Анализа различитих случајева из судске праксе који се односе на накнаду штете због повреде на раду започета у претходном наставља се и у овом броју часописа, уз нека закључна разматрања.
Одговорност послодавца и запосленог може да буде подељена у зависности од тога да ли су поступали у складу са прописима који се тичу безбедности и заштите на раду и предвиђеним процедурама. Обавеза оштећеног да се поступа у складу са процедурама у корелацији је са обавезом послодавца да обучи радника и да контролише рад запосленог и примену процедура.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац се налазио на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу „П.”, где је радио као помоћни радник на фарми кока. Приликом обављања послова тужилац се оклизнуо и пао на под који је био мокар, задобивши тешку телесну повреду у виду прелома пете метакарпалне кости десне шаке. Због задобијених повреда тужилац је претрпео нематеријалну штету у виду физичких болова и страха. Након повређивања медицински је збринут и постављена му је гипсана лонгета коју је носио 30 дана. На дан штетног догађаја тужилац је био осигуран од последица несрећног случаја по основу уговора о колективном осигурању лица која се налазе на издржавању казне затвора, закљученог између Министарства правде и осигуравајуће организације. По основу овог догађаја тужилац је осигуравајућој организацији поставио одштетни захтев, који је одбијен због непостојања трајних последица повреде. Првостепени суд је утврдио да не постоји допринос тужиоца настанку штетног догађаја.
Првостепени суд је, на основу исказа тужиоца саслушаног у својству парничне странке, правилно утврдио како је дошло до повређивања тужиоца. Овлашћење суда је да цени изведене доказе сагласно члану 8. ЗПП-а, па и исказе парничних странака и саслушаних сведока и да на основу слободног судијског уверења изведе закључак о постојању или непостојању одређене чињенице. Неосновани су и наводи жалбе тужене којима се побија њен основ одговорности, тј. којима се указује на то да је до повређивања тужиоца и штете која је из тога произашла дошло искључиво његовом кривицом. Иако је тужиоцу обезбеђена адекватна обука из области безбедности и заштите на раду, он је обављао фактички рад на издржавању казне затвора, при чему тужена, на којој лежи терет доказивања, није доказала навод да је обезбедила тужиоцу заштитну опрему коју он није користио. У вези са тим, без утицаја је позивање тужене на Правилник о кућном реду казнено-поправних завода и окружних затвора. За ослобађање тужене од одговорности за накнаду настале штете нису испуњени услови из члана 177. став 3. ЗОО-а. Како тужилац није крив за насталу штету нити је допринео настанку штете, нису испуњени услови ни за делимичну накнаду због подељене одговорности у смислу чланова 192. и 205. ЗОО-а.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1862/2013 од 18. 6. 2015. године)
Тужиља је закључила судско поравнање због повреде на раду којим је у потпуности уредила односе са туженим послодавцем поводом овог штетног догађаја. У том смислу обавезан је противник предлагача – предузеће „П.” – да предлагачу исплати наведени износ по основу укупне материјалне и нематеријалне штете проузроковане на раду. Истовремено је утврђено да се овим поравнањем у потпуности регулише однос између странака, тако да предлагач од противника предлагача неће потраживати никакав други износ по овом основу за случај накнадног погоршања здравственог стања.
Ради тога је било нужно да се, са становишта правилне примене материјалног права, разјасне и раздвоје последице које су настале због ове повреде до дана закљученог поравнања од последица које су настале због непоступања тужене стране по Решењу Фонда за пензијско и инвалидско осигурање запослених од 15. 12. 1997. године, којим је утврђена преостала радна способност без дужег стајања и ходања, дизања и ношења тежих предмета.
Такође, ни чињенично стање није потпуно утврђено јер није разјашњено зашто тужиља није одбила да ради на назначеним пословима ако су исти били штетни по њено здравље и живот. На то је тужиљу обавезивала одредба члана 50. тада важећег Закона о заштити на раду („Сл. гласник РС” број 42/91…), према којој је радник дужан да ради са пуном пажњом ради безбедности свог живота и здравља, као и живота и здравља осталих радника. Поштујући ову правну норму, неопходно је било да се разјасни зашто тужиља није одбила да ради на назначеним пословима који су били, по ставу првостепеног суда, опасни по њено здравље и живот и преосталу радну способност, што првостепени суд није учинио, због чега је чињенично стање непотпуно утврђено. Међутим, то и није једини разлог непотпуно утврђеног чињеничног стања јер је, поред наведеног, нужно било и да се, са становишта правилне примене материјалног права, вештаци медицинске струке изјасне да ли су послови које је према опису тужиља обављала по природи били такви да су могли довести до погоршања њеног живота и здравља и, ако јесу, у ком проценту.
