Недозвољеност извршења – РАЗЛОЗИ (други део)

У тексту који је због обимности подељен у два дела и чији је први део објављен у мајском броју овог часописа, аутор кроз примере из праксе пише о недозвољености извршења.

Како је у првом делу било речи о појму и поступку по тужбама за недозвољеност извршења, у другом делу ће наведено бити употпуњено разматрањем разлога због којих се може поднети тужба за утврђење да је извршење недозвољено.

Анализирајући судску праксу у погледу разлога који се могу сматрати одлучним да би извршење било проглашено недозвољеним, односно, по терминологији коју уводи ЗИО, недопуштеним, уочене су одређене различитости, a и супротстављена су мишљења у погледу следећих разлога:

ПРАВО  НА ДРЖАВИНУ И ПРАВО СВОЈИНЕ

Из образложења:

У конкретном случају тужени, као извршни повериоци, ни извршном дужнику, а ни тужиоцу као трећем лицу не оспоравају право својине на стану, већ тврде да то право, без обзира на промену титулара, не спречава извршење привремене мере од 8. 10. 2010. године. Погрешно налазећи да је извршни поступак покренут на основу пресуде од 10. 10. 2006. године, првостепени суд је пропустио да утврди садржину извршне исправе на основу које је одређено извршење решењем од 18. 10. 2010. године и да оцени да ли право на које се позива тужилац као треће лице спречава извршење. Ако је решењем из 2010. године, које је у решењу о извршењу означено као извршна исправа, одређена привремена мера у парници за сметање државине којом је извршном дужнику наложено да стан, испражњен од лица и ствари, врати у државину извршним повериоцима, било је потребно да се расправи да ли је отуђењем и предајом стана трећем лицу по купопродајном уговору од 13. 10. 2013. године, онемогућено извршење привремене мере и да ли у складу с тим право својине које је тужилац прибавио од извршног дужника спречава извршење одређено решењем од 18. 10. 2010. године.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 2097/12 од 3. 10. 2013. године)

 

Право својине трећег лица на непокретности не спречава извршење које се води ради повраћаја државине, на шта упућује одредба члана 78. Закона о основама својинскоправних односа у којој се наводи да суд пружа заштиту према последњем стању државине и насталом сметању, при чему није од утицаја право на државину, правни основ државине и савесност држаоца. Стога носилац права својине не може спречити спровођење извршења које се води на основу одлуке суда којом је утврђено сметање поседа и одређен повраћај државине, већ такво извршење може спречити само лице које има правноснажну одлуку суда којом се, на основу права власништва, налаже предаја непокретности која је и предмет државинске заштите. Тужилац који тврди да је носилац права власништва на спорној непокретности, може остварити судску заштиту, односно право на посед као једно од овлашћења права својине, тужбом за заштиту права својине у другој парници, а не у парници за недопустивост извршења решења којим је пружена државинска заштита овде туженом, нити се тужилац тим извршењем лишава својинског права на непокретности.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 4703/13 од 26. 3. 2015. године)

 

Извршна исправа на основу које је дозвољено спорно извршење, донета је у поступку по тужби овде туженог за заштиту државине на предметном стану. То значи да је, када се има у виду одредба члана 70. Закона о основама својинскоправних односа, њоме пружена заштита фактичкој власти туженог на предметном стану и да је предаја стана у државину туженом наложена извршним решењем ради успоставе последњег фактичког стања поседа. Насупрот овом праву туженог, тужиља истиче право својине на истом стану, а по том основу и право на државину као посебно право које, као независно од права на обичну државину као фактичку власт на ствари, ужива судску заштиту у другој парници (у смислу члана 81. Закона о основама својинскоправних односа). Како основаност тужбеног захтева за проглашење извршења недопустивим није могуће ценити независно од права које се штити одлуком на основу које је одређено извршење и како се фактичка власт на ствари штити независно од права власништва и права на државину исте ствари, испоставља се да право које тужиља у овој парници истиче није подобно да би се спречило предметно извршење.

