Накнада трошкова за исхрану у току рада и за регрес за коришћење годишњег одмора кроз судску праксу

47
РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ФЕБРУАР 2020.
Накнада трошкова за исхрану
у току рада и за регрес за
коришћење годишњег одмора
кроз судску праксу
У наставку наводимо нове примере из судске праксе који се односе на
права запослених на накнаду трошкова за исхрану у току рада и регрес
за коришћење годишњег одмора.
Случај 1
Права на накнаду трошкова за исхрану
у току рада и за регрес за коришћење
годишњег одмора морају да буду ис-
казана у обрачунској листи за све запослене,
а висина ових накнада мора да буде одређена
линеарно за све запослене, тј. мора да буде
исплаћена свим запосленима у истом износу,
без обзира на стручну спрему, звање и радно
место.
Из образложења:
Тужбом поднетом 17. 3. 2017. године ту-
жилац потражује накнаду због неисплаће-
ног регреса за годишњи одмор и накнаду
трошкова топлог оброка за период од марта
месеца 2014. године до закључно са августом
месецом 2015. године, у укупном износу од
245.796,25 динара, са припадајућом каматом
на појединачне износе ближе означене у ни-
жестепеним пресудама.
Првостепени суд је усвојио тужбени зах-
тев у целости применом одредбе члана 118.
став 1. тачке 5) и 6) Закона о раду. Висину нак-
наде утврдио је на основу налаза и мишљења
вештака који је накнаду обрачунао применом
критеријума из Колективног уговора.
Другостепени суд је тужбени захтев одбио
са образложењем да је тужиоцу накнада по
оба основа исплаћена у складу са одредбом
члана 118. став 1. тачке 5) и 6) Закона о раду и
одредбама Анекса Колективног уговора и Ко-
лективног уговора из 2015. године. По ставу
истог суда наведене накнаде не морају бити
номинално изражене у одлуци послодавца.
То проистиче и из одлуке Уставног суда по
уставној жалби, којом приликом је оцење-
на уставност и законитост Закона о платама
у државним органима и јавним службама у
делу којим је прописано да коефицијент са-
држи накнаду за топли оброк и регрес.
Према становишту Врховног касационог
суда, ревизијом се основано указује на то да
је материјално право погрешно примењено.
Законом о раду предвиђено је право запо-
сленог на накнаду трошкова у вези са радом.
Законом о изменама и допунама Закона о
раду („Службени гласник РС”, бр. 61/05), који
се примењује од 1. 1. 2006. године, предвиђено
је и право на накнаду трошкова за исхрану у
току рада и за регрес за коришћење годишњег
одмора (члан 118. тачке 5) и 6)), који морају
бити исказани у обрачунској листи за све за-
послене. Анексом Колективног уговора туже-
ног („Сл. гласник РС”, 4/06) одредбом члана
2. измењен је члан 57. Колективног уговора,
па је предвиђено да запослени има право на
зараду која се састоји од зараде за обављени
рад и времена проведено на раду, примања за
исхрану у току рада и примања за регрес за
коришћење годишњег одмора.
Како је почев од 1. 1. 2006. године запосле-
нима дато право на накнаду трошкова за ис-
храну у току рада и за регрес за коришћење
годишњег одмора, послодавцима је оставље-
на могућност да својим актом утврде висину
тих накнада, које могу бити веће или мање
од накнада предвиђених Општим колектив-
ним уговором. Притом, висина ових накнада
48
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ РАДНО ПРАВО
мора да буде одређена линеарно за све запо-
слене, односно ови трошкови морају да буду
исплаћени свим запосленима у истом износу,
без обзира на стручну спрему, звање и радно
место. У конкретном случају тужени у току
поступка није доставио суду одлуку о висини
ових накнада, као ни судском вештаку ради
израде налаза и мишљења, из чега основано
може да се закључи да одлуку није ни донео.
