Недоумице у пракси у погледу трошкова парничног поступка

Кад је реч о одредбама о трошковима парничног поступка, Закон о парничном поступку у последњих 20 година није претрпео велике измене. Ипак, услед измене прописа који регулишу поступак извршења, у пракси су се појавиле бројне дилеме које ћемо настојати да разрешимо у овом тексту

 

КАМАТА НА ИЗНОС ТРОШКОВА ПАРНИЧНОГ ПОСТУПКА

Закон о извршном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04, у даљем тексту: ЗИП), који је примењиван до 17. 9. 2011. године, предвиђао је у члану 35. ст. 2. да ако су у извршној исправи одређени трошкови поступка, суд ће на предлог извршног повериоца решењем одредити наплату затезне камате на износ досуђених трошкова по прописаној стопи од дана доношења извршне исправе до дана наплате.
Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 31/11, 99/11 – др. закон, 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14, у даљем тексту: ЗИО), који је у примени од 17. 9. 2011. године, не садржи одредбу која регулише питање камате на трошкове парничног поступка.

 

У више својих одлука, Виши суд у Београду и Привредни апелациони суд су до 2015. године заузимали став да странка нема право на камату на износ досуђених трошкова парничног поступка.

 

Апелациони суд у Београду је заузео потпуно другачији став: „Закон о парничном поступку не утврђује право на затезну камату на трошкове парничног поступка. Закон о облигационим односима члан 324. ст. 1. није релевантан пропис за одлучивање о захтеву за накнаду трошкова парничног поступка. Члан 1. ЗОО-а предвиђа да се тим законом уређују облигациони односи који настају из уговора, проузроковања штете, стицања без основа, пословодства без налога, једностране изјаве воље и других законом утврђених чињеница. Обавеза накнаде трошкова парничног поступка не настаје из облигационих односа предвиђених овом одредбом. Стога се ЗОО у целини, па ни одредбе чл. 277. и 324. ст. 1. не могу применити. Нема законског основа за досуђење тужиоцу затезне камате на износ досуђених трошкова парничног поступка.ˮ

(Пресуда Привредног Апелационог суда у Београду, Пж. 7078/2012 од 20. 9. 2012, Судска пракса привредних судова)

 

„Пресудом од 17. 9. 2010. године обавезан је тужени да тужиоцу накнади трошкове парничног поступка и та пресуда је потврђена пресудом Вишег суда у Београду од 19. 10. 2011. године. Тужиоцу су трошкови исплаћени без законске затезне камате. Првостепени суд сматра да тужилац није тражио камату на трошкове парничног поступка у смислу одредбе члана 35. ст. 2. ЗИП-а, па је стога захтев тужиоца неоснован у смислу одредбе члана 149. ст. 3. ЗПП-а, односно захтев није истакнут благовремено. Закон о парничном поступку није прописао обавезу плаћања камате, па Виши суд сматра да је правилна одлука којом се одбија тужбени захтев за исплату камате на износ трошкова парничног поступка, имајући у виду одредбу члана 159. ст. 1. ЗПП-а, којом је прописано да о накнади трошкова одлучује суд на одређени захтев странке, без расправљања.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 10463/13 од 22. 1. 2015)

 

„Првостепени суд сматра да обавеза накнаде трошкова доспева даном доношења одлуке и од тада тече обавеза за плаћање затезне камате на износ парничних трошкова сходно члану 163. ЗПП-а и чл. 277. и 324. ЗОО-а. Закон о парничном поступку није прописао обавезу плаћања законске затезне камате на досуђене трошкове парничног поступка, па је стога решење преиначено и одбијен је захтев за исплату камате на досуђене трошкове поступка.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 149/15 од 30. 1. 2015)

Исто мишљење је изнето и у пресудама Вишег суда у Београду, Гж. бр. 9418/12 од 15. 1. 2014. и Гж. бр. 149/15 од 30. 1. 2015.

„Правилно је првостепени суд на износ трошкова парничног поступка досудио и законску затезну камату. Обавеза накнаде трошкова парничног поступка је новчана обавеза, која доспева доношењем одлуке, па је тужена у обавези да на досуђени износ тих трошкова парничног поступка тужиљи исплати и законску затезну камату од дана доношења првостепене пресуде, па до исплате сходно члану 277. ст. 1. и члану 324. ст. 2. ЗОО-а.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 3391/14 од 3. 6. 2015)

Апелациони суд у Београду у правном схватању Грађанског одељења од 24. 12. 2012. године сматра да је обавеза накнаде парничних трошкова новчана обавеза која доспева доношењем одлуке, на коју је дужник обавезан да плаћа затезну камату од доношења одлуке до исплате.

