Најзначајнија решења Устава Републике Србије у вези са лишењем слободе

У случају повреде или ускраћења одређеног људског права које Устав јемчи, свако  има право да се обрати суду ради заштите или уклањања последица које су тиме наступиле. Једно од правних средстава које појединац мора да употреби (осим у посебним случајевима) пре него што се обрати Европском суду за људска права јесте уставна жалба.

1. О ПРАВУ НА СЛОБОДУ УОПШТЕ

Значај права на слободу ниједном људском бићу не треба посебно представљати или наглашавати. Ради се о темељном људском праву за чију је заштиту и остварење заинтересована свака савремена заједница. Управо због тога право на слободу прокламују и гарантују најзначајнији међународни правни документи, као што су Универзална декларација о људским правима, Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Конвенција против мучења и других свирепих нечовечних или понижавајућих казни или поступака, Европски кодекс полицијске етике и др. У Републици Србији ово право штити пре свега Устав Републике Србије („Сл. гласник РС”, бр. 98/2006 – даље: УРС), али се њиме баве и многи други закони и прописи, од којих треба истаћи Законик о кривичном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 и 55/2014 – даље: ЗКП), Кривични законик („Сл. гласник РС”, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016 – даље: КЗ), Закон о полицији („Сл. гласник РС”, бр. 6/2016 – даље: ЗОП), Закон о прекршајима („Сл. гласник РС”, бр. 65/2013, 13/2016 и 98/2016 – одлука УС – даље: ЗОПР), Закон о безбедности саобраћаја на путевима („Сл. гласник РС”, бр. 41/2009, 53/2010, 101/2011, 32/2013 – одлука УС, 55/2014, 96/2015 – др. закон и 9/2016 – одлука УС – даље: ЗБСП), Упутство о поступању према доведеним и задржаним лицима („Сл. гласник РС”, бр. 101/05, 63/09 – УС и 92/11) и сл.

Дакле, право на слободу је универзално и свеобухватно људско право. На првом месту ово значи да међународна заједница предузима кораке са циљем да свака држава света јамчи право човека на слободу, као и да може да га ограничи само у случајевима, под условима и од стране органа предвиђених највишим правним актима те земље, а све у складу са нормама прокламованим највишим међународним правним стандардима. С друге стране, свеобухватност овог права указује на то да је оно неотуђиво и једнако за све. Не може се нико одрећи свог права на слободу, уступити га или њиме располагати, јер ово право је, као и живот, по природи ствари везано за личност појединца. Такође, ово право у истој мери поседују једнако сва људска бића, без обзира на њихова својства, тј. ког год да су пола, расе, вероисповести, етничке припадности, сексуалне оријентације, политичког уверења, социјалног сталежа, брачног статуса и сл.

Међутим, како су савремене демократске државе, односно њихове службе које могу да ограниче слободу појединца у функцији заштите, односно службе грађанима, оне у одређеним ситуацијама, а у складу са законом, морају да ограниче слободу одређених лица управо ради заштите грађана тог друштва или читаве заједнице. Дакле, полиција, као државна служба која може непосредно да ограничи слободу, не може то да чини на произвољан и незаконит начин, штавише она мора да пружа обавештења и помоћ лицима чију слободу ограничава о њиховим правима и остварењу истих, па на тај начин и сама постаје заштитник и поштовалац поменутих права.

2. ПОЈЕДИНА РЕШЕЊА УСТАВА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ У ВЕЗИ СА ЛИШЕЊЕМ СЛОБОДЕ

Како право на слободу личности представља једно од основних људских права, Устав Републике Србије предвиђа исто у делу који се бави људским и мањинским правима и слободама. Он јемчи људска права у складу са највишим међународним правним стандардима и наглашава да ове гаранције служе очувању људског достојанства и остварењу пуне слободе и једнакости сваког појединца у праведном, отвореном и демократском друштву, заснованом на начелу владавине права (чл. 18. ст. 3. и чл. 19. ст. 1. УРС-а).

С обзиром на то да императив поштовања људских права мора да се осигура, УРС изричито предвиђа ситуације у којима је ова права могуће ограничити или од њих одступити. Тако се законом одређено људско право може ограничити само ако такво ограничење допушта Устав и у сврхе у које то Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (чл. 20. ст. 1. УРС-а). Такође, одступање од појединих права на слободу личности могуће је само по проглашењу ратног или ванредног стања, па до њиховог престанка, али само у мери у којој је то неопходно (чл. 202. ст. 1. УРС-а). Наравно, мере одступања, проглашене од стране највиших државних органа, не смеју да доведу до разликовања људи на основу њихових личних својстава, као што су раса, пол, језик, вероисповест, национална припадност, друштвено порекло и сл. (чл. 202. ст. 2. УРС-а).