Неодбијање послова који су опасни по живот и здравље запосленог има за последицу закључак да запослени на тај начин доприноси сопственој штети, што је од значаја за правилну примену одредбе члана 192. ЗОО-а – сразмерно снижење накнаде штете.
Првостепени суд ће ради тога у поновном поступку отклонити учињене битне повреде одредаба парничног поступка и употпунити чињенично стање тако што ће разјаснити околност зашто тужиља није одбила да обавља назначене послове. Дакле, поновиће доказ саслушањем вештака медицинске струке на околности, и то на разграничење дејства назначене повреде на раду од накнадног насталог погоршања здравља и животне активности тужиље, те физичког бола, односно страха, као и да ли је исти могао да егзистира после консолидованог стања, посебно и са становишта њиховог утицаја на настанак материјалне и нематеријалне штете по назначеним основама, са посебно исказаним процентом независно од исказаног процента за који је тужиља већ остварила накнаду по основу назначеног судског поравнања. Уз наведено, изјасниће се и да ли је дошло до погоршања здравља и радне способности тужиље, посебно са становишта назначених видова накнаде штете, и ако јесте, да ли се то погoршање могло предвидети на дан закљученог поравнања са становишта медицинских разлога, затим и о томе шта је узрок тог погоршања. Поред тога, а имајући у виду и садржај тужиљиних послова, позваће и вештаке да се изјасне да ли је њихово обављање довело до погоршања здравственог стања тужиље и утицало на образовање нових основа за настанак нематеријалне штете по назначеним основама, као и поводом примедби тужене, које понавља и у жалби, да је од стране Републичког фонда ПИО – његове комисије – дат налаз, оцена и мишљење од 23. 4. 2008. године и у другостепеном поступку од 2. 12. 2008. године. Када правилно и потпуно утврди чињенично стање, првостепени суд ће донети правилну и на закону засновану одлуку у делу у коме је укинута ожалбена пресуда.
(Решење Апелационог суда у Београду Гж1 2043/11 од 25. 5. 2011. године)
Тужилац је дугогодишњи професионални возач аутобуса код туженог, а до његове повреде дошло је на окретници аутобуса када је тужилац паркирао аутобус, избацио га из брзине и повукао станичну кочницу која је и даље била укључена, при чему је мотор и даље радио, а точкови аутобуса су били на коловозу. Тужилац је затим самоиницијативно отишао до левог жмигавца јер је светло само горело, а није трептало, а након тога је отишао напред и поправио метлицу десног брисача на аутобусу који је тог дана возио, тако да се у тренутку када се окренуо према аутобусу његов аутобус померио и пригњечио га уз аутобус који је био испред њега и том приликом нанео му повреде. Такође, оно на шта се основано указује и жалбом туженог јесте то што тужилац није спорио да квар у вези са брисачем није неки квар и да га је сам поправио јер не постоји теренски мајстор за кварове на окретници, а није спорио ни да постоји процедура по којој треба да се пријави квар у отправници. Уз то, било му је познато и да је код аутобуса са аутоматским мењачем приликом напуштања возила у обавези да угаси мотор, као и да код поменутог возила може да дође до разноразног самопокретања, при чему тужилац, по сопственом казивању, није том приликом повукао ручну кочницу јер је био скептичан (тај аутобус је имао проблема са ручном кочницом), али зна да је његова обавеза да ручну кочницу повуче. Све наведене околности од значаја су за вредновање доприноса тужиоца сопственој штети и за правилну примену одредбе члана 192. ЗОО-а, а могу бити и од значаја за сам узрок настале штете. На то упућује и обавеза возача да се ручна кочница повуче и да се угаси аутобус, што је потврдио и сведок (иначе возач на истој линији као и тужилац), а и шеф сектора одржавања погона – сведок (када се аутобус паркира, треба да се повуче ручна кочница и да се избаци из брзине, а по правилу треба и да се искључи мотор, али не мора, као и станична кочница). Томе у прилог говори и исказ да, када је у саобраћају технички исправан (пролази ноћни преглед) и када је повучена ручна кочница, аутобус са аутоматским мењачем не може да се покрене, те да је, у случају сумње у ручну кочницу, возач обавезан да обавести службу одржавања и да то упише у путни налог. Међутим, и поред наведених чињеница, првостепени суд је закључио да је искључива одговорност за насталу штету на страни туженог, иако претходно назначене неспорне чињенице, сходно цитираним одредбама ЗОО-а, упућују и на закључак да је тужилац допринео сопственој штети, али је првостепени суд пропустио да вреднује и претходно назначене чињенице и није утврдио да ли је искључиво тужилац допринео настанку предметне штете и ако није, колики је евентуално његов допринос насталој штети.