 

Из образложења:

„Парнични трошкови дефинисани су у члану 150. Закона о парничном поступку, као издаци учињени у току или поводом поступка, који обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на накнаду. У току парнице свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама (члан 151. ЗПП-а). Претходно сношење парничних трошкова је процесна дужност странке коју она треба да испуни у свом сопственом интересу, уколико жели да успе у парници. Поред претходног сношења парничних трошкова којим странке својим материјалним средствима омогућавају вођење парнице, Закон о парничном поступку регулише и коначно сношење парничних трошкова. Странка која изгуби парницу дужна је другој странци накнадити парничне трошкове (члан 153. ЗПП-а), односно надокнадити парничне трошкове који су проузроковани њеном кривицом или случајем који се њој догодио, без обзира на то што се парница окончала у њену корист (чл. 155, 156, 157. и 159. ЗПП-а).

Обавеза накнаде парничних трошкова је по својој природи законска облигација. То је и новчана обавеза, јер се састоји у плаћању одређене своте новца, специфична само по томе што не настаје вољом странака, него на основу закона и одлуком суда, али се тиме не мења њена природа новчане обавезе. Због тога нема разлога да се на обавезу накнаде парничних трошкова не примени правило о затезној камати.

Почев од ступања на снагу измена и допуна Закона о извршном поступку („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 20/78), у свим наредним законима који су уређивали поступак извршења било је предвиђено да ће суд, на предлог извршног повериоца, ако су у извршној исправи одређени трошкови поступка решењем, одредити наплату затезне камате на износ досуђених трошкова по прописаној стопи од дана доношења извршне исправе до дана наплате. Одредбе с таквом садржином постојале су у члану 20. ст. 2. Закона о извршном поступку („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 20/78 са каснијим изменама и допунама), члану 21. Закона о извршном поступку („Сл. лист СРЈˮ, бр. 28/00 са каснијим изменама и допунама) и члану 35. ст. 2. Закона о извршном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04). Пошто су ове одредбе омогућавале странци да у извршном поступку оствари право на затезну камату на досуђене парничне трошкове од дана доношења извршне исправе, странке у својим захтевима за накнаду трошкова поступка нису посебно тражиле и наплату затезне камате, нити су судови у одлуци о парничним трошковима одређивали обавезу плаћања затезне камате (изузетак су судови са територије Аутономне Покрајине Војводине).

Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 31/11), не садржи такву одредбу, па зато странка којој су досуђени парнични трошкови не може у извршном поступку тражити наплату затезне камате.

То је био разлог да странке, од почетка примене наведеног закона, у захтеву за накнаду парничних трошкова који подносе у парничном поступку траже и плаћање затезне камате од дана доношења одлуке. Закон о парничном поступку, у делу којим уређује парничне трошкове, не садржи одредбу о затезној камати. То, међутим, не значи да због тога не постоји обавеза плаћања затезне камате предвиђена чланом 277. ст. 1. ЗОО-а. Том одредбом је прописано да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом. О накнади парничних трошкова, сходно члану 163. ст. 1. ЗПП-а, одлучује суд на одређени захтев странке која је, према ставу другом те одредбе, дужна да у захтеву определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду. Подношењем таквог захтева странка позива свог противника да испуни законску обавезу накнаде парничних трошкова и на тај начин, у смислу члана 324. ст. 2. ЗОО-а, ствара услове за наступање дужничке доцње. О том захтеву, како је то прописано чланом 163. ст. 3. ЗПП-а, суд одлучује у пресуди или решењу којим се окончава поступак. Зато је обавеза накнаде парничних трошкова доспела даном доношења одлуке и од тада тече обавеза на плаћање затезне камате на износ парничних трошкова који је том одлуком досуђен.ˮ

Ову неусаглашеност судске праксе отклонио је Врховни касациони суд. На седници Грађанског одељења Врховног касационог суда одржаној 3. 3. 2015. године прихваћен je правни став апелационих судовa да износ трошкова парничног поступка досуђен судском одлуком представља новчану обавезу и странка има право на затезну камату почев од дана доношења судске одлуке, па до исплате, по члану 277. ст. 2. ЗОО-а.

Стога се странци признаје право на камату на трошкове парничног поступка од пресуђења до исплате.

 

ПРЕЛАЗНИ ПЕРИОД ПРИМЕНЕ ЗИП-а – ЗИО-а (ПОСТУПЦИ У ТОКУ)

Поставља се питање поступака у току у којима су донете одлуке пре него што је 2011. године почео да се примењује ЗИО, а поступак извршења је покренут у време важења ЗИО-а.

У члану 358. ЗИО предвиђа да ће се поступци извршења и обезбеђења у којима је до дана почетка примене овог закона започето спровођење извршења окончати по одредбама овог закона. Сви поступци у којима је донето решење о извршењу до 17. 9. 2011. године, окончани су по ЗИП-у и камата на трошкове парничног поступка је обрачуната у извршном поступку од доношења одлуке, па до исплате. Сви остали извршни поступци у којима није донето решење о извршењу биће окончани по правилима које предвиђа ЗИО. У тим случајевима није постојао захтев странке за исплату камате на трошкове парничног поступка, па ни могућност да се та камата наплати у извршном поступку.

