Накнада нематеријалне штете – најновија судска пракса – кроз примену нових закона (Први део)

Приметан је већи број тужби које за предмет имају потраживање накнаде нематеријалне штете, према законима који су ступили на снагу у последњих неколико година, што је и тема овог текста

После приступања Србије Европској конвенцији о људским правима и основним слободама (у даљeм тексту: ЕКЉП), а посебно у последњих неколико година, у судској пракси је дошло до велике промене у погледу схватања и третирања појма и основа накнаде нематеријалне штете. Наиме, захваљујући конвенцијама чији смо потписници, нарочито Европској конвенцији о људским правима и основним слободама, а затим и Уставу Србије из 2006. године и законима који су донети у циљу придруживања Србије Европској унији, дошло је до промоције широке лепезе људских права која уживају судску заштиту и чијом повредом настаје обавеза накнаде нематеријалне штете.

Дакле, супротно некад важећем ставу да се накнада нематеријалне штете може досудити само у тачно одређеним случајевима, прописаним искључиво чланом 200. Закона о облигационим односима (ЗОО), који прописује да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личност, за смрт блиског лица као и за страх, суд досуђује, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдавају, правичну новчану накнаду, независно од накнаде нематеријалне штете, или изостанка исте. Данас се нематеријална штета може потраживати и досудити и у бројним другим различитим случајевима. Ови се случајеви данас најчешће подводе под појам повреде слободе и права личности, који се широко тумачи, и повређеним добрима пружа се свеобухватна судска заштита.

Због свега наведеног је приметан већи број тужби које за предмет имају потраживање накнаде нематеријалне штете према законима који су ступили на снагу у последњих неколико година, као што су Закон о објављивању, Закон о рехабилитацији, Закон о забрани дискриминације, Закон о равноправности полова, Закон о ратификацији Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена,  Закон о ратификацији Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима, Закон о спречавању дискриминације особа са инвалидитетом, Закон о правима пацијената и др.

Важно питање у овој новој области је и уједначавање судске праксе и једнако поступање судова у истоврсним животним ситуацијама.

 

У овом дводелном тексту, који ћемо објавити у овом и наредном броју нашег часописа, аутори ће се бавити управо новим објектима судске заштите и новим видовима нематеријалне штете, које ће покушати да приближе читаоцима и да их, колико је то могуће, класификују. Напомињемо да тема овог рада неће бити одштетне парнице због дискриминације будући да је већ обрађена у једном од ранијих радова аутора.

ШИРЕ ТУМАЧЕЊЕ ЧЛАНА 200. ЗАКОНА О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА (ЗОО)

Као што смо на почетку поменули, члан 200. ЗОО-а који се бави видовима нематеријалне штете последњих година се знатно шире тумачи, па се све више нематеријалних добара штити ширим тумачењем појма слобода и права личности. У овом одељку биће дато неколико примера шире примене ове законске одредбе у новијим судским одлукама. Такође, у наредним примерима се може запазити да су судови приликом одлучивања полазили не само од одредаба ЗОО-а, већ и од  Устава РС и међународних конвенција.

Први пример тиче се мобинга, а ради се о пресуди која се односи на накнаду штете због злостављања на раду и која показује да су судови умели да препознају овај вид штетног понашања и пре доношења Закона о забрани злостављања на раду, управо на основу прописа јаче правне снаге од закона.

Повреда права личности – повреда права на људско достојанство, на психички и физички интегритет, права на рад и забрана мучења и злостављања

