У наставку текста чији је први део објављен у претходном броју нашег часописа, аутори се баве новим објектима судске заштите и новим видовима нематеријалне штете, које ће покушати да приближе читаоцима и да их класификују.
НАКНАДА ШТЕТЕ ЗА ПОВРЕДУ ПРАВА НА СУЂЕЊЕ У РАЗУМНОМ РОКУ
Суђење у разумном року свакако заслужује посебну пажњу јер је чл. 6. ЕКЉП најчешћи основ за осуђујуће одлуке Европског суда за људска права, донетим против наше земље. Право на суђење у разумном року прокламовано је Уставом, ЕКЉП, а од скора и Законом о суђењу у разумном року. До доношења овог закона судови су о повреди овог права одлучивали на основу одредби Устава. У наредном одељку биће дато неколико примера о поступању судова по овој врсти одштетних захтева.
Повреда права на суђење у разумном року и висина накнаде
Тужиоци потражују тужбеним захтевом од тужене Републике Србије накнаду штете коју су претрпели због повреде права на суђење у разумном року. Наиме, тужиоци су дана 14. 9. 2001. године поднели тужбу суду против тужених АД Р…. друштво и Д. Р. ради накнаде материјалне штете (за подизање надгробног споменика и изгубљено издржавање) и нематеријалне штете (за претрпљене душевне болове због губитка блиске особе), које су претрпели због смрти Д. Ц. – оца тужилаца малолетних И. Ц. и И. Ц. и супруга тужиље В. Ц. Због дужине трајања поступка тужиоци су 2007. године Уставном суду поднели уставну жалбу, те је Уставни суд на седници 17. 12. 2009. године донео одлуку којом је усвојио уставну жалбу тужилаца и утврдио да је у поступку који је вођен пред првостепеним судом повређено право тужилаца на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава РС, али и право тужилаца на накнаду штете у смислу одредбе члана 90. Закона о Уставном суду, па је наложио надлежним судовима да предузму све неопходне мере како би се парнични поступак по тужби тужилаца окончао у најкраћем могућем року. Након доношења Одлуке Уставног суда, Министарство правде – Комисија за накнаду штете – донело је дана 27. 10. 2010. године Одлуку којом је усвојило захтев тужилаца за накнаду штете и одредило износ од 70.000,00 динара сваком на име накнаде за претрпљене душевне патње због повреде или ускраћивања људског права зајемченог Уставом. Утврђено је како је текао поступак по тужби тужилаца – колико расправа је одржано, а колико није и из којих разлога, у којим временским размацима су расправе заказиване, који докази су изведени, када су и какве одлуке о захтевима тужилаца донете пред првостепеним судом, пред другостепеним судом и по ревизији, како су се у току поступка понашале странке у погледу својих процесних права и обавеза. Поступак је трајао 7,5 година до доношења одлуке Уставног суда по уставној жалби тужилаца, а у том тренутку још увек није био правноснажно окончан.
Тужена РС је дужна да на основу члана 172. ЗОО-а и члана 6. став 1. Закона о судијама („Сл. гласник РС“, бр. 116/2008, 58/2009 – Одлука УС, 104/2009, 101/2010, 8/2012 – Одлука УС, 121/2012, 124/2012 – Одлука УС) тужиоцима накнади штету коју су претрпели због повреде права на суђење у разумном року. Ниједном одредбом Устава РС, Закона о парничном поступку нити Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, није одређено шта је то разумни рок, односно колики може бити протек времена од покретања поступка пред судом до окончања тог поступка, како би се могло сматрати да разумни рок није прекорачен. Зато се разумни рок утврђује за сваки случај понаособ и зависи од низа чинилаца: правне природе и сложености спорне ствари, понашања свих учесника у поступку, а пре свега тужилаца, понашања суда и других органа власти који на било који начин учествују у поступку – достављањем појединих доказа и сл. – као и колико је за тужиоца био значајан предмет спора. При томе суд узима у обзир само онај протек времена који се може приписати у кривицу поступајућем суду односно органима власти. У конкретном случају се поступање суда у парници коју су тужиоци 2001. године покренули пред првостепеним судом ради накнаде штете коју су претрпели због смрти блиског лица, не може оквалификовати као поступање у складу са обавезом суда да поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова. Предмет није био нарочито сложен и није било оправданих разлога за дугогодишње трајање поступка (поступак је трајао 7,5 година до доношења одлуке Уставног суда по уставној жалби тужилаца, а у том тренутку још увек није био правноснажно окончан).
Суђење у разумном року је грађанима зајемчено Уставом и представља једно од јемстава правичног суђења. Наиме, суђење у разумном року је део права на правично суђење па неоправдана дужина судског поступка прети да угрози и сам правни поредак. Време које се сматра разумним за трајање поступка зависи од конкретног случаја и представља време у коме треба да се оконча несигурност у којој се грађанин налази у погледу свог грађанскоправног положаја. Управо због тога што су случајеви различите сложености, не може се одредити исти временски рок за њихово окончање, али из праксе Европског суда за људска права произлази оријентација у погледу разумног рока сходно којој би, ако поступак није посебно компликован, за пресуду у првом степену требало највише три, у другом степену две и у трећем степену једна година.
Првостепеном пресудом је тужиоцима мал. И. Ц. и И. Ц. досуђено сваком по 250.000,00 динара и тужиљи В. Ц. износ од 220.000,00 динара, док је одбијен као неоснован захтев тужилаца мал. И. Ц. и И. Ц. за износе од 400.000,00 динара и захтев тужиље В. Ц. за износ од 480.000,00 динара. Другостепеном пресудом преиначена је првостепена пресуда тако што је тужиоцима мал. И. Ц. и И. Ц. досуђено још по 150.000,00 динара сваком и тужиљи В. Ц. износ од 180.000,00 динара.
Приликом одмеравања накнаде на име нематеријалне штете у случају повреде члана 6. став 1. Европске конвенције о људским правима, користе се обрасци које је установио Европски суд за људска права
Одлуком Уставног суда Републике Србије, Уж. 372/09 од 23. 6. 2011. године, усвојена је уставна жалба В. С. и утврђено да је у парничном поступку који се водио пред Петим општинским судом у Београду, повређено право подноситељке уставне жалбе на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава РС (с обзиром на то да подноситељка уставне жалбе није тражила да јој се због непримерено дугог трајања поступка утврди право на накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, крећући се у границама захтева, у тачки три одлучио да се правично задовољење подноситељке уставне жалбе због утврђене повреде права у конкретном случају, оствари објављивањем у „Службеном гласнику Републике Србије”). Комисија за накнаду штете Министарства правде одбила је решењем захтев тужиље за накнаду нематеријалне штете уз образложење да одлуком Уставног суда није утврђено и право тужиље на накнаду нематеријалне штете.
