Нека спорна питања из области стамбеног права

LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
4
Нека спорна питања из области
стамбеног права
У судској пракси и даље су чести случајеви који се односе на станарско
право, при чему су најчешћи они у којима се оцењује право унука или
пасторка да настави са коришћењем стана након смрти ранијег носиоца
станарског права или закупца, а релативно су честе и парнице за
исељење члана породичног домаћинства након откупа стана.
Право трајног закупа на стану као
институт стамбеног права
Н
Драгана Марчетић,
судија Вишег суда у Београду
Весна Филиповић,
судија Апелационог суда у Београду
орме о стицању станарског права су принудног
карактера,
па
је
то
право
могло
дасе стекне само на начин и у случајевима предвиђеним
законом.
У пракси
је, као спорно,

постављено
питање
услова
за
стицање
права
закупа
од
стране
члана
породичног
домаћинства
носиоца
станарског
права
на
стану

у
државној
(претходно
друштвеној)
својини,

односно
који
су
услови
за
стицање
својства

носиоца
станарског
права
на
стану
након

смрти
претходног
носиоца
станарског
права.
На првом месту неопходно је утврдити садржај
поменутог
права
да би
о њему
могло
да

се
расправља
у погледу
тога
да ли неко
лице

испуњава
услове
за
стицање
истог
или
не.

Према
ауторима
овог
текста,
ради
се
о „праву
да
се
трајно
и
несметано
лично
користи”

стан
који
је у питању.
Није спорно
да то
право

припада
члановима
породичног
домаћинства

носиоца
станарског
права
када
су
у питању

наследници
првог
наследног
реда,
односно

деца,
уз
испуњеност
свих законом
прописаних
услова.
Спорно
је да ли то
право
припада

унуку
носиоца
станарског
права,
а
посебно
да

ли
то
право
припада,
преко
правних
претходника
– бабе
и деде,
и пасторцима
супружника

који
су
њихови
правни
следбеници.
Право члана породичног домаћинства на
стицање својства носиоца станарског права
утврђује се према закону важећем у моменту
настајања услова за остваривање тог права.
Имајући у виду временску дистанцу и принудноправне
прописе
који
треба
да
се
примене
у
сваком
конкретном
случају,
најчешће

се
примењују
одредбе
Закона
о стамбеним

односима
и
Закона
о
становању,
који
више

нису
на
снази,
али
се
примењују
као меродавни
за
оцену
да ли су
испуњени
услови
да се

неком
лицу
призна
статус
члана
породичног

домаћинства,
па
самим
тим и статус
закупца

стана
на
неодређено
време
по
смрти
ранијег

закупца.
Наведено
питање
је у Закону
о стамбеним
односима
(„Сл. гласник
СРС”,
бр. 12/90,

47/90
– испр.
и 55/90, и „Сл. гласник
РС”,
бр.

3/90
–
испр.
и
7/90
–
испр.)
било
регулисано

одредбом
члана
15. став
3, којом
је прописано

да
сродник
у усходној
или
нисходној
линији
крвног
сродства
који
није био
члан
породичног
домаћинства,
у које
спада
и унук,
има

право
да настави
са
коришћењем
стана
после

смрти
носиоца
станарског
права,
под
условом

да
је са
њим остварио
дугогодишњу
заједницу
живота
и становања,
као и да по
било
ком

основу
није решио
своју
стамбену
потребу.

Такође
је неопходно
и да не
постоји
ниједан

члан
домаћинства
из става
2. истог
члана,
тачније
брачни
друг
ранијег
носиоца
станарског

права,
а
ако
њега
нема
–
његово
дете
(рођено

у
браку
или
ван
брака,
усвојено
и пасторак),
а

ако
њега
нема
– његов
родитељ,
а ако
ни њега

нема
– родитељ
његовог
брачног
друга,
који

је
заједно
са
њим
становао
у
стану.
Ови
услови
морају
да
буду
кумулативно
испуњени
за

стицање
права
трајног
закупа,
односно
закупа

на
неодређено
време.
То
је у пракси
најчешће

случај када лице не живи у породичној зајед-
ници својих родитеља, већ своје бабе/деде, али
када његови родитељи стекну својину на другој,
за
њега
одговарајућој
непокретности,
такво
лице
губи
право
из уговора
о коришћењу

