И поред законске регулативе, у пракси су се јавиле бројне нејасноће око примене овог института и то како самог права на камату, тако и када је реч о њеној доспелости. Текст који је пред вама представља покушај да се разреше неке од недоумица које су најчешће у судској пракси
Камата је институт облигационог права, а затезна камата, као њена подврста, законом је прописана санкција због доцње дужника у измирењу новчане обавезе. Регулисана је одредбама Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89 и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93, у даљем тексту: ЗОО), а њена висина регулисана је Законом о затезној камати („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012) који је ступио на снагу 25. децембра 2012. године.
Пре свега, истакнимо да је одредбом члана 278. ЗОО-а прописано да:
(1) поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње;
(2) ако је штета коју је поверилац претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете.
Када дужник падне у доцњу са испуњењем новчане обавезе, дужан је да плати затезну камату која се увећава до испуњења обавезе, тј. све док дужник не плати главни дуг.
(Пресуда Врховног суда Србије, Рев. 54/02 од 3. 7. 2002.)
Као што смо већ поменули, „затезна камата је законом прописана санкција због доцње дужника у измирењу новчане обавезе. Зато се самим протеком рока за испуњење такве обавезе по сили закона установљава обавеза дужника да поред главнице повериоцу исплати и затезну камату по стопи утврђеној Законом о висини стопе затезне камате. Императивни карактер затезне камате утемељен је одредбом члана 277. ст. 1. ЗОО-а, па из тог разлога није допуштено да се за случај доцње уговара већа каматна стопа од стопе законске затезне камате”.
(Виши привредни суд, став од 11. 10. 1999)
Сходно томе и одредбе којима је уговорена висина затезне камате мимо законских прописа биће ништаве у смислу члана 103. ЗОО-а. Осим тога, уколико су странке уговориле да затезна камата неће тећи у ситуацији када је императивним нормама прописано да ће у случају доцње тећи затезна камата, и такве одредбе уговора биће, такође, ништаве.
У наставку следе спорна питања која се односе на примену овог института.
1. Да ли је дозвољено поставити тужбени захтев којим се потражује исплата камате на одређен новчани износ као главно потраживање?
Камата представља споредно потраживање и захтев за исплату камате основан је кад дужник задоцни са испуњењем новчане обавезе по стопи утврђеној посебним законом (члан 277. ст. 1. ЗОО-а). У случају исплате главног потраживања, камата престаје да тече за убудуће, али се не гаси за претходни период доцње и у случају неисплате може се утужити као посебно потраживање. Камата може представљати главно потраживање у правној ситуацији када је дужник раније исплатио главницу. Ако је дужник раније исплатио главницу, тужилац као поверилац може поставити захтев за исплату камате као главно потраживање и то потражујући исплату камате на новчани износ за период доцње или кроз обрачунату камату као главно потраживање с (процесном) каматом од дана подношења тужбе суду. У случају „углавичене” камате, као главног потраживања, повериоцу припада право на процесну камату на тај износ од дана подношења тужбе суду. Камате представљају повремена потраживања и застаревају у застарном року од 3 године. Такође, процесна камата не може представљати посебан тужбени захтев. Ако је главни дуг плаћен, те досуђена „углавичена” камата с процесном каматом од дана подношења захтева суду, не може се тужбом потраживати исплата процесне камате за одређени период на овај износ.
Када главни дуг није плаћен, поверилац нема право на процесну камату. Уколико главни дуг није плаћен, у том случају повериоцу не припада право на углавичену камату, односно на обрачунату камату за период доцње на износ главног потраживања са законском каматом.
Камата је споредно потраживање и дели правну судбину главног потраживања, све док главни дуг не буде плаћен. Наиме, према цитираном члану 277. ЗОО-а, камата је споредно потраживање на које поверилац има право за период доцње у плаћању главног потраживања. У таквој ситуацији, ако главно потраживање није плаћено, камата не може представљати самостално потраживање у номиналном износу, односно законска затезна камата до исплате главног потраживања не може да се потражује (досуди) у номиналном износу на који поверилац нема право на камату – процесну камату, јер би то значило досуђивање камате на камату на које поверилац до исплате главног потраживања нема право с обзиром на то да би се њеном наплатом поверилац неосновано обогатио. Стога, док главно потраживање не буде исплаћено, камата се не може утужити као главно и самостално потраживање.