Поред апсолутне забране дискриминације, поменуте у претходном сегменту, постоји још низ права која су везана за ову тему, у која ни током поменутих околности није могуће задирати. Тако никада није могуће било кога изложити мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнути медицинским или научним огледима без његовог слободно датог пристанка. Стављање било кога у ропски или положај сличан ропству (трговина људима, сексуално, економско искоришћавање и сл.) апсолутно је забрањено. Осим тога, не постоје околности у којима некоме може да се ограничи право на правично суђење. Поред осталог, то значи да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд правично и у разумном року јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и оптужбама против њега. Посебно је важно истаћи да се на лице лишено слободе никада не може примењивати било какво насиље нити се од њега може изнуђивати исказ, односно према њему се увек мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности (чл. 202. ст. 4. УРС-а).

У случају повреде или ускраћења одређеног људског права које Устав јемчи, свако има право да се обрати суду ради његове заштите или уклањања последица које су тиме наступиле. Када исцрпи сва правна средства пред домаћим судовима, такво лице, ради заштите својих слобода и права, може да се обрати и међународним институцијама (судовима, организацијама и сл.). Једно од правних средстава које појединац мора да употреби (осим у посебним случајевима) пре него што се обрати Европском суду за људска права јесте уставна жалба, коју предвиђа сам УРС (чл. 170. УРС-а). Наиме, чл. 82. ст. 1. Закона о Уставном суду („Сл. гласник РС”, бр. 109/2007, 99/2011 и 18/2013 – одлука УС) предвиђа да уставна жалба може да се изјави против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на судску заштиту. Дакле, након исцрпљивања свих других правних средстава пред домаћим судовима, лице неосновано лишено слободе може да се обрати захтевом и Уставном суду, путем уставне жалбе.

У једном случају из наше судске праксе подносилац уставне жалбе оспоравао је пресуду Врховног касационог суда којом су преиначене пресуде нижестепених судова, па је умањен износ накнаде нематеријалне штете коју је претрпео због претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе. Заправо, Врховни касациони суд умањио је износ накнаде, имајући у виду да је у кривичном поступку одбијена оптужба против подносиоца због наступања апсолутне застарелости вођења кривичног поступка, док је „случај” остао сумњив јер је подносилац, као окривљени у кривичном поступку за кривично дело злоупотреба службеног положаја, признао да је неправилно располагао новчаним средствима.

Ипак, одлучујући о основаности уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је Уставом зајемчено право или слобода подносиоца жалбе у овом случају повређена, односно ускраћена. У образложењу своје одлуке Уставни суд је, поред осталог, истакао и да окривљени против кога је кривични поступак правоснажно окончан доношењем ослобађајуће пресуде или пресуде којом се оптужба одбија, има право на накнаду штете које се остварује у парничном поступку (због неосноване осуде или због боравка у притвору), као и да је парнични суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности везан за правоснажну пресуду кривичног суда. С тим у вези Уставни суд је надаље закључио „да се окривљеном лицу које је правоснажно ослобођено од оптужбе или према коме је оптужба одбијена, право на претпоставку невиности мора у подједнакој мери поштовати и у другим поступцима, у конкретном случају у грађанској парници (Одлука Уставног суда, Уж број 190/2011 од 7. септембра 2015. године, објављена у „Службеном гласнику РС” број 88/2015 од 23. октобра 2015. године).

Као што може да се види, Уставни суд је у наведеном случају утврдио да је подносиоцу уставне жалбе оспореном пресудом Врховног касационог суда повређено право на претпоставку невиности, зајемчено одредбом члана 34. став 3. УРС-а. Претпоставка невиности представља конститутивни елемент права на правично суђење, а то значи да у складу са овим начелом морају да се понашају сви субјекти кривичног поступка, па лицу лишеном слободе ово треба да буде оријентир у погледу његових права и овлашћења службених лица у поступању према њему. Није тешко претпоставити да ће службена лица, поступајући према лицу лишеном слободе, често превиђати ово уставно начело, тим пре што га и Врховни касациони суд, како се види, понекад широко тумачи. Наравно, уставне норме у вези са правом на слободу искључиво морају да се тумаче у складу са међународним значајем овог права, што потврђује и члан 18. став 3. УРС-а, предвиђајући да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење.