Према утврђеном чињеничном стању, тужиља се запослила 2001. године на радном месту дактилографа – записничара у Општинском суду у Х. Била је распоређена на месту записничара код судије – тадашњег председника суда. По његовом налогу тужиља је обучавана за референта судске управе, јер је била добар радник и сарадник са свим стручним способностима за то радно место. Након тога, 2005. године је дошло до промене председника суда и на исто место је именован други судија. Тужиља је наставила да ради као референт у судској управи за новог председника суда који је од тужиље захтевао да долази на посао у 7:00 часова, пре радног времена, иако је радно време суда од 7:30 часова, и да остаје на послу и после завршеног радног времена (15:30 часова), све до касних ноћних сати (1:00 или 1:30 иза поноћи). Даље је утврђено да је нови председник суда вређао тужиљу називајући је различитим погрдним именима, захтевајући од ње да не излази на паузу за доручак и ручак, због чега је била често исцрпљена, а бранио јој је и да иде у тоалет, у ком случају је морала да позове управитеља писарнице како би био у канцеларији уместо ње. Поред тога, утврђено је да је председник према тужиљи поступао понижавајуће и то тако што је цепао све оно што тужиља откуца, а након тога је од ње тражио да сакупља папире по поду, вичући на њу и излажући је непотребним и непристојним увредама. Од тужиље је тражио да самостално одлучује о стварима за које она није била овлашћена и то да сређује пошту за њега као судију, да одлучује о кадровским променама за које није била надлежна, као и да ради суботом и недељом. Није јој дозвољавао да користи годишњи одмор, вређајући је и алудирајући на њен избеглички статус, јер је тужиља дошла из Хрватске за време ратних дешавања. Уколико би телефон у Управи зазвонио више од једног пута, председник суда би добијао хистеричне нападе, услед чега је тужиља стрепела да се то не догоди, што је за њу било понижавајуће јер није бирао да ли тужиљу вређа пред странкама и другим запосленима у суду. Када је тужиља отишла на боловање због изнемоглости, премора и депресије, због чега се лечила у дневној болници на одељењу психијатрије, председник суда ју је распоредио на радно место референта у земљишним књигама, при чему јој је одређена знатно нижа плата, због чега је тужиља покренула радни спор у коме је успела.

Постављеним захтевом, усмереним против тужене Републике Србије – Министарства правде, тужиља потражује накнаду нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права слобода и личности.

Чланом 23. став 1. Устава Републике Србије прописано је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, а према одредби члана 25. став 1. Устава РС физички и психички интегритет је неповредив. Одредбом члана 60. Устава РС предвиђено је да свако има право на поштовање достојанства личности на раду, безбедности и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа. Нико се тих права не може одрећи.

Чланом 3. Конвенције о људским правима предвиђено је да нико не сме бити подвргнут мучењу или нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању.

Слободе и права личности као генерички појам, представљају заштитно добро из члана 200. ЗОО-а, који укључује како неповредивост људског достојанства, тако и неповредивост психичког интегритета личности, али и права на рад запослених, које као заштитни објект укључује и право на поштовање достојанства личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор. Имајући у виду све објективне манифестације тог права, правно су недопуштене све радње којим се та права повређују или угрожавају, у одсуству разумно оправданог разлога, а ограничења тих права су прописана Уставом и законом.

Имајући у виду све наведене чињенице, а како је тужиља у дужем временском периоду била злостављана од стране тадашњег председника суда, радњама које су се манифестовале кроз непримерено понашање председника суда са увредљивим нападима на тужиљу пред странкама и другим запосленима, у конкретном случају су испуњени сви услови за накнаду штете од стране тужене, а чија одговорност произлази из члана 172. ЗОО-а. Радње чињења функционера који је руководио органом тужене, које су у конкретном случају подразумевале повреду права тужиље на одмор у току рада, дневни и недељни одмор, повреду радног времена и нормалне пословне комуникације, као и повреду права на заштиту достојанства личности тужиље на раду и у вези са радом, те да су повређени различити аспекти права личности тужиље, немају оправдани разлог у организацији процеса рада, нити је за такво поступање органа тужене постојао разумно оправдани разлог. Као такве, а имајући у виду све околности случаја, оне су биле подобне и изазвале су повреду људског достојанства, психичког интегритета и права на рад тужиље, у домену понижавајућег и нечовечног поступања, а представљају и поступање ван оквира законом прописаних овлашћења функционера органа тужене.

(Пресуда Апелационог суда у Београду од 29. 1. 2016. године и Пресуда Првог основног суда у Београду од 13. 5. 2014. године)

Други пример се тиче начина процене јачине душевних болова који оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете. Такође се бави ближим одређивањем објективних критеријума доживљаја угледа и части, и субјективног осећаја оштећеног, као релевантних критеријума за досуђење накнаде нематеријалне штете.

