Анализа различитих случајева из судске праксе који се односе на накнаду штете због повреде на раду започета је у овом, а наставиће се и у следећем броју часописа, уз нека закључна разматрања.
Према подацима Владе РС из Стратегије безбедности и здравља на раду у Републици Србији за период од 2013. до 2017. године Управа за безбедност и здравље на раду евидентирала је у 2012. години 6.765 случајева повреда на раду. Према извештају Републичког фонда за здравствено осигурање у 2012. години евидентирана су 22 случаја повреде на раду са смртном последицом, 2482 случаја са тешком последицом и 12.979 случајева са лакшом последицом. Један број ових случајева заврши и у судском поступку за накнаду штете.
Ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом, послодавац је дужан да му накнади штету, у складу са законом и општим актом, према члану 164. Закона о раду. Према дефиницији, повреда на раду је телесно оштећење које је узрочно повезано са обављањем послова односно радних задатака. Повредом на раду може се сматрати само повреда која је изазвана обављањем посла, под условом да постоји временска и просторна повезаност настанка повреде са обављањем одређеног посла (Видаковић А, едитор, Медицина рада I. Београд: Удружење за медицину рада; 1997).
Закон о здравственом осигурању дефинише повреду на раду као повреду, обољење или смрт која је настала као последица несреће на послу, односно као последица сваког неочекиваног или непланираног догађаја, укључујући и акт насиља који је настао услед рада или је повезан са радом и који је довео до повреде, обољења или смрти осигураника која је наступила одмах или у периоду од 12 месеци од дана настанка повреде на раду.
Послодавац је дужан да, сходно члану 16. Закона о раду, запосленом обезбеди услове рада и организује рад, ради безбедности и заштите живота и здравља на раду, у складу са законом и другим прописима, као и да запосленом пружи обавештење о условима рада, организацији рада, правилима и правима и обавезама које произлазе из прописа о раду и прописа о безбедности и заштити живота и здравља на раду. Уз то, дужан је и да запосленима да на употребу средства за рад, односно средства и опрему за личну заштиту на раду на којима су примењене прописане мере за безбедност и здравље на раду и да обезбеди контролу њихове употребе у складу са наменом. Послодавац треба и да изврши оспособљавање запосленог за безбедан и здрав рад приликом заснивања радног односа, односно другог радног ангажовања, премештаја на друге послове, приликом увођења нове технологије или нових средстава за рад или промене опреме за рад, као и приликом промене процеса рада који може проузроковати промену мера за безбедан и здрав рад. У току оспособљавања за безбедан и здрав рад послодавац мора да упозна запосленог са свим врстама ризика на пословима на које га одређује и са конкретним мерама за безбедност и здравље на раду, у складу са актом о процени ризика.
Запослени има право да, према члану 33. Закона о безбедности и здрављу на раду (Закон о БЗР-у), одбије да ради ако му прети непосредна опасност по живот и здравље због тога што нису спроведене прописане мере за безбедност и здравље на радном месту на које је одређен, све док се те мере не обезбеде.
Пред судом се, као учесници у поступку за накнаду штете због повреде на раду, појављују запослени као тужилац и послодавац као тужени. Закон о БЗР-у у члану 4. дефинише запосленог као домаће или страно физичко лице које је у радном односу код послодавца, као и лице које по било ком основу обавља рад или се оспособљава за рад код послодавца, осим лица које је у радном односу код послодавца ради обављања послова кућног помоћног особља. Послодавац је домаће или страно правно лице, односно физичко лице које запошљава, односно радно ангажује лица, тј. физичко лице које по било ком правном основу обезбеђује посао запосленом (изузимајући лице које посао обезбеђује у домаћинству и носиоца породичног пољопривредног газдинства, који обављају посао са члановима породичног пољопривредног домаћинства у складу са прописима о пољопривреди), као и физичко лице које са члановима свог породичног домаћинства обавља привредну или другу делатност. Овако широка дефиниција покрива разне модалитете радног ангажовања лица и пружа заштиту лицима која су ангажована по било ком основу.
Активну легитимацију за вођење парнице за накнаду штете по основу повреде на раду имају лица која раде по било ком основу. Та лица су одређена у Закону о пензијском и инвалидском осигурању (члан 17) поред лица у радном односу на одређено и неодређено време, и то:
1) лица која, у складу са Законом, обављају привремене и повремене послове преко омладинских задруга до навршених 26 година живота, ако су на школовању;
2) лица која се налазе на стручном оспособљавању, доквалификацији или преквалификацији, која упути организација надлежна за запошљавање;
3) ученици и студенти када се, у складу са Законом, налазе на обавезном производном раду, професионалној пракси или практичној настави;
4) лица која се налазе на издржавању казне затвора, док раде у привредној јединици установе за издржавање казне затвора (радионица, радилиште и сл.) и на другом месту рада;
5) лица која, у складу са прописима, обављају одређене послове по основу уговора о волонтерском раду.