У случају када је у ранијој парници тужиоцу досуђена накнада штете, али не и камата будући да је тужилац није ни тражио, тужиоцу припада право да у посебној парници потражује исплату законске затезне камате на досуђени износ накнаде штете од доспелости до исплате. У конкретној ситуацији не може се применити члан 279. ст. 2. ЗОО-а који се односи на право повериоца на процесну камату у случају када је постављен захтев за исплату доспеле и неисплаћене камате. У конкретној парници тужбеним захтевом се потражује исплата доспеле, а неисплаћене затезне камате, на новчане износе који су досуђени у ранијој парници где такав захтев није постављен. Затезна камата, као врста обештећења повериоца због доцње дужника у испуњењу новчане обавезе, тече по закону у смислу члана 277. ст. 1. ЗОО-а и има карактер споредног потраживања све док дужник не испуни ту новчану обавезу према повериоцу. У ситуацији када дужник исплати дуговано, камата постаје главно потраживање и као таква може бити утужена као самостално потраживање, на који износ поверилац има право на процесну камату од дана подношења захтева суду.
(Решење Апелационог суда у Београду од 17. 4. 2013)
2. Како треба поставити захтев за исплату камате на динарски износ главног потраживања?
До ступања на снагу Закона о затезној камати („Сл. гласник РС”, бр. 119/2012) најчешће су тужбени захтеви за исплату новчаног потраживања с каматом гласили тако што је потраживана исплата одређеног новчаног износа са законском затезном каматом од доспелости до исплате. У одређеном, мањем броју случајева, тужбени захтеви су гласили на потраживање исплате одређеног новчаног износа с каматом у складу са Законом о висини стопе затезне камате, од доспелости до исплате. Како је у међувремену Уставни суд, Одлуком У. бр. 82/09 од 12. 7. 2012. године, утврдио да одредба члана 3. ст. 1. Закона о висини стопе затезне камате („Сл. лист СРЈ”, бр. 9/01), у делу који гласи: „применом конформне методе”, није у сагласности са Уставом, то је имало за последицу да су све пресуде које су донете пре ове одлуке Уставног суда биле укидане од стране жалбених судова у делу којим је одлучено о камати, с обзиром на ступање на снагу одлуке Уставног суда у складу са чланом 60. Закона о уставном суду.
У предметима у којима суд одлучује о захтеву за исплату новчаног потраживања с каматом од доспелости (пре 12. 7. 2012. године) до исплате, фактички је обухваћен период важења камате по претходно важећем закону пре важења Закона о висини стопе затезне камате, по коме се камата на динарско потраживање има обрачунати по простој пропорционалној методи до дана ступања на снагу Закона о затезној камати 25. 12. 2012. године, а за период доцње од 25. 12. 2012. године по стопи утврђеној Законом о затезној камати. С обзиром на то да је начин обрачуна камате прописан посебним законом, стога је најправилније у овим ситуацијама поставити захтев за исплату главног потраживања „са законском затезном каматом” од доспелости до исплате, чиме је захтев за исплату камате одређен и уредан.
3. Камата на новчано потраживање динарске противвредности стране валуте
Закон о затезној камати од 17. 12. 2012. године ставом 3. регулише стопу затезне камате на потраживања која гласе на валуту евро, и стопу затезне камате на потраживања која гласе на другу страну валуту. За период доцње до ступања на снагу Закона о затезној камати, такође постоји различита пракса судова по питању врсте камате на валуту евро. Према пракси жалбених судова, најчешће се досуђује камата на одређен износ новчаног потраживања евра (у динарској противвредности) по стопи коју прописује Европска централна банка, у мањем броју случајева то је камата по каматној стопи коју пословне банке обрачунавају на штедне улоге грађана по виђењу. За друге стране валуте правилно је поставити захтев за камату у висини домицилне камате земље валуте. За потраживања камата динарске противвредности стране валуте за период од 25. 12. 2012. године, захтев за исплату камате треба поставити према Закону о затезној камати који регулише висину исте.