Претходно наведено не значи да су службеним лицима која предузимају овлашћења у односу на лица лишена слободе руке везане, већ да су стандарди у вези са критеријумима који се постављају пред њих постављени у корист хуманости и поштовања људских права. Најбољи начин да се ово приближи јесте управо једна одлука поводом уставне жалбе лица за које је Уставни суд утврдио да му је повређено право на неповредивост физичког и психичког интегритета током лишења слободе. Тако је Уставни суд у образложењу своје одлуке навео да се разлози за употребу принуде у конкретном догађају могу подвести под разлоге наведене Законом о извршењу кривичних санкција („Сл. гласник РС”, бр. 55/2014), као и да су у том смислу примењене мере биле дозвољене, док је употреба принуде од стране управника Казнено-поправног завода Пожаревац – Забела оцењена као оправдана и правилна. Међутим, даље се наводи следеће: Уставни суд налази да јачина употребљене силе која је довела до бројних повреда на телу подносиоца, и то највише на његовим леђима, упућује на закључак да је у конкретном догађају употреба средстава принуде била прекомерна, односно несразмерна. Иако је и овог пута подносилац својим понашањем „испровоцирао” употребу принуде, Уставни суд оцењује да описан активни и пасивни отпор који је подносилац том приликом пружао свакако не може да оправда бројност и тежину нанетих повреда. Такође, Уставни суд сматра да је од значаја и то да су мере принуде применила три стражара, те да нема доказа да је због активног отпора који је пружао подносилац било који од стражара задобио повреде (Одлука Уставног суда, Уж број 4100/2011 од 10. јула 2013. године, објављена у „Службеном гласнику РС” бр. 90/2013 од 14. октобра 2013. године).

Дакле, УРС прописује да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, те да је забрањено свако насиље према њему (чл. 28. УРС-а). Прецизирајући, поред осталих, и Уставне одредбе, Закон о полицији прописује принцип сразмерности приликом примене принуде од стране полиције, тако да све наведено захтева висок ниво професионалне свести, која је неопходна да би се спречиле евентуалне штетне последице. У горенаведеном случају, услед непрофесионалног поступања овлашћених лица, подносиоцу уставне жалбе Уставни суд је утврдио право на накнаду нематеријалне штете због тога што је наведено поступање код подносиоца узроковало физичку и психичку патњу, која је неспојива са забраном злостављања гарантованом чланом 25. УРС-а.

Како члан 27. УРС-а гарантује право сваког лица на слободу и безбедност, он предвиђа и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. С обзиром на све претходно речено, јасно је да норме у вези са тим треба да се тумаче рестриктивно. Наиме, како се лишењем слободе задире у најосетљивија права појединца, поступак повезан са тим мора да буде потпуно транспарентан и јасан лицу лишеном слободе, па хитност у поступању и право окривљеног на одбрану морају да буду у првом плану код свих актера овог поступка. Тако лице лишено слободе државни орган мора одмах на језику који разуме да обавести о разлозима за лишење слободе, оптужби која му се ставља на терет и својим правима, тако да може да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (чл. 27. став 2. УРС-а). С друге стране, свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (чл. 27. став 3. УРС-а).

Значај хитности, јасности и образложеног поступања у вези са лишењем слободе имплементиран је и у чланове УРС који се односе на лишење слободе без одлуке суда (задржавање од стране јавног тужиоца), као и на лишење слободе на основу одлуке суда (притварање или боравак у установи).

Заправо, јавни тужилац одлуком која се доноси у форми решења може да задржи осумњиченог ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (чл. 294. ЗКП-а). Такво законско решење у складу је са одредбом Устава Републике Србије у којој се наводи да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу. Сврха ове мере огледа се у давању одређеног времена јавном тужиоцу како би могао да прикупи све доказе које ће упутити судији за претходни поступак с предлогом за одређивање притвора.

С друге стране, притвор представља најтежу меру која може да се одреди у циљу обезбеђења присуства окривљеног и несметаног вођења кривичног поступка. Како је реч о лишењу слободе лица које није осуђено правоснажном судском одлуком и како је време за које притворени може да буде лишен слободе знатно дуже него када је у питању мера задржавања, УРС трајање притвора увек своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора. Тако притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд може да га, у складу са законом, продужи на још три месеца. Ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (чл. 31. ст. 1. УРС-а). Након подизања оптужнице, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, а притвореник се пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (чл. 31. ст. 3. УРС-а). Разлози за одређивање притвора који су у тесној вези са полицијским хапшењем могу да се сведу на: 1. постојање опасности од бекства; 2. постојање опасности од окривљеног по доказе; 3. постојање опасности да ће окривљени довршити, поновити, извршити кривично дело; 4. да је у питању тешко кривично дело. Ипак, треба имати у виду да је притвор изузетна мера и да суд мора да га укине чим престану разлози на основу којих је био одређен.

Како је већ и наглашено, хитност поступања и поштовање рокова када је одлучивање о лишењу слободе у питању код свих актера кривичног поступка мора да буде приоритет. С тим у вези занимљива је и једна одлука Уставног суда, којом је усвојио уставну жалбу подносиоца због повреде уставом гарантованог права на хитност одлучивања о законитости лишења слободе. Наиме, у одлуци се наводи да јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора упућује на то да и свака следећа одлука којом се одлучује по жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева „нарочите хитности” (Одлука Уставног суда, Уж број 2128/2009 од 7. јула 2011. године, објављена у „Службеном гласнику РС” бр. 75/2011 од 7. октобра 2011. године). У наставку свог образложења Уставни суд наводи оно што је наведено у складу са чланом 27. ст. 3. УРС-а, али и одредбом члана 5. став 4. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.