Пре него што је 5. 5. 2011. године донет ЗИО, одлуке судова у парничном поступку нису садржале право на камату на трошкове парничног поступка од доношења одлуке па до исплате, јер такви захтеви нису ни постављани. Питање камате било је регулисано ЗИП-ом који је до тада примењиван. Поступци по жалби су у неким случајевима трајали и по неколико година. У извршном поступку странке нису могле остварити право на камату с обзиром на то да ЗИО не предвиђа могућност да се камата на трошкове парничног поступка обрачуна и исплати у извршном поступку уколико то у извршној исправи није наведено.

Услед промене прописа и дугог жалбеног поступка странке су се, без своје кривице, нашле оштећене јер не могу наплатити камату на трошкове парничног поступка. Тај износ камате не мора бити мали. На пример, на досуђене трошкове парничног поступка од 100.000,00 динара у периоду од две године (од 20. 4. 2011. године до 20. 4. 2013. године), према обрачуну са сајта Основног суда у Лесковцу на основу калкулатора законске затезне камате камата износи 30.636,92 динара.

Врховни касациони суд је прихватио правни став апелационих судова у поступку усаглашавања судске праксе, па више нема дилеме да се на досуђене трошкове парничног поступка признаје право на законску затезну камату од доношења одлуке, па до исплате. Тај став не регулише ову прелазну ситуацију када је главна расправа закључена пре него што је донет и објављен ЗИО.

У првостепеним одлукама изражени су различити ставови, од усвајања до одбијања тужбеног захтева за исплату камате на трошкове парничног поступка у овом прелазном периоду. У извесном броју одлука, Виши суд у Београду је одбијао овакве захтеве. С обзиром на то да се већином ради о споровима мале вредности, Апелациони суд није одлучивао у оваквим ситуацијама.

 

Из образложења:

„Пуномоћник тужиоца је на расправи закљученој 16. 6. 2010. године поднео захтев за накнаду трошкова парничног поступка и определио врсту и износ трошкова за које тражи накнаду у смислу одредаба члана 163. ЗПП-а. Није захтевао законску затезну камату на трошкове поступка, с обзиром на то да није био у обавези да такав захтев истиче у парничном поступку у смислу одредбе члана 35. ЗИП-а, важећег на дан закључења главне расправе. Стога је суд тужиоцу досудио законску затезну камату обрачунату на износ досуђених парничних трошкова, сходно члану 277. ст. 1. и 324. ст. 2. ЗОО-а у вези са чланом 163. ЗПП-а од доношења одлуке.ˮ

(Пресуда Првог основног суда у Београду, П. бр. 9293/12 од 16. 4. 2013)

 

„Тужиљи, уколико је у извршном поступку наплатила трошкове парничног поступка, по правноснажној пресуди од 26. 11. 2010. године, сагласно члану 277. ст. 1. и 279. ЗОО-а, припада законска затезна камата на износ трошкова парничног поступка. Нејасан је и неразумљив закључак првостепеног суда да је такав захтев у овој парници поднет неблаговремено, те је из тих разлога побијана пресуда укинута и предмет враћен првостепеном суду да поново одлучи о основаности тужбеног захтева.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 8023/12 од 29. 12. 2012)

 

„Према утврђеном чињеничном стању, пресудом од 17. 12. 2010. године, тужени је обавезан, између осталог, и да тужиљи накнади трошкове парничног поступка. Та пресуда је потврђена пресудом Вишег суда у Београду од 25. 1. 2012. године. Тужиља у поступку из кога потиче потраживање трошкова спора није поставила захтев за камату на трошкове спора. Првостепени суд је усвојио захтев тужиље за исплату законске затезне камате на трошкове парничног поступка који потичу из другог поступка. Парнични трошкови су издаци учињени у току или поводом поступка (члан 150. ЗПП-а) и странка која изгуби парницу дужна је да их накнади противној странци (члан 153. ЗПП-а), што значи да су они споредно потраживање које зависи од успеха у поступку поводом чијег вођења су настали и не могу се потраживати у посебној парници, већ само у оној у којој су досуђени. Како тужиља у парници вођеној ради накнаде штете није уз захтев за накнаду трошкова поставила и захтев за исплату законске затезне камате на досуђене трошкове поступка, то не може у посебној парници тражити исплату доспеле, а неисплаћене камате. Одредба члана 279. ЗОО-а прописује правила о наплати доспеле камате у случају када се главни дуг плати по доспелости. Камата обрачуната на потраживање трошкова поступка, међутим, није доспела камата у смислу овог прописа, јер су трошкови поступка споредно тражење, па се право на камату може евентуално остварити само у поступку одакле потичу ти трошкови, а не у посебној парници. Посебно што у конкретном случају тужиљи није ни досуђена камата на трошкове поступка у парници за накнаду штете, па исплатом по протеку париционог рока тужени није пао у доцњу. Стога, тужиља нема право на потраживање законске затезне камате на трошкове поступка досуђене у другој парници и првостепени суд је погрешно применио одредбе чл. 277. и 324. ЗОО-а када је усвојио тужбени захтев.ˮ