стана
носиоца
станарског
права
јер је преко

родитеља
имало
решену
стамбену
потребу
и

не
може
да стекне
својство
закупа
на
неодређено
време
на
другом
стану.
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
Сада важећи Закон о становању и одржавању
стамбених
зграда
(„Сл.
гласник
РС”,
104/16

и
9/20) у члану
3. став
1. тачка
42) прописује
да

се
чланом
породичног
домаћинства,
у смислу

овог
закона,
сматрају
супружник
и ванбрачни

партнер,
њихова
деца
рођена
у браку
или
ван

њега,
усвојена
или
пасторчад,
њихови
родитељи
и лица
која
су
они
дужни
по
закону
да
издржавају,
који
станују
у истом
стану
или

породичној
кући.
Ове
одредбе
за
сада
нису

биле
предмет
разматрања
парничних
судова

јер
се,
као што
је то
већ
напоменуто,
својство

члана
домаћинства
цени
према
закону
важећем
у
тренутку
смрти,
односно
права
закупа

ранијег
закупца.
Ипак,
извесно
је да ће и ова

одредба
наћи
примену
у будућим
парницама

из
стамбеног
права.

Ваља напоменути да дуже време, и то више
деценија, пракса обилује различитим судским
одлукама по овом питању. У некима од њих
изнет је став да унук не може да буде члан породичног
домаћинства
свог
правног
претка

(баке
и деде),
са
образложењем
да не
спада
у

круг
чланова
породичног
домаћинства
према

члану
34. Закона
о становању
(„Сл. гласник

РС”,
бр. 50 од
25. јула
1992, 76 од
22. октобра

1992,
84 од
23. новембра
1992 – исправка,
33

од
4. маја
1993, 53 од
16. јула
1993 – др. закон,

67
од
30.
августа
1993
–
др.
закон,
46
од
11.
јула

1994,
47 од
14. јула
1994 – исправка,
48 од
20.

јула
1994 – др. закон,
44 од
27. новембра
1995

–
др. закон,
49 од
24. новембра
1995, 16 од
16.

априла
1997, 46 од
29. децембра
1998, 26 од
20.

априла
2001, 101 од
21. новембра
2005 – др.

закон,
99 од
27. децембра
2011, 104 од
23. децембра
2016 – др. закон).
У таквим
одлукама

заузето
је становиште
да члан
34. таксативно

наводи
која
лица могу
да
буду
чланови
породичног
домаћинства
који
могу
да наставе

с
коришћењем
стана,
односно
на
које
може

да
пређе
станарско
право,
односно
који
могу

да постану носиоци станарског права које се
преноси са деде (бабе) на унуке. Образложење
почива на ставу да унук ранијег закупца стана
на неодређено време не припада кругу лица
која након смрти ранијег закупца могу да постану
нови
закупци
стана
у смислу
члана
34.

став
1. у вези
са
чланом
9. став
4. Закона
о становању.
Међутим,
већи
број
скоријих
судских

одлука
предност
је
дао
чињеници
постојања

непрекидне
вишедеценијске
заједнице
живота
између
деде
(бабе)
и унука/е,
па
уколико
је

таква
заједница
чинила
породицу,
уз
испуњење
осталих
услова
(да
унук
није
стекао
својство
члана
другог
породичног
домаћинства

–
нпр. својих
родитеља,
да није имао
на
други

начин
решено
стамбено
питање,
да је пребивалиште
пријавио
на
тој
адреси),
заузет
је став

да
је унук
члан
њиховог
породичног
домаћинства
и иза
смрти
својих
предака
(бабе
и деде)

може
да постане
носилац
станарског
права

на
стану
у државној
(претходно
друштвеној)

својини.
Као што је речено, пракса је стала на становиште
да
то
право
припада
унуку
пок.
носиоца

станарског
права
уз
испуњење
услова
да је био

члан
његовог/њеног
породичног
домаћинства,
да је са
њим остварио
дугогодишњу
заједницу
живота
и становања
од
више
година,

односно
деценија,
као и да није имао
на
други
начин
решено
стамбено
питање
и
никада

није
прекидао
заједницу
живота
са
носиоцем

станарског
права.
Уколико
лице
докаже
да су

испуњени
наведени
услови,
има
право
закупа

на
стану
на
коме
је носилац
станарског
права
био
његов/њен
деда
односно
баба.
Дакле,