 

Накнада нематеријалне штете и јачина душевних болова

 

Тужиља је користила стан тужиоца по уговору о закупу. Како је престала да плаћа закупнину и трошкове одржавања стана, тужилац као власник стана јој је отказао уговор о закупу, али се тужиља након отказа уговора о закупу није иселила, па је тужилац својим кључем ушао у стан, променио браву и тужиљине ствари изнео уз присуство два сведока и позвао тужиљу да их преузме. Када се тужиља вратила с пута, није могла својим кључем да уђе у предметни стан, позвала је полицију, а затим преспавала у хотелу. Тужиља је преузела ствари које су биле спаковане у више кутија, једну отворила и проверила, а затим потписала записник о примопредаји. Предмет тужбеног захтева је предаја покретних ствари које јој тужени није вратио и накнада нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед повреде слободе и права личности.

Тужени је својим поступцима противправно поступао. Приликом оцене основаности дела тужбеног захтева за накнаду нематеријалне штете суд треба да цени да ли је тужиља трпела душевне болове таквог трајања и интензитета који оправдавају досуђивање накнаде нематеријалне штете. Интензитет и трајање душевних болова услед повреде слободе и права личности спада у основ тужбеног захтева поред утврђења противправног поступања туженог. Да би тужени био грађанскоправно одговоран за насталу штету, потребно је да је код оштећеног лица, односно тужиље настала штета, односно душевни бол, јер чл. 155. ЗОО-а дефинише нематеријалну штету као наношење другом физичког или психичког бола или страха. За накнаду није довољна сама повреда слобода и права личности, већ штета настаје кад дође до поремећаја емоционалне и душевне равнотеже оштећеног која даље проузрокује душевни бол. Да би постојала одговорност за правичну новчану накнаду нематеријалне штете, није довољно само да је дошло до повреде права личности, већ је нужно да се душевни болови јаве у таквом интензитету или трајању који, с обзиром на све околности случаја из члана 200. ЗОО-а, оправдавају досуђивање новчане накнаде. Душевни бол као поремећај психичке равнотеже треба да буде стваран и трајан јер ЗОО-а у наведеним законским одредбама накнаду нематеријалне штете условљава јачином болова и њиховим трајањем. Душевни бол је индивидуални субјективни феномен и зависи од структуралних и психичких особина личности. Међутим, иако се ради о индивидуалном осећају, суд применом правног стандарда анализира све околности случаја, те за чињеничну подлогу своје одлуке не узима субјективну процену оштећеног, већ на основу психологије животног искуства, ценећи објективне и субјективне околности, ствара уверење о трајању и интензитету душевног бола. Психичка осећања носи у себи свака особа, па с обзиром да се накнада одмерава по слободној оцени у смислу чл. 232. ЗПП-а, при чему се закључак о интензитету и трајању извлаче не само из субјективног приказа бола оштећеног него и из других околности случаја, то је неопходно да се кроз доказни поступак, односно саслушањем странке, утврди да ли је тужилац претрпео душевне болове, у чему се они огледају, и дужину и трајање истих.

У конкретном случају суд треба да оцени да ли су душевни болови које је тужиља претрпела довели до поремећаја психичке равнотеже, те да ли је тај поремећај у тој мери интензиван и значајан да је пореметио мир и спокојство тужиље, и изазвао психичке патње и болове у тој мери да је нужно да се ублажи кроз прибављање задовољства новчаном накнадом, а што улази у оцену основа тужбеног захтева.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 29. 1. 2015. године и Решење Апелационог суда у Београду од 3. 9. 2015. године)

 

И следећи пример представља искорак јер се, осим кроз обавезу суда да то чини у току поступка кроз опомене и кажњавање, и кроз накнаду нематеријалне штете штити право адвоката на достојанство и углед у поступку и санкционише увредљиво понашање учесника у поступку.