Активна легитимација у случају повреде на раду постоји и за лица наведена у члану 5. Закона о БЗР-у као лица која имају право на безбедност и здравље на раду, а то су:
1) запослени;
2) ученици и студенти када се налазе на обавезном производном раду, професионалној пракси или практичној настави (радионице, економије, кабинети, лабораторије и др.);
3) лица која се налазе на стручном оспособљавању, преквалификацији или доквалификацији;
4) лица на професионалној рехабилитацији;
5) лица која се налазе на издржавању казне затвора, док раде у привредној јединици завода за извршење казне затвора (радионице, градилишта и сл.) и на другом месту рада;
6) лица на добровољним и јавним радовима организованим у општем интересу, радним акцијама и такмичењима у вези са радом;
7) лица која се затекну у радној околини ради обављања одређених послова, ако је о њиховом присуству упознат послодавац.
С обзиром на то да безбедност и здравље на раду лицима из става 1. т. 1), 2), 4) и 7) овог члана обезбеђује послодавац, лицима из тачке 3) овог члана – образовна организација, лицима из тачке 5) овог члана – заводи за извршење казне затвора, а лицима из тачке 6) овог члана – организатор радова и такмичења, значи да сва ова лица могу да буду пасивно легитимисана у парницама за накнаду штете настале као последица повреде на раду.
Из образложења:
Тужилац се налазио на издржавању казне затвора где је фактички обављао рад на који је, као радноспособан, имао право и обавезу у смислу одредбе члана 89. Закона о извршењу кривичних санкција („Сл. гласник РС” бр. 85/2005). Тужена је одговорна за штету коју је тужилац претрпео, сходно члану 164. Закона о раду („Сл. гласник РС” бр. 24/2005… 32/2013), јер се, у смислу одредбе члана 17. тачка 4) Закона о пензијском и инвалидском осигурању („Сл. гласник РС”, бр. 34/2003… 142/2014), повредом на раду сматра и повреда коју претрпе лица која се налазе на издржавању казне затвора док раде у привредној јединици установе за издржавање казне затвора (радионица, радилиште и сл.) и на другом месту рада. Стога су наводи жалбе тужене да се суд у погледу основа одговорности погрешно позвао на одредбу члана 170. ЗОО-а без утицаја на правилност одлуке суда.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 1862/2013 од 18. 6. 2015. године)
Постоји могућност да, као врста пословне сарадње или на други начин, лице буде упућено на рад код другог послодавца и тада може постојати одговорност оба лица у зависности од разлога који су довели до повреде радника и обавезе накнаде штете. Зато Закон о БЗР-у у члану 21. изричито наводи да је послодавац који за обављање својих послова ангажује запослене код другог послодавца дужан да за те запослене обезбеди прописане мере за безбедност и здравље на раду, у складу са овим законом. Ипак, то не ослобађа послодавца код кога је лице запослено да предузима све потребне мере заштите и да одговара у ситуацији када до штете дође.
Из образложења:
Према утврђеном чињеничном стању тужилац је у време штетног догађаја био запослен код туженог „А”, а рад је обављао у просторијама туженог „В”, у дистрибутивном центру у Земуну, на основу уговора о пружању услуга закљученог између ова два тужена предузећа. Тужилац је обављао послове физичког радника на утовару и истовару робе у магацину, користећи као средство рада ручни палетар. Тужилац је у просторијама магацина туженог „В” задобио тешку телесну повреду у виду истегнућа Ахилове тетиве леве ноге, нагњечења левог стопала и прелома две кости у левом стопалу, услед чега је трпео болове јаког интензитета 24 сата, болове средњег интензитета 20 дана и слабог интензитета до три месеца. Услед задобијене повреде код тужиоца је дошло до умањења животне активности за 7%, које је трајног карактера, а огледа се у томе што је дуже стајање, као и трчање ограничено и отежано, а некада и болом компромитовано. Приликом повређивања тужилац је трпео и примарни страх у трајању од једног до шест минута, затим секундарни страх јаког интензитета у трајању од 24 сата, секундарни страх средњег интензитета у трајању од око два месеца и секундарни страх слабог интензитета у трајању од око 4 месеца. До повређивања је дошло када је у тужиоца, док је обављао послове у оквиру свог радног места вукући ручни палетар са робом и крећући се уназад, ударио електрични виљушкар којим је управљао тужени АА возећи уназад. Поводом овог догађаја Министарство рада и социјалне политике извршило је инспекцијски надзор над применом закона и других прописа из области безбедности здравља на раду и констатовало да је до повреде на раду дошло услед тога што послодавац „А” није применио превентивну образовну меру пре почетка рада запосленог и у току рада избором метода рада којима се обезбеђује највећа могућа безбедност и заштита здравља на раду, заснована на примени прописа у области безбедности и здравља на раду, док послодавац „В” није применио превентивну меру рада заштите живота и здравља отклањањем препознатих ризика у објекту магацина готових производа обележавањем путева кретања унутрашњег транспорта и запослених и обавезну употребу звучних сигнала при кретању виљушкара.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је, применом одредбе члана 170. став 2. ЗОО-а, одбио захтев тужиоца у односу на туженог АА, док је тужена предузећа „А” и „В”, применом одредби чланова 173, 174, 177, 200. и 206. ЗОО-а, као и одредбе члана 164. Закона о раду, солидарно обавезао да тужиоцу надокнаде нематеријалну штету.