То не искључује право тужиоца на исплату
ових накнада. Не може се прихватити да су
запосленима, па и тужиоцу, ови трошкови
исплаћени кроз висину цене рада, с обзиром
на то да се тужени није изјаснио о њиховој
висини, нити је износ накнаде за регрес и
трошкова за исхрану у току рада номинално
исказао у платној листи тужиоца, како је то
предвиђено Законом о раду. На основу из-
нетог могло би да се закључи да је тужени у
погледу исплате наведених накнада законске
одредбе примењивао на штету тужиоца. С
обзиром на то да Анекс Колективног уговора
туженог не садржи конкретну регулативу која
утврђује висину ових накнада, тужилац може
да потражује накнаду у нето износима према
параметрима из ранијег колективног уговора.
Тужилац је тужбени захтев поставио у висини
износа накнаде за исхрану у току рада и регре-
са за коришћење годишњег одмора утврђених
на основу налаза и мишљења вештака, при-
меном наведених параметара. Стога је овако
постављени тужбени захтев основан.
На основу изложеног, применом члана 416.
став 1. ЗПП-а, Врховни касациони суд је пре-
иначио другостепену пресуду тако што је од-
био жалбе тужених и потврдио првостепену
пресуду којом је тужбени захтев усвојен.
(Пресуда Врховног касационог суда Рев2.
3045/18 од 24. 1. 2019)
Случај 2
Запослени има право на накнаду трошкова
за исхрану у току рада уколико послодавац
ово право није обезбедио на други начин, у
складу са општим актом и уговором о раду.
Из образложења:
Одредбом члана 118. став 1. тачка 5) За-
кона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05… и
32/13) прописано је да запослени има право
на накнаду трошкова у складу са општим
актом и уговором о раду, и то и за исхрану
у току рада уколико послодавац ово право
није обезбедио на други начин. Одредбама
члана 42. Посебног колективног уговора за
јавна комунална и друга јавна предузећа Гра-
да Новог Сада од 10. 5. 2013. године и члана
53. Колективног уговора туженог прописано
је да запослени има право на месечну накнаду
трошкова за исхрану у току рада и то Колек-
тивним уговором туженог у висини од 20%
од просечне месечне зараде по запосленом у
привреди Републике Србије, према послед-
њем објављеном податку републичког органа
за послове статистике.
Иако је и Законом о раду предвиђена оба-
веза послодавца да запосленим плати накнаду
трошкова за исхрану у току рада, а Колектив-
ним уговором туженог и Посебним колектив-
ним уговором за јавна комунална и друга јавна
предузећа Града Новог Сада, чији су потпи-
сници Град Нови Сад и репрезентативни син-
дикати јавних комуналних предузећа у Новом
Саду, одређена висина ове накнаде, тужени у
спорном периоду тужиоцу није исплатио ову
накнаду у складу са одредбама колективних
уговора јер средства за ову намену нису пред-
виђена програмом пословања туженог. Имају-
ћи ово у виду, Врховни касациони суд налази
да тужени није могао тужиоцу да ускрати пра-
во признато законом, као и да тужиоцу при-
пада тражена накнада трошкова исхране и то
у висини утврђеној наведеним колективним
уговором туженог, којим је сам тужени при-
знао запосленима право на већи проценат на
име ове накнаде него што је то учињено По-
себним колективним уговором, чија је висина
утврђена оценом налаза и мишљења судског
вештака. Околност што тужени програмом
пословања није предвидео новчана средства
и за ову намену, не ослобађа га обавезе да
поступа у складу са појединачним и општим
актима о раду (уговором о раду, анексом уго-
вора о раду, Посебним колективним уговором
и Колективним уговором код туженог). План
и програм пословања туженог послодавца не
може да дерогира одредбе општих аутоном-
них извора радног права и обавезе туженог из
уговора о раду и анекса уговора о раду, које је
49
РАДНО ПРАВО LEGE ARTIS ● ФЕБРУАР 2020.
тужени закључио са тужиоцем, с обзиром на
то да су закључени на основу Закона о раду,
као императивног прописа. Стога тужилац
има право на накнаду трошкова исхране у
траженом износу, у складу са уговором о раду,
Посебним колективним уговором за јавна ко-
мунална и друга јавна предузећа Града Новог
Сада и Колективним уговором туженог.