Повреда части и угледа тужиље као адвоката

 

Тужени је као законски заступник привредног друштва „П. К.”, у поступку пред Трговинским судом у Београду (који је вођен између тог привредног друштва „П. К.” и привредног друштва „Н. И.” чији је пуномоћник – адвокат био овде тужилац), у поднеску од 7. 3. 2006. године, у наведеној парници изнео неистине о тужиоцу које могу шкодити његовом угледу и части, тако што је између осталог навео: Молим суд да казни пуномоћника туженог адвоката „М. М.” због обмане суда и кривотворења јавних исправа. Наиме, у свом поднеску од 20. 2. 2006. године, став други, цитирано је да је пресуда Четвртог општинског суда у Београду постала правноснажна 18. 12. 2001. године, из чега произлази раскид уговора и престанак потраживања тужиоца. Као доказ овај адвокат прилаже решење Четвртог општинског суда у Београда са лажном клаузулом правноснажности. Такође је у истом поднеску наведено, став , 3, следи гомила лажи, да фактуре нису достављене туженом, што је још једна обмана суда. А, сада фалсификовањем јавних исправа исти адвокат покушава да после четири године, колико траје спор, лажима и преваром врати спор на почетак.” Овај поднесак потписао је у спору тужени као пуномоћник наведеног привредног друштва, а у поднеску од 20. 6. 2006. године је црним фломастером и великим словима три пута исписана реч „лаж” и то на првој, трећој и петој страни. Тужени је затим поднео против тужиоца и дисциплинску пријаву Адвокатској комори Београда, понављајући напред цитиране наводе из поднеска од 7. 3. 2006. године. У истој пријави је такође тражио забрану рада тужиоца и да ће о свему бити обавештена јавност, а наведено је и да је председник Трговинског суда у Београду посебним поднеском обавештен о „криминалним” радњама тужиоца.

Цитирани наводи туженог у поднеску у предмету Трговинског суда у Београду и пријави поднетој Дисциплинском тужиоцу Адвокатске коморе Београд о тужиоцу као адвокату који фалсификује јавне исправе и тако обмањује суд, као и да лажима и на преваран начин жели да утиче на исход спора, због чега му треба забранити рад, као и исписивање речи „лаж” на поднеску тужиоца и обележавање делова тог поднеска, представљају објективно увредљиву, омаловажавајућу, а тиме и противправну квалификацију која је недопуштена, те стога постоји обавеза туженог да накнади штету за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа, које је тужилац  претрпео због изношења неистина о њему као адвокату.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 15. 5. 2013. године и Пресуда Апелационог суда у Београду од 17. 9. 2014. године)

 

Да у пракси судова насиље у породици може бити процесуирано и кроз парнични поступак за накнаду нематеријалне штете, а не само кроз породични и кривични поступак, говори следећи пример.

НАКНАДА ШТЕТЕ ЗБОГ ПОВРЕДЕ УГЛЕДА И ЧАСТИ У ПОРОДИЦИ

 

Према утврђеном чињеничном стању, тужени је правноснажном пресудом кривичног суда оглашен кривим да је извршио кривично дело насиље у породици из чл. 194. ст. 1. КЗ-а, на тај начин што је тужиљу дана 13. 1. 2008. године дланом ударио у пределу чела, а дана 24. 5. 2009. године више пута шаком у пределу главе и ногом у пределу ноге, услед чега је она пала на под, и тако јој нанео лаке телесне повреде у виду нагњечења поглавине, нагњечења носа, истегнућа мишића вратне кичме и нагњечења десне стране грудног коша. Тужиља је у време ових инцидената живела са туженим и њиховим заједничким мал. дететом, а са њима је становала и ћерка тужиље из првог брака. Тужиља тужбом потражује накнаду штете због повреде угледа и части.

Част и углед су моралне димензије човекове личности и представљају друштвене вредности. Част је субјективна категорија и представља свест о томе да појединац као члан друштва има одређене квалитете који чине људско достојанство. Повреда части се доживљава као повреда достојанства и поноса. Част обавезује друге да се према личности човека односе са уважавањем. Суд утврђује да ли је част неке особе повређена полазећи од усвојених критеријума доживљаја части и њеног повређивања у складу са субјективним осећајем повређеног. Углед се може дефинисати као друштвено признање човекових вредности. Углед је објективизирана част јер друштво оцењује човекове квалитете и врши градацију уважавања на основу испољеног понашања, постигнутих резултата и околности у којима појединац живи. Дужност међусобног уважавања коју имају сви чланови друштвене заједнице наглашена је у породици. Појединац очекује и верује да је породица место безусловне припадности и љубави. Породица је човеково прибежиште од неповољних околности, место утехе и ослонца. Придавање значаја појединцу у породици је предуслов остварења припадности појединца у друштву.