Запослени возач је дужан да поступа са пажњом legi artis, која се од професионалног возача захтева. То подразумева и да пре изласка из аутобуса предузима све мере које би спречиле самопокретање, и то утолико пре што је тужилац знао да из различитих разлога може доћи до самопокретања.
Првостепени суд ће ради тога, на основу овлашћења из одредбе члана 299. ЗПП-а, а у складу са датим примедбама из решења овог другостепеног суда, у поновном поступку утврдити ко је одговоран за насталу штету тужиоцу, ако има подељене одговорности у смислу члана 192. ЗОО-а, затим колики је допринос тужиоца насталој штети (искључив или делимичан) и у чему се састоји допринос туженог настанку штете.
(Решење Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 353/10 од 10. 2. 2010. године)
Опасне ствари су све ствари (покретне и непокретне) које својим положајем, својством или самим постојањем представљају повећану опасност за околину. Оне творе ризик штете који се не да увек избећи ни при највећој могућој пажњи и то је оно што их чини опасним. Неке ствари су опасне самим тим што постоје, друге због положаја у коме се налазе. Једна иста ствар може бити и опасна и безопасна, у зависности од тога да ли се налази у стању кретања или мировања.
Опасна делатност може да се дефинише попут опасне ствари. То је свака делатност човека од које прети већа, неуобичајена опасност, штета, која се не може увек избећи, ни уз највећу могућу пажњу.
У току првостепеног поступка утврђено је да је до повређивања тужиоца дошло зато што је ручна папуча, која служи за обезбеђење вагона од самопокретања, била неисправна, тј. није имала рукохват, односно ручку којом се држи папуча приликом постављања тако да вагон не би могао да крене сам од себе. До повреде је дошло када је вагон кренуо, при чему је тужилац подметнуо ручну папучу која је била неисправна у намери да спречи судар два вагона и већу материјалну штету, а како је руком држао механизам за везивање, та рука је остала прикљештена између папучице и вагона, што је изазвало тешко телесно повређивање тужиоца. Наведено је представљало одговорност туженог која се заснива на стварном ризику, независно од кривице, при чему правилно првостепени суд налази да тужилац није допринео настанку штете, с обзиром на то да је тужени од запослених већ раније упозорен на постојање неисправних „папуча”, али да ништа тим поводом није предузео, као и да је тужилац имао средства заштите на раду (рукавице и чизме). Имајући у виду да се по питању доприноса не узима у обзир оштећеников субјективни однос према властитом понашању (као његова кривица), већ се једино оцењује да ли је његово понашање било другачије од редовног, уобичајеног, стандардног понашања других особа у датој ситуацији или није, притом имајући у виду својства конкретне особе, овде тужиоца, правилно првостепени суд налази да је тужени у обавези да тужиоцу накнади нематеријалну штету онако како га је и обавезао ожалбеном пресудом.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 5851/10 од 17. 11. 2010. године)
Тужилац је запослен код тужене као припадник одреда жандармерије, а повређен је у наставном центру, где је радио на обезбеђењу базе. Наиме, када је у току слободних активности, приликом трчања, тужилац наишао на експлозивну направу, подигао ју је са земље, при чему је експлодирала и повредила га. О наведеном догађају сачињена је пријава о повреди на раду. Тужилац је у штетном догађају, приликом рањавања, задобио тешке телесне повреде, и то експлозивну повреду обе шаке, више леве, са дефектима кости доњег чланка, кажипрста леве шаке и оштећење нокта другог и трећег прста леве шаке, раздерину коже и меких ткива десног колена, огуљотине и раздеротине коже меких ткива предњег зида грудног коша, огуљотине и опекотине по челу и врату, као и контрактуру палца другог и трећег прста леве шаке. После повређивања је, са ортопедско-трауматолошке стране, код тужиоца дошло до умањења животне активности од 20% трајно, која се састоји у редукцији свих активности које захтевају потпуну слободу покрета прстију леве шаке, затим у отежаном одржавању личне хигијене и храњењу, отежаном