Правилно је првостепени суд нашао да основ одговорности туженог произлази из одредаба чланова 173. и 174. Закона о облигационим односима, јер организовање рада у магацину, уз коришћење опасних средстава, ручних и електричних виљушкара, представља опасну делатност, а штета коју је у конкретном случају претрпео тужилац, настала је у вези са опасном делатношћу, те се сматра да потиче од исте, будући да тужени није доказао да опасна делатност није била узрок штете.
Осим тога, основ одговорности туженог није само у одредби члана 174. Закона о облигационим односима, већ и у одредби члана 170. истог закона, јер тужени „В”, као послодавац запосленог туженог АА који је за време радног времена, на радном месту и у делокругу послова који су му поверени, причинио штету тужиоцу, сноси ризик за поступке својих запослених у функцији рада, односно одговара по принципу објективне одговорности.
У ситуацији када је до штете дошло због тога што нису примењене превентивне мере ради заштите живота и здравља на раду тако што се у магацину обележе путеви кретања унутрашњег транспорта и запослених и уз обавезну употребу звучних сигнала при кретању виљушкара, правилан је закључак првостепеног суда да тужени АА не само да штету није проузроковао намерно, што би довело до његове одговорности према тужиоцу и то солидарно са својим послодавцем „В”, у смислу одредбе члана 170. став 2. Закона о облигационим односима, већ исти није крив ни за проузроковање штете, будући да није ни могао прекршити процедуру рада јер иста није ни била прописана од стране послодавца. Стога су неосновани наводи жалбе тужиоца да је туженог требало обавезати на накнаду штете солидарно са туженима.
Тужени, као лице које се бави опасном делатношћу, није применио све прописане мере за обезбеђивање безбедности на раду, па је основ његове одговорности и у одредби члана 154. став 1. и члана 158. Закона о облигационим односима, будући да је штета произашла из непредузимања радњи које се туженом могу приписати у кривицу.
Утврђено чињенично стање у конкретној правној ситуацији оправдава досуђивање новчане накнаде за тражене видове нематеријалне штете, у складу са одредбом члана 200. Закона о облигационим односима, имајући у виду циљ коме накнада нематеријалне штете служи.
Суд је ценио наводе жалбе туженог „В” – да исти није пасивно легитимисан будући да тужилац није био запослен код њега, већ код „А”, по основу уговора о раду – па је нашао да су овакви наводи неосновани. Пасивна легитимација туженог, односно утврђење да је исти дужник поводом права тужиоца произлази и из одредбе члана 174. Закона о облигационим односима, јер штета настала у вези са опасном делатношћу потиче од опасне делатности којом се тужени бави, као и из одредбе члана 170. Закона о облигационим односима, јер исти по принципу објективне одговорности одговара за штету коју запослени у раду или у вези са радом нанесе трећем лицу, при чему појам „треће лице” обухвата све остале запослене код истог послодавца и друга лица. Другим речима: тужени је у конкретном случају пасивно легитимисан јер је дужан да сноси ризик због бављења опасном делатношћу, као и ризик за поступке својих запослених у функцији рада.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 4946/15 од 15. 10. 2015. године)
Ипак, да би послодавац одговарао за штету потребно је да, поред околности да је штета настала на раду, односно у време и на месту где је рад обављан, постоје и други услови, односно да штета има везе са радом радника који су ангажовани или да потиче од опасне делатности или од опасне ствари.
Из образложења:
Пресудом – ставом првим изреке – делимично је усвојен тужбени захтев тужиље и обавезан друготужени ББ да тужиљи накнади нематеријалну штету. Ставом трећим изреке одбијен је тужбени захтев тужиље којим је тражила да се солидарно са друготуженим ББ обавеже и првотужено предузеће „А” да јој накнади нематеријалну штету.
Из чињеничног стања утврђеног у поступку пред првостепеним судом произлази да је тужиља у радном односу код првотуженог „А” распоређена на радно место референт кадровских послова. Док је обављала послове на замени у кафе-кухињи, претрпела је лаку телесну повреду од стране друготуженог ББ, који је такође у радном односу код првотуженог „А”, тако што је он два пута песницом ударио по лицу, и то у нос и испод левог ока. Том приликом тужиља је претрпела лаку телесну повреду у виду нагњечења поглавине и носа, због које је трпела бол јаког интензитета у трајању од два дана, средњег интензитета у трајању од десет дана и лаког интензитета у трајању од месец и по дана, а такође је доживела и примарни страх јаког интензитета у трајању од једне до две минуте, секундарни страх јаког интензитета у трајању од 12 часова, секундарни страх средњег интензитета у трајању од једног месеца, као и секундарни страх слабијег интензитета у трајању од два месеца. Услед ове повреде код тужиље није дошло до умањења опште животне активности. Утврђено је да не постоји ни допринос тужиље јер није физички насрнула на друготуженог ББ, што би у конкретном случају представљало изазивање сукоба.
На овако утврђено чињенично стање, које је по налажењу Апелационог суда потпуно и правилно, првостепени суд је правилно применио и материјално право, дајући за своју одлуку довољне и јасне разлоге које у свему прихвата и овај суд.
Наиме, одредбом члана 154. Закона о облигационим односима прописано је да ко другоме проузрокује штету, дужан је да је накнади, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице, док је одредбом члана 158. истог закона прописано да кривица постоји када је штетник проузроковао штету намерно или непажњом.
Поштујући цитиране одредбе закона, а на основу чињеница утврђених у поступку пред првостепеним судом – да је друготужени ББ напао тужиљу и два пута је песницом ударио у главу, и то у нос и предео испод левог ока, због чега је она претрпела лаке телесне повреде, као и да је због тога у кривичном поступку правноснажном пресудом друготужени ББ оглашен кривим за извршавање кривичног дела лаке телесне повреде из члана 54. став 1. КЗ-а РС, правилно је првостепени суд обавезао друготуженог ББ да накнади тужиљи нематеријалну штету због претрпљених физичких болова и претрпљеног страха.
Не стоје наводи жалбе да је тужиља изазвала друготуженог ББ и да постоји подељена одговорност за насталу штету (што је друготужени ББ такође истицао и у току поступка), с обзиром на то да је у току првостепеног поступка утврђено да не постоји подељена одговорност из разлога што, чак и да је тужиља вербално изазвала друготуженог ББ, није га и физички напала.
Да би се конституисала одговорност за накнаду штете, потребно је да постоји узрочно-последични однос између радње штетника и штете као последице на страни оштећеног, а основ те одговорности може бити кривица или ризик. Тужиља није претрпела штету кривицом првотуженог „А”, већ, како је то наведено, искључивом кривицом друготуженог ББ, а штета код тужиље не потиче ни од опасне ствари или опасне делатности, због чега нема услова за одговорност првотуженог „А” по основу кривице (одредба члана 154. ЗОО-а), као ни по основу повећане опасности, јер штета није настала од опасне ствари или опасне делатности (одредба члана 174. ЗОО-а). По налажењу овог суда нема услова ни за посебан основ одговорности (одговорност за другог), који је предвиђен одредбом члана 170. Закона о облигационим односима. Наиме, ова одредба прописује одговорност предузећа за штету коју запослени у раду или у вези са радом проузрокује трећем лицу. Тужиља у овом случају није „треће лице”, већ такође радник, односно запослени код првотуженог „А”, а осим тога, штета коју је тужиља претрпела од стране друготуженог ББ, као запосленог код првотуженог „А”, није у вези са радом друготуженог ББ.
Због тога чињеница да је о повреди коју је претрпела сачињена листа о повреди на раду, није од утицаја на право на накнаду штете, већ евентуално на права која јој као запосленој припадају према прописима о пензијском, инвалидском и здравственом осигурању.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 659/10 од 29. 4. 2010. године)
Одговорност послодавца може бити последица повреде на раду, односно професионалне болести запосленог или повреда права запосленог. Под повредом на раду подразумева се повреда која је узрочно везана за обављање послова и задатака повређеног радника, а под професионалном болешћу подразумева се болест проузрокована дужим непосредним утицајем процеса и услова рада који је радник обављао, под условом да је обухваћена листом професионалних болести. Шта се сматра повредом на раду и професионалном болешћу одређују прописи о пензијском и инвалидском осигурању, а остваривање ових права из здравственог, пензијског и инвалидског осигурања не искључује право запосленог да захтева накнаду штете која није покривена правима из осигурања јер се, без обзира на њихову комплементарност, остварују по посебним законским режимима.