Тужена Република Србија – Министарство правде – у парничном поступку је обавезана да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, исплати износ од 250.000,00 динара са законском затезном каматом, имајући у виду да је Законом о Уставном суду прописано право и обавеза странке којој је повређено право на суђење у разумном року, а одлуком Уставног суда је утврђена повреда тог права, да се обрати комисији за накнаду штете, па уколико комисија не одлучи о захтеву у складу са чланом 90. став 2. Закона о Уставном суду и чланом 89. став 2. овог закона, подносилац уставне жалбе може да поднесе захтев за накнаду штете код надлежног суда.
Тужиља има право на накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава РС („Службени гласник РС”, бр. 98/06), као и да ово право оствари пред судом опште надлежности, јер је одлуком Уставног суда утврђена повреда права, а захтев за обештећење је поднет комисији пре ступања на снагу Закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 4. 1. 2012. године, те је тужена одговорна за нематеријалну штету коју је тужиља претрпела у складу са одредбом члана 172. став 1. Закона о облигационим односима и дужна је да јој је надокнади у складу са одредбом члана 200. истог закона.
Имајући у виду све околности случаја, као што су дужина трајања поступка због неефикасног и неделотворног поступања суда, који је трајао 28 година, као и то да тужиља није допринела трајању поступка, затим значај повређеног добра и циљ коме ова накнада служи, али уз вођење рачуна и о томе да се овом накнадом не може погодовати тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом – износ од 250.000,00 динара представља правичну сатисфакцију тужиљи за претрпљену нематеријалну штету.
Приликом доношења ове пресуде суд је имао у виду и обрасце које је установио Европски суд за људска права, који се користе приликом одмеравања накнаде на име нематеријалне штете у случају повреде чл. 6. став 1. Европске конвенције о људским правима (право на правично суђење у оквиру разумног временског рока ), а који представљају смернице за одмеравање накнаде. Према обрасцу Европског суда, накнада за сваку годину трајања поступка, без обзира да ли су подносиоци представке изгубили или добили домаћи поступак, требало би да се креће у износу од 1.000 до 1.500 евра. Међутим, овај износ може бити умањен да би се узео у обзир стандард живота у земљи, што је суд и учинио у овом поступку узимајући у обзир стандард живота у Републици Србији у којој је просечна зарада 42.000,00 динара, а стандард већег броја становника је нижи као последица светске привредне рецесије која нарочито погађа земље у транзицији каква је Република Србија.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 22. 5. 2013. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 9. 4. 2014)
Повреда права на суђење у разумном року
Према утврђеном чињеничном стању је одлуком Уставног суда усвојена уставна жалба тужиље и утврђено је да је повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава РС, као и да тужиља има право на накнаду нематеријалне штете коју може остварити на начин предвиђен чл. 30. Закона о Уставном суду, а надлежним судовима је наложено да предузму све непоходне мере како би се парнични поступак по тужби подноситељке уставне жалбе окончано у најкраћем могућем року. Тужиља се 20. 5. 2010. године обратила Комисији за накнаду штете са захтевом за накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року, па је Комисија одлуком од 23. 12. 2010. године делимично усвојила њен захтев и са тужиљом истог дана закључила Споразум о врсти и висини накнаде штете којим је одређена висина накнаде штете у износу од 200.000,00 динара.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања – да је одлуком Уставног суда Србије утврђено да је тужиљи повређено право на суђење у разумном року и то у парничном поступку који траје више од 28 година и још увек није окончан, односно, у току је поступак по ревизији тужиље – суд је, одлучујући о висини накнаде, ценио све остале околности случаја: сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету; понашање подносилаца Уставне жалбе као странке у поступку; понашање судова који су водили поступак; природу и значај расправљеног права за подносиоца уставне жалбе и чињеницу да је тужиљи и њеном правном претходнику онемогућен супосед предметних непокретности скоро 30 година, те да је у току извршеног поступка дошло до рушења објекта због чега предаја непокретности у супосед више није била могућа. Због свега наведеног суд је правилно нашао да тужиљи припада правична новчана накнада у износу од 275.000,00 динара, као новчана сатисфакција за душевне болове које трпи због повреде Уставом и Европском конвенцијом зајемчених људских права на суђење у разумном року. Како је одлуком комисије тужиљи досуђена накнада за ову врсту штете у износу од 200.000,00 динара, тужена је побијеном пресудом обавезана да тужиљи исплати још износ од 75.000,00 динара, док је за износ преко тога тужбени захтев правилно одбијен као превисоко постављен.
Суд је на тачно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио одредбе чл. 172. став 1. и чл. 200. ЗОО-а, као и одредбе Европске конвенције о људским правима, Устава РС и Закона о Уставном суду, на које се позвао у образложењу пресуде, и правилно закључио да тужиљи за овај вид штете припада правична новчана накнада у износу од 275.000,00 динара.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 16. 12. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 6. 2. 2013)
Накнада штете због повреде права на суђење у разумном року и (не)наследивост права
Према чињеничном стању тужилац Д. Г. је против предузећа „П” поднео тужбу за накнаду материјалне и нематеријалне штете због повреде на раду, Општинском суду у Ваљеву дана 5. 7. 1991. године. Рочишта су редовно заказивана са размацима од месец дана до два месеца. У поступку је изведен доказ вештачењем преко вештака саобраћајно-машинске струке 1992. године. Предмет је први пут пресуђен 18. 7. 1996. године, али је првостепена пресуда укинута Решењем Окружног суда од 18. 11. 1996. године. Током поступка је над туженим предузећам „П” отворен стечај дана 18. 2. 1997. године, а по Решењу Врховног суда Србије од 26. 5. 1998. године поступак је настављен пред Привредним судом Ваљево. Рочишта су заказивана редовно на месец дана. У наставку поступка донето је пет пресуда и то: јула 1999. године; септембра 1999. године; јануара 2001. године и септембра 2002. године – које су решењима Вишег привредног суда укинуте; и марта 2003. године, која је преиначена Пресудом Вишег трговинског суда од 24. 12. 2003. године, а којом је утврђено да постоји потраживање тужиоца према туженом предузећу „П” у стечају на име накнаде материјалне штете у износу од 9.486,28 динара са законском затезном каматом од 1. 4. 1996. године, нематеријална штета у укупном износу од 1.097.000,00 динара са законском затезном каматом од 24. 12. 2003. године и трошкови поступка у износу од 303.944,58 динара. Поступак за накнаду материјалне и нематеријалне штете трајао је укупно 13 година и 5 месеци. Стечајни поступак над предузећем „П”, покренут предлогом од 27. 6. 1996. године, окончан је Решењем од 27. 5. 2005. године, а тужилац није намирио потраживање по правноснажној и извршној пресуди од 24. 12. 2003. године. Вештачењем у току парничног поступка утврђено је да би потраживање тужиоца из стечајне масе било намирено 100% да по решењу о утврђивању једнократног пореза на екстрадобит и екстраимовину стечену искоришћавањем посебних погодности у периоду од 1990. до 2000. године, није извршен пренос средстава у корист рачуна тужене. Током овог парничног поступка тужилац је преминуо, а за његовог јединог законског наследника оглашена је његова супруга која је преузела парницу.