лице
(унук)
које
је
остало
у
стану
након
смрти

претходног
закупца
стана
са
којим
је сродник

у
правој
нисходној
линији крвног
сродства
и

које
је
са
њим
остварило
дугогодишњу
заједницу
живота
и становања
од
најмање
десет
година
до
његове
смрти,
има
право
да настави
да

користи
стан.
Међутим,
и поред
испуњености

услова
вишедеценијске
заједнице
живота
између
деде/бабе
и унука,
унук
који
је у моменту
смрти
носиоца
станарског
права
имао
на

други
начин
решено
стамбено
питање,
нема

право
да настави
с коришћењем
стана
у својству
трајног
закупца
стана,
без
обзира
на
то

што
је са
ранијим
носиоцем
станарског
права

остварио
дугогодишњу
заједницу
живота.
Осим тога, постављено је и питање да ли
је унук који је остварио дугогодишњу зајед-
5
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
6
ницу живота с дедом/бабом без прекида,
ако није унет у уговор о коришћењу стана
свог родитеља, с којим никада није живео,
али није имао пријављено пребивалиште на
стану деде/бабе, након смрти закупца стекао
право закупа на неодређено време на стану.
Уколико је поменуто лице било објективно
лишено родитељског старања и о њему су до
своје смрти водили рачуна баба и деда, тада
има право да после њихове смрти настави са
коришћењем предметног стана, као носилац
станарског права. Ово се образлаже тиме да
његов родитељ није остварио стамбени простор
за
њега
у новодобијеном
стану
јер он

није
унет
у уговор
о коришћењу
стана,
због

чега
треба
да се
сматра
чланом
породичног

домаћинства
своје
бабе
или
деде,
преминулог

носиоца
станарског
права,
тако
да му
припада
право
да настави
са
коришћењем
стана
у
ком
је живео
са
ранијим
носиоцем
станарског

права
непрекидно
више
од
десет
година,
до

смрти
носиоца
станарског
права.
Дакле,
унук

нема
решену
стамбену
потребу
на
други
начин
јер је само
формално
био
пријављен
на

адреси
стана
своје
мајке,
иако
је
реално
живео

у
стану
свог
деде/бабе,
заједно
с њима,
па
је у

наведеној
чињеничној
ситуацији
пријава
пребивалишта
само
формални
недостатак
који
не

може
да води
губитку
станарског
права.
Наведено
правило
важи
без
обзира
на
чињеницу

да
је унук
започео
заједницу
живота
с дедом

и
бабом
док
је био
малолетан,
без
обзира
на

то
што
су
му
родитељи
живи и без
обзира
на

то
што
су,
према
одредбама
Закона
о браку
и

породичним
односима,
односно
Породичног

закона,
имали
обавезу
издржавања
свог
детета,
а не
деда
и баба.
Иако је чл. 19. став 3. Закона о стамбеним
односима прописано да чланови домаћинства
који
су
по
било
ком
основу
решили
своје
стамбене
потребе
немају
право
да
наставе

са
коришћењем
стана
после
смрти
носиоца

станарског
права,
не
може
се
сматрати
решењем
стамбене
потребе
члана
породичног

домаћинства
чињеница
да
је
отац
члана
домаћинства
добио
други
стан
ако
се
квадратура
и структура
тог
стана
не
могу
сматрати

одговарајућим
станом
за
потребе
вишечла-
ног домаћинстава у смислу чл. 8. Закона о
становању, због чега је члан породичног
домаћинства наставио да живи у стану са
носиоцем станарског права, па и након његове
смрти,
тако
да
у том
случају
има право

на
утврђење
трајног
права
закупа
на
предметном
стану.
Поред свега, уколико унук или унука заснују
брачну
заједницу,
поставља
се
питање

да
ли њихов
супружник,
у случају
да су
испуњени
претходно
наведени
законски
услови,

има
право
закупа
на
стану
у режиму
државне
својине
у случају
смрти
унука,
а посебно

да
ли супружникова
деца
– унукови
пасторци

из
претходног
брака
то
право
могу
да стекну

у
случају
смрти
свих наведених
лица. И овде

се
испуњеност
законом
прописаних
услова
да

корисник
стана
настави
с коришћењем
стана

након
смрти
носиоца
станарског
права
цени

према
моменту
смрти
носиоца
станарског

права,
па
се,
следствено
томе,
примењује
закон
који
је важио
у то
време.
Другим
речима,