Код таквог стања ствари тужени основано у жалби указује да је заштиту права на које претендује тужиља, уместо у овој, требало да остварује у парници о праву на државину предметног стана у којој би била расправљена спорна питања која се тичу таквог права, па и право својине на стан.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 7433/13 од 10. 3. 2015. године)

 

ПОСТОЈАЊЕ ПРАВА ТУЖИОЦА КОЈЕ СПРЕЧАВА ИЗВРШЕЊЕ

У парници је утврђено да А. А. на основу ништавог правног посла није могао стећи право својине на предметном стану, да то право разменом није могао пренети на тужиочевог продавца и да тужилац куповином од невласника није стекао право својине на спорној непокретности. Тужиочев продавац је купопродајним уговором располагао правом које није имао и које није могао да пренесе на друго лице, па овај правни посао не представља правни основ за стицање својине на стану, без обзира на савесност тужиоца као купца. С обзиром на то да је захтев за утврђење својине на предмету извршења одбијен правноснажном пресудом у односу на извршног повериоца и извршног дужника и да од закључења уговора о размени између тужиочевог продавца и А. А. до подношења тужбе за утврђење недопустивости извршења и тужбе за утврђење својине (обе су поднете 2006. године) нису протекли рокови за стицање својине одржајем из чл. 28. Закона о основама својинскоправних односа, првостепени суд је правилно нашао да тужилац на стану који је предмет извршења нема право својине, те је правилно и одбио тужбени захтев.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 9119/12 од 3. 10. 2013. године)

 

Како су тужиоци доказима наведеним у образложењу првостепене пресуде доказали да је тужиља оснивач самосталне занатске радње са седиштем на адреси тужилаца и да су покретне ствари пописане као средства самосталне занатске радње, нејасан је закључак првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева у односу на ствари, предмет извршења, које према извршеном попису у извршном поступку представљају ствари радионице. Не може да се прихвати став првостепеног суда о неоснованости тужбеног захтева у односу на непокретност на којој су тужиоци сувласници са одређеним сувласничким деловима наведеним у образложењу побијане пресуде, због тога што непокретности из става 1. изреке побијане пресуде не представљају предмет извршења. Наведена околност била би од значаја за оцену дозвољености поднете тужбе којом тужиоци траже да се утврди да је недопуштено извршење на непокретности, а која према разлогу првостепеног суда не представља предмет извршења.

Потребно је да се у поновном поступку дају јасни разлози да ли покретне ствари за које је у поступку извршења наведено да се ради о средствима рада радионице, представљају предмет извршења у погледу кога самостална занатска радња има право које спречава извршење. У поновном поступку одлучивања о тужбеном захтеву у делу у коме је побијана пресуда укинута, првостепени суд ће имати у виду да би ствари које су пописане као средства рада металостругарске радионице, и по својој намени могле да се подведу под средства рада самосталне занатске радње. У односу на захтев тужилаца да се утврди да је недопуштено извршење на непокретностима из става 1. изреке првостепене пресуде, суд ће дати јасне разлоге да ли непокретности представљају средство извршења по предлогу туженог – извршног повериоца. Наведена околност је од значаја јер ако непокретности не представљају средства извршења, суд ће ценити дозвољеност поднете тужбе којом тужиоци траже да се утврди да је недопуштено извршење у односу на ствари које не представљају предмет извршења.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 1299/12 од 5. 12. 2012. године)

 

 У току поступка је утврђено да је тужиља са својим пок. супругом отишла у Француску пре 1970. године, да је у Француској радила и стекла француску пензију, а да се у стан који је предмет спора вратила 1999. године. Како се после 29. 7. 1973. године више није могло стицати станарско право у приватној својини, па чак и да је тужиља живела у заједничком домаћинству са носиоцем станарског права, она то право поновним усељењем 1999. године није могла поново стећи, због чега нема правни основ за коришћење непокретности која је предмет спора, тако да нема ни право које спречава извршење наведене пресуде на основу које је одређено извршење, и то како својинска права, тако и станарско право, односно право закупа на неодређено време.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 151/10 од 3. 3. 2010. године)

ИЗВРШЕЊЕ НА ИМОВИНИ СТЕЧЕНОЈ У БРАКУ

Честе су ситуације да се као тужилац појављује брачни друг дужника тврдећи да је, сходно Породичном закону, имовина на којој се тражи извршење власништво супружника са ½, односно да се ради о брачној тековини. Судска пракса је у оваквим ситуацијама заузимала различита становишта у зависности од конкретне ситуације.