подизању терета, хватању и ношењу терета, качењу и придржавању предмета, као и прецизнијем раду. Приликом повређивања тужилац је трпео болове јаког интензитета 10 часова, који су се под фармаколошком терапијом, мировањем и превијањем постепено трансформисали у болове средњег интензитета у трајању од 10 дана, с тим што се бол јаког интензитета враћао приликом превијања, а касније су болови прешли прво у сталне, а након тога у повремене болове слабијег интензитета у трајању од 6 недеља, с тим што тужилац и данас повремено осећа бол слабијег интензитета. Код тужиоца постоји умањење естетског изгледа средњег степена у виду тракастих, неправилних ожиљака због хируршке обраде ране палца леве шаке од 8 cm и 7 cm, затим деформисан и скраћени нокат на другом и трећем прсту, као и многобројни ожиљци до 1 cm на предњој страни грудног коша и стомака, али и контрактура, односно неспособност потпуног савијања првог, другог и трећег прста леве шаке и немогућност формирања песнице, те и ослабљени осећај за додир. Приликом повређивања тужилац је трпео примарни страх јаког интензитета 15 минута и секундарни страх јаког интензитета 10 сати, а затим, током периода хоспитализације и бројних прегледа у периоду од 6 месеци, секундарни страх умереног интензитета, док је годину дана током рехабилитационих третмана трпео секундарни страх блажег интензитета. Присутне су и главобоље потенциране страхом, а био је и на третману антидепресивним лековима јер код њега постоји неуротски анксиозно-депресивни поремећај, који се испољава у постојању анхедонија које ремете његову способност постизања задовољства у свакодневним активностима и спокојног обављања професионалних задатака. Уз то, тужилац испољава поремећај интраперсоналних и пословних релација, снижену фрустрациону толеранцију и осећај деградираности и страха за егзистенцију. Као последица штетног догађаја код тужиоца постоји умањење животне активности, са неуропсихијатријске стране, од 12%. Укупан проценат умањења животне активности код тужиоца је 26% трајно.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је оценио да постоји одговорност тужене, која је била дужна да обезбеди терен на коме се крећу њени припадници у оквиру обављања и професионалних и слободних активности у наставном центру, затим да је тужилац допринео настанку штете, при чему је тај допринос 50%, имајући у виду чињеницу да је тужилац професионални полицајац – припадник жандармерије, односно лице које је посебно обучено да поступа у одређеним ситуацијама, што укључује и управљање експлозивним направама, као и да правична новчана накнада по утуженим видовима нематеријалне штете износи: за претрпљене душевне болове због умањења животне активности – износ од 250.000,00 динара; за претрпљене физичке болове – износ од 100.000,00 динара; за претрпљени страх – износ од 75.000,00 динара и за наруженост – износ од 100.000,00 динара. С тим у складу, одлучио је као у ставу првом изреке пресуде, а изнад досуђеног износа одбио тужбени захтев као превисоко опредељен и одлучио као у ставу другом изреке.
Из садржине наведених норми произлази да је, као организатор процеса рада, послодавац дужан да запосленом осигура безбедне услове рада.
У конкретном случају узрок повређивања тужиоца јесте експлозивна направа на терену наставног центра по коме се крећу припадници МУП-а у оквиру обављања професионалних и слободних активности, са ког је тужени послодавац пропустио да уклони наведену направу и тиме осигура безбедне услове рада, па је, супротно тврдњи жалбе тужене, правилан закључак првостепеног суда да је претпостављена кривица тужене основ одговорности послодавца за штету коју запослени трпи. До закључења расправе пред првостепеним судом тужена ту претпоставку није оборила јер је утврђено да дато подручје представља полигон за обуку, а било је прекривено експлозивним направама, па се неосновано, жалбом тужене, ожалбена пресуда побија због погрешног и непотпуно утврђеног чињеничног стања, тврдњом да је тужилац предметног дана по завршетку стражарске дужности затражио одобрење да са двојицом припадника оде на рекреативно трчање, што му је дозвољено.