Одговорност послодавца за накнаду штете запосленом због повреде на раду и професионалне болести зависи од основа и услова одговорности. Основ одговорности је кривица послодавца за штетну радњу или пропуштање предузимања радње, као и ризик од опасне ствари чији је ималац послодавац или ризик од обављања опасне делатности којом се послодавац бави.
Кривица се исказује као правни стандард одређен односом између очекиваног и конкретног понашања. Очекивано понашање одређено је као савесно вршење послова и задатака и уздржавање од поступака којима се другом може проузроковати штета. Она се претпоставља, а пошто се ради о оборивој претпоставци, послодавац може да доказује да је штета настала без његове кривице.
Ако је штета вишеструко узрокована у низу узајамних збивања, узрочно је оно што је адекватно почетном узроку, односно оно што по редовном току ствари следи из првобитне последице, оно што је типично за штету. Радње које предузимају други субјекти или узроци штете које послодавац не може да контролише прекидају ову узрочност према послодавцу, без обзира на то што оштећеном могу да буду признате као повреде на раду по посебним прописима пензијског и инвалидског осигурања.
(Решење Врховног касационог суда Рев2 бр. 1285/10 од 19. 5. 2011. године)
Из образложења:
Закон о облигационим односима (чл. 154–177) на који упућује Закон о раду у погледу услова за остварење права на накнаду штете као последицу повреде на раду предвиђа могућност одговорности по основу кривице за другог (запосленог) и по основу објективне одговорности од опасне ствари или делатности.
Према чињеничном утврђењу у току првостепеног поступка следи да је тужилац повређен приликом вршења полицијске службе, односно интервенције у улици, да је до повреде дошло тако што је приликом прескакања зида упао у рупу дубине 2,5 m и том приликом задобио тешке телесне повреде које се огледају у прелому скочног зглоба леве ноге, контузије десне ноге и другим контузијама по телу, због којих је дуже време провео на лечењу и рехабилитацији.
Ако је штета настала због повреде запосленог, основ одговорности може бити кривица или ризик пословања послодавца. Кривица је основ одговорности кад штета није настала услед опасне ствари или опасне делатности. Кривица се, на основу члана 154. став 1. Закона о облигационим односима, претпоставља, али је оборива. Ризик је основ одговорности кад је штета настала услед опасне ствари или опасне делатности послодавца, када се, у смислу члана 154. став 2. Закона о облигационим односима, одговара независно од кривице. Опасна делатност је делатност која својом природом или условима вршења повећава опасност за околину, па мора бити организована уз примену посебних мера опреза и контроле. За штету због повреде радника на послу послодавац може да одговара и по основу кривице и по основу ризика. Ако је повреда настала независно од опасне ствари или опасне делатности, ангажује се кривица, а ако је настала од опасне ствари или опасне делатности, ангажује се ризик, па се ради о објективној односно субјективној одговорности. У конкретном случају послодавац је одговоран по основу ризика јер је повреда радника на послу настала од опасне ствари, односно опасне делатности.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 бр. 1564/10 од 7. 7. 2010. године)
Тужилац је, као професионално војно лице, повређен на полигону приликом извођења падобранског скока и то тако што је, услед наглог пуњења куполе и драстичног смањења брзине пропадања тела у слободном паду, дошло до наглог трзања главе, при чему је тужилац повредио вратни део кичме. Вештачењем преко судског вештака ортопеда утврђено је да је код тужиоца дошло до трзајне повреде кичменог стуба, што представља тешку телесну повреду због које је тужилац трпео бол. Првостепени суд је усвојио тужбени захтев и правилно применио чланове 154, 155. и 200. ЗОО-а.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1 бр.4625/10 од 16. 4. 2010. године)
Терет доказивања је на послодавцу у погледу околности да је штета настала без његове кривице и одговорности. Закон предвиђа обориву претпоставку одговорности у члановима 154. и 177. ЗОО-а. Међутим, у погледу постојања штете и њене висине терет доказивања је на оштећеном.