У конкретном случају, описаним понашањем туженог према тужиљи, њена породична улога супруге и мајке је угрожена и деградирана, што је појачано чињеницом да се инцидент од 24. 5. 2009. године догодио пред децом. Осећај понижења и обезвређивања личности је израженији када се насиље испољава у породици која треба да представља место подршке и заштите појединца. Тужиља се обраћала Аутономном женском центру и другим институцијама за помоћ. Друштвена заједница оцењује породичне околности појединца и оне су елемент угледа. Уколико је околини познато да је појединац у својој породици понижаван тако што трпи физичко насиље, не може се оспорити да је нарушен углед жртве насиља. Имајући у виду објективне критеријуме доживљаја угледа и части и субјективни осећај тужиље да се плаши батина туженог, суд је нашао да је тужени испољавањем физичког насиља према тужиљи, што је околини познато, повредио њену част и углед у мери која оправдава досуђивање накнаде у износу од 100.000,00 динара.      

Следе примери досуђивања накнаде нематеријалне штете због умањења опште животне активности (ОЖА) и критеријуми за досуђивање новчане накнаде по том основу.

Вештачењем је утврђено да је код тужиље наступило привремено умањење ОЖА од 5% трајно, због чега је правилно схватање суда, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи ова накнада, да би се досуђивањем накнаде за овај вид нематеријалне штете погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

 

Тужиљу је напао чопор паса при чему јој је нанета повреда у виду уједа на левој потколеници и на левом глутеусу, након чега је тужиљи указана лекарска помоћ. На основу налаза и мишљења вештака – хирурга трауматолога утврђено је да је тужиља задобила уједне ране од стране пса у левом седалном пределу и у пределу леве потколенице, које по својој природи представљају лаку телесну повреду. Као последицу повређивања тужиља је трпела физичке болове средњег интензитета 18 до 24 сата. На основу налаза и мишљења судског вештака – неуропсихијатра суд је утврдио да је тужиља трпела страх јаког интензитета 3 сата, секундарни страх средњег интензитета око осам дана и секундарни страх слабог интензитета око 7 недеља. Привремене психичке последице су довеле до привременог умањења ОЖА у лаком степену од 5% и трајању од око два месеца. Суд је правилно усвојио тужбени захтев и обавезао тужену да накнади нематеријалну штету на име претрпљеног физичког бола у износу од 50.000,00 динара и на име претрпљеног страха у износу од 120.000,00 динара, док је одбио захтев за накнаду на име претрпљеног душевног бола због умањења ОЖА.

Из налаза и мишљења судског вештака – хирурга произлази да код тужиље нe постоји умањење ОЖА, а из налаза и мишљења судског вештака – неуропсихијатра утврђено је да је код тужиље наступило привремено умањење ОЖА од 5%. Правилно је схватање суда, водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи ова накнада, да би се досуђивањем накнаде за овај вид нематеријалне штете погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 21. 2. 2012. године и Пресуда Апелационог суда од 24. 1. 2013. године)

Проценат умањења животне активности је само помоћни критеријум приликом одмеравања правичне накнаде овог вида накнаде нематеријалне штете, док је услов за постојање штете или немогућност обављања животних активности, или њихово обављање са повећаним напором.

 

Тужиља је у малопродајном објекту туженог купила пасуљ пребранац. Ванредним санитарним прегледом утврђено је да су у наведеној продавници у промет стављене намирнице (између осталих и пасуљ пребранац) које су бактериолошки неисправне. Тужиоци су јели пасуљ за вечеру, а наредног јутра су осетили тегобе које су се састојале у повишеној температури, јаким боловима, повраћању и јакој дијареји, због чега су задржани на болничком лечењу у трајању од осам дана, где им је констатовано тровање бактеријом салмонелом. Према усаглашеном мишљењу судског вештака – неуропсихијатра и вештака – инфектолога, код тужилаца је дошло до укупног умањења ОЖА у износу од 40% привремено у трајању од 8 дана, а након тога 5% трајно. Суд је правилно одбио тужбени захтев којим су тужиоци тражили да им се на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове, због умањења ОЖА, исплати износ од 60.000,00 динара.