Применом одредбе чл. 1. и чл. 6. ст. 1. Конвенције о заштити људских права и основних слобода, прописано је право свакога на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, и обавеза држава чланица да предузму све мере ради обезбеђења исте. Правни стандард разумног рока није непроменљива константа са јасно одређеном дефиницијом која је применљива на сваки предмет. То даље подразумева да се разуман односно неразуман рок суђења утврђује у сваком конкретном предмету на основу општеприхваћена четири критеријума, а они су: сложеност предмета, понашање и поступање странке у судском поступку у коме јој је повређено право, понашање и поступање суда и значај одлуке за лице коме је повређено право. Разуман рок суђења рачуна се од подношења тужбе у парничном поступку, а у извршном поступку од подношења предлога за извршење до окончања извршног поступка. У случају повреде права на правично суђење, појединац се може обратити представком Европском суду за људска права, али такав захтев може поднети и домаћем суду позивом на непосредну примену одредби Конвенције и на одредбе чл. 25. Устава РС који је био на снази у време покретања парнице. Стога је суд правилно обавезао тужену да тужиоцу исплати накнаду штете по основу повреде права на правично суђење, с позивом на кршење чл. 10. ЗПП-а, чл. 25. Устава РС у вези са чл. 172. ЗОО-а, с обзиром на то да је поступак за накнаду материјалне и нематеријалне штете због повреде на раду неоправдано дуго трајао – 13 година и 5 месеци – а потраживање тужиоца према стечајном дужнику би било 100% намирено. Кроз наведено право се штите право на телесни и психички интегритет, те су ова права лична непреносива права, а на наследнике прелазе само ако су према одредбама чл. 197. ст. 2. и 204. ст. 2. ЗОО-а призната писменим споразумом или досуђена правноснажном судском одлуком.
(Пресуда Првог општинског суда у Београду од 18. 9. 2009. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 10. 11. 2011)
ПРИВОЂЕЊЕ И НЕОСНОВАНО ЛИШЕЊЕ СЛОБОДЕ – ПРАВО НА НАКНАДУ
Пракса судова веома је богата у погледу захтева за накнаду нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе, неоснованог привођења и неоснованог вођења кривичног поступка. Право на накнаду штете коју трпе због неоснованог лишења слободе, притворена лица црпу из Кривичног законика који га изричито прописује, али се и у овој врсти одштетних парница сходно примењује ЗОО. У овој области нема много различитих поступања већ је пракса уједначена, а основне поставке су да притворено лице има право на накнаду штете ако није својим радњама скривило притварање, као и да лице против кога је вођен кривични поступак који је окончан доношењем ослобађајуће пресуде, нема право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове јер је у току вођења поступка било заштићено претпоставком невиности. Наредних неколико примера даће бољу илустрацију ових ставова, али ће такође приказати и нека одступања и финесе које су се кроз суђење јавиле у овим поступцима.
Тужилац нема право да тражи накнаду нематеријалне штете ако том приликом страх и душевни болови нису произашли из уобичајених стресних ситуација
Тужилац свој тужбени захтев заснива на тврдњи да му је, ускраћивањем права да узме браниоца пред органима надлежним за вођење поступка, причињена нематеријална штета у виду претрпљеног страха и душевних болова, а полазећи од налаза и мишљења судског вештака да је тужилац приликом привођења преживео примарни страх јаког интензитета који је трајао 10–15 минута, те страх средњег интензитета у трајању од пола сата, потом страх слабог интензитета у трајању од једног сата, као и да је током боравка у полицији имао психичке сметње и душевни бол који се јавио у унутрашњем психичком животу, с тим да претрпљени страх није оставио последице на психичко здравље нити је исти довео до умањења опште животне активности.
Првостепени суд је одбио тужбени захтев тужиоца имајући у виду да се из налаза и мишљења судског вештака утврђује да страх и душевни бол које је тужилац претрпео спорном приликом, не излазе из оквира уобичајених стресних ситуација у свакодневном животу, у случају чега нису могли довести до поремећаја психе и емоционалне равнотеже. Како је сврха накнаде нематеријалне штете да се кроз досуђивање одређеног новчаног износа оштећеном омогући да ублажи настали поремећај у психичкој сфери личности, и како је на основу налаза и мишљења вештака утврђено да је тужилац претрпео страх који не прелази оквире уобичајених стресних ситуација у свакодневном животу, то је првостепени суд одбио тужбени захтев као неоснован, јер би исплата накнаде тражених износа била противна одредби чл. 200. Закона о облигационим односима.
(Пресуда Првог општинског суда у Београду од 17. 11. 2009. и Пресуда Вишег суда у Београду од 28. 6. 2013)
Код неоснованог лишења слободе потребно је утврдити да ли је вођење поступка било злонамерно и шиканозно
Суд је одбио захтев тужиоца према туженој РС – Министарству правде – за накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части, угледа и достојанства личности, због неоснованог подношења захтева за спровођење истраге и оптужног предлога за вођење кривичног поступка, налазећи да част, углед и достојанство тужиоца нису могли бити повређени из разлога што је тужилац првостепеном пресудом ослобођен оптужбе, што је потврђено другостепеном пресудом, чиме је тужиоцу пружена морална сатисфакција као потврда његове части, те да су током самог трајања поступка част, углед и достојанство тужиоца били заштићени презумпцијом невиности, ценећи да се тужилац током целог кривичног поступка бранио са слободе, а није пружио доказе који би сведочили о постојању и степену угледа који је уживао у својој околини.