Првостепени суд је правилно применио правило подељене одговорности када је оценио да допринос тужиоца настанку штете износи 50% у смислу правила из одредбе члана 192. Закона о облигационим односима, оценивши да је тужилац професионално лице коме је здравствена и психофизичка способност за службу у МУП-у Републике Србије услов за заснивање радног односа, као и да у датој ситуацији тужилац није поступао с пажњом која се очекује од професионалног полицајца, па је по правном схватању овог суда првостепени суд правилно утврдио допринос тужиоца, као оштећеног, настанку штете.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 3405/2016 од 21. 4. 2017. године)
Штета је, према законској дефиницији, умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета). У случају телесне повреде или нарушавања здравља морају се накнадити трошкови лечења и други потребни трошкови с тим у вези, као и зарада изгубљена због неспособности за рад за време лечења. Ако повређени због потпуне или делимичне неспособности за рад губи зараду или су му потребе трајно повећане, или су могућности његовог даљег развијања и напредовања уништене или смањене, одговорно лице дужно je да плаћа повређеном одређену новчану ренту као накнаду за ту штету.
За претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наруженост, смрт блиског лица, као и за страх, суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству. Приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
Из образложења:
Према одредби члана 195. ЗОО-a, одговорно лице је дужно да накнади штету и плати повређеном лицу одређену новчану ренту ако је том лицу, због телесне повреде и нарушења здравља, радна способност потпуно или делимично смањена и ако повређени због тога трпи штету у виду изгубљене или смањене зараде.
Сходно наведеној одредби, основ за остварење права на накнаду овог облика материјалне штете постоји само ако се утврди да повређени, услед претрпљених повреда и нарушења здравља, не може да остварује зараду коју је остваривао до повреде, односно зараду коју би остваривао да је здрав и да му није смањена радна способност, а не с обзиром на утврђени степен смањене радне способности. Дакле, накнада у облику ренте не досуђује се зато што је смањена радна способност (сама по себи није довољна чињеница), већ због зараде коју оштећени не може да остварује због смањене радне способности (потпуне или делимичне неспособности за рад), при чему је терет доказивања овакве тврдње на тужиоцу.
У конкретном случају, по мишљењу овог суда, а имајући у виду резултате изведених доказа – посебно неспорну чињеницу да тужилац након повређивања па до дана доношења отказног решења није трпео умањену зараду код послодавца (јер је распоређен на друго радно место са истом зарадом), као и да после повређивања, налазом и оценом надлежне војно-лекарске комисије, није оглашен неспособним за службу или делимично способним нити му је утврђена преостала радна способност, нити инвалидност и месечна накнада по том основу, при чему му је по престанку радног односа једнократно исплаћена отпремнина од стране послодавца, а он се одмах након тога пријавио на евиденцију НСЗ и по основу накнаде за случај незапослености остварио код исте право на месечну накнаду у трајању од 24 месеца, те нарочито да тужилац, у прилог своје тврдње да у периоду незапослености (до остварења права на старосну пензију) није могао да пронађе посао као ВКВ електричар код другог послодавца, није приложио суду, сходно члану 223. ЗПП-а, ни један писмени доказ да је негде конкурисао и активно тражио посао у струци, те да је одбијен због своје смањене радне способности – нејасан је и паушалан закључак првостепеног суда да је овде довољна чињеница која говори у прилог усвајања тужбеног захтева то што је тужилац, тј. његово здравствено стање након повређивања, према налазима судских вештака медицинске струке, такво да онемогућава нормално функционисање и нормалан рад, да су зато његове могућности за запослење након престанка радног односа „знатно смањене” и да је зато „у конкретном случају очигледно био онемогућен да нађе други посао по престанку радног односа код тужене”.
Претходно наведено важи нарочито зато што се назначени судски вештаци медицинске струке у свом налазу и мишљењу нису изјашњавали о радној способности тужиоца, нити је то био задатак овог вештачења, већ су се исти само изјаснили (са становишта своје струке и постављеног задатка вештачења) о индивидуалном и укупном проценту умањења животне активности код тужиоца проузрокованом повредом на раду 1. 10. 1999. године, као и у чему се наведено умањење конкретно код тужиоца огледа. По мишљењу овог суда, појам умањења животне активности код повређеног не треба мешати са смањеном радном способношћу јер се ради о различитим критеријумима и параметрима релевантним приликом одлучивања о накнади нематеријалне штете и материјалне штете у виду ренте. При томе се рента никад не досуђује зато што је смањена радна способност повређеног, већ због зараде коју повређени не може да остварује због смањене радне способности, а терет доказивања овакве тврдње, сходно члану 223. ЗПП-а, јесте на повређеном, тј. на тужиоцу. О свему овоме првостепени суд није водио рачуна при доношењу побијане пресуде, већ је постојање узрочно-последичне везе базирао на налазу судских вештака медицинске струке (чији је задатак био да се за потребе накнаде нематеријалне штете изјасне о степену умањења животне активности).