Наиме, умањење животне активности постоји када оштећени животне активности не може уопште да обавља или их обавља са повећаним напором. Проценат умањења животне активности је само помоћни критеријум приликом одмеравања правичне накнаде овог вида накнаде нематеријалне штете, док је услов за постојање штете или немогућност обављања животних активности, или њихово обављање са повећаним напором. Суд је нашао да се у спорном случају умањење ОЖА од 5% трајно код тужилаца састоји у томе што приликом конзумирања хране постоји страх. Могу да раде, да трче, да једу сву храну, али осећају страх, осим када једу домаћу храну припремљену у сопственој кухињи. Са повећаним напором једу конзервирану храну јер приликом коришћења те хране осећају страх, пошто нису сигурни да ли је бактериолошки исправна. Не смеју да једу брзу храну, а под брзом храном се подразумева киоск и све што се једе на брзину и с ногу, као и „McDonalds”. Пекаре су изузете од тога, а тужиоци се хране у својој кући, студентској мензи и на другим местима ван куће, с тим да када једу осећају страх, а брзу храну уопште не смеју да једу. Због тога што не конзумирају брзу храну, тужиоци губе време. Сада су фобични, што је елемент обољења који је вештачењем утврђен да постоји код њих као постстресни фобични синдром.

У конкретном случају тужиоци све животне активности везане за стајање, ходање, седење, одржавање хигијене и припремање хране, обављају без повећаног напора. Храну која је припремљена у кућним условима конзумирају без страха од могуће заразе, док брзу храну више због страха не користе. Како тужиоци све животне активности обављају без ограничења, па и активност у вези са исхраном када користе домаћу храну коју лекари и препоручују за коришћење, чињеница да брзу храну не користе, по правилном налажењу суда, није основ за досуђивање накнаде нематеријалне штете.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 1. 6. 2010. године и Пресуда Апелационог суда од 2. 10. 2012. године)

 

НАКНАДА ШТЕТЕ НА ОСНОВУ ЗАКОНА О РЕХБИЛИТАЦИЈИ – ТЗВ. РЕХАБИЛИТАЦИОНА НАКНАДА

Закон о рехабилитацији прописује да под одређеним условима рехабилитована лица и чланови њихових ужих породица могу од Републике Србије да остваре право на накнаду нематеријалне штете – тзв. рехабилитационо обештећење. Претпоставка за вођење овог спора је да виши суд најпре позитивно реши захтев за рехабилитацију.

Први пример се тиче круга лица која могу остварити право на ову врсту обештећења. У том погледу морају се применити одредбе Закона о рехабилитацији, који као lex specialis право на ову накнаду даје ужем кругу сродника од круга лица која под одређеним условима имају право на накнаду нематеријалне штете по општим одредбама ЗОО-а.

Рехабилитација и право на накнаду штете супруге рехабилитованог лица

 

Тужиља је супруга сада пок. Л. Г. који је због прекршаја, решењем Комисије за прекршаје у Београду од 26. 2. 1951. године, осуђен на казну лишења слободе (поправног рада) у трајању од четири дана, и у циљу преваспитавања упућен на друштвено користан рад у трајању од две године. Покојни Л. Г. је на Голом отоку био од 22. 2. 1951. године до 10. 3. 1953. године. Правноснажним решењем Вишег суда у Београду од 30. 9. 2013. године усвојен је захтев за рехабилитацију Л. Г. и утврђено је да је решење Прекршајног суда из 1951. године ништаво. Л. Г. је преминуо 2005. године. У тренутку лишења слободе Л. Г. тужиља је са њим била у браку и у заједници живота, али и у другом стању, и сви догађаји су је јако погодили јер је након одласка Л. Г. на Голи оток избачена из стана и са посла, и остала је потпуно сама јер је сва родбина прекинула сваки однос са њом. Родила је дете које је након порођаја преминуло. Тужиља се 2014. године обратила Комисији за рехабилитационо обештећење Министарства правде РС са захтевом да се постигне споразум о исплати на име накнаде штете за душевне болове, на који није одговорено.

