Приликом оснивања друштва са ограниченом одговорношћу оснивач(и) има(ју) читаву лепезу могућности у погледу одредби оснивачког акта. Формулисање ових одредби у великој мери условљава функционисање и рад привредног друштва.
Закон о привредним друштвима прописује обавезне елементе оснивачког акта, те уколико су обавезни елементи унети у уговор, односно одлуку о оснивању и ако не постоје друге Законом предвиђене сметње, свакако ће бити дозвољена његова регистрација. Међутим, као и код правних односа између уговарача који су регулисани Законом о облигационим односима, и Закон о привредним друштвима оставља слободу оснивачима (уговарачима код уговора о оснивању) да своје односе, односно функционисање друштва уреде на другачији начин од начина одређеног Законом.
Најпре, друштво са ограниченом одговорношћу може да буде основано од стране једног члана, али и од стране више чланова. Уколико се друштво оснива као једночлано, оснивачки акт се доноси у форми одлуке о оснивању, а уколико је вишечлано, онда у форми уговора о оснивању. И код одлуке и код уговора о оснивању потписи оснивача морају да буду оверени од стране јавног бележника, осим у подручјима за које јавни бележник није именован, када се потписи оверавају у надлежном суду или општини. Приликом измена оснивачког акта не постоји обавеза овере потписа, међутим, самим оснивачким актом може да се предвиди да она постоји и приликом измене. Непостојање обавезе овере има предност због економичности, док њено постојање има предност у правној сигурности, тј. у онемогућавању злоупотреба (фалсификовање потписа).
Оснивачи имају обавезу да одреде претежну делатност којом ће се друштво бавити. Одабир делатности је слободан, уз ограничење да делатност није Законом забрањена. Друштво може да се бави и свим другим делатностима које нису Законом забрањене, а које и не морају бити наведене у оснивачком акту. У пракси регистратор не проверава да ли ће се друштво претежно бавити делатношћу наведеном у оснивачком акту (нити има могућности да то провери), међутим, регистратор је овлашћен да одбије регистровање друштва које својим називом код трећих лица може да изазове заблуду о претежној делатности друштва.
У оснивачком акту се наводи и седиште привредног друштва. Избор седишта је вишеструко важан јер се на регистровану адресу седишта врши достављање привредном друштву (уколико није регистрована посебна адреса за пријем поште), затим се у односу на седиште одређује месна надлежност судова итд. Регистратор не проверава да ли је фактички седиште друштва оно које је наведено у оснивачком акту. Међутим, уколико се региструје седиште које не одговара стварном седишту, за друштво могу настати несагледиве штетне последице, на пример тужба или предлог за извршење, као и сва друга писмена упућена од стране суда, послата на регистровану адресу, која се након понављања слања и истицања на огласној табли суда сматрају достављеним, тако да тужени или извршни дужник са фиктивним седиштем може да сноси последице правноснажности и извршности судске одлуке, без обзира на основаност утужења. Поред адресе седишта, у оснивачком акту се наводи и седиште чланова. Уколико члан након оснивања промени адресу, дужан је да о томе обавести друштво. Обавештавање друштва о промени седишта од стране члана прописано је пре свега у интересу самог члана, како би исти могао да остварује своја права и овлашћења која има према друштву.
Привредно друштво има пословно име. Пословно име мора да садржи назив, правну форму и место у ком је седиште друштва. Поред ових обавезних елемената, пословно име може да садржи и опис предмета пословања друштва. Што се назива тиче, оснивачи морају да воде рачуна да не сме да буде истоветан називу другог друштва, а и мора да се разликује од назива другог правног лица, тако да не изазива заблуду о идентитету са другим друштвом. У Закону није детаљније објашњено шта се сматра изазивањем заблуде о идентитету. Међутим, Агенција за привредне регистре у пракси дозвољава регистрацију назива који се од назива другог друштва разликује у најмање три знака, док два нису довољна. Такође, у пракси регистратор сматра изазивањем заблуде назив који се изговара исто или слично као већ регистровани назив садржан у пословном имену другог привредног друштва, без обзира на то да ли се у писаном облику разликују или не (нпр. „керамика” и „ceramica”). Приликом оснивања привредног друштва најцелисходније је претрагом интернет странице Агенције за привредне регистре проверити да ли друго привредно друштво већ користи одабрани назив.
Друштво са ограниченом одговорношћу мора да има основни капитал који износи најмање 100 динара, осим ако је посебним законом предвиђен већи износ основног капитала за друштва која обављају одређене делатности. Основни капитал може да буде новчани и неновчани. Од улога у основном капиталу зависи удео члана друштва. На пример, уколико два оснивача желе да оснују д. о. о., при чему ће први члан имати удео од 60%, а други од 40%, тј. ако је основни капитал 100 динара, први члан треба да уложи 60, а други 40 динара, као што и улози и удели на тај начин треба да се наведу у оснивачком акту. Од удела у оснивачком акту зависи право гласа у скупштини друштва јер члан друштва има право гласа сразмерно вредности удела. У погледу новчаног удела приликом оснивања друштва са ограниченом одговорношћу, удео се уплаћује након регистровања потписа на оснивачком акту и то на привремени рачун, а доказ о уплати доставља се регистратору приликом регистрације.
Оснивачким актом одређује се и време уплате, односно уношења улога у основни капитал друштва. Што се неновчаног улога тиче, исти се уноси у друштво и његова вредност може да буде одређена путем процене, тј. може да је одреди овлашћени проценитељ, а може да буде одређена и споразумно од стране чланова друштва. Уколико је вредност одређена споразумно, оснивачи уз захтев за регистрацију достављају споразум о процени, а регистратор не улази у ваљаност споразума и тачност процене.
Пренос удела је слободан, осим ако је Законом о привредним друштвима или оснивачким актом другачије одређено. Дакле, оснивачким актом је могуће ограничити пренос удела друштва, нпр. забранити пренос удела трећим лицима која нису оснивачи друштва. Такође, чланови друштва имају право прече куповине удела који је предмет преноса трећем лицу, осим ако је то право искључено оснивачким актом или Законом. Оснивачким актом је могуће искључити законско право прече куповине чланова друштва, те њихов пренос учинити слободним, слично као промет акција код јавних акционарских друштава. Такође, оснивачким актом може да се предвиди право друштва или једног или више чланова друштва да у року од шест месеци од смрти члана друштва, а најкасније у року од три месеца од дана регистрације наследника преминулог члана друштва, у складу са Законом о регистрацији, донесу одлуку о принудном откупу удела од његових наследника. Законодавац је намерно оставио могућност члановима да ограниче или дозволе слободан пренос и наслеђивање удела, због тога што уговор о оснивању може да има карактер intuitu personaе, тј. може да буде везан за лична својства оснивача, а и не мора. Одлука једног оснивача да са другим оснивачем оснује привредно друштво може да буде узрокована личним својствима сауговарача, па је у том случају пожељно да се пренос удела ограничи и да се предвиди право на принудни откуп удела који се наслеђују. Уколико је приликом одабира сауговарача (суоснивача) пресудан био капитал, а не лична својства, онда нема разлога да се могућност преноса удела ограничава.
Такође, оснивачким актом могу да се предвиде други разлози за иступање члана друштва, осим оних који су предвиђени Законом. Оснивачким актом такође може да се пропише поступак иступања, као и начин одређивања накнаде члану друштва који иступа.
Још једна битна одлука оснивача друштва са ограниченом одговорношћу јесте да ли ће управљање друштвом да организује као једнодомно или дводомно. У случају једнодомног управљања, органи друштва су: 1) скупштина и 2) један или више директора; док су у случају дводомог управљања органи друштва: 1) скупштина, 2) надзорни одбор и 3) један или више директора. Дакле, разлика између дводомног и једнодомног управљања је у томе што код дводомног управљања постоји надзорни одбор, док код једнодомног не постоји. Предност постојања надзорног одбора је у правној сигурности, док је предност (не)постојања истог у брзини и ефикасности, јер су у друштву са надзорним одбором директори подређени надзорном одбору у многим доменима, те исти није погодан за мања или средња предузећа. Осим тога, надзорни одбор изискује знатно сложенију организацију, те веће трошкове који се манифестују у накнадама члановима, као и дуже време приликом одлучивања. Такође, с обзиром на то да надзорни одбор није извршни (оперативни) орган, у пракси је веома чест случај да овај орган представља већу сметњу него што доноси корист јер се, уместо ефикасне контроле, његово деловање често своди пре свега на успоравање доношења одлука и смањење експедитивности извршног органа (једног или више директора). Надзорни одбор често представља непотребну баријеру између скупштине друштва (чланова) и директора, чије је добро разумевање предуслов успешног функционисања привредног друштва.
Што се скупштине друштва са ограниченом одговорношћу тиче, њен рад и начин одлучивања у великој мери зависе од одредби оснивачког акта, тј. од уговора или одлуке оснивача. Најпре оснивачким актом може да се утврди несразмера између удела оснивача и права гласа у скупштини. Оснивачким актом може да се уреди и надлежност скупштине, тј. могу да се прошире или сузе овлашћења скупштине прописана Законом о привредним друштвима. Такође, одредбе које се односе на сазивање скупштине могу да се уреде оснивачким актом. Док по Закону седницу скупштине сазива директор или надзорни одбор, оснивачким актом може да се предвиди да седницу скупштине сазива члан друштва или неко друго лице, а може и да се смањи и проценат удела који заступају уделничари који имају право да сазову скупштину и проценат удела који заступају уделничари који имају право да ставе додатне тачке на дневни ред седнице. Закон о привредним друштвима је предвидео и могућност уговарања обавезне овере пуномоћја за гласање (што је битно уколико се жели да се спрече злоупотребе). Кворум за седницу скупштине, као и кворум за одржавање поновљене седнице такође је подложан изменама од стране оснивача, тако да кворум за седницу скупштине, сходно законским одредбама, чини обична већина од укупног броја гласова чланова друштва – ако оснивачким актом није одређен већи број гласова, односно 1/3 од укупног броја гласова чланова друштва – ако оснивачким актом није одређен већи број гласова.
Посебно важна област у којој је могуће дерогирати законска решења јесу одредбе Закона о привредним друштвима које се односе на одлучивање двотрећинском већином чланова скупштине или на једногласно одлучивање. Наиме, одредбама оснивачког акта могуће је да се питања за која је Законом предвиђена двотрећинска већина или једногласно одлучивање предвиди и друга већина, али не мања од обичне већине од укупног броја гласова чланова друштва који имају право гласа по одређеном питању. Ове одредбе су посебно важне за оснивача који има обичну, а не двотрећинску већину, како би већ приликом оснивања предупредио проблеме који могу да настану уколико мањински члан жели да се успротиви неким одлукама већинског члана када се гласа о питању за које је потребна квалификована већина или једногласност.
Директор друштва, који је истовремено и законски заступник друштва, може да буде одређен оснивачким актом. Оснивачи или скупштина могу да одреде више директора друштва и у том случају сви директори друштва су законски заступници друштва. Такође, оснивачи могу да одреде и услове које лице мора да испуњава да би било именовано за директора. Чланови надзорног одбора у случају дводомног управљања такође могу, али и не морају да се именују оснивачким актом. Важно је истаћи да, у случају да је директор или члан надзорног одбора именован оснивачким актом, а да се касније донесе одлука о његовој промени, није нужно анексирање оснивачког акта да би се таква промена регистровала. Тада је довољно да се приликом подношења регистрационе пријаве, уз захтев за брисање односно уписивање, приложи и одлука скупштине, односно одлука надзорног одбора уколико се мења директор друштва са дводомним управљањем.
Чланови друштва могу да ограниче овлашћења заступника друштва. Заступник је дужан да поступа у складу са ограничењима својих овлашћења која су утврђена актима друштва или одлукама надлежних органа друштва, међутим, ова ограничења не могу да се истичу према трећим лицима. Изузетно, ограничења овлашћења заступника у виду обавезног супотписа могу да се истичу према трећим лицима ако су регистрована у складу са Законом о регистрацији. Обавеза супотписа је обавеза заступника друштва да за све или одређене правне послове мора да прибави потпис другог лица које је одређено оснивачким актом (то може бити други директор, члан друштва, прокуриста или неко треће лице). Ова обавеза заступника може бити интерног карактера уколико није регистрована, као што су уосталом интерног карактера сва друга ограничења која су наметнута законском заступнику од стране надлежних органа друштва. То значи да друштво трећим лицима не може да истиче ограничење супотписом. Међутим, уколико је обавеза супотписа регистрована у складу са Законом, ова обавеза може да се истиче и према трећим лицима, тј. трећа лица не могу да се позивају на то да им није била позната обавеза супотписа. У пракси се обавеза супотписа обично односи на новчани износ, тј. на новчану вредност правног посла за чије закључење је обавезан супотпис. На пример, региструје се да је директор овлашћен да послове вредности до 100.000 евра закључује самостално, а да је за све послове чија је вредност преко 100.000 евра, поред директоровог потписа, обавезан и потпис одређеног лица.
Чланови друштва могу да издају и прокуру. Иначе, прокуру издаје скупштина, међутим, оснивачким актом може да се предвиди да прокуру издаје директор или надзорни одбор. Оснивачи могу да ограниче овлашћења прокуристе ван ограничења која су прописана Законом.
Осим примера који су наведени у овом тексту, оснивачким актом могу посебно да се уређују или дерогирају одредбе Закона о привредним друштвима које се односе на чување пословне тајне, забрану конкуренције, располагање сопственим уделима, поступак у вези са правом прече куповине, деобу удела, додатне уплате и зајмове друштву, исплате члановима друштва, иступање друштва, искључење члана друштва итд.
Закон о привредним друштвима оставља могућност оснивачима да у оквиру јавног поретка уређују своје односе, с обзиром на специфичности самог односа, те је препоручљиво да се оснивачи пре оснивања детаљно упознају са одредбама Закона како би искористили све могућности слободе уговарања и своје односе уредили на начин који је најприхватљивији, с обзиром на околности сваког појединачног случаја.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.