Из образложења:
Првостепени суд је утврдио да се тужилац, као потпоручник у ВП Београд, у току припрема за спортско првенство – војни вишебој, приликом савлађивања полигона – пешадијских препрека на спортском полигону повредио на тај начин што му је приликом савлађивања препреке „тараба” пукла чизма и закачила се за тарабу, те да не би пао на главу, ухватио се левом руком за препреку, а услед инерције и тежине тела лево раме му је испало из лежишта. Тужилац је задобио тешку телесну повреду са заосталим последицама и трпео болове високог интензитета око три дана, средњег интензитета две недеље и слабијег интензитета два месеца у континуитету. Тужилац је трпео и примарни страх у трајању од 1–3 минута, секундарни страх јаког интензитета у трајању од 24 часа, секундарни страх средњег интензитета око месец дана, те страх слабог интензитета у трајању од месец дана, а доживљени страх није оставио трајне последице на психичком плану нити довео до умањења животне активности тужиоца. Са ортопедско-трауматолошке стране код тужиоца постоји умањење животне активности од 15% трајно, које се огледа у ограничености покрета у левом рамену у крајњим амплитудама, са слабијом грубом мишићном снагом леве руке, ризиком од рецидива луксације и ограничењем у обављању послова који захтевају пун обим покрета у зглобу рамена, као и у ограничењу за бављење спортом. Тужилац је због претрпљене повреде био на боловању. Првостепени суд је утврдио да допринос тужиоца настанку штете износи 10% и састоји се у томе што је тужилац, иако је осетио да му се ђон од чизме, који се касније закачио за препреку, одвалио приликом извођења претходне вежбе пузањем, наставио извођење вежбе јер се надао да то неће представљати проблем.
На поуздано и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјално право када је закључио да је основан тужбени захтев тужиоца. Тужена је одговорна за насталу нематеријалну штету по принципу објективне одговорности, у складу са одредбама чл. 154. став 2, 173. и 174. ЗОО-а, с обзиром на то да је до повређивања тужиоца дошло приликом физичке војне вежбе у којој је учествовао као припадник редовног састава Војске Србије. Војна вежба у којој је тужилац учествовао обухвата активности које се врше у оквиру војне службе и за тужиоца су обавезне, при чему код њих постоји повећана опасност од повређивања, због чега представља опасну делатност, па је првостепени суд правилно закључио да је тужена дужна да тужиоцу накнади штету коју је претрпео. Тужена у овој парници није доказала да постоје услови за искључење њене одговорности у смислу одредбе члана 177. ЗОО-а. Првостепени суд је, одлучујући о висини правичне накнаде која тужиоцу припада за претрпљену нематеријалну штету, правилно применио одредбу члана 200. ЗОО-а када је закључио да тужиоцу за претрпљене душевне болове због умањења животне активности припада правична накнада у износу од 300.000,00 динара, за претрпљене физичке болове у износу од 150.000,00 динара и за претрпљени страх у износу од 100.000,00 динара, те како је утврдио да допринос тужиоца настанку штете износи 10%, то је, у смислу одредбе члана 192. у вези са чланом 205. ЗОО-а, правилно умањио накнаду која припада тужиоцу за износе од 10% и одлучио као у ставу 1. изреке побијане пресуде.
Неосновано се наводима жалбе тужене указује на то да је првостепени суд неправилно применио материјално право када је закључио да нема места примени одредбе члана 177. став 2. ЗОО-а, јер из достављених и изведених доказа произлази да је до штете дошло искључиво радњама оштећеног, те да услед тога тужена не може бити обавезана на накнаду претрпљене штете, као и да је суд у прениском проценту одредио допринос тужиоца насталој штети. Ово из разлога што је првостепени суд правилно закључио да тужена која је према правилима о терету доказивања, у смислу одредаба члана 228. и 231. ЗПП-а, била дужна да докаже чињеницу да је до штете дошло искључиво радњама оштећеног, због чега би у смислу одредбе члана 177. став 2. ЗОО-а била искључена њена одговорност, у овој парници то није доказала, имајући у виду да је до повређивања тужиоца дошло за време војне вежбе која је за њега била обавезна. По оцени другостепеног суда првостепени суд је правилно закључио да је у конкретном случају постојао допринос тужиоца настанку штете који износи 10%, а састоји се у томе што је тужилац наставио извођење вежбе иако је осетио да му се ђон чизме, који се касније закачио за препреку, одвалио приликом извођења претходне вежбе пузањем, чиме је поступио супротно Правилнику за савладавање полигона пешадијских препрека (методика увежбавања).
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж бр. 774/16 од 22. 3. 2017. године)
Уколико је запослени допринео да штета настане или да буде већа него што би иначе била, има право само на сразмерно смањену накнаду. Кад је немогуће утврдити који део штете потиче од оштећеникове радње, суд ће досудити накнаду водећи рачуна о околностима случаја.
Из образложења:
У конкретном случају на основу резултата изведених доказа следи да се тужиља повредила тако што је запела (и пала) за дрвену платформу која се налази у радној просторији у којој свакодневно обавља своје радне активности. Зато се, према становишту овог суда, не може прихватити као исправан закључак првостепеног суда да на страни тужиље није било немара приликом кретања кроз писарницу, те да тужиља ничим није допринела повређивању, посебно зато што за такав закључак првостепени суд не даје правно вредне разлоге јер тврди да је тужена одговорна зато што се тужиља саплела, а занемарује да је према редовном току ствари тужиља морала да се креће са потребном пажњом управо због чињенице издигнуте платформе. О томе првостепени суд није водио рачуна, па је чињенично стање остало непотпуно утврђено, а од значаја је за правилну примену чл. 192. Закона о облигационим односима.