услови
за
стицање
станарског
права,
односно

права
закупа
процењују
се
према
моменту

када
станарско
право
ранијег
носиоца
престаје.
Новија ревизијска одлука Врховног касационог
суда
од
11. 5. 2017. године
даје
одговор
на
многе
дилеме
по
питању
тога
која

лица
у наведеном
низу
могу
да
стекну
право

трајног
закупа
према
Закону
о становању.
Према стању у списима, носилац станарског
права
по
уговору
из 1979. године
била
је

бака
АА, који
је живео
са
својом
баком
и био

наведен
као члан
њеног
породичног
домаћинства
у уговору
о
коришћењу
стана.
АА
је
засновао
брачну
заједницу
са
СС
1976. године,

која
се
по
закључењу
брака
уселила
у спорни

стан
1981. са
својим
сином
ББ
и наставила
да

живи
као члан
породичног
домаћинства
свог

супруга
АА без
прекида,
док
она
и њен супруг

нису
имали
на
други
начин
решено
стамбено

питање.
Након
смрти
свог
супруга
АА, СС
је

оглашена
јединим
наследником
и наставила
је

да
користи
спорни
стан
са
својим
сином
ББ.

Затим
је СС
преминула.
У наведеној
ситуацији
судови
су
заузели
становиште
да је ББ
био

члан
породичног
домаћинства
своје
мајке
СС

и
њеног
сада
покојног
супруга
АА,
који
су

након
смрти
последњег
носиоца
станарског

права, баке АА, у погледу коришћења стана
стекли законом признато право носиоца ста-
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
нарског права на наведеном стану. У овој ситуацији
била
је спорна
активна
легитимација

ББ
на
страни
тужиоца
(по
захтеву
да суд
утврди
да је стекао
право
закупа
иза
смрти
своје

мајке
СС),
уз
дилему
да ли тужилац
ББ
може

да
црпи
своје
право
коришћења,
односно
трајног
закупа
као носилац
станарског
права
из
нечега
што
није
стекла
ни
његова
покојна
мајка.
Међутим,
супротно
наведеном,
правилно

је
заузето
становиште
да је ББ
стекао
трајно

право
закупа
преко
своје
пок.
мајке,
која
је

то
право
стекла
иза
смрти
свог
супруга,
који

је
својство
носиоца
станарског
права
стекао

иза
смрти
своје
баке,
која
је и закључила
уговор
о коришћењу
стана
са
власником
истог.

Врховни
касациони
суд
је у наведеној
ситуацији
заузео
став
да је сада
пок.
супруг
мајке

тужиоца
испунио
законом
прописане
услове

да
настави
трајно
коришћење
предметног
стана
у својству
носиоца
станарског
права
након

смрти
своје
баке,
као члан
њеног
породичног

домаћинства,
са
којом
је остварио
дугогодишњу
заједницу
живота
и становања
дужу
од

десет
година,
да никада
није прекидао
заједницу
живота
с носиоцем
станарског
права

(својом
баком),
да исти
није имао
на
други
начин
решено
стамбено
питање,
као ни његова

супруга,
а
мајка
тужиоца,
а
након
њене
смрти

коришћење
стана
наставио
је тужилац,
који
је

био
члан
породичног
домаћинства
своје
мајке

и
претходно
очуха
АА и заједно
с њима
користио
предметни
стан
још
за
живота
последњег

носиоца
станарског
права.
Тиме
је
АА
испунио
све
услове
за
стицање
својства
носиоца

станарског
права
и
по
Закону
стекао
право

да
предметни
стан
након
смрти
претходног

носиоца
станарског
права
користи
и држи
и

закључи
уговор
о коришћењу
спорног
стана

на
неодређено
време,
као
и
да
из
тако
стеченог

права
произлази
и право
његове
супруге
СС

да
настави
да користи
предметни
стан
и постане
закупац
на
њему,
а онда
и право
њеног

сина
из претходног
брака
да након
њене
смрти
настави
да користи
спорни
стан
у својству

закупца.
У прилог наведеном говоре и најновије
одлуке Европског суда за људска права. У ситуацији
као претходно
наведеној,
када
посто-
ји супротстављен интерес власника државног
стана (за исељење члана породичног домаћин-
ства након смрти носиоца станарског права)
и право лица да закључи уговор о трајном закупу
и
да му
се
утврди
право
да стан
користи,