(Решење Апелационог суда у Београду Гж1 2317/15 од 4. 3. 2016. године)
Новчана накнада нематеријалне штете има за циљ да се њоме уравнотежи поремећај у психичкој сфери оштећеног лица, коме се, досуђеним новчаним износом, омогућава да приушти одређене материјална добра која ће му помоћи да донекле лакше савлада трпљења проузрокована штетним догађајем. Досуђена накнада нематеријалне штете је правична и у складу са критеријумима важећим у време доношења првостепене пресуде, садржаним у члану 200. ЗОО-а (тежина повреде, животно доба тужиоца у време повређивања, интензитет и трајање физичких болова и страха). Првостепени суд је, имајући у виду налазе и мишљења вештака ортопеда и неуропсихијатра, који су стручно определили последице физичког и психичког стања тужиоца у погледу интензитета и трајања физичких болова и страха, досудио износе новчане накнаде по свим видовима штете, који су сразмерни обиму претрпљене штете и трпљењима којима је тужилац за време лечења био изложен. Исти не премашују интензитет и временско трајање физичких болова, као ни претрпљеног страха, и не излазе из оквира објективних друштвених прилика у којима су досуђени. Осим тога, суд је водио рачуна и о значају повређеног добра и циљу коме служи накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом. Супротно наводима жалби, досуђивањем виших односно нижих износа не би се остварила сврха накнаде.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1862/2013 од 18. 6. 2015. године)
Наводи жалбе тужиоца не доводе у сумњу правилност ожалбене пресуде, нити пружају доказе за супротно, при чему су без утицаја наводи тужиоца да је накнада нематеријалне штете прениско досуђена. Накнада нематеријалне штете представља материјални израз признања личности повређеног и има за циљ сатисфакцију која се састоји у ублажавању осећаја изазваног повредом права и истом доприноси успостављању психичке равнотеже која је нарушена трпљењем физичког бола, психичког бола или страха, као и наружености. Наведене категорије, бол и страх, јесу субјективне, а проценат умањења опште животне активности је оријентација за досуђивање накнаде нематеријалне штете и по основу претрпљених физичких болова, душевних болова због претрпљеног страха, као и наружености.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 5851/10 од 17. 11. 2010. године)
Жалбеним наводима тужена оспорава досуђене износе правичне накнаде за све видове нематеријалне штете, сматрајући да су превисоко одмерени. Супротно наводима жалбе тужене, правилно је првостепени суд утврдио интензитет и дужину трајања болова и страха, као и проценат умањења животне активности тужиоца, прихватајући у целости налазе и мишљења судских вештака као објективне и стручне, а потом је, у смислу члана 232. ЗПП-а, одмерио висину правичне накнаде у свему у складу са критеријумима из члана 200. ЗОО-а, ценећи околности конкретног случаја. Накнада нематеријалне штете је по својој правној природи, у смислу наведене одредбе, морална сатисфакција и има за циљ уравнотежење поремећаја у психичкој сфери оштећеног лица и помоћ за лакше савладавање претрпљених болова и патње. Другостепени суд сматра да је првостепени суд досудио правичну накнаду за претрпљене болове, страх и умањење животне активности, која одговара интензитету и дужини трајања физичких болова и претрпљеног страха, као и последицама које су довеле до умањења животне активности тужиоца, имајући у виду године живота тужиоца, значај повређеног добра и циљ коме служи правична новчана накнада, те да се њоме не сме погодовати тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом, о чему суд, на основу члана 200. став 2. ЗОО-а, води рачуна приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете и њеној висини. По оцени другостепеног суда, досуђивање нижих износа накнаде не би било у складу са сврхом која се овом накнадом остварује и не би се постигао њен циљ.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж бр. 774/16 од 22. 3. 2017. године)
Потраживање накнаде штете застарева у роковима које предвиђа Закон о облигационим односима, и то: у субјективном року – за 3 године од када је лице сазнало за штету и лице које је штету учинило и у објективном року – за 5 година од када је штета настала. Субјективни рок код нематеријалне штете почиње да се рачуна од тренутка када болови престану, страх нестане и када стање здравља оштећеног, односно умањење општеживотне активности буде дефинитивно утврђено, односно када лечење буде завршено. У погледу материјалне штете рокови се рачунају од тренутка када је тужилац имао тај трошак или сазнао за његово постојање.
Када је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење предвиђен је дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења.