Одредбом члана 21. ст. 2. Закона о рехабилитацији прописано је да право на рехабилитационо обештећење имају и брачни друг, деца и родитељи, односно браћа, сестре и ванбрачни партнер рехабилитованог лица, у складу са чланом 26. ст. 4. истог закона.

Чланом 26. ст. 3. наведеног закона је прописано да рехабилитовано лице и лице из чл. 7. тачка 5. тог закона имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе у складу са законом којим се уређују облигациони односи, док је ставом 4. истог члана прописано да лица из чл. 21. ст. 2. тог закона имају право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због смрти рехабилитованог лица, под условом да је између њих и умрлог  рехабилитованог лица постојала трајнија заједница живота, у складу са законом којим се уређују облигациони односи.

Из цитираних законских одредби произлази да, између осталих, брачни друг рехабилитованог лица има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због смрти  рехабилитованог лица под условом да је између њих и умрлог рехабилитованог лица постојала трајнија заједница живота, док право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе припада само рехабилитованом лицу и лицима из чл. 7. тач. 5. Закона о рехабилитацији (деца рехабилитованог лица која су за време трајања повреде права и слободе родитеља, рођена у установама за извршење санкција, односно која су у тим установама са њима провела део времена или су за то време расла без родитељског старања једног, другог или оба родитеља).

Тужиља не спада у круг лица којима је Законом о рехабилитацији признато право на накнаду штете за душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица и нема право на накнаду нематеријалне штете.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 29. 1. 2015. године и Пресуда Апелационог суда у Београду  од 3. 2. 2016. године)

 

Наредна одлука тиче се могућности остварења права на рехабилитационо обештећење пре ступања на снагу Закона о рехабилитацији.

Рехабилитација и накнада штете

 

Тужилац је пресудом Окружног суда у Смедереву од 9. 12. 1963. године оглашен кривим што је у 1962–1963. године злонамерно и неистинито приказивао друштвено-политичке прилике у земљи, чиме је извршио кривично дело непријатељске пропаганде и осуђен је на казну затвора од једне и по године, која је преиначена одлуком ВСС на казну затвора од годину дана, коју је тужилац и издржао у КПД-у. У поступку рехабилитације пред Окружним судом у Лесковцу усвојен је захтев за рехабилитацију тужиоца и утврђено је да су наведене пресуде ништаве од тренутка њиховог доношења, као и правне последице које су произвеле, те да се тужилац сматра неосуђиваним.

Првостепеном пресудом од 14. 2. 2011. године одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да му тужена РС на име неосноване осуде и издржане казне у трајању од 1 године, а на име претрпљених душевних патњи, исплати износ од 7.000.000,00 динара са законском затезном каматом, нашавши да је тужба преурањена до доношења закона који ће уредити ову правну проблематику. Иста пресуда је потврђена пресудом Апелационог суда од 21. 12. 2011. године, уз образложење да су у време пресуђења правилно примењени важећи прописи, који су тек упућивали на доношење посебног закона у смислу члана 8. Закона о рехабилитацији, којим би била регулисана накнада штете. Након пресуђења је донет нови Закона о рехабилитацији, који је ступио на снагу 15. 12. 2011. године, којим је предвиђено остваривање права на накнаду штете, тј. подношење захтева за рехабилитационо обештећење Комисији за рехабилитационо обештећење коју ће формирати министар надлежан за послове правосуђа, тако да се пре одлуке ове комисије не може поднети тужба суду. Стога ће тужилац моћи да оствари своја права пред надлежном комисијом у складу са сада важећим Законом о рехабилитацији, а истим законом је прописана и судска заштита.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 14. 2. 2011. године и Пресуда Апелационог суда у Београду  од 21. 12. 2011. године)

 

ПОЗИВАЊЕ НА УСТАВ И МЕЂУНАРОДНЕ ПРОПИСЕ

Следећих неколико примера тичу се непосредне примене Устава и међународних уговора, тачније ЕКЉП, који у хијерархији прописа, према нашем Уставу, имају јачу правну снагу од закона.

Следећи пример се тиче права на приватност загарантованог чланом 8. ЕКЉП.