У поновном поступку првостепени суд ће да употпуни чињенично стање у смислу изнетих примедби ради утврђења да ли постоји допринос тужиље насталој штети, па ће на тако правилно и потпуно утврђено чињенично стање, правилном применом материјалног права, о постављеном тужбеном захтеву одлучи новом правилном и на закону основаном одлуком.
(Решење Апелационог суда у Београду Гж1 7209/10 од 13. 4. 2011. године)
Тужилац је, након што је у умиваонику опрао плафоњерку, кренуо са плафоњерком у ходник, при чему се оклизнуо на мокар под, проклизавши и ударивши ногом о ивицу од прага, након чега је због инерције прелетео праг и пао на бок и на руку. Као последицу задобијених повреда тужилац је трпео физички бол јаког интензитета.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, правилно је првостепени суд, примењујући одредбе члана 16. ставови 2. и 164. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005… 75/2014) и одредбе чланова 173, 174, 177. и 192. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99, и „Сл. лист СЦГ” бр. 1/2003 – Уставна повеља), нашао да постоји одговорност тужене за штету коју је претрпео тужилац, налазећи да послови које је обављао тужилац, и то прање плафоњерки у купатилу, затим на сређивању просторија касарне и кретање по мокром и клизавом поду, представљају опасну делатност у смислу одредбе члана 173. ЗОО-а, те да тужена одговара за штету која је настала обављањем те делатности, с обзиром на то да је тужена, као послодавац тужиоца, била у обавези да тужиоцу обезбеди услове за рад, као и да рад тако организује да заштити безбедност, живот и здравље на раду.
Супротно наводима жалбе правилно је првостепени суд нашао и да нису испуњени услови за ослобођење тужене од одговорности, сходно одредби члана 177. ЗОО-а, имајући у виду да на месту рада тужена није, у смислу одредбе члана 16. став 3. Закона о раду, пружила тужиоцу обавештења о могућности проклизавања и других специфичних околности радног места, нити је одредила лице за брисање подова у купатилу. Првостепени суд је правилно нашао да до штете није дошло искључивом радњом тужиоца као оштећеног лица, већ да је тужилац допринео настанку штете са процентом од 50%, с обзиром на то да је приликом обављања послова показао недовољни степен пажње, имајући у виду да је до повређивања дошло након 6 сати од почетка радног времена, да је пре повређивања тужилац већ опрао 9 плафоњерки, те да му је било познато да је под поред умиваоника мокар и клизав, због чега је правилно првостепени суд закључио да је своје кретање морао прилагодити тој околности, што тужилац није учинио, чиме је допринео настанку штете. Утврђене износе правичне накнаде који би тужиоцу припадали да није било његовог доприноса, првостепени суд је правилно умањио за проценат од 50%, колико представља његов допринос настанку штете.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж.бр. 8014/16 од 12. 4. 2017. године)
Из утврђеног чињеничног стања произлази да је тужилац ради издржавања казне затвора примљен у Казнено-поправни завод – КПЗ „П”, где је распоређен на радне задатке у браварску радионицу, те да је приликом обављања посла, односно подизања терета – цеви дужине 6 метара, пречника Фи 100 и тежине око 100 килограма, задобио повреду кичме у виду дисторзије лумбалног дела кичменог стуба, која представља тешку телесну повреду са трајним последицама. Због задобијених повреда тужилац је трпео физичке болове и страх интензитета и трајања ближе описаних у налазима вештака ортопеда трауматолога и неуропсихијатра. Као последица наведене повреде и претрпљеног страха код тужиоца постоји редукција одређених животних активности, као и мешовито анксиозно депресивно реаговање, због чега му је општа животна активност умањена укупно 18%, што је утврђено на основу конзилијарног налаза судских вештака.
На основу утврђеног чињеничног стања првостепени суд је обавезао тужену Републику Србију – Министарство правде да тужиоцу накнади нематеријалну штету и да му исплати због претрпљених физичких болова износ од 150.000,00 динара, због претрпљених душевних болова услед умањења опште животне активности износ од 200.000,00 динара и због претрпљеног страха износ од 100.000,00 динара, са законском затезном каматом од дана пресуђења па до исплате.