Међутим, првостепени суд није утврдио да ли је, с обзиром на дужину трајања поступка против тужиоца и елементе кривичног дела које му је стављено на терет, вођење кривичног поступка против тужиоца било злонамерно и шиканозно, односно праћено незаконитим или неправилним радом органа туженог, те с тим у вези да ли је било повреде угледа и части тужиоца, с обзиром да је тужилац правноснажно ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело. Све ово јер се има у виду да, сходно одредби чл. 200. Закона о облигационим односима, душевни болови због повреде угледа, части и права личности представљају јединствени вид штете који обухвата све штетне последице нематеријалне штете везане за личност, а право на углед и част је право на поштовање људске части, заслужено стеченим угледом лица, које штити од стварања погрешне представе о лицу које нарушава његово добро име.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 4. 9. 2012. и Решење Вишег суда у Београду од 8. 8. 2013)
Неосновано лишење слободе и претрпљена тортура
Према утврђеном чињеничном стању у мају 1999. године тужилац Т. Б. је лишен слободе од стране радника МУП-а, након чега је био спроведен у затвор у Липљану, а потом пребачен у затвор у Пожаревцу, одакле је ослобођен 23. 3. 2000. године одлуком Министарства правде РС. За време док је био лишен слободе, тужилац је трпео тортуру од стране радника тужене, Републике Србије – МУП, тако што је убоден ножем у стомак, а био је изложен и психичкој и физичкој тортури, да би 14. 5. 2008. године током прегледа у КРЦТ код тужиоца био дијагностикован ПТСП. Због неоснованог лишења слободе и претрпљене тортуре код тужиоца је наступило умањење животне активности од 15%, које је трајни коначни облик добило 18. 5. 2011. године, што произлази из налаза и мишљења судског вештака – неуропсихијатра.
Полазећи од тако утврђеног чињеничног стања, суд је правилно закључио да је тужена у обавези да тужиоцу накнади штету коју је претрпео због неоснованог лишења слободе, правилно применивши одредбу из 172. Закона о облигационим односима, чл. 1. 11. и 12. Закона о унутрашњим пословима („Сл. гласник РС”, бр. 44/91, 79/91, 55/96) и чл. 5. став 4. и чл. 147. ЗКП-а, јер је тужена одговорна за штету коју је њен орган проузроковао тужиоцу приликом неоснованог лишења слободе, при чему је тужилац претрпео и тортуру због које је код истог дошло до обољења – посттрауматског стресног поремећаја (ПТСП) – због ког је код тужиоца наступило умањење животне активности.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 21. 5. 2012. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 20. 2. 2013)
Критеријуми за одмеравање новчане накнаде код претрпљених душевних болова услед неоснованог лишења слободе
Тужиоцима је одређен притвор због основане сумње да су извршили кривично дело фалсификовања новца. После 47 дана проведених у притвору тужиоцима је укинут притвор и одмах су пуштени на слободу. Током притвора тужиоци су претрпели психичку и физичку тортуру. Једном од тужилаца је након притварања промет у радњи драстично опао, здравствено стање му се погоршало, а околина га осуђује. Суд је тужиоцима досудио нематеријалну штету на име душевних болова због повреде угледа и части услед неоснованог лишења слободе. Међутим, одлучујући о висини накнаде штете, суд није правилно применио материјално право када је одлучио да правична новчана накнада за сваког тужиоца износи по 1.200.000,00 динара.
Душевни бол је индивидуални и субјективни феномен и зависи од структуралних и психичких особина личности. Суд применом правног стандарда анализира све околности случаја, па зато не мора за чињеничну подлогу своје одлуке увек узети субјективну процену оштећеног, већ ће уз помоћ логике, психологије и животног искуства, ценећи објективне и субјективне моменте, створити уверење о трајању и интензитету душевног бола. Накнада нематеријалне штете одмерава се по слободној оцени у смислу члана 232. Закона о парничном поступку, при чему се закључак о трајању и интензитету душевних болова извлачи не само из субјективног приказа бола оштећеног, него првенствено из других околности случаја. Објективни критеријуми који су од значаја за одмеравање накнаде нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе су: време боравка у притвору односно затвору; трајање и услови боравка у притвору односно затвору; врста кривичног дела које је било предмет истраге, оптужбе или неоправдане осуде; натписи у штампи, радио-телевизији и опште интересовање јавности за суђење; чињеница да је оштећени претходно искористио средства рехабилитације, односно, ако је објављивањем пресуде, односно саопштењем после неоправдане осуде или лишења слободе, пружена морална сатисфакција оштећеном; као и животно доба лица које је неосновано лишено слободе, јер ће млађе лице, имајући у виду просечан људски век, трпети болове дуже, па ће и накнада нематеријалне штете у новчаном износу бити већа. Најзначајнији субјективни критеријуми су породично стање оштећеног, друштвена активност, његово занимање, осуђиваност, смањени изгледи за напредовање у служби, смањени изгледи за закључење брака, ограничење у обављању политичких и друштвених функција, омаловажавање и неприхватање у месту пребивалишта и радној средини и сл. Имајући у виду да се новчаном накнадом душевни бол не отклања него ублажава и да наканда штете представља сатисфакцију (морално задовољење) којом ће оштећени прибавити неко материјално или интелектуално добро у циљу психичког смирења и ублажавања патњи, накнада није у функцији еквивалента као код натуралне штете, и никада неће бити једнака штети, нарочито имајући у виду субјективну процену оштећеног.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 13. 5. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 27. 10. 2011)
Накнада нематеријалне штете услед неоснованог лишења слободе
Нису испуњени услови за накнаду нематеријалне штете лицу услед неоснованог лишења слободе, уколико је то лице својим понашањем скривило одређивање притвора тиме што није пронађено на адреси на којој је имало пријављено пребивалиште, као и на адреси на којој је непријављено живело у Београду, а након пуштања из притвора уз полагање кауције поново је било недоступно суду.
Против тужиоца Р. П. је решењем кривичног суда одређен притвор и у притвору је био 33 дана, након чега је пуштен на слободу јер је суд прихватио понуђено јемство у износу од 5.000 ДМ, што је сума коју је тужилац уплатио у судски депозит. Кривични поступак против тужиоца је обустављен након наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Суд је одбио тужбени захтев тужиоца према туженој РС – Министарству правде – за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због увреде, части, слободе и права личности услед неоснованог лишења слободе, утврдивши да је тужилац својим понашањем скривио одређивање притвора, а потом проузроковао да новчани износ положен у депозит суда на име јемства, буде уплаћен у Републички буџет. Наиме, против тужиоца је одређен притвор из разлога што није пронађен на адреси на којој је имао пријављено пребивалиште (Република Црна Гора), као ни на адреси на којој је непријављено живео у Београду, а о промени пребивалишта и боравишта није обавестио суд, те је наређено издавање потернице. По пуштању из притвора и уплати прихваћеног јемства тужилац је поново био недоступан суду, није приступао на главни претрес, а медицинским вештачењем је у кривичном поступку утврђено да је био способан да присуствује главним претресима, те је каснијим решењем утврђено да се тужилац као окривљени налази у бекству, па је одређено да се износ уплаћен у депозит суда на име јемства, уплати у буџет РС (решење је правноснажно).