Право на приватност

 

По нестанку свог супруга П. П. дана 15. 3. 2003. године, тужиља Б. П. је тадашњој организационој јединици МУП-а РС – Одељењу за потраге, пријавила ову чињеницу. Наведени државни орган је за несталим лицем трагао до 13. 4. 2003. године, тј. до проналажења његовог тела на обали Дунава код Панчева, после чега је одмах након препознавања тела од стране подносиоца пријаве, специјалиста судске медицине Опште болнице у Панчеву дана 13. 4. 2003. године обдукцијом нашао да је смрт највероватније наступила услед продора течности у завршне дисајне путеве, тј. услед утопљења, мада се због нaсталих трулежних промена тачан узрок смрти није могао са сигурношћу утврдити. Како су у циљу давања што потпунијих информација које би допринеле проналажењу несталог П. П., његова супруга и брат наведеном одељењу МУП-а РС саопштили да је нестало лице због акутног тровања лековима и алкохолом дана 7. 1. 2001. године код Панчевачког моста било пронађено без свести, и како је тело пок. П. П. око чланака и трупа било облепљено и оптерећено металним предметима, закључено је да је П. П. извршио самоубиство. С обзиром да је П. П. био политички ангажован, да су се у јавности износиле разне претпоставке о његовом нестанку и да је на снази била одлука о увођењу ванредног стања у Републици Србији, полиција је у циљу информисања и спречавања узнемирења јавности дана 15. 4. 2003. године издала саопштење које је истог дана у вечерњим сатима објављено у електронским, а сутрадан и у штампаним медијима, а у коме је наведено да је по налажењу тела утопљеника које по опису одговара несталом П. П., одмах извршена обдукција којом је утврђено да је утопљење узрок смрти, да се на случају ради и да је према изјавама најближе родбине установљено да је П. П. и раније покушавао да се убије. Тужиље А. П. (ћерка пок. П. П.) и Б. П. (супруга пок. П. П.) потражују од тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова исплату износа на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права на приватност, части и угледа, као и права на пијетет према најближем сроднику, насталих услед изношења у јавност изјаве којом се нарушава право на приватност тужиља, а од стране органа тужене.

Налазећи да је, сходно члану 172. ЗОО-а у вези са чланом 18. Устава РС, донетог 1990. године, и сходно члану 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, основ одговорности тужене у изношењу у јавност изјаве којом се нарушава право на приватност тужиља, које се може ограничити само у мери у којој појединац лично приватни живот доводи у додир са јавним животом, првостепени суд је правилно усвојио тужбени захтев тужиља.

Наиме, право на пијетет се огледа у поштовању породичних већа и успомена надживелих чланова породице на личност умрлог и независно је од постојања општег интереса – да се случај нестанка П. П. што пре расветли објављивањем информације коју је тужиља Б. П. полицији дала у интересу истраге и бржег проналажења свог супруга – на штету тужиља нарушена је равнотежа интереса јавности и права појединца. Наведена неодмерена слобода изражавања довела је до повреде права на приватност као законом заштићеног добра, због чега је тужена обавезна да насталу нематеријалну штету надокнади.

Информација која је од стране супруге П. П. дата органу тужене у циљу његовог благовременог проналажења имала је за циљ усмеравање пажње полиције на могуће решење случаја ради ефикасности истраге и независно од степена јавне пажње, коју је у тада постојећим околностима ванредног стања тај случај изазивао, није могла бити саопштена средствима јавног информисања. Изношењем у јавност тако личних околности нужно је за последицу имало не само повреду права на пијетет, већ и интензивирање душевних болова тужиља насталих губитком супруга, односно оца.

(Пресуда Првог основног суда у Београду од 4. 2. 2015. године и Пресуда Апелационог суда у Београду  од 5. 5. 2015. године)

 

У другом делу овог текста који ће бити објављен у наредном броју часописа, биће речи о накнади штете за повреду права на суђење у разумном року, накнади нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе, неоснованог привођења и неоснованог вођења кривичног поступка, као и о накнади нематеријалне штете због објављивања неистинитих информација и недопуштеног објављивања информација, и о другим новим видовима накнаде нематеријалне штете.