ваља
применити
одредбу
члана
8.
Европске

конвенције
о заштити
људских
права,
која
у
меродавном
делу
наводи
да свако
има
право

на
поштовање
свог
дома
и да се
јавна
власт

неће
мешати
у остваривање
тог
права,
осим

у
складу
са
законом
и
ако
је
у
демократском

друштву
нужно
ради
интереса
државне
сигурности,
јавног
реда
и мира
или
економске
добробити
земље,
као и ради
спречавања
нереда

или
злочина,
ради
заштите
здравља
или
морала
или
ради
заштите
права
и слобода
других.
Право на дом, у значењу које му даје Конвенција
о заштити
људских
права,
изводи
се
и

из
члана
58. Устава
Републике
Србије,
према

којем
је дом
неповредив,
а њим је прописано

и
мирно
уживање
својине
и других
имовинских
права
стечених
на
основу
закона.
У сваком
конкретном
случају
суд
мора
да
утврди

да
ли такво
мешање
има
циљ
који
је био
легитиман.
Судови
треба
свеобухватно
да реше

настали
спорни
однос,
узимајући
у
обзир
да су

се
станарска
права
на
друштвеним
становима

у
СФРЈ
и
Републици
Србији
додељивала
ради

задовољавања
стамбених
потреба
грађана.

Законодавство
је
омогућавало
добијање
стана
(на
коришћење)
под
повољнијим
условима
од
стицања
својине
на
становима,
али
је од

грађана
захтевано
да
у
тим
становима
заиста

и
живе.
Уколико
лице,
а члан
породичног
домаћинства
бившег
носиоца
станарског
права,

чак
и
ако
не
спада
у
круг
лица
којима
је
Закон

о
становању
дао право
да уместо
носиоца
стан

откупе,
у стану
живи више
деценија,
односно

дуго
година,
Уставом
прописано
и Конвенцијом
признато
право
на
дом
даје му
овлашћење

да
од
власника
стана
успешно
потражује
право
на
закуп
на
дотичном
стану,
као и обавезу

власника
стана
да му
то
право
омогући.
Право члана породичног
домаћинства да користи стан након
откупа стана
Ступањем на снагу Закона о становању
(„Сл. гласник РС”, бр. 50 од 25. јула 1992, 76
од 22. октобра 1992, 84 од 23. новембра 1992 –
исправка, 33 од 4. маја 1993, 53 од 16. јула 1993
7
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
8
– др. закон, 67 од 30. августа 1993 – др. закон,
46 од 11. јула 1994, 47 од 14. јула 1994 – исправка,
48 од
20. јула
1994 – др. закон,
44 од
27. новембра
1995 – др. закон,
49 од
24. новембра

1995,
16 од
16. априла
1997, 46 од
29. децембра

1998,
26 од
20. априла
2001, 101 од
21. новембра
2005 – др. закон,
99 од
27. децембра
2011,

104
од
23. децембра
2016 – др. закон)
дозвољен

је
и законом
регулисан
откуп
станова
који
су

до
тада
били
у друштвеној
односно
државној

својини.
Одредба
члана
16.
Закона
прописивала
је да је носилац
права
располагања
дужан

да
носиоцу
станарског
права,
односно
закупцу,
на
његов
захтев
у писменој
форми,
омогући
откуп
стана
који
користи.
Ступањем
на

снагу
ове
одредбе
настала
је велика
промена

транзиције
стамбених
у
грађанскоправне,
тачније
стварноправне
односе.
Једно
право
које

је
специфично
у погледу
права
на
непокретности
–
право
коришћења
на
наведени
начин

прелазило
је у право
својине
које
је носилац

станарског
права
стицао
откупом
стана
у ком

је
до
тада
живео.
Овакав
преображај
атрибута

стварних
права
на
становима,
као непокретностима,
пробудио
је и разне
дилеме
у погледу

права
самих
власника
станова,
а
понајвише
у

погледу
права
чланова
породичног
домаћинства
носилаца
станарског
права
који
су
откупом
постали
власници
зато
што
је чланом
16.