Нису испуњени услови из чл. 172. ЗОО-а и не постоји одговорност тужене РС за накнаду штете тужиоцу јер је тужилац сам допринео да буде лишен слободе. Наиме, иако је знао да се против њега води кривични поступак, није се понашао у складу са својом обавезом из одредбе чл. 134. ст. 4. ЗПП-а која прописује да је окривљени дужан да одмах обавести суд о промени адресе и о намери да промени боравиште. Тиме се тужилац понашао противно Закону о пребивалишту и боравишту грађана („Сл. гласник СРС”, бр. 42/77 … 25/89, и „Сл. гласник РС”, бр. 53/93 …101/2005) чији чл. 2. ст. 1. прописује обавезу грађана да пријаве и одјаве своје пребивалиште, а у чл. 6. ст. 1. и 8. прописује обавезу пунолетног грађанина да пријави или одјави своје пребивалиште и пријави промену адресе стана у року од 8 дана од дана настајања промене, као и да пребивалиште одјави пре напуштања места пребивалишта. Чланом 560. ст. 3. Законика о кривичном поступку изричито је прописано да накнада штете не припада лицу које је својим недозвољеним поступцима проузроковало лишење слободе, па стога није од значаја што је против тужиоца неосновано вођен кривични поступак, и да је исти застарео због недостатка доказа. Нема одговорности државе у смислу чл. 172. ЗОО-а и чл. 6. ст. 1. Закона о судијама јер тужилац на коме је био терет доказивања није пружио доказе да органи тужене РС – судови који су поступали у кривичном поступку вођеном против тужиоца – нису поступали у оквиру својих законских овлашћења, односно да су иста прекорачили, злоупотребили или погрешно применили.
Вођење кривичног поступка који је окончан доношењем ослобађајуће пресуде, не представља доказ незаконитог рада јавног тужиоца ни суда, па тиме ни основ за накнаду штете због повреде угледа и части, причињене вођењем кривичног поступка.
Суд је утврдио да је пресудом Врховног суда укинута пресуда Општинског суда у Убу и пресуда Окружног суда у Ваљеву, а предмет враћен на поновно суђење. Пресудом Општинског суда у Убу тужиоци су ослобођени оптужбе да су учинили кривично дело шумске крађе. Пресудом због изостанка Општинског суда у Убу А. В. (овде тужилац) је обавезан да на име накнаде штете Ј. В. исплати износ од 11.000,00 динара са каматом. Пресуда је постала правноснажна а решењем Општинског суда одређено је извршење на основу правноснажне пресуде. У извршном предмету је од А. В. (овде тужиоца) одузет трактор и продат повериоцу Ј. В. Према закључку Општинског суда у Убу вредност трактора је процењена на износ од 60.000,00 динара. Суд је правилно одбио тужбени захтев тужиоца А. В. којим је тражио накнаду нематеријалне штете због повреде, угледа и части у износу од 300.000,00 динара, као и накнаду материјалне штете због незаконито одузетог трактора у износу од 60.000,00 динара са законском каматом и на име измакле добити због некоришћења трактора по 5.000,00 динара за сваки месец.
Предмет ове парнице представља захтев тужиоца за накнаду неимовинске штете због повреде угледа и части, причињене неоснованим вођењем кривичног поступка коју је проузроковао орган тужене у обављању својих функција. Законик о кривичном поступку признаје право на накнаду штете лицима неосновано лишеним слободе. Међутим, у конкретном случају нема основа за накнаду штете према одредбама овог закона. Ради остваривања права на накнаду штете, према одредбама чл. 172. Закона о облигационим односима, тужиоци морају да докажу незаконит или неправилан рад држаних органа, односно поступање супротно закону или пропуштање да се закон или други пропис примени, чињење или нечињење противно прописаном начину обављања делатности. Само вођење кривичног поступка који је окончан доношењем ослобађајуће пресуде, не представља доказ незаконитог рада јавног тужиоца ни суда, па тиме ни основ за накнаду штете због вођења кривичног поступка. Поступци јавног тужиоца, истражног судије и судије на претресу у случају постојања основане сумње да је извршено кривично дело, ако су предузети према правилима процедуре коју прописује Закон о кривичном поступку, не представљају основ за накнаду материјалне или нематеријалне штете јер су засновани на закону. Како је правилно нашао суд, презумпција невиности из чл. 3. ст. 1. Законика о кривичном поступку штити углед и част тужилаца, а доношењем ослобађајуће пресуде фактичка штета није ни наступила.
(Пресуда Првог основног суда од 24. 11. 2010. и Пресуда Апелационог суда Гж. од 20. 6. 2012)
Тужиоцу не припада право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа само на основу чињенице да је против њега вођен кривични поступак који је дуго трајао, а који је окончан пресудом првостепеног суда којом је оптужба против њега одбијена, посебно из разлога што у тужби а ни током саслушања није указивао у својству парничне странке на то да су током вођења кривичног поступак пред судом против њега биле предузете мере или радње које би код њега изазвале озбиљније поремећаје психичке и емоционалне равнотеже, укључујући и трпљење страха, што би оправдало досуђивање новчане накнаде тужиоцу.
Према утврђеном чињеничном стању суд је пресудом одбио оптужбу упућену тужиоцу да је у временском периоду од 13. 4. 2004. године до 23. 4. 2004. године у експозитури Комерцијалне банке, у стању урачунљивости, као одговорно лице – шеф пословнице, очигледно несавесно поступао у вршењу службе иако је могао бити свестан да услед таквог поступања за банку може наступити имовинска штета. Према исказу тужиоца саслушаног у својству парничне странке 2004. године у експозитури где је он био шеф, откривен је мањак који је приписан њему у кривицу, а крајем исте године проглашен је технолошким вишком. Након тога, почетком наредне године, уследила је кривична пријава. Вођење кривичног поступка против њега је имало за последицу да није могао да се запосли иако му је било преостало још 7-8 година до краја радног века, јер је као услов за подношење документације неопходно било приложити доказ да се против њега не води кривични поступак. Био је без прихода, а поред тога су, како он тако и његова породица, били изложени разним непријатностима.