4. Од када тече камата на новчани износ нематеријалне штете, а од када на износ материјалне штете?
На износ накнаде претрпљене нематеријалне штете, поверилац има право на камату од дана доношења првостепене пресуде, односно од дана пресуђења до исплате. Висину нематеријалне штете, у смислу члана 232. Закона о парничном поступку (односно члана 224. претходно важећег Закона о парничном поступку), одређује суд по слободној оцени на основу резултата целокупног доказног поступка у време пресуђења, узимајући у обзир све околности конкретног случаја. Стога тужиоцу припада право на камату од дана пресуђења до исплате, а не од дана штетног догађаја или од дана подношења тужбе суду.
Када је реч о износу накнаде материјалне штете, треба разликовати две ситуације: да ли се потражује исплата накнаде материјалне штете која је пре утужења (пресуђења) отклоњена, или се потражује накнада материјалне штете која до утужења (пресуђења) није отклоњена.
Ако је у питању неотклоњена материјална штета, онда се у том случају има применити члан 189. ЗОО-а који је ставом 2. прописао да се висина накнаде штете одређује према ценама у време доношења судске одлуке, изузев случаја када закон наређује шта друго. Стога, повериоцу материјалне штете припада камата од дана када је утврђена висина штете односно од пресуђења до исплате. У пракси се појавила спорна ситуација када је висина штете утврђена налазом и мишљењем вештака пре пресуђења. У тој ситуацији је пракса, кроз бројне одлуке, заузела став да ако је вештачење обављено у кратком временском размаку пре пресуђења, тада поверилац има право на камату од дана вештачења (којим је утврђена висина материјалне штете) до исплате.
Законска затезна камата на износ накнаде материјалне штете у смислу члана 189. ст. 2. ЗОО-а се досуђује од пресуђења до исплате, када штета није отклоњена и када нема тврдњи да се вредност ствари променила од штетног догађаја, односно од вештачења до дана пресуђења, па треба узети да је вредност ствари (на пример, возила) на дан доношења првостепене пресуде у висини према налазу вештака, чиме је висина штете у смислу члана 189. ст. 2. ЗОО-а утврђена у време пресуђења, то је и законска затезна камата по члану 277. ЗОО-а могла бити досуђена почев од дана доношења првостепене пресуде до исплате.
Ако се пак ради о отклоњеној материјалној штети, тада се иста досуђује у износу који чини издатак за отклањање штете с каматом од дана отклањања исте. Када оштећени сâм отклони материјалну штету пре доношења судске одлуке, та материјална штета и даље постоји, али је она тада изражена у новчаном облику – издатку који је оштећени имао за поправку ствари, због чега она више не представља натуралну већ новчану штету, па се на такве случајеве има применити одредба члана 394. ЗОО-а. Према овим одредбама, када обавеза за предмет има своту новца, дужник је дужан да исплати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи с припадајућом законском затезном каматом од дана када је оштећени отклонио штету као дана доспелости до исплате, сходно одредби члана 277. истог закона.
Због неблаговременог извршења неновчане обавезе, поверилац нема право на исплату камате, с обзиром на то да је исплата камате у смислу члана 277. ЗОО-а прописана само за задоцњење у извршењу новчане обавезе. Стога, на неновчана потраживања не може се досудити затезна камата у новцу.