Из образложења:
Првостепени суд је правилно закључио да је тужиочево потраживање накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх застарело будући да је тужбу у овој правној ствари поднео 29. 8. 2006. године, а до штетног догађаја дошло је 26. 5. 2002. године. Из наведеног произлази да је протекао рок од 3 године од дана престанка страха, будући да се на основу чињеничног стања уочава да је тужилац трпео секундарни страх слабијег интензитета у трајању 1–2 месеца од дана повређивања. Међутим, када су у питању преостали видови накнаде нематеријалне штете, правилно је првостепени суд стао на становиште да за душевне болове због умањења животне активности застарелост почиње да тече од завршетка лечења и сазнања за смањење животне активности, а за болове од престанка болова. С обзиром на то да је тужилац задобио трајне повреде које захтевају лечење убудуће, као и да лечење тужиоца није завршено јер је болест попримила хронични карактер, тако да није постигнуто дефинитивно стање, потраживање на име накнаде штете због претрпљених душевних болова због умањења животне активности није застарело. Такође, с обзиром на то да тужилац и даље трпи болове, а трпеће их и убудуће, рокови прописани одредбом члана 376. Закона о облигационим односима нису протекли и за овај вид нематеријалне штете.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 4625/10 од 16. 4. 2010. године)
Члан 53. Закона о БЗР-у предвиђа обавезу послодавца да запослене осигура од повреда на раду, професионалних обољења и обољења у вези са радом, ради обезбеђивања накнаде штете. То осигурање се односи на накнаду штете и то због смрти услед несрећног случаја, трајног губитка радне способности (инвалидитета), пролазне неспособности за рад (за коју се добија дневна накнада) и нарушавања здравља које захтева лекарску помоћ (трошкови лечења и болнички дани). Висина штете коју исплаћује осигурање зависи од потписаног уговора са послодавцем и осигуране суме и исплаћује се као уговорна обавеза.
Висина накнаде која се досуђује може да зависи и од неких других накнада на које имају право оштећени који имају везе са том повредом и насталом штетом.
Из образложења:
Првостепеном пресудом делимично је усвојен тужбени захтев применом члана 164. Закона о раду и чланова 154, 173, 174. и 200. Закона о облигационим односима. Приликом одмеравања висине накнаде штете за умањену животну активност оцењено је да тужиоцу, према околностима случаја, припада накнада од 500.000,00 динара, с тим што је овај износ приликом пресуђења умањен за износ од 128.598,00 динара, који је тужилац примио на име једнократне новчане помоћи, и досуђен му је износ од 371.402,00 динара, а тужбени захтев одбијен до укупно траженог износа од 650.000,00 динара по овом основу.
По оцени Врховног касационог суда, нижестепени судови су на правилно утврђено чињенично стање, одмеравањем висине накнаде тужиоцу за умањену животну активност, погрешно применили материјално право делимичним одбијањем тужбеног захтева по овом основу.
Умањење животне активности, као посебан основ за накнаду штете због душевних болова, обухвата сва ограничења у животним активностима оштећеног које је остваривао или би их по редовном току ствари у будућности остваривао. Под ограничењем се подразумева и вршење активности уз повећане напоре или под посебним условима. Овај вид штете по правилу је трајног карактера, а накнада се најчешће досуђује у једнократном новчаном износу. Циљ накнаде је сатисфакција и успостављање нарушене психичке равнотеже оштећеног. Према члану 200. Закона о облигационим односима, суд ће због умањења животне активности досудити правичну новчану накнаду ако нађе да околности случаја то оправдавају, независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству. Приликом одлучивања о висини накнаде суд је у обавези да води рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, као и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом.
У овом случају нижестепени судови су правилно утврдили право тужиоца на накнаду нематеријалне штете због умањења животне активности, али су, приликом одмеравања висине правичне накнаде по овом основу, неосновано умањили износ накнаде за износ једнократне новчане помоћи која је тужиоцу исплаћена на основу Решења Војне поште број … УП – 1. бр. … од 30. 10. 2013. године. Истовремено, тужиоцу је досуђена нижа накнада од припадајуће правичне накнаде по овом основу.
Једнократна новчана помоћ признаје се према члановима 2, 5. и 6. Уредбе о остваривању права на једнократну новчану помоћ, оспособљавању брачног друга и о накнади за школовање деце војног лица („Сл. лист СРЈ” 69/99, „Сл. лист СЦГ” бр. 4/2005, „Сл. гласник РС” бр. 14/2011), поред осталог, и војним лицима која за време службе или у вези са службом у Војсци Србије задобију повреду, а висина помоћи одмерава се у зависности од степена телесног оштећења организма и прописаног коефицијента, а према просечној нето заради запослених у Републици Србији.