Код овако утврђеног чињеничног стања правилно је суд применио материјално право када је применом одредаба чл. 53. став 1. чл. 560. и чл. 556. ЗКП-а и одредаба чл. 154. чл. 155. чл. 172. став 1. и чл. 200. Закона о облигационим односима, одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа.
Наиме, према чл. 37. став 1. ЗКП-а свако се сматра невиним док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком надлежног суда. Код утврђене чињенице која међу странкама није била спорна – да током вођења кривичног поступка против тужиоца није одређиван притвор, односно није био лишен слободе у смислу одредаба чл. 560. ЗКП-а, нити му је изречена неоснована осуда у смислу одредбе чл. 556. ЗКП-а – правилно је становиште суда да су током вођења наведеног кривичног поступка углед и част тужиоца били адекватно заштићени кроз институт „претпоставке невиности” из чл. 37. став 1. ЗКП-а, која важи за све случајеве вођења кривичног поступка, што значи да није од значаја какве је природе кривично дело које се ставља на терет окривљеном, те се захтеву тужиоца не може пружити правна заштита. Изложеност тужиоца и његове породице непријатностима током вођења кривичног поступка против њега, због сумње да је извршио кривично дело, не би оправдало досуђивање накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа нити због евентуалног страха који је тужилац трпео током вођења кривичног поступка.
Тужиоцу не припада право на накнаду нематеријалне штете због повреде части и угледа ни у смислу одредбе чл. 200. ЗОО-а, само на основу чињенице да је против њега вођен кривични поступак који је дуго трајао, а који је окончан пресудом првостепеног суда којом је оптужба против тужиоца одбијена, посебно из разлога што у тужби а ни током саслушања тужилац није указивао у својству парничне странке на то да су током вођења кривичног поступак пред судом против њега биле предузете мере или радње које би код њега изазвале озбиљније поремећаје психичке и емоционалне равнотеже, укључујући и трпљење страха, што би оправдало досуђивање новчане накнаде тужиоцу применом одредаба чл. 154, 155, 172. став 1. и чл. 200. ЗОО-а.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 12. 11. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 28. 2. 2013)
ПРАВО НА ПРИВАТНОСТ И ИНТЕРЕС ОДРЕЂЕНОГ ЛИЦА ИЛИ ОПШТЕ ЈАВНОСТИ ДА БУДЕ ОБАВЕШТЕНА – КОНКУРЕНЦИЈА ПРАВНИХ ОСНОВА
У овом одељку биће дато неколико примера који се могу сврстати у једну целину која се тиче конкуренције права, односно обавезе чување тајне, права на приватност и слично, са једне стране, и интереса појединца, групе или опште јавности да има сазнања о неком питању од општег или личног значаја, са друге стране. У тексту који следи видећемо какве су одговоре дали судови на ова сложена и увек изнова отворена питања.
НАКНАДА НЕМАТЕРИЈАЛНЕ ШТЕТЕ ЗБОГ ОБЈАВЉИВАЊА НЕИСТИНИТИХ ИНФОРМАЦИЈА
Дана 14. 12. 2006. године у листу „Таблоид – лист против мафије”, у интернет издању овог листа, изашао је текст „Нису само Албанци криви” са поднасловом „Неколицина пребогатих моћника српске националности у овој енклави на Косову и Метохији буквално терорише своје сународнике који живе на граници егзистенције”. У време објављивања текста првотужени је био правно лице, оснивач јавног гласила, а друготужени главни и одговорни уредник. У тексту је више пута поменуто име тужиоца, између осталог, у контексту локалног лидера који згрће огромне паре и понаша се бахато према сународницима.
У току главне расправе тужилац није доказао да је претрпео нематеријалну штету због повреда угледа и части услед објављивања спорног текста, с обзиром на то да није пружио као доказ, односно приложио примерак часописа у коме је објављен инкриминисани текст. Један примерак јавног гласила оснивач је дужан да чува 60 дана од дана објављивања, у смислу члана 35. става 1. тачка 1. Закона о јавном информисању.
Имајући у виду наведено, применом члана 223. ЗПП-а тужбени захтев којим се потражује накнада нематеријалне штете због повреде угледа и части, због објављивања спорног текста је неоснован. Међутим, како је садржина текста објављена у интернет издању часописа „Таблоид – лист против мафије”, чија копија је приложена уз тужбу, а чије интернет издање такође представља јавно гласило у смислу члана 11. Закона о јавном информисању, тужиоцу ипак припада право на накнаду штете због повреде угледа и части због објављивања неистинитих информација у објављеном тексту, а у складу са одредбама члана 79, 80. и 83. Закона о јавном информисању који је важио у време његовог објављивања. Наиме, наведени текст по свом смисаоном и структурном значењу представља информацију која поседује лезиону способност да повреди част и углед тужиоца, с обзиром на препознатљивост субјекта информација, његову личну погођеност садржином информација, непропорцијалност и њену неистинитост.
Имајући у виду околности конкретног случаја, као и занимање тужиоца, те чињеницу да се ради о јавној личности чија су права суженија од истоврсних права других лица, јер морају трпети више него остали, односно да су и његова права ограничена сразмерно оправданом интересу јавности, затим и средину у којој тужилац са породицом живи и ради, протек времена од објављивања неистинитих информација на интернет издању, чињеницу да тужилац није тражио објављивање одговора, јачину и време трајања душевног бола који је тужилац трпео због изношења неистинитих информација, доступност информација објављених на сајту великом броју људи корисника интернета, значај повређеног добра и циљ којем накнада неимовинске штете служи, а посебно да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом – правичну новчану накнаду која тужиоцу припада због објављивања неистинитих информација у спорном тексту интернет издања часописа „Таблоид – лист против мафије” суд је утврдио према критеријумима важећим на дан пресуђења и у складу са законом обавезао тужене да солидарно исплате одређени износ за који сматрају да је правичан. Без утицаја је на одлуку суда навод тужених да магазин „Таблоид – лист против мафије” није дневни лист већ двонедељник, па је нашао да је законска формулација одредбе члана 90. Закона о јавном информисању, да је одговорни уредник дужан да пресуду којом је изречена обавеза накнаде штете, објави без икаквог коментара и одлагања најкасније у другом наредном броју дневне штампе од правноснажности пресуде, без обзира на горе наведене наводе тужених.