 

„Тужиља је изјавила ревизију на пресуду Вишег суда на основу члана 404. ЗПП-а ради уједначавања судске праксе због постојања различитих одлука суда поводом истих предмета и основа потраживања.ˮ

 

„Апелациони суд је сматрао да изјављена ревизија није дозвољена с обзиром на то да се ради о спору мале вредности сходно члану 479. ст. 6. ЗПП-а.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 10925/13 од 16. 10. 2013. и Решење Апелационог суда у Београду, Р3 бр. 122/14 од 16. 7. 2014)

Исти став је изнет у одлуци Вишег суда у Београду, Гж. бр. 10429/13 од 2. 10. 2013.

 

„Неосновани су наводи жалбе којима тужиља указује да тражена затезна камата представља главницу, као штету причињену тужиљи и на њу тужиља има право на законску затезну камату од поднете тужбе па до исплате, јер су трошкови поступка споредно тражење, па се право на камату на тако споредно тражење може евентуално остварити само у поступку одакле потичу ти трошкови, а не у посебној парници.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 10479/13 од 25. 9. 2013)

 

„Пресудом из 2010. године, која је потврђена 2012. године, одлучено је о трошковима парничног поступка. Тужилац у том поступку није поставио захтев за камату на трошкове спора. Ово споредно потраживање, које зависи од успеха у поступку поводом чијег вођења је настало, не може се тражити у другој парници, већ само у оној у којој су досуђени трошкови. Камата није доспела камата у смислу члана 279. ЗОО-а јер су трошкови поступка споредно тражење. Камата није досуђена, па исплатом по протеку париционог рока тужени није пао у доцњу.ˮ

„Апелациони суд у Београду је решењем, Р3 29/14 од 19. 3. 2014. године, предложио Врховном касационом суду одлучивање о ревизији тужиоца изјављеној против пресуде Вишег суда у Београду, Гж. 378/13 од 11. 9. 2013. године. У образложењу је навео да се у ревизији тужиоца наводи да је Виши суд у Београду, одлучујући о тужбеним захтевима којима се тражи исплата обрачунате законске затезне камате на трошкове парничног поступка, као самосталног потраживања, у предметима у којима камата на трошкове не може бити призната, с обзиром на престанак важења одредбе члана 53. ЗИП-а, доносио различите одлуке, уз навођење и прилагање истих. Сматра да ревизију као изузетну треба дозволити ради уједначавања судске праксе.ˮ

„По оцени Врховног касационог суда, нису испуњени услови на основу члана 404. ст. 1. ЗПП-а да се о ревизији одлучује као изузетно дозвољеној. Уз предлог нису достављене различите одлуке да би се оценила потреба уједначавања судске праксе. У овој парници се ради о накнадном самосталном захтеву у новој парници за остварење обрачунате затезне камате на трошкове парничног поступка као посебног и главног потраживања иако камата у претходној парници није ни захтевана ни призната. Како вредност предмета спора не прелази износ од 100.000 евра по средњем курсу НБС на дан подношења тужбе, то ревизија тужиоца није дозвољена на основу члана 403. ст. 3. ЗПП-а.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 378/13 од 11. 9. 2013. и Решење Врховног касационог суда, Рев. 408/14 од 8. 5. 2014)

Без обзира на изнете ставове у цитираним одлукама, мишљење аутора је да би у оваквој ситуацији странци сигурно требало признати право да у посебној парници потражује исплату законске затезне камате на износ трошкова поступка од доношења првостепене одлуке до исплате.

Другачије поступање било би супротно члану 2. ЗПП-а који предвиђа право странке на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права. Супротно је и Уставу РС, који у члану 32. предвиђа да свако има право да суд правично одлучи о његовим правима и обавезама и члану 36. који предвиђа право на једнаку заштиту права странке пред судовима.

То би значило да су странке у парницама које су окончане након што је почео да се примењује ЗИО у повољнијој ситуацији од странака у парницама које су раније окончане и у којима одлуке у овом прелазном периоду нису постале извршне.

Странке не би требало да трпе штету због промене прописа који не регулишу ове прелазне ситуације и услед дугог трајања поступка по жалби.

 

СИТУАЦИЈА КАДА ТРОШКОВИ НИСУ НАПЛАЋЕНИ ПО ПРЕСУДИ

Могућа је и ситуација када трошкови поступка нису плаћени до подношења тужбе, односно до закључења главне расправе. Тужбом се тражи исплата законске затезне камате на досуђени износ трошкова у другој парници од пресуђења до исплате. Питање је да ли је овакав тужбени захтев опредељен и довољно одређен с обзиром на то да је то сада главно потраживање.

Поводом питања подручних судова, Апелациони суд у Београду, на седници Грађанског одељења суда одржаној 20. септембра 2013. године, дао је следећи одговор на ово питање: „Чланом 277. ст. 1. Закона о облигационим односима прописано је да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом, па у том смислу камата представља споредно потраживање. Камата, међутим, може представљати и главно потраживање, али само када је дужник раније исплатио главницу. У том случају тужба није неуредна, јер је ранијим Законом о висини стопе затезне камате („Сл. лист СРЈˮ, бр. 9/01 од 2. 3. 2001) и важећим Законом о затезној камати („Сл. гласник РСˮ, бр. 119/12 од 17. 12. 2012) прописан начин обрачуна камате, па поверилац може да покрене парницу са тужбеним захтевом којим тражи камату, означавајући висину главнице и период од кога сматра да се дужник налази у доцњи. Тако постављени тужбени захтев је одређен, односно одредив, пошто дужник у случају вансудског испуњења обавезе може извршити обрачун камате, применом формуле садржане у наведеним посебним законима, а у случају принудног извршења, обрачун ће извршити суд, односно Одељење за пријем, контролу и унос основа и налога Народне банке Србије, са седиштем у Крагујевцу.

Уколико, међутим, главница није исплаћена, тужбени захтев којим поверилац тражи исплату камате од доспелости главног дуга до исплате је неодређен, и у том случају камата не може представљати главно потраживање, пошто се не може извршити обрачун камате применом формуле садржане у наведеним законима, у ситуацији када је познат само дан доспелости потраживања, а не и дан исплате потраживања.ˮ

 

ДИЛЕМЕ У ПРАКСИ НАКОН СТУПАЊА НА СНАГУ ЗИО-а 2011. ГОДИНЕ

Након ступања на снагу ЗИО-а 2011. године и даље су остале одређене дилеме у пракси.

 

#1 До када се тај захтев за исплату законске затезне камате на трошкове парничног поступка може поставити?

Нема сумње да се тај захтев може и треба поставити у парници у којој се одлучује о трошковима поступка до закључења главне расправе, односно одлучивања о захтеву за накнаду трошкова поступка сходно члану 163. ЗПП-а. У већини случајева странке тако и постављају захтев за исплату камате на трошкове поступка. Али у извесном броју случајева странке и даље не постављају захтев за наплату затезне камате на трошкове парничног поступка.

 

#2 Да ли се захтев за исплату затезне камате на трошкове парничног поступка може поставити у другој парници када је о трошковима поступка одлучивано после почетка примене ЗИО-а?

У члану 163. ЗПП предвиђа обавезу да странка у захтеву определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду, али се не наводи да је дужна да определи и захтев за камату на трошкове парничног поступка.

Члан 277. ЗОО-а предвиђа да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату. Члан 324. предвиђа да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење. Ако рок за испуњење није одређен, дужник долази у доцњу када га поверилац позове да испуни обавезу, усмено или писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.

Аргументација за усвајање таквог захтева: Уколико странка не истакне захтев за исплату законске затезне камате заједно са захтевом за исплату трошкова парничног поступка, дужник није у доцњи све док не протекне парициони рок за исплату трошкова поступка. Тек по истеку тог рока дужник пада у доцњу и, сходно члану 277. ЗОО-а, поверилац стиче право на законску затезну камату.

 

Из образложења:

„По мишљењу Вишег суда потраживање камате на трошкове поступка је доспело истеком париционог рока прописаног пресудом, па је тек тада доспело потраживање законске затезне камате, јер је тада тужена страна доспела у доцњу због неизвршења своје обавезе. Стога тужилачка страна има право на камату на трошкове парничног поступка од доспелости, дакле, од истека париционог рока за добровољно извршење обавезе до исплате.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 10525/13 од 2. 10. 2013. и Гж. бр. 8023/12 од 29. 11. 2012)

Закон изричито не предвиђа да се тај захтев мора поставити у парничном поступку који је окончан и у којем је одлучено о трошковима поступка. Странка може слободно располагати захтевом за исплату и поставити га у било којој фази поступка све док то потраживање не застари. Сходно члану 372. ЗОО-а, потраживања повремених давања ако се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата застаревају за три године од доспелости сваког појединог давања. Према члану 279. ст. 2. ЗОО-а, на неисплаћене камате може се захтевати затезна камата само од дана када је суду поднесен захтев за њену исплату.

Иако се ради о споредном потраживању, нема разлога да се тужиоцу не призна право на камату на износ досуђених трошкова парничног поступка у другој парници.

Аргументација против усвајања таквог захтева: Постоји одредба члана 163. ст. 3. ЗПП-а коју треба тумачити тако да се односи и на камату. Стога се тај захтев може поставити само до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, а ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања, странка је дужна да захтев за накнаду трошкова поднесе у предлогу о коме суд треба да одлучи. Накнадно поднет захтев за камату у другој парници није благовремено поднет.