 

Из образложења:

У конкретном случају је тужиља као треће лице, супруга извршног дужника у извршном поступку који се води пред судом у Београду, у коме је тужена банка поверилац, решењем упућена да против извршног повериоца покрене парнични поступак ради проглашења да је извршење на том предмету недопустиво, што је тужиља и учинила тужбом у овој парници. Наиме, тужиља је предложила извођење доказа да непокретност која представља предмет извршења у извршном поступку представља заједничку имовину стечену током трајања брачне заједнице тужиље и њеног супруга, извршног дужника у извршном поступку, наводећи да није имала сазнање да је извршни дужник њиховом заједничком имовином вршио обезбеђење туђег дуга. Не може се прихватити закључак првостепеног суда да тужиља није пружила доказе којима би се утврдило да је извршење недопустиво, нити да предлози тужиље за извођење доказа о поменутим околностима у овом поступку представљају злоупотребу процесних права, имајући у виду цитирану одредбу члана 24. став 1. Закона о извршном поступку. Неправилан је закључак првостепеног суда да је тужиља тужбеним захтевом морала тражити и утврђење свог права на непокретности која је предмет извршења, па се не може прихватити ни закључак првостепеног суда да је тужбени захтев тужиље из наведених разлога неоснован.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 5475/10 од 8. 11. 2010. године)

 

Из утврђених чињеница првостепени суд је правилно закључио да је тужиља била упозната са закључењем уговора о кредиту и са заснивањем хипотеке на породичној кући, као и да се са овим пословима сагласила, те је правилно и одлучио одбијањем тужбеног захтева за недопустивост извршења.

Парница је покренута по одредбама чл. 23. Закона о извршном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 125/2004, престао да важи 17. 9. 2011. године), којим је прописано да лице које тврди да у погледу предмета извршења има право које спречава извршење, може све до окончања извршног поступка изјавити приговор првостепеном суду којим тражи да се извршење на том предмету прогласи недопуштеним. Својина трећег лица на предмету извршења јесте право које спречава извршење. У овом случају предмет извршења је непокретност стечена у браку тужиље и заложног дужника, која се по одредбама чл. 171. и 180. Породичног закона сматра заједничком имовином са једнаким уделима. Према чл. 174. истог закона заједничком имовином супружници управљају и располажу заједнички и споразумно. Из исказа тужиље и саслушаних сведока произлази да су уговори о кредиту из 2002. и 2005. године узети за потребе предузећа тужиљиног супруга, са седиштем у породичној кући, да се ради о породичном послу јер је у истом предузећу као директор био запослен тужиљин син и да је тужиља била упозната са градњом производне хале у 2006. години, за коју је и узет кредит. Имајући ове околности у виду, те чињеницу да је тужиља и даље у браку са заложним дужником А. А. и да није оспорила пуноважност уговора о кредиту из 2002. и 2005. године, који садрже одредбу о залагању породичне непокретности, те пуноважност споразума о залози закљученог 18. 6. 2002. године и заложне изјаве оверене пред судом 20. 4. 2006. године, правилна је оцена првостепеног суда да је тужиља имала сазнања о залагању породичне куће и да се са наведеним пословима сагласила. Овај закључак потврђује чињеница да деоба имовине супружника није извршена, а тужиља не може у овом поступку тражити утврђивање доприноса у заједничкој имовини као претходно питање. Осим тога, поступак извршења је покренут и процена непокретности извршена 2008. године, а приговор тужиље и тужба у овом спору поднети су 2010. године.

Сходно томе, приликом залагања заједничке непокретности није довољно да се у спору за недопустивост извршења тужиља позове на одредбе Породичног закона о заједничкој имовини у ситуацији када брачна заједница није прекинута, деоба имовине није извршена, а пуноважност споразума о залози и заложне изјаве, као извршних исправа, није оспорена. У таквој ситуацији првостепени суд, правилном применом чл. 223. ЗПП-а, налази да тужиља није доказала да је оптерећење непокретности извршено без њеног знања и сагласности, док су супротни наводи жалбе неосновани.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 2103/11 од 8. 11. 2012. године)

 

ПРОМЕНА ВЛАСНИКА НА НЕПОКРЕТНОСТИМА

Највише дилема ствара и најделикатније су ситуације када пре и у току извршног поступка дође до промене власника на непокретностима. Судска пракса је заузимала различите ставове у овим ситуацијама.