став
3. Закона
о становању
било
прописано

да
чланови
породичног
домаћинства
имају

право
становања
у стану
који
се
откупи
по

одредбама
тог
закона.
Према
томе,
претходно
право
носиоца
станарског
права
стицано

је
у односу
на
потребе
породице
носиоца,
па

им
се
у највећем
броју
случајева
и додељивао

стан
који
задовољава
потребе
њихове
породице,
што
је имало
импликацију
на
уношење

обавезне
одредбе
у уговоре
о коришћењу,
односно
уговоре
о трајном
закупу
стана,
којом

су
се
наводила
лица која
су
чланови
породичног
домаћинства
носиоца
станарског
права.

Наиме,
величина
додељеног
стана
зависила

је
од
броја
чланова
породичног
домаћинства

ради
задовољења
потребе
таквог
породичног

домаћинства
носиоца
станарског
права
кроз

законску
норму
која
је прописивала
стандард

„одговарајућег
стана”.
Дакле,
једном
стечено

право члана породичног домаћинства у време
када је носилац станарског права имао право
коришћења на стану, у случају откупа стана не
може да буде другачије од ранијег права члана
породичног домаћинства носиоца станарског
права да трајно користи стан под условима из
закона.
Право становања је акцесорно и зависи
од права лица које је откупило стан, као што
је раније било акцесорно и право члана породичног
домаћинства
носиоца
станарског

права.
Једном
стечено
право
члана
породичног
домаћинства,
као право
становања
члана

породичног
домаћинства,
траје
док
је
стан
у

власништву
лица
које
је
тај
стан
откупило.

По
Закону
о становању,
право
на
откуп
стана
установљено
је у корист
одређеног
броја

лица,
а цена
по
којој
се
стан
откупљује
није

тржишна,
већ
је законом
прописана.
Уговорна
откупна
цена
стана
умањује
се
по
основу

доприноса
за
стамбену
изградњу
уплаћеног

из
личног
дохотка
лица које
откупљују
стан
и

његовог
брачног
друга.
Право
на
откуп
је
лично
право
носиоца
станарског
права,
односно

закупца
стана,
које
он
може
да
пренесе
свом

брачном
другу
и деци.
Носилац
станарског

права
откупом
стана
постаје
власник
кад
закључи
пуноважан
уговор
о откупу
стана
или

правоснажношћу
решења
ванпарничног
суда

које
замењује
уговор
о откупу
стана.
Уговор
о

откупу
стана
има
својинско,
а не
облигационоправно
дејство.

Највише дилема у пракси изазвао је положај
чланова
породичног
домаћинства
након

откупа
стана
од
стране
носиоца
станарског

права.
С једне
стране,
опште
је прихваћено

становиште
да
откупом
стан
прелази
из
друштвене
у
приватну
својину,
а
право
коришћења
у
право
својине
на
таквом
стану.
Међутим,

у
пракси
су
се
појавиле
две
спорне
ситуације
–

питање
права
члана
породичног
домаћинства

носиоца
станарског
права
након
откупа
стана

у
ситуацији
када
је носилац,
сада
као власник,

располагао
предметним
станом,
као и право

власника
откупљеног
стана
да тражи
исељење
члана
породичног
домаћинства,
имајући
у

виду
раније
стечена
права
таквог
члана.
У првој ситуацији пракса је јасно стала
на становиште да престанком права својине
на стану лица које је својину стекло откупом
друштвеног (државног стана) престаје и пра-
во чланова његовог породичног домаћинства
да стан користе. Право становања чланова породичног
домаћинства
траје
док
је
стан
у
власништву
лица које
је тај
стан
откупило.
Право

становања
чланова
породичног
домаћинства

из
члана
16.
став
3.
Закона
о
становању
није

законска
лична
службеност
и престаје
променом
права
својине
на
откупљеном
стану
по

било
ком
основу,
било
да је власник
располагао
таквим
станом
уговором
о купопродаји,

уговором
о размени
или
уговором
о поклону

било
да га
је на
неки
други
начин
отуђио.

ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
Исто важи и за ситуацију када премине
власник стана који га је стекао откупом, па
његови наследници постају сувласници на
таквом стану, без обзира на то да ли су са пок.
власником живели као чланови његовог породичног
домаћинства
или
нису,
јер право

становања
члана
породичног
домаћинства
из

члана
16. став
3. Закона
о становању
није законска
лична
службеност,
него
престаје
променом
права
својине
на
откупљеном
стану
по

било
ком
основу.
Другачије
правно
становиште
не
може
да се
заузме
ни када
се
утврди

да
је откупна
цