Одредбама новог Закона о општем управном поступку између осталог је предвиђено да је орган дужан да по службеној дужности врши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, да их прибавља и обрађује.
Указом Председника Републике од 1. марта 2016. године проглашен је нови Закон о општем управном поступку („Сл. гласник РС”, број 18/2016), који је донела Народна скупштина Републике Србије на седници одржаној дана 29. фебруара 2016. године. Доношењу новог закона се приступило иако је општеприхваћен став у стручној јавности да до сада важећи Закон о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, бр. 33/97, 31/01, и „Сл. гласник РС”, број 30/10) спада у ред закона који су по свом квалитету и спроводивости дуго одолевали времену и превазилазили специфичности и потребе тренутних околности.
Новим Законом о општем управном поступку је поред осталих основних начела управног поступка, у члану 9. прописано и начело делотворности и економичности, које гласи:
Орган је дужан да странкама омогући да успешно и целовито остваре и заштите права и правне интересе.
Поступак се води без одуговлачења и уз што мање трошкова по странку и другог учесника у поступку, али тако да се изведу сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања.
Орган је дужан да по службеној дужности, у складу са законом, изврши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, да их прибавља и обрађује.
Орган може од странке да захтева само оне податке који су неопходни за њену идентификацију и документе који потврђују чињенице о којима се не води службена евиденција.
Ово начело у ставу 1. и 2. наведеног члана закона представља својеврсну комбинацију начела која познаје важећи закон, и то: начела ефикасности, према коме су органи који воде поступак, односно решавају у управним стварима, дужни да обезбеде успешно и квалитетно остваривање права и правних интереса физичких лица, правних лица или других странака; и начела економичности поступка, према коме се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења.
Посебну пажњу заслужују одредбе става 3. и 4. истог члана закона, које прописују прецизно одређене обавезе за орган који води поступак. Према тим одредбама, орган је дужан да по службеној дужности врши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање, о којима се води службена евиденција, да их прибавља и обрађује. То значи да је орган дужан да најпре прибави све неопходне податке о чињеницама о којима сам води службену евиденцију, а потом и о чињеницама о којима службену евиденцију води други орган. То даље значи да је орган који води поступак дужан да по службеној дужности, путем замолнице, прибави податке од другог органа који води службену евиденцију и да те податке обради. При том је орган законом овлашћен да од странке захтева само оне податке који су неопходни за њену идентификацију и документе који потврђују чињенице о којима се не води службена евиденција.
Подизањем на ниво начела, ова одредба постаје обавезујућа у свим управним областима, без обзира на одредбе посебних прописа који те области уређују, будући да је нови закон задржао решење сада важећег закона према коме се овај закон примењује на поступање у свим управним стварима. Иако је и новим законом предвиђено да се поједина питања управног поступка могу уредити посебним законом, и то само ако је то у појединим управним областима неопходно и ако је то у сагласности са основним начелима одређеним новим законом, нови закон поставља и додатни услов – да се на тај начин не смањује ниво заштите права и правних интереса странака зајемчених општим законом.
Осим у цитираном члану 9. закона, начело делотворности и економичности је посебно уређено и одредбама чланова 102. и 103, у делу закона који уређује доказни поступак. У члану 102. је прописано да орган утврђује чињенице и околности од значаја за поступање у управној ствари, а да странка не мора да прибави доказе које може да прибави орган, нити уверења и друге исправе које органи нису дужни да издају. Ако се ради о чињеницама које нису општепознате, странка је дужна да за своје наводе предложи доказе и да их поднесе органу ако је могуће, с тим што је чињенично стање на коме заснива свој захтев, странка дужна да изнесе тачно, потпуно и одређено. На другој страни, законом је предвиђена дужност органа да одређене податке прибави по службеној дужности, и то одредбом члана 103. којом је прописано да је орган дужан да по службеној дужности, у складу са законом, врши увид, прибавља и обрађује податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, а који су неопходни за одлучивање. Ако службену евиденцију води други орган, орган који води поступак дужан је да хитно затражи податке, а замољени орган да бесплатно уступи податке у року од 15 дана, ако није друкчије прописано. Ако се тражени подаци могу добити електронским путем, замољени орган их доставља у најкраћем року. У поступку који се покреће по захтеву странке орган може да врши увид, прибавља и обрађује личне податке о чињеницама о којима се води службена евиденција када је то неопходно за одлучивање, осим ако странка изричито изјави да ће те податке прибавити сама.
Наведено значи да постоји обавеза органа да по службеној дужности прибављају и обрађују податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, само онда и увек када у управном поступку решавају у управним стварима непосредном применом Закона о општем управном поступку. Насупрот томе, исти овај скуп органа као субјеката одлучивања, неће бити у обавези да примењује одредбе Закона о општем управном поступку – па ни наведене спорне одредбе – у поступцима који се воде пред тим органима а не представљају одлучивање у управним стварима. Исти је случај и када се у појединим областима материјалним прописом предвиђа сходна примена правила управног поступка на нека питања поступка која нису уређена тим материјалним прописом. Ако се не ради о поступку у каквој управној ствари, него о решавању спорних питања из неког другог односа (нпр. радноправног односа уређеног Законом о раду и сл.), неће постојати обавеза доносиоца одређеног акта да по службеној дужности прибавља и обрађује податке о чињеницама о којима се води службена евиденција код других органа. Ово стога што сходна примена Закона о општем управном поступку подразумева да је примена одређених одредби тог закона примерена посебном поступку који се води, а који по својој правној природи није управни поступак.
Када је реч о подацима које је орган који води одређени управни поступак дужан да прибави по службеној дужности, важно је истаћи да су у питању само подаци о којима сам орган који води поступак води и службену евиденцију, или подаци о којима службену евиденцију води други орган, у складу са законом. А службена евиденција је евиденција која је установљена законом, односно другим прописима, којом се организовано региструју подаци или чињенице за одређене намене, односно за потребе одређених корисника. Службена евиденција је уједно и основ за издавање јавних и других службених исправа које служе као доказ за утврђивање одлучних чињеница у управном поступку.
Дакле, основно је да се пре покушаја прибављања података по службеној дужности утврди да ли одређени орган води службену евиденцију, односно да ли је законом или другим прописом установљена обавеза било ког органа да води службену евиденцију која садржи податке о чињеницама потребним за одлучивање у одређеној управној ствари. Само у том случају је орган дужан да те податке прибави и обрађује. У противном, ако обавеза вођења евиденције о одређеним чињеницама није прописана ни законом ни другим прописом, странка по чијем захтеву је покренут одговорајући управни поступак ће бити дужна да сама прибави и достави органу податке о тим чињеницама о којима се не води службена евиденција, као и о чињеницама које нису општепознате.
Примера ради, Служба за катастар непокретности као службену евиденцију води катастар непокретности који је основни и јавни регистар о непокретностима и стварним правима на њима. База података катастра непокретности јесте скуп геопросторних и других података о непокретностима, стварним правима и одређеним облигационим правима на њима, а садржи податке нарочито о парцелама, објектима, посебним деловима објеката и имаоцима права на непокретностима. У бази података катастра непокретности воде се подаци адресног регистра и регистра просторних јединица. О имаоцима права на непокретностима воде се подаци о: имену, имену једног родитеља и презимену за физичко лице, односно називу правног лица; пребивалишту и адреси за физичка лица, односно седишту и адреси за правна лица и јединственом матичном броју грађана, односно матичном броју правног лица. Међутим, база података катастра непокретности не садржи, на пример, и податак о години изградње објеката, па ће странка која има потребу да тај податак користи у неком управном поступку, морати да га прибави сама ангажовањем вештака или другог органа управе који је законом или другим прописом овлашћен да изда документ који потврђује ову чињеницу, иако о томе ни он не води службену евиденцију (издавање уверења на основу члана 162. Закона о општем управном поступку).
Још један орган, примера ради, који води службену евиденцију је Агенција за привредне регистре која води Регистар привредних субјеката. Овај Регистар садржи податке о привредним субјектима, и то нарочито: пословно име, седиште, датум и време оснивања, датум и време промена, матични број додељен од стране Републичког завода за статистику, који је истовремено и број под којим се привредни субјект води у Регистру, пореско-идентификациони број (ПИБ), правну форму, шифру и опис претежне делатности, бројеве рачуна у банкама, пословно име, правну форму, седиште и матични број оснивача ако је оснивач правно лице, односно име и матични број оснивача ако је оснивач физичко лице, за привредне субјекте из члана 4. тач. 2–7) овог закона, име и матични број директора и/или чланова управног одбора, у зависности од правне форме за привредне субјекте из члана 4. тач. 2–7) овог закона, име и матични број заступника и границе његових овлашћења, за привредне субјекте из члана 4. тач. 2–7) овог закона и уписан, уплаћен и унет капитал привредног субјекта. Међутим, овај Регистар не садржи податке о томе којим су привредним субјектима издате дозволе или лиценце за обављање одређене делатности. Стога ће сваки орган, кад решава у каквој управној ствари у управном поступку, по службеној дужности прибавити податке из Регистра привредних субјеката који се у том Регистру воде. За разлику од тога, појединачне правне акте – дозволе, лиценце и слично, којима се одређено правно лице легитимише као овлашћено за обављање одређене делатности – мораће да прибави и достави органу подносилац захтева.
Имајући у виду да је прибављање података по службеној дужности прописано као дужност органа који води поступак, по први пут је, у члану 207. закона, прописана и прекршајна одговорност овлашћеног службеног лица које по службеној дужности не изврши увид у податке о чињеницама неопходним за одлучивање о којима се води службена евиденција, не затражи их ради прибављања и не обради, односно које на захтев органа који води поступак бесплатно не уступи податке о којима се води службена евиденција у року од 15 дана или у другом року одређеном законом.
Посебно треба истаћи да је одредбом члана 215. закона прописано да одредбе закона и других прописа према којима се установљава обавеза за странку и другог учесника у поступку да органу достављају податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, супротно одредбама члана 9. и 103. овог закона, престају да важе истеком 90 дана од дана ступања на снагу овог закона. То значи да се органи, пошто је истекао тај рок, не смеју позивати на посебне прописе и мимо наведених одредби закона захтевати од странака да достављају податке о којима се води службена евиденција. О томе сведочи и решење у прелазним одредбама закона, које прописује обавезу примене начела делотворности и економичности, без обзира на одредбе посебних закона, као и престанак важења одредби посебних закона којима се установљава обавеза за странку и другог учесника у поступку да органу достављају податке о чињеницама о којима се води службена евиденција, истеком 90 дана од дана ступању на снагу закона.
Такође, за разлику од осталих одредби закона које ће се примењивати од 1. 6. 2017. године, све одредбе које се тичу прибављања података из јавних евиденција по службеној дужности почеле су да се примењују истеком 90 дана од дана ступања на снагу закона, односно 8. 6. 2016. године.
Примера ради, то значи да се одредбе члана 51. Закона о пореском поступку и пореској администрацији, којима је прописано да у пореском поступку терет доказивања сноси Пореска управа (за чињенице на којима се заснива постојање пореске обавезе), односно порески обвезник (за чињенице од утицаја на смањење или укидање пореза), не могу примењивати после 8. 6. 2016. године будући да су истеком тог рока престале да важе, јер је према тим одредбама терет доказивања за одређене чињенице на страни странке, без обзира на то да ли се ради о доказима које је по општем закону дужан да прибави орган по службеној дужности. Поступање на начин прописан цитираном одредбом Закона о пореском поступку и пореској администрацији, а противно одредбама Закона о општем управном поступку, повлачи и прекршајну одговорност овлашћеног службеног лица у Пореској управи, сагласно члану 207. закона.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.