Суд је ценио наводе жалбе тужене да је тужилац у потпуности крив за настанак штете јер је у конкретном случају могао знати да је терет био превелики и да га је самовољно подигао, као и да је имао право да одбије извршење радног задатка сходно чл. 96. Закона о извршењу кривичних санкција, због чега не стоји одговорност тужене за насталу штету, па је нашао да су исти неосновани. Ово стога што из исказа тужиоца произлази да је тужилац добио задатак да исече цев пречника Фи 100 и дужине 6 метара, да је том приликом био сам у радионици, те да се није постављало питање могућности извршавања задатка у таквим околностима, већ је задатак морао да се обави, а није било први пут да цеви диже и сече сам. Такође, треба имати у виду и да се заштита на раду, предвиђена чл. 96. поменутог закона, примењује у специфичним околностима обављања рада – у затворским јединицама према затвореницима који обављају посао и који не могу бити изједначени са радницима – запосленима који своја права и обавезе црпе из радног односа.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж – 6864/10 од 30. 6. 2010. године)
Првостепени суд је одлучио као у побијаној пресуди, са образложењем да је у проведеном поступку утврдио да је тужилац претрпео повреду на раду када је, враћајући се са посла својој кући, доживео саобраћајну незгоду на тај начин што је, возећи мотор послодавца, овде туженог, који иначе свакодневно користи у обављању редовних радних задатака, изгубио контролу над мотором, који се том приликом преврнуо, тако да је тужилац пао, клизао по асфалту и, ударивши главом, изгубио свест. Мотор којим је тужилац управљао том приликом био је неисправан, о чему је тужилац имао сазнања, с тим да наведени квар није отклоњен јер мајстор није имао део који је био неопходан за поправку мотора. Приликом повређивања тужилац је задобио тешке телесне повреде у виду прелома десне горњаче у горњој трећини и прелома петог и шестог ребра са десне стране. Тужилац је приликом повређивања трпео физичке болове, страх и животна активност му је умањена. Уговором о коришћењу мопеда, закљученим између парничних странака, регулисани су услови и начин на који радна организација даје раднику на коришћење мопед и истим је предвиђено да се радник обавезује да возило користи и одржава као савестан корисник на извршавању послова свог радног места, а истовремено је радник дужан и да обезбеди исправност возила ради редовног извршавања посла свог радног места. У случају неупотребљивости возила изазваног његовом кривицом, радник је дужан да о свом трошку обезбеди редовно извршавање послова радног места.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да у конкретном случају постоји допринос тужиоца настанку штетног догађаја, који се огледа у сазнању тужиоца да је наведено возило – мопед у тренутку саобраћајне незгоде било неисправно, због чега је тужилац могао да претпостави да неисправно возило може довести до саобраћајне незгоде, те да његов допринос настанку штетног догађаја износи 10%, због чега је првостепени суд делимично усвојио тужбени захтев обавезавши туженог да тужиоцу надокнади претрпљену нематеријалну штету, а у износима ближе наведеним у ставу првом изреке побијане пресуде.
Међутим, оваква одлука првостепеног суда за сада не може да се прихвати с обзиром на то да су разлози дати у образложењу побијане пресуде нејасни и противречни, због чега побијана пресуда има недостатака због којих не може да се испита правилност примене материјалног права, на шта се основано указује у жалби туженог.
Пре свега, одредбом члана 177. став 2. Закона о облигационим односима предвиђено је да се ималац ствари ослобађа одговорности ако докаже да је штета настала искључивом радњом оштећеника или трећег лица, коју он није могао предвидети и чије последице није могао избећи или отклонити, док је ставом 3. предвиђено да се ималац ослобађа од одговорности делимично ако је оштећеник делимично допринео настанку штете.
Из стања у списима произлази да је тужилац од туженог примио на коришћење мопед у исправном стању, да је критичног дана због неисправности возила тужилац отишао код мајстора, када је утврђено да се ради о квару на управљачу мотора, с тим да возило није поправљено тог дана јер мајстор није имао одговарајући део, због чега је тужилац упозорен да због неисправности возило није за вожњу. Тужилац је и мимо упозорења наставио вожњу брзином од 30 до 40 километара на час, при чему је због губитка контроле над возилом дошло до саобраћајне незгоде.
На основу оваквог стања ствари, а ради правилне оцене основаности истакнутог приговора постојања подељене одговорности од стране туженог, првостепени суд је био дужан, што није учинио, да, крећући се у границама овлашћења из чл. 223. ЗПП-а, путем вештачења од стране судског вештака саобраћајне струке несумњиво утврди одлучну чињеницу – да ли је и у којој мери неисправно возило искључиви узрок саобраћајне незгоде или је пак до саобраћајне незгоде дошло искључивом кривицом тужиоца, како би се поуздано утврдио примарни узрок саобраћајне незгоде, те, сходно томе, и евентуални пропуст тужиоца, као и његов допринос настанку исте.
(Решење Апелационог суда у Београду Гж1. Бр. 1120/11 од 11. 5. 2011. године)