То је супротно основним начелима парничног поступка. Накнадно постављање захтева за исплату камате на трошкове поступка досуђене у другој парници води стварању непотребних трошкова и додатном непотребном оптерећивању судова новим тужбама у ситуацији када је такав захтев могао бити постављен у парници у којој је одлучивано о трошковима поступка. Такво поступање је противно члану 9. ЗПП-а, према коме су странке дужне да савесно користе права која су им призната овим законом. Суд је дужан да спречи и казни сваку злоупотребу права које имају странке у поступку. Члан 186. ст. 2. предвиђа могућност да суд казни новчаном казном од 10.000,00 до 150.000,00 динара физичко лице, односно од 30.000,00 до 1.000.000,00 динара правно лице које користи своја процесна овлашћења противно циљу због којих су прописана. Члан 154. предвиђа да ће суд приликом одлучивања који ће трошкови да се накнаде странци да узме у обзир само оне трошкове који су били потребни ради вођења парнице. О томе који су трошкови били потребни, као и о износу трошкова, одлучује суд ценећи све околности.

Такви трошкови нису били нужни за вођење парнице. Чак и уколико се пре подношења тужбе тужилац обратио туженом са захтевом за исплату камате на трошкове парничног поступка, па тужени не изврши исплату, ти трошкови нису нужни. Тужилац је сâм изазвао те трошкове, јер свој захтев није поставио у парници у којој је одлучивано о трошковима поступка.

 

Из судске праксе:

„Када је пуномоћник извршног повериоца поднео суду два одвојена предлога за извршење исте извршне исправе, и то један за главни дуг и други за трошкове поступка, он нема право на накнаду трошкова извршног поступка, имајући у виду да је подношењем једног предлога за извршење могао да тражи извршење и за главни дуг и за трошкове парничног поступка. Ти трошкови нису били нужни и оправдани у смислу члана 154. ЗПП-а и извршни поверилац нема право на њихову накнаду.ˮ

(Решење Првог основног суда у Београду, ИПВ(И) 5844/13 од 14. 5. 2015)

„Камата на потраживање трошкова поступка није доспела камата у смислу члана 279. ЗОО-а јер су трошкови поступка споредно тражење, па се право на камату може евентуално остварити само у поступку одакле потичу ти трошкови, а не у посебној парници.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду, Гж. бр. 9284/13 од 6. 11. 2013)

Апелациони суд у Београду, на седници Грађанског одељења одржаној дана 20. септембра 2013. године, дао је своје мишљење поводом овог питања: „У случају када се тужбом тражи исплата законске затезне камате на досуђен износ трошкова у другој парници, од пресуђења до исплате, поставља се и питање благовремености и основаности оваквог тужбеног захтева. Чланом 159. ст. 3. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04 и 111/09), као и чланом 163. ст. 3. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 72/11), прописано је да је захтев за накнаду трошкова странка дужна да поднесе најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, а ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања, странка је дужна да захтев за накнаду трошкова стави, односно поднесе у предлогу о којем суд треба да одлучи. У смислу наведених законских одредаба, захтев за исплату законске затезне камате на трошкове поступка странка је дужна да поднесе истовремено са захтевом за накнаду трошкова, у року који је прописан, односно најдоцније до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима или у предлогу о којем суд треба да одлучи о трошковима, ако се ради о доношењу одлуке без претходног расправљања. Уколико странка истовремено са захтевом за накнаду трошкова поступка не постави, односно не поднесе и захтев за исплату законске затезне камате на трошкове поступка, не може у посебној парници да тражи исплату законске затезне камате на досуђени износ трошкова у другој парници, од пресуђења до исплате. У случају да су трошкови поступка исплаћени, тужбени захтев којим се потражује камата, као главно потраживање, за период од доспелости до исплате, не би био основан због временског ограничења прописаног наведеним законским одредбама, а у којем је странка дужна да определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду (члан 163. ст. 2. Закона о парничном поступку из 2011. године). Обавеза накнаде парничних трошкова јесте новчана обавеза, због чега је дужник обавезан да плати затезну камату од доношења одлуке, као дана доспећа, до исплате, али таква обавеза за дужника постоји само ако је поверилац са захтевом за трошкове поступка поднео и захтев за исплату законске затезне камате. У противном, поверилац нема право на исплату камате.ˮ

И старија судска пракса није дозвољавала могућност да се захтев за наплату трошкова парничног поступка остварује у другој парници. Ако странка пропусти да стави захтев за накнаду трошкова до завршетка расправљања које претходи одлучивању о трошковима, то право странка не може више остварити, па ни у засебној парници.

(Одлука Окружног суда у Загребу, Гж. 9329/82, стр. 209. „Коментар Закона о парничном поступкуˮ, М. Јовановић и др.)

Стога се тумачећи одредбу члана 163. ст. 3. ЗПП-а циљно, системски може закључити да се јача аргументација може дати против признања права странци да у посебној парници остварује право на законску затезну камату на трошкове парничног поступка.

Овакве ситуације су у пракси све ређе. Странке у већини случајева захтев за исплату камате на трошкове поступка постављају заједно са захтевом за исплату трошкова јер не желе да ризикују могућност да то право не остваре, с обзиром на већ цитиране одлуке и заузете ставове.

 

НАЧИН ОБРАЧУНА ТРОШКОВА ПОСТУПКА У ОДНОСУ НА УСПЕХ У СПОРУ (ПРОЦЕНТУАЛНО У ОДНОСУ НА СРАЗМЕРНО)

У члану 153. ст. 2. и 3, ЗПП предвиђа да ако странка делимично успе у парници, суд може с обзиром на постигнути успех одредити да свака странка сноси своје трошкове или да једна странка накнади другој сразмеран део трошкова. Суд може да одлучи да једна странка накнади све трошкове које је противна странка имала ако противна странка није успела само у сразмерно незнатном делу свог захтева, а због тог дела нису настали посебни трошкови.

Запажено је различито тумачење ове одредбе закона. Спорно је шта се сматра да је сразмерно постигнутом успеху у спору.

Према једном, то подразумева да се обрачунају сви трошкови поступка према адвокатској и таксеној тарифи, плус трошкови вештака, сведока и др. према вредности предмета спора тужбеног захтева и обрачуна колико је процентуално тужилац успео у спору. Уколико трошкови, на пример, износе 100.000,00 динара и ВПС износи 1.000.000,00 динара, а тужиоцу је досуђено 600.000,00 динара, он је успео у спору са 60% и припадају му трошкови поступка у износу од 60.000,00 динара.

 

Из образложења:

„Тужбени захтев је делимично усвојен за износ од 200 евра и делимично одбијен за износ од 1.800 евра. Основни критеријум за одлуку о парничним трошковима јесте исход поступка, као и начин одлучивања о парничним трошковима када се спор оконча делимичним усвајањем тужбеног захтева. Успех или неуспех тужиоца у парници сразмеран је неуспеху или успеху туженог, јер све оно што је за тужиоца успех у спору, за туженог је неуспех. Када су вредности које су тужиоцу досуђене једнаке или приближно једнаке оним вредностима за које је тужбени захтев одбијен, суд може одлучити да свака странка сноси своје трошкове, под условом да су их странке имале, а ако постигнути успех странака у парници није једнак, суд може досудити тужиоцу трошкове сразмерно успеху у парници. Уколико тужени није имао никаквих трошкова, суд може износ трошкова тужиоца који би му припали, с обзиром на успех у спору, умањити сразмерно успеху туженог. Тужиоци су успели у овом поступку са 10%, а тужени са 90%. Трошкови поступка (за састав тужбе и поднесака, за заступање адвоката, за таксе на тужбу и одлуку) износе 158.850,00 динара. Како су тужиоцима досуђени нужни и неопходни трошкови сразмерно висини успеха у спору, то је с обзиром на то да је тужени имао трошкове, овај суд износ трошкова тужилаца које му је досудио с обзиром на успех у спору, умањио сразмерно успеху туженог и то за 90%, колико је исти успео у спору, те је тужиоцима досуђен износ од 15.885,00 динара, применом важеће адвокатске тарифе у време доношења побијаног решења имајући у виду вредност предмета спора, успех тужилаца и тужених у спору, као и таксену тарифу важећу у време настанка таксене обавезе.ˮ

(Решење Вишег суда у Београду, Гж. бр. 9001/14 од 16. 7. 2015)

Према другом ставу, обрачун се врши тако што се обрачунају трошкови заступања адвоката и таксе на тужбу и одлуку према вредности предмета спора укупног тужбеног захтева и од тог износа се тужиоцу досуди проценат колико је успео у спору, плус износ накнаде за вештачење.

 

Из образложења:

„Тужилац је делимично успео у спору са износом од 152.027,28 динара, што представља приближно 43% од траженог износа (355.064,64 динара). Стога тужиоцу на име заступања припада износ од 16.125,00 динара (43% од 37.500,00 динара, што представља трошкове састава тужбе, састава поднесака, заступања на рочиштима), као и износ од 14.535,10 динара на име таксе на тужбу и пресуду (43% од по 16.901,28 динара). Тужиоцу припада накнада трошкова вештачења у пуном износу од 8.000,00 динара, па је тужени дужан да тужиоцу исплати укупно 38.660,10 динара.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 197/15 од 9. 4. 2015)

Према трећем мишљењу, обрачун се врши тако што се обрачунају трошкови заступања адвоката и од тог износа се тужиоцу досуди проценат колико је успео у спору, плус таксе на тужбу и одлуку према вредности предмета спора колико је тужилац успео у спору и плус износ накнаде за вештачење.

 

Из образложења:

„Тужилац је у спору делимично успео са износом од 214.827,24 динара, што представља приближно 43% од траженог износа. Тужиоцу на име заступања припада 14.190,00 динара (43% од 33.000,00 динара за састав тужбе, поднесака и заступање на рочиштима). Поред тога тужиоцу припадају и трошкови вештачења у износу од 8.000,00 динара и трошкови таксе на тужбу и пресуду према висини износа с којим је у спору успео по 14.096,54 динара, што све укупно износи 50.383,06 динара.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 6912/14 од 2. 4. 2015)

Четврто мишљење полази од тога да је тужилац имао трошкове у реалном износу и то толико колико би платио накнаду адвокату и колико би платио таксу према вредности предмета спора колико је успео у спору, док му за вештачење накнада припада у пуном износу јер је толико плаћен вештак, без обзира на вредност предмета спора.

 

Из образложења:

„Тужиоцу, у смислу одредбе чл. 153. ст. 2. и чл. 154. ЗПП-а, припадају трошкови који се обрачунавају према вредности потраживања за која је у парници успео применом Адвокатске тарифе за ту вредност која је на снази у време одлучивања о трошковима, а који су јој били потребни ради вођења парнице и Таксене тарифе важеће у време настанка таксене обавезе у смислу члана 3. тач. 3) Закона о судским таксама.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 3105/15 од 2. 7. 2015)

„Тужиоцу се не могу признати трошкови према вредности постављеног захтева у тужби, већ према вредности спора с којом је успео у парници, а што се односи на трошкове адвокатске тарифе и судске таксе на тужбу и одлуку.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 757/11 од 3. 3. 2011)

 

„Право на накнаду трошкова у парничном поступку припада странкама у складу с критеријумом успеха у спору (члан 153. ЗПП-а), кривице у проузроковању (члан 155. ЗПП-а) и опредељеног захтева (члан 163. ЗПП-а). Структура и висина трошкова зависе од тога да ли су били потребни за вођење парнице, о чему одлучује суд ценећи све околности конкретног случаја (члан 154. ЗПП-а). У парницама ради накнаде нематеријалне штете висина трошкова на име награде за рад адвоката и на име таксе одмерава се према досуђеном износу накнаде, с тим што независно од висине досуђене накнаде странка има право на накнаду трошкова вештачења у пуном износу.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 3905/13 од 5. 3. 2015)

 

„Суд ће одлучивати у поновном поступку о трошковима поступка ценећи успех тужиље у спору и вредност предмета спора сходно чл. 150, 153, 154. и 163. ЗПП-а.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Јагодини, Гж. бр. 696/15 од 23. 7. 2015)

По овом спорном питању још није заузет званичан став судске праксе. Ипак, чини се да је овај четврти начин обрачуна трошкова најисправнији. Тужилац би, да је тачно определио тужбени захтев у износу колико је успео у спору, имао трошкове по адвокатској и таксеној тарифи за ту вредност спора и трошкове вештачења. Распон адвокатске тарифе је доста висок – до 450.000,00 динара, од 450.000,00 динара до 750.000,00 динара, од 750.000,00 до 1.500.000,00 динара и тако даље, што даје заиста велику могућност тужиоцу да у том распону и ако погреши у висини постављеног тужбеног захтева не трпи штету. Овакво тумачење води рачуна о реалном трошку тужиоца.

Пре подношења тужбе и одговора на тужбу, странке морају реално процењивати да ли ће и колико успети у спору. Уколико реално не процене своју ситуацију и изгледе за успех у парници, могу се изложити великим трошковима који им неће бити досуђени. Разлика у тим трошковима није мала. Примера ради, ако је тужбени захтев постављен на износ од 51.000,00 динара такса на тужбу износи 3.949,00 динара, а ако је тужбени захтев постављен на износ од 101.000,00 динара такса износи 11.820,00 динара.

Закон даје могућност тужиоцу да пре покретања поступка ангажује вештака сходно члану 261. ЗПП-а и да извесно сазна колико реално износи вредност предмета спора. И у току парнице, након обављеног вештачења по решењу суда, странка може увек да смањи тужбени захтев. То је питање процене ситуације, колико странка реално може успети у спору. То, међутим, није увек лако и једноставно утврдити и подразумева стручност и озбиљно праћење судске праксе, будући да судска пракса није увек у довољној мери уједначена и подложна је променама.

Управо због неуједначене судске праксе у погледу начина одмеравања трошкова поступка, странке све више воде рачуна да тужбени захтев поставе у реалном износу како не би плаћали таксу и накнаду адвокату које им неће бити признате и досуђене.

 

КОМЕНТАР АУТОРА

Након што је 17. 5. 2011. године ЗИО ступио на снагу, нема дилеме да су странке у свим поступцима који нису окончани или у којима до тада није одлучивано о трошковима поступка захтев за исплату камате могле поставити у тој парници. У извршном поступку странке нису могле остварити право на камату ако она није предвиђена у извршној исправи након што је почео да се примењује ЗИО 17. 9. 2011. године.