Из образложења:

У смислу члана 188. ЗПП-а, тужилац има правни интерес за подношење тужбе за недопустивост извршења против извршних поверилаца како би се кроз претходно питање, у смислу члана 12. ЗПП-а који производи правно дејство само у овој парници, расправило да ли тужилац има право које спречава извршење, како би се извршење на предмету извршења прогласило недопуштеним, односно како би се у овој парници кроз претходно питање расправило да ли је тужилац као треће лице на основу овереног предуговора о купопродаји, уколико има све битне елементе уговора о купопродаји и уколико је у целини или у претежном делу испуњен, стекао право сусвојине са 1/2 идеалног дела на непокретности која је предмет извршења.

Основани су жалбени наводи тужиоца да првостепени суд наведене одредбе материјалног права приликом доношења побијане пресуде није имао у виду, због чега је чињенично стање, битно за доношење одлуке о основаности тужбеног захтева, за сада остало непотпуно утврђено.

(Решење Апелационог суда у Београду, Гж. 5159/12 од 25. 3. 2014. године)

 

Из образложења:

Чланом 58д Закона о изменама и допунама Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретности, укњижба се врши на основу исправе која је подобна за коначни упис права, а предбележба се врши на основу исправе која није подобна за коначни упис (потписи нису оверени у суду, исправа не садржи овлашћење за упис). Предбележба постаје укњижба када се отклоне сметње за коначни упис, а ако се у року одређеном у решењу не отклоне сметње, извршиће се брисање предбележбе. Чланом 106д прописано је да ће се, када је поднето више захтева за упис права на истој непокретности, прво у поступак узети захтев који је први примљен. У конкретном случају је без значаја навод тужиље у жалби да се у моменту подношења молбе за укњижбу права власништва врши предбележба уписа зато што је решење којим је одређена привремена мера примљено у РГЗ дана 4. 8. 2009. године, пре него што је тужиља поднела захтев за укњижбу – 1. 10. 2009. године, па је РГЗ најпре уписала забележбу решења о извршењу (15. 1. 2010. године), а затим је тужиљу уписала као власника на спорној непокретности (1. 4. 2010. године), сходно напред наведеном члану 106д. По члану 33. Закона о основама својинскоправних односа својина на непокретностима на основу правног посла стиче се уписом у јавне књиге, а чланом 198. ЗПП-а прописано је да ако странка отуђи ствар или право о коме тече парница, то не спречава да се парница међу истим странкама доврши, те стога у конкретном случају чињеница да је на предметној непокретности у току извршног поступка промењен власник, не чини извршење на тој непокретности недопуштеним.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 1686/12 од 11. 1. 2013. године)

 

Тужиоци су са инвеститором изградње, туженим М. Д., закључили правно перфектне уговоре о продаји непокретности – станова у поменутом вишестамбеном објекту, односно уговоре о замени од којих неки садрже, а неки не садрже дозволу за укњижбу права својине у јавним књигама на имена купаца. Уговори су закључивани у периоду 2004–2011. године. Одређени уговори нису оверени, али су извршени у целости или претежном делу од стране купаца.

Првостепени суд налази да тужиоци немају такво право које по свом квалитету спречава извршење на непокретности која је предмет поступка, јер нису у јавној евиденцији катастра непокретности уписани као власници станова који се налазе у згради на предметној парцели, као и да тужиоци нису стекли право својине на непокретностима на начин прописан одредбом члана 33. Закона о основама својинскоправних односа.

Стање ствари у катастру непокретности, као јавном регистру о непокретностима и стварним правима на њима, по питању уписаних објеката и правима на објектима, а посебно по питању изграђености објеката на парцелама, не прати фактичко стање на терену.

Чињеница да тужиоци који су савесни стицаоци непокретности, нису извршили упис права својине у јавне књиге на предметима продаје односно замене јер нису испуњене све правне претпоставке за такав упис, не може ићи у прилог закључка о несавесности тужилаца, а још мање у прилог одлуци о неоснованости њиховог тужбеног захтева.

Тужиоци су постали ванкњижни власници непокретности које су прибавили законитим правним послом и ступили су у посед непокретности по основу закључиваних правних послова, и овај статус задржавају све до тренутка када се буду стекли правни и фактички услови за упис права својине у јавне књиге, када ће постати земљишно-књижни власници.