По оцени Врховног касационог суда, наведени новчани износ исплаћен тужиоцу по решењу старешине јединице, по посебном пропису, представља облик специфичног социјалног и материјалног давања запосленом ради регулисања првих штетних последица повређивања и, с обзиром на то да је дефинисан као помоћ запосленом, не урачунава се математички нити уопште узима у обзир (као лична инвалиднина) приликом одмеравања накнаде нематеријалне штете за умањену животну активност, чији је циљ првенствено сатисфакција оштећеног за претрпљене душевне патње. Нижестепене пресуде су, због погрешне примене материјалног права у одбијајућем делу накнаде нематеријалне штете, по овом основу преиначене, а тужиоцу је досуђен тражени износ у потпуности од још 278.598,00 динара (којим је обухваћен и износ неоснованог умањења од 128.598,00 динара), налазећи да укупно досуђени износ од 650.000,00 динара са каматом представља правичну накнаду одмерену према критеријумима из члана 200. Закона о облигационим односима, с обзиром на тежину задобијених повреда тужиоца, тежину заосталих трајних последица, старосну доб тужиоца и друге утврђене околности конкретног случаја.
(Пресуда Врховног касационог суда Рев2 бр. 154/2016 од 9. 3. 2017. године)
На досуђени износ накнаде нематеријалне штете тужиоцу припада право на законску затезну камату од пресуђења до исплате, а на износ материјалне штете – од тренутка када је плаћен трошак или утврђена висина те штете.
Из образложења:
Суд је ценио наводе жалбе тужиоца да је првостепени суд погрешно досудио тужиоцу законску затезну камату на досуђене износе накнаде нематеријалне штете почев од дана доношења првостепене одлуке, будући да је исту требало да досуди почев од дана настанка штете, односно 29. 3. 2010. године, па је нашао да су овакви наводи неосновани зато што се висина накнаде нематеријалне штете одређује према критеријумима у моменту доношења првостепене одлуке, тако да од дана доношења одлуке доспева и обавеза, те је на основу члана 277. Закона о облигационим односима правилно одлучено о захтеву за исплату законске затезне камате.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 4946/15 од 15. 10. 2015. године)
На досуђене износе накнаде нематеријалне штете тужиоцу припада и право на законску затезну камату, на основу члана 277. ЗОО-а, од дана пресуђења до исплате, јер је на тај дан, у складу са критеријумима и вредности новца, одређена висина накнаде.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж бр. 774/16 од 22. 3. 2017. године)
Тужиоцу припада и право на трошкове парничног поступка сразмерно успеху у спору, према члану 153. и 154. ЗПП-а.
Из образложења:
Нису основани жалбени наводи тужене да је суд требало да примени одредбу члана 154. став 2. ЗПП-а, која прописује да, ако странка делимично успе у парници, суд може да одреди, с обзиром на постигнути успех, да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмерни део трошкова. У конкретном случају ради се о захтеву за накнаду нематеријалне штете када суд не обавезује висина постављеног захтева, што значи да, чим странка успе са својим захтевом, макар делимично, њој у целости припада износ накнаде трошкова према висини досуђене накнаде.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1862/2013 од 18. 6. 2015. године)
Закључак:
Правила парничног поступка примењују се и у парницама за накнаду штете настале као последица повреде на раду. С обзиром на то да се најчешће ради о нематеријалној штети, поступак се одвија нешто брже него у редовним парницама и има приоритет у брзини поступања. Ипак, поступак траје известан период времена јер је најчешће потребно саслушати тужиоца и неколико сведока и обавити два вештачења, а може и да се убрза уколико, у погледу постојања штете и њене висине, тужилац уз тужбу достави и налазе вештака и уколико тужени достави потребне доказе. Правило о томе да је терет доказивања на тужиоцу примењује се само у погледу постојања и висине штете. Одговорност послодавца се претпоставља, па је на њему терет доказивања околности да су друга лица или тужилац одговорни за насталу штету, као и да је предузео све мере да до штете не дође. Ово иде у прилог запосленом као слабијој страни и лицу коме је теже доћи до података у погледу одговорности послодавца. Оваква законодавна решења намећу обавезу послодавцима да ажурно воде евиденције о обукама запослених и задуживању средствима заштите на раду, као и прописивање стриктних процедура поступања запослених и контролу примене процедура.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.