ИНТЕРЕС ОБАВЕШТАВАЊА ЈАВНОСТИ И ПРАВО ЗАШТИТЕ ПРИВАТНОСТИ
Закон о јавном информисању
Начело пропорционалности
Тужени Лист је 1999. године објавио текст који говори о сексуалним насртајима на малолетну децу уз разговор са стручњацима у тој области, у коме је поменуто и име тужиоца, као и то да је осуђен. Тужилац је осуђен због кривичног дела блудне радње за шта му је изречена затворска казна, а пресуда постала правноснажна 1997. године. Условни отпуст је добио 1999. године. Тужбом је тражио накнаду нематеријалне штете на име душевног бола због повреде угледа и части.
С обзиром на наведено, суд је одбио тужбени захтев, те оценио да је у конкретном случају постојао претежнији интерес јавности да сазна личне податке тужиоца у контексту наведене друштвене појаве, него интерес заштите приватности тужиоца након што је издржао затворску казну за учињено дело. Новинарска анализа је вршена на основу правноснажне пресуде, које се иначе јавно објављују, па је стога могуће и навођење имена као примера.
Одредбом члана 11. Закона о јавном информисању (важећем у време објављивања предметног текста) субјекти јавног информисања морају поштовати неповредивост људског достојанства и права на приватни живот човека. Ставом 2. јавно гласило не може објавити или редуковати информације, чланке или податке у којима се вређају част и углед лица, или који садрже увредљиве изразе и непристојне речи. Чланом 3. јавна гласила су слободна да износе чињенице и ставове о свему о чему грађани имају интерес да буду обавештени (јавне ствари), те да свако има право да буде обавештен о јавним стварима.
Како из изведених доказа произлази да форма спорног текста и околности у којима је информација изнета, нису увредљивог карактера и немају циљ да омаловаже и вређају, то је суд правилно закључио да тужилац нема основа за потраживање накнаде нематеријалне штете. Чињеница да је тужилац овај текст доживео као увредљив и његов лични доживљај не могу уживати већу заштиту у односу на интерес и потребу да ова истраживања буду доступна јавности и објављена.
Накнада штете због недопуштеног објављивања информација
(члан 80. и 81. Закона о јавном информисању)
У два дневна листа, дана 12. 9. 2003. године и дана 15. 9. 2003. године, објављени су текстови у којима су пренети искази дати у истражном поступку вођеном пред Основним судом у Подгорици, против окривљених И. К., Ј. Е., О. Б. и П. З. Одлуком истражног судије од 5. 12. 2002. године, истрага против окривљених у том предмету проглашена је тајном. Решењем Основног суда у Подгорици од 2. 6. 2003. године, обустављена је истрага против окривљених услед одустајања Основног тужилаштва од кривичног гоњења. Један од дневних листова објавио је текст о обустави истраге. Суд је услед објављивања ових информација обавезао тужене, Компанију „Н.”, И. Н. и Ђ. Б., да сваком од тужилаца солидарно исплате новчану суму са законском затезном каматом.
Чланом 79. Закона о јавном информисању свако лице на које се односи нетачна, непотпуна или друга информација чије је објављивање у складу са овим законом забрањено, као и лице коме није објављена исправка, одговор или друга информација чије објављивање има право да тражи од јавног гласила у складу са овим законом, а које због њеног објављивања односно необјављивања трпи штету, има право на накнаду материјалне и нематеријалне штете у складу са општим прописима и одредбама овог закона, независно од других правних средстава која том лицу стоје на располагању. Чланом 80. став 1. истог закона новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила, који су пре објављивања с пажњом примереном околностима могли утврдити неистиност или непотпуност информација, солидарно одговарају за материјалну и нематеријалну штету проузроковану објављивањем информације. Чланом 80. став 2. истог закона обавеза постоји и када је штета проузрокована недопуштеним објављивањем истините информације (из приватног живота, пребацивање за извршено кривично дело и др.), као и у другим случајевима недопуштеног објављивања информација. Чланом 81. истог закона аутор информације који је новинар, одговара за штету насталу објављивањем неистините, непотпуне или друге информације чије је објављивање недопуштено, ако се докаже да је штета настала његовом кривицом. Чланом 82. истог закона новинар, одговорни уредник и правно лице које је оснивач јавног гласила, не одговарају за штету ако је неистинита или непотпуна информација верно пренета из јавне скупштинске расправе, јавне расправе у скупштинском телу, из судског поступка или из документа надлежног државног органа. Наиме, објављивање оваквих информација сматра се недопуштеним према Закону о јавном информисању, с обзиром на то да се ради о тајним информацијама.
Сазнање здравственог радника о ХИВ статусу пацијента представља професионалну тајну која се само изузетно, на захтев чланова уже породице коју чине: брачни друг, деца и родитељи, може саопштити
Тужиља је била у браку са сада покојним Д. С., који се у периоду од децембра 1991. године до јуна 1994. године лечио код туженог (Завод за болести зависности) од наркоманије. У периоду лечења Д. С. је урадио тест на ХИВ инфекцију који је указао да је ХИВ позитиван, што је пацијенту саопштено 1992. године. Том приликом је обављен разговор са њим када му је и указано на ризично понашање у вези са овом врстом болести, па му је предложено да о свом ХИВ статусу обавести породицу, чему се он успротивио тврдећи да са супругом није у добрим односима и да је фактичка заједница живота престала. Тужиља није била сарадник и пратилац свом супругу приликом његовог лечења, нити је упућивала захтев лекарима да је обавештавају о здравственом стању супруга. За ХИВ статус тада већ покојног супруга тужиља је сазнала 2005. године, након чега је и сама урадила тест на ХИВ, када је констатовано да је ХИВ вирус нереактиван. Суд је правилно одбио тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени да тужиљи накнади нематеријалну штету на име претрпљених душевних болова и страха и будућих душевних болова и страха, као и на име посттрауматског стресног поремећаја.
Законом о здравственој заштити који је био на снази у периоду лечења покојног супруга тужиље, прописано је да су здравствени и други радници дужни да чувају професионалну тајну под којом се подразумевају подаци о здравстваном стању болесника и узроцима, околностима и последицама тог стања. Дужности чувања професионалне тајне здравствени радник може бити ослобођен од самог болесника или одлуком надлежног суда. Само изузетно доктор медицине односно стоматолог, на захтев чланова уже породице којима се сматрају: брачни друг, деца и родитељи, може саопштити податке о здравственом стању болесника кога лечи. Здравствени радници туженог су обавештавањем пацијента о врстама ризичног понашања (за ширење болести), али и предлагањем да о свом здравственом стању обавести породицу, дакле и своју супругу, предузели прописане мере за спречавање и сузбијање даљег ширења ове болести, у складу са чланом 36. Закона о заштити становништва од заразних болести. Сазнање здравствених радника о ХИВ статусу туженог Д. С. представља професионалну тајну у смислу члана 12. став 2. Закона о здравственој заштити, па с обзиром на то да их пацијент није ослободио обавезе чувања тајне о његовом здравственом стању, правилно су поступили када тужиљи нису саопштили податак о ХИВ статусу њеног супруга. При томе у конкретном случају нису били испуњени ни услови за изузетно саопштавање података о здравственом стању болесника тужиљи као ужем члану породице, с обзиром на то да тужиља ни у једном моменту није упутила захтев лекарима туженог који су лечили њеног супруга, да је обавесте о његовом здравственом стању, нити је на било који начин учествовала или се обавештавала о току његовог лечења и евентуалном исходу болести.