Недопуштено је извршење на ствари – непокретности – на којој је треће лице стекло власништво уговором закљученим пре доношења решења о извршењу. Овде може бити реч и о ванкњижном праву својине.

Облигациони однос између продавца и купаца станова, тужилаца, делимична или сукцесивна исплата продајне цене за поједине непокретности и мањкавост уговора у погледу изостанка clausula intabulandi – дозволе за укњижбу права својине по основу уговора, што све елаборира првостепени суд, не би били од одлучног значаја за доношење одлуке у овој правној ствари у ситуацији када је утврђено да је свим тужиоцима, савесним стицаоцима у том облигационоправном односу, предат посед станова (а и неких од гаража) који се налазе у вишестамбеном објекту, на основу чега су они стекли вангрунтовно (ванкњижно) право власништва на истима, а то њихово право по налажењу овог суда јесте право из члана 50. Закона о извршењу и обезбеђењу, које спречава извршење на непокретностима у поступку извршења који се води пред судом.

Тужиоци су у овом поступку доказали постојање права и правног интереса за проглашење извршења недопуштеним, и то извршења на непокретности, а то је изграђени вишестамбени објекат у ком се налазе станови и гараже које су власништво тужилаца, иако као такав није уписан у јавне књиге јер за то нису испуњени услови прописани законом.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж-2813/15 од 3. 3. 2016. године)

Промена власника у току извршног поступка не чини извршење на тој непокретности недопуштеним. Накнадно стицање права својине од стране трећег лица након извршене забележбе јавне продаје која је, према стању у списима, извршена 11. 6. 2012. године, не утиче на поступак извршења, сходно чл. 107. Закона о извршењу и обезбеђењу. Тужилац је тек накнадно, након извршене забележбе јавне продаје, уписом власништва стекао право својине, те нема препрека да се извршни поступак продајом наведене непокретности настави, без обзира на промену власника. Стога се не може сматрати да тужилац у погледу предмета извршења, у смислу чл. 50. поменутог закона, има право које спречава извршење, јер је тужилац у време покретања извршног поступка имао само основ стицања – уговор о купопродаји непокретности, али наведено право није било уписано у јавне књиге, па тужилац није био власник предметне непокретности.

(Пресуда Апелационог суда у Нишу, Гж. 1991/14 од 23. 10. 2014. године)

 

Међутим, под претпоставком да тужиља има пуноважан правни основ за стицање права својине, савесност приликом стицања, она није постала власник до уписа права својине у јавну књигу, али је квалификовани држалац који има право на државину по основу уговора и то је право које би, по становишту овог већа, спречавало извршење. Право својине није једино право које спречава извршење јер купац који на основу пуноважног правног основа држи ствар, има такозвану квалификовану или својинску државину, што је право које спречава извршење. Ово право има квалитет својине са државинским основом, што значи да је у односу на сва трећа лица, па и извршног повериоца, претпостављени власник.

(Пресуда Апелационог суда у Новом Саду, Гж. 1592/14 од 11. 6. 2014. године – сајт http://bilten.osns.rs)

 

Законом о хипотеци („Сл. гласник РС” бр. 115/2005) прописано је: 1) чланом 2 – да је хипотека заложно право на непокретности које овлашћује повериоца да, ако дужник не исплати дуг о доспелости, захтева наплату потраживања, обезбеђеног хипотеком (у даљем тексту: потраживање), из вредности непокретности пре обичних поверилаца и пре доцнијих хипотекарних поверилаца (у даљем тексту: поверилац), без обзира у чијој својини се непокретност налази; 2) чланом 8. став 1. тачка 2 – да хипотека настаје уписом у надлежни регистар непокретности на основу заложне изјаве (једнострана хипотека); 3) чланом 14 – да једнострана хипотека настаје на основу заложне изјаве, да је заложна изјава исправа сачињена од стране власника, којом се он једнострано обавезује да, уколико дуг не буде исплаћен о доспелости, поверилац наплати своје обезбеђено потраживање из вредности, те потраживање из вредности те непокретности, на начин прописан законом, затим да заложна изјава по форми и садржини одговара уговору о хипотеци и да се упис хипотеке на основу заложне изјаве врши на захтев власника или повериоца. Одредбом чл. 33. Закона о основама својинскоправних oдноса прописано је да се на основу правног посла право својине на непокретности стиче уписом у јавну књигу или на други одговарајући начин одређен законом. Чланом 5. став 1. Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима („Сл. гласник РС”, бр. 83/92… 101/05) било је прописано да се права на непокретности стичу, преносе, ограничавају и престају уписом у катастар непокретности, а чланом 6. да се подаци о непокретности и правима на њима, уписани у складу са одредбама чл. 5. овог закона, сматрају тачним и трећа лица не могу трпети штетне последице у промету непокретности и другим односима у којима се ови подаци користе. Законом о државном премеру и катастру („Сл. гласник РС”, бр. 72/2009, 18/2010), чл. 60. ст. 1. и 2, прописано је да се својина и друга стварна права на непокретностима стичу, преносе и ограничавају уписом у катастар непокретности (конститутивност уписа), а престају брисањем уписа, као и да се у случајевима одређеним законом својина и друга стварна права на непокретностима могу стећи и пре уписа у катастар непокретности, а уписом производе правно дејство према трећим лицима (декларативност уписа), док је одредбом чл. 62. истог закона прописано да су подаци из катастра непокретности јавни и свако може тражити да изврши увид у те податке под условима одређеним овим законом, те се нико не може позивати на то да му подаци уписани у катастар непокретности нису били или нису могли бити познати, нити то може доказивати, а уз то је одредбом чл. 63. прописано да су подаци о непокретностима, уписани у катастар непокретности, истинити и поуздани и нико не може сносити штетне последице због тог поуздања. Имајући у виду цитиране законске одредбе, овереним уговором о купопродаји непокретности тужилац је стекао само правни основ, а право својине на непокретности стекао је тек уписом у јавну књигу. Такав упис је конститутивног карактера с обзиром на то да је основ стицања правни посао – уговор о купопродаји у конкретном случају. Потпуно су јасне одредбе закона које регулишу зашто се заправо право својине на непокретности на основу правног посла стиче уписом у јавну књигу, с обзиром на то да се тек уколико је тај правни посао у потпуности перфектуиран, стицалац уписује у јавну књигу и тада постаје власник. Имајући у виду чињеницу да је тужени Н. С., као уписани земљишно-књижни власник, дао заложну изјаву која је у целости сачињена у складу са напред цитираним одредбама Закона о хипотеци, да је на основу тако дате заложне изјаве извршен и упис заложног права на парцелама које су наведене у ставу 1. изреке првостепене пресуде, те тако дата заложна изјава није апсолутно ништава у смислу одредбе чл. 103. Закона о облигационим односима, а притом имајући у виду податке уписане у земљишне књиге и изјаву дату од туженог Н. С., тужена банка није знала нити је могла знати да евентуално постоји уговор о купопродаји, нити је то могла проверити, па ни на начин који наводи првостепени суд, нити је тужена банка била дужна да врши неке додатне провере јер се, имајући у виду како цитиране одредбе Закона о државном премеру и катастру, тако и одредбе раније важећег Закона о државном премеру и катастру и уписима права на непокретностима, уписани подаци сматрају тачним. Супротно становиште довело би у ситуацију хипотекарног повериоца да проверава, односно упусти се у истраживање свих могућности да ли је хипотекарни дужник евентуално располагао таквим непокретностима, а да то није уписано у јавне књиге, што би било у потпуној супротности са напред наведеним одредбама закона, као и правилима о хипотеци и упису права и терета на непокретностима. Дакле, како је заложну изјаву тужени Н. С. дао у моменту када је био уписан као земљишно-књижни власник (а био је уписан као земљишно-књижни власник још пуне четири године до уписа тужиоца), а имајући у виду све напред наведено и напред цитиране законске одредбе, као и чињеницу да је право својине тужилац стекао тек уписом у јавне књиге 2011. године, када је већ давно било уписано како заложно право, тако и поступак продаје хипотековане непокретности, то је тужбени захтев тужиоца неоснован. При томе је индикативно и то да се тужилац, иако је још 1999. године закључио уговор о купопродаји, а оверио га 2001. године, уписао тек 2011. године, када је већ извршена и забележба хипотекарне продаје у земљишној књизи, при чему нису логични наводи тужиоца да се није могао укњижити због пресељења земљишних књига, а ово тим пре што је тужена банка уписала терет на непокретности још 2007. године.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. 3293/16 од 4. 11. 2016. године)