Код стицања без основа, има се применити члан 214. ЗОО-а, те у случају савесности стицаоца, тужиоцу припада право на враћање стеченог без основа од стране туженог с каматом од дана подношења тужбе суду, а у случају несавесности туженог као стицаоца, исти има вратити стечено без основа с каматом од дана стицања. Наиме, одредбама ЗОО-а којима је прописан институт стицања без основа прописано је да кад се враћа оно што је стечено без основа, морају се вратити плодови и платити затезна камата и то ако је стицалац несавестан, од дана стицања, а иначе од дана подношења захтева. Истим одредбама је прописано враћање стеченог без основа ради успостављања стања еквивалентности и правичности ових имовинâ, чиме у случају савесности стицаоца тужиоцу припада камата од дана подношења захтева суду, али у случају несавесности стицаоца враћање има и карактер санкције, па тужиоцу као повериоцу стеченог без основа припада камата од дана стицања туженог као несавесног стицаоца.
5. Камата на повремена новчана потраживања
Повериоцу на доспела повремена обрачуната потраживања, као што су накнада за утрошену топлотну и електричну енергију, употребу телефона и слична потраживања која се повремено обрачунавају, затезна камата припада од дана доспелости новчане обавезе до исплате, а према одредби члана 277. ст. 1. ЗОО-а. На исплату повремених новчаних давања која су унапред позната (станарина, закупнина) камата повериоцу припада од дана подношења захтева суду у смислу члана 279. ст. 3. ЗОО-а.
6. Камата и банкарски послови
Kада су у питању банкарски послови, ЗОО прописује посебно правило по питању камате. Па тако, дозвољено је између банке и корисника уговарати камату и обрачун камате на камату у случају доцње у отплати под условима приписаним законом. Банка има право обрачуна главног дуга и уговорене камате, на који износ има право потраживати законску затезну камату, док није дозвољено потраживати законску затезну камату на обрачунат износ главног дуга и законске затезне камате.
За банке не важи забрана обрачунавања камате на камату (члан 400. ст. 3. ЗОО-а)
У конкретној правној ствари делимично је одржан на снази платни налог за износ главног дуга, а укинут је у делу за камату на досуђени износ. Део тужбеног захтева који се односи на законску затезну камату суд је одбио позивајући се на одредбу члана 279. ст. 2. ЗОО-а којим је прописано да се на износ неисплаћене камате може захтевати законска затезна камата само од дана када је суду поднет захтев за њену исплату.
Суд није правилно применио материјално право јер није применио одредбу члана 400. ст. 3. ЗОО-а којом је предвиђено да се одредбе претходних ставова не односе на кредитно пословање банака и других банкарских организација, што значи да у односу на банке и банкарске организације не важе одредбе забране обрачунавања камате на камату.
(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 9164/10 од 13. 6. 2012. и Пресуда Петог општинског суда у Београду, П. бр. 2700/09 од 12. 10. 2009)
Банка може износ уговорене камате приписати главници и тражити камату на уговорену камату у смислу одредбе члана 400. ст. 3. ЗОО-а, али не може тражити досуђење затезне камате на износ обрачунате затезне камате. Када утужено потраживање чини затезна камата коју је банка израчунала и приписала главном дугу, тада је тужиоцу неосновано досуђена затезна камата на износ обрачунате затезне камате. Наиме, банка може износ уговорене камате приписати главници и тражити камату на уговорену камату у смислу одредбе члана 400. ст. 3. ЗОО-а, али не може тражити досуђење затезне камате на износ обрачунате затезне камате, имајући у виду да је од забране досуђивања камате на камату у смислу члана 279. ст. 1. ЗОО-а изузета само уговорна камата банке, одредбом члана 400. ст. 1. истог Закона која припада глави која носи наслов „Уговорна камата”, али не и затезна камата, те се забрана из члана 279. ст. 1. ЗОО-а односи и на банке у погледу затезне камате.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, П. бр. 82122/10 од 8. 12. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 3019/12 од 12. 12. 2012)
7. Застарелост захтева за исплату камате као главног потраживања
Камате представљају повремена потраживања и застаревају у застарном року од 3 године.
У ситуацији када је тужиоцу као примаоцу пензије исплаћена пензија по решењу Фонда из 2009. године донетом у извршењу пресуде Врховног суда Србије, и то за период од 2002. године (с обзиром на то да је у периоду од 2002. до 2009. године више пута решавано у двостепеном поступку пред надлежним Фондом и од ВКС-а), поставља се питање да ли тужилац има право на исплату камате у апсолутном износу (обрачунате законске затезне камате од дана доспелости сваког појединачног месечног износа до исплате 2009. године) имајући у виду да су тужиоцу исплаћени збирно износи пензије за претходних седам година у једнократном износу и да ли је потраживање тужиоца застарело. Тужилац у овом случају има право на законску затезну камату на припадајућу разлику од момента доспелости сваког појединачног износа разлике, а који моменат представља дан исплате пензија. Законска затезна камата на неисплаћене месечне износе пензије има карактер споредног потраживања у смислу члана 372. ст. 1. ЗОО-а и застарева за три године почев од момента доспелости сваког појединог износа разлике, односно почев од дана исплате пензија. Признањем главног дуга – исплатом доспелих износа пензије у једнократном износу за период од 2002. године и то (…) дана 2009. године тужени није изричито признао и застареле камате, па признање главног дуга не прекида застарелост камате као споредног потраживања.
(Пресуда Првог основног суда у Београду, од 10. 5. 2012. и Решење Апелационог суда у Београду, од 26. 9. 2013)
8. Различити ставови Апелационог суда у Београду, Апелационог суда у Новом Саду и Вишег суда у Београду по питању права на досуђивање камате на досуђене трошкове парничног поступка
Према правном схватању усвојеном на седници Грађанског одељења Апелационог суда у Београду 24. 12. 2012. године, обавеза накнаде парничних трошкова јесте новчана обавеза која доспева доношењем одлуке, на коју је дужник обавезан плаћати затезну камату од доношења одлуке до исплате. Апелациони суд у Новом Саду већ дужи низ година кроз бројне одлуке исказује став да странкама припада право на досуђивање камате на досуђене трошкове парничног поступка. Виши суд у Београду, међутим, кроз бројне одлуке исказао је став да странка којој су досуђени трошкови поступка нема право на камату на њих.
У случају када је исплата камате на трошкове поступка (досуђене у претходној правноснажно окончаној парници) постављена као главно потраживање, Виши суд у Београду је исказао различит став кроз различите одлуке. Па тако, на пример, у предмету у коме је првостепеном пресудом усвојен захтев за исплату законске затезне камате у опредељеном новчаном износу с процесном каматом, иста је пресудом Вишег суда у Београду од 16. 10. 2013. године укинута са образложењем да како тужилац у парници вођеној ради накнаде штете није уз захтев за накнаду трошкова поступка поставио и захтев за исплату законске затезне камате на досуђене трошкове поступка, то не може у посебној парници тражити исплату доспеле а неисплаћене камате на трошкове поступка у претходном спору. У решењу Вишег суда у Београду од 2. 10. 2013. године исказан је супротан став. Наиме, првостепеном пресудом је одбијен захтев тужиоца за исплату законске затезне камате у опредељеном новчаном износу с процесном каматом као неоснован. Иста пресуда је укинута решењем Вишег суда у Београду с образложењем да тужилац има право на исплату законске затезне камате на досуђене трошкове парничног поступка у претходној парници у смислу члана 277. ст. 1. ЗОО-а, јер је потраживање камате на трошкове поступка доспело истеком париционог рока за исплату трошкова поступка прописаног том другом правноснажном пресудом, те је тек тада доспело потраживање за исплату законске затезне камате имајући у виду да је тек тада тужена страна доспела у доцњу због неизвршења своје обавезе исплате трошкова поступка. Такође, у предметима у којима је уз досуђене трошкове поступка досуђена и камата на њих, Виши суд у Београду је у већем броју предмета пресуду у делу досуђених трошкова поступка потврђивао али исту укидао у обавезујућем делу на исплату камате на трошкове поступка.