Имајући у виду изнето, Врховни касаци-
они суд налази да су нижестепене одлуке,
којима је одбијен тужбени захтев, донете уз
погрешну примену материјалног права, па
је применом члана 416. став 1. ЗПП-а усво-
јио ревизију тужиоца и преиначио побијане
одлуке у одбијајућем делу, тако што је усвојио
тужбени захтев, односно одлучио као у ставу
2. изреке.
(Пресуда Врховног касационог суда Рев2.
1590/18 од 24. 1. 2019)
Случај 3
За оцену тога да ли су запосленима испла-
ћени трошкови за исхрану у току рада и за ре-
грес за коришћење годишњег одмора нужно
је проверити и разјаснити према ком броју
часова је запосленима обрачуната и испла-
ћена зарада и према којој вредности радног
часа је то учињено, односно да ли је вредност
радног часа била увећана по овим основима
и, зависно од тога и од стварно остварених
часова, разјаснити да ли је извршено назначе-
но увећање по овим основима или не.
Из образложења:
У поступку доношења ожалбене пресуде
чињенично стање остало је непотпуно утвр-
ђено због погрешне примене материјалног
права.
Наиме, према одредби члана 118. став 1.
тачке 5) и 6) Закона о раду („Службени гласник
РС”, бр. 24/05… 75/14), запослени има право на
накнаду трошкова у складу са општим актом
и уговором о раду и то за исхрану у току рада
и за регрес за коришћење годишњег одмора.
Поштујући ове правне норме следи да је пра-
во учесника колективног уговора, а за случај
да он није усвојен, овлашћење је послодавца
да у Правилнику о раду (општи акт у значењу
из члана 8. Закона о раду) утврди право на ре-
грес и на додатак за исхрану. Ради тога у ситу-
ацији када је назначеним анексом одређено да
регрес и додатак за исхрану чине део зараде
и одређена је њихова вредност на начин као
у члану 5. став 6. назначеног анекса, тада се
само због чињенице што вредности из ових
основа нису посебно исказане у обрачунским
листама не може извести закључак да тужи-
оцима нису исплаћивани регрес и додатак за
исхрану на претходно описани начин кроз
вредност радног часа. За одговор на питање
да ли је тужилачкој страни тужени исплаћи-
вао регрес за годишњи одмор и додатак за
исхрану било је нужно утврдити да ли је по-
штована назначена норма која одређује начин
на који се одређује регрес, односно додатак
за исхрану и с тим у вези према ком укупном
фонду часова дневно и месечно тужиоцима
је обрачунавана зарада за назначени период
потраживања.
Овај суд не може да прихвати став судског
вештака да само због околности да у обра-
чунским листама зараде тужилаца нису по-
себно исказани подаци о висини исплаћеног
топлог оброка и регреса не следи закључак да
тужиоцима нису исплаћени регрес, односно
додатак за исхрану. За одговор на ово питање
било је нужно проверити и разјаснити према
ком броју часова је тужиоцима обрачуната
и исплаћена зарада и према којој вредности
радног часа је то учињено (да ли је вредност
радног часа била увећана по овим основима
и зависно од тога и од стварно остварених
часова тужилаца разјаснити да ли је изврше-
но назначено увећање по овим основима или
не). Како првостепени суд то није учинио,
због чега је чињенично стање остало непот-
пуно утврђено на назначене околности, то је
ожалбена пресуда морала да буде укинута.
Томе иде у прилог и то што је истозначно ре-
шење постојало и у одредби члана 4. Закона
о платама у државним органима и јавним
службама („Службени гласник РС” бр. 34/01
– коефицијент садржи додатак на име накна-
де за исхрану и регрес за годишњи одмор).
Ова норма се није примењивала у овој радној
средини, али је доказ о постојању истоврсних
нормативних решења на ову тему.
(Решење Апелационог суда у Београду
Гж1. 1745/19 од 5. 7. 2019)