 

Решењем суда од 9. 11. 2011. године је на предлог тужених као извршних поверилаца, ради наплате њихових новчаних потраживања по извршној пресуди суда, одређено извршење против извршног дужника на непокретности извршног дужника – трособном стану. Тужиоци су, као трећа лица у извршном поступку, поднели приговор и решењем истог суда од 26. 12. 2014. године, упућени су на парницу против тужених, као извршних поверилаца, како би доказали да је извршење на наведеном стану недопуштено. Извршни дужник не оспорава право тужиоца на стану, а извршни повериоци су га оспорили тврдећи да је купопродајни уговор тужилаца и извршног дужника фиктиван.

Првостепени суд на основу поднетих исправа утврђује да је А. А. уговором од 7. 12. 2009. године тужиоцима продао стан по цени која је уплаћена на банковни рачун продавца на дан закључења уговора. На стану је била уписана хипотека у корист банке због обезбеђења банчиног потраживања према предузећу из уговора о кредиту из 2008. године. Хипотекарни поверилац је 8. 12. 2009. године изјавом дозволио брисање хипотеке јер је обезбеђено потраживање намирено, а решењем Службе за катастар непокретности у Београду од 21. 12. 2009. године, дозвољено је брисање хипотеке из ЛН-а. Тужиоци су ступили у државину стана 20. 12. 2009. године, претходно су се 15. 12. 2009. године пријавили као потрошачи код испоручиоца електричне енергије, а према приложеним исправама у првој половини 2010. године пријављени су као корисници других комуналних услуга. Према потврди скупштине станара уселили су се у априлу 2010. године, а из уверења Службе за катастар непокретности од 3. 2. 2014. године, произлази да је тужиља поднела захтев за укњижбу својине на стану 25. 11. 2011. године.

Тужене су поднеле предлог за извршење на стану 21. 10. 2011. године, а забележба решења о извршењу уписана је у Катастар непокретности 16. 1. 2012. године. Тужиоци су укњижени као власници на основу наведеног купопродајног уговора, решењем од 12. 12. 2012. године. Тужиоци нису поднели захтев за укњижбу одмах по закључењу уговора јер су им недостајала средства за таксу и порез.

На основу овог чињеничног стања првостепени суд је правилно усвојио тужбени захтев и утврдио да је извршење на наведеном стану, одређено поменутим решењем од 9. 11. 2011. године, недопуштено.

Наводи тужених да је купопродајни уговор фиктиван и да је закључен у циљу осујећења наплате њиховог новчаног потраживања од извршног дужника нису тачни јер из свих писмених доказа несумњиво произлази да је дужник тужених скоро две године пре доношења решења о извршењу предао стан тужиоцима и од њих примио цену на свој рачун у банци, па је очигледно да уговорне стране нису тежиле осујећењу права продавчевих поверилаца. Нема доказа да су тужиоци могли знати да тужене имају потраживање према њиховом продавцу. Тужиоци су пре забележбе решења о извршењу поднели захтев за укњижбу, пуноважан правни основ за стицање својине стекли су пре подношења предлога за извршење, па околност да је њихово право укњижено касније, не користи повериоцима њиховог продавца. Обостраним извршењем купопродајног уговора стан је изашао из имовине извршног дужника у децембру 2009. године, па се на њему не може спровести извршење ради намирења потраживања тужених. Овде се не ради о отуђењу непокретности правним послом после доношења решења о извршењу, већ о отуђењу пре доношења решења о извршењу, па право својине тужилаца спречава намирење тужених из вредности стана, без обзира на то што је укњижено после забележбе решења о извршењу. Стога је правилно утврђено да тужиоци нису дужни да трпе намирење новчаног потраживања тужених према њиховом продавцу из вредности стана.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр. 5744/15 од 2. 6. 2016. године)

 

ЗАКЉУЧАК

Разлози због којих се ова врста тужби подноси и даље изазивају дилеме у примени права. Циљ овог чланка је био да прикаже одлучне чињенице и дилеме у пракси које су уочене у досадашњем поступању судова у погледу разлога због којих се може тражити утврђење недозвољености извршења.