(Пресуда Другог општинског суда у Београду, П бр. 6000/05 од 17. 9. 2007, Пресуда Врховног касационог суда, Рев 101/12 од 21. 11. 2012)
Грађани имају право да буду обавештени о питањима од јавног значаја, па и да је против тужиоца, познатог бизнисмена, поднета кривична пријава поводом приватизације Луке Београд, те стога објављивањем садржине кривичне пријаве није нарушена претпоставка невиности
Тужилац је тражио да се са ВЕБ презентације уклони документ у коме је садржан текст кривичне пријаве поднете против тужиоца и 16 лица, и пратеће саопштење туженог (Републике Србије) поводом ове пријаве. Овакав захтев тужилац је образложио тврдњом да је тужени објављивањем кривичне пријаве и пратећег саопштења повредио уставна права тужиоца, пре свега претпоставку невиности, те злоупотребио кривичну пријаву како би извршио недозвољен притисак на суд и истражне органе, и пласирао неистине о тужиоцу, чиме је тужиоцу нанета штета несагледивих размера јер му је нарушен пословни углед и част. Штета која је за тужиоца већ настала додатно се повећава услед чињенице да су медији објављивање наведених докумената искористили за објављивање сензационалистичких чланака чија је тема наведена кривична пријава. Суд је правилно одбио тужбени захтев којим је тражено да се обавеже тужени да са ВЕБ презентације, постављене на спорној адреси, уклони документ у коме је садржан текст кривичне пријаве поднете против тужиоца и 16 лица, и пратеће саопштење туженог поводом ове пријаве.
Наиме, објављивањем кривичне пријаве и пратећег саопштења тужени није незаконито поступио и прекршио претпоставку невиности тужиоца. У радњама туженог који је поднету кривичну пријаву, написану стручном правничком терминологијом, објавио у целини, заједно са наведеним саопштењем, нема одлика деликтних радњи. Тако дат текст кривичне пријаве и пратеће саопштење не прејудицирају одлуку о поднетој пријави и не повређују претпоставку невиности, гарантовану чланом 34. став 3. Устава Републике Србије. По налажењу суда постоји потреба да јавност буде упозната са садржином рада туженог, што подразумева и право на обавештеност из члана 51. Устава Републике Србије, што у конкретном случају није у колизији са претпоставком невиности тужиоца и његовим неприкосновеним људским достојанством (члан 23. став 1. Устава), који наведеним поступањем туженог нису повређени. Саопштење туженог да ни после више од три месеца од подношења кривичне пријаве нема никакве повратне информације о евентуалном поступању надлежних органа, по налажењу суда представља указивање на потребу ажурног поступања свих државних органа, што је један од елемената права на правично суђење, у интересу је обе парничне странке и не прејудицира садржину одлуке о поднетој кривичној пријави.
(Пресуда Првог основног суда од 16. 12. 2011. и Пресуда Апелационог суда од 17. 10. 2012)
НАКНАДА ЗА КОРИШЋЕЊЕ ЛИЧНОГ ДОБРА
У ранијем периоду је накнада нематеријалне штете досуђивана странкама готово у свим случајевима (уз малобројне изузетке) уз примену цитираних одредби Закона о облигационим односима. У последњој деценији је приметно ступање на снагу већег броја закона који регулушу различите облике личних права и заштиту истих. Тако је септембра 2015. године ступио на снагу Закон о оглашавању који уређује услове и начин оглашавања, права и обавезе оглашивача, произвођача и преносилаца огласних порука, као и прималаца огласних порука. Међутим, тај закон је изузетно ретко примењиван у пракси основних судова у грађанској материји и поред повећаног броја животних прилика за примену истог. Тај закон у првим члановима регулише и начела оглашавања кроз начело препознатљивости огласне поруке, начело забране злоупотребе поверења, забрану дискриминације и забрану повреде морала. Закон о оглашавању члановима 100–102. регулише судску заштиту ових права кроз прописивање услова за подношење тужбе и привремене мере. У недавној одлуци суда (потврђена пресудом Апелационог суда) досуђена је накнада штете мал. тужиљи чија је фотографија искоришћена за оглас путем плаката, који је био постављен на више десетина локација у Београду без сагласности родитеља као законског заступника, при чему ни мал. тужиља ни њена мајка као зак. заступник, нису биле упознате за чију рекламну кампању (ког правног лица) ће фотографије тужиље бити искоришћене, већ су то сазнале видевши билборде по граду. Накнада за коришћење личног добра је тужиљи досуђена за коришћење личног добра, с обзиром на то да се ради о запису лика на основу кога се може препознати идентитет лица, а такав се запис не може објавити без претходног пристанка лица на које се лично добро односи, а одговорност туженог се огледа у чињеници да је као произвођач огласне поруке користио фотографију тужиље. Наведена пресуда је донета уз позивање на одредбе Закона о оглашавању.
ЗАКЉУЧАК
На крају текста, а из датих примера, може се са приличном сигурношћу закључити да се последњих година у нашем правном и судском систему појавио читав низ одштетних парница које за предмет имају накнаду нематеријалне штете. Ове тужбе су разнородне како у погледу закона и међународних уговора које треба применити, тако и у погледу одлучних чињеница које се морају утврдити. Због тога је класификација поступака дата у овом раду условна, али сматрамо да она може послужити како би се сродни случајеви у пракси лакше препознали. Велика разнородност ових поступака – од којих се неки, као на пример поступци по тужбама ради дискриминације или мобинга, те накнаде штете због повреде права на суђење у разумном року, и не воде по одредбама општег парничног поступка већ по правилима посебних закона – доводи судове у ситуацију да се морају стално прилагођавати и обучавати како би одговорили изазовима који су пред њима. Тек ће се у наредном периоду јасније видети да ли су наше правосудне инстанце успеле да адекватно одговоре на ове новопостављене задатке.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.