је потраживање поверилац стекао у року од 6 месеци или пре тог рока. Други услов је субјективне природе и он се односи на савесност поверилаца, а законска претпоставка је да се савесност претпоставља, што значи да је на управнику да на основу околности случајева и сваке конкретне ситуације и расположивих доказа изведе закључак да је поверилац знао или је морао знати да је дужник инсолвентан”.
И у појединачним одлукама изнети су релевантни ставови у погледу ограничења компензације:
„Право на пребијање потраживања с потраживањем дужника над којим је отворен стечајни поступак остварује се на начин прописан чланом 82. у вези са чланом 80. ст. 1. Закона о стечају (даље: Закон).
Након отварања стечајног поступка над дужником, поверилац не може пребити потраживање према дужнику самим давањем изјаве да врши пребијање. У ситуацији када је над дужником отворен стечајни поступак, по члану 82. ст. 2. Закона, поверилац је дужан да до истека рока за пријаву потраживања суду достави пријаву на целокупан износ потраживања и изјаву о пребијању. У супротном, губи право на пребијање. Иста последица, губитка права на пребијање, настаје и у ситуацији када стечајни поверилац који је уз пријаву потраживања доставио изјаву о пребијању, не поднесе тужбу ради утврђивања оспореног потраживања за које је предложено пребијање, односно уколико у року од 8 дана не постави захтев у парничном поступку да се његово оспорено потраживање утврди”.
(Пресуда Привредног апелационог суда, Пж. 6207/12 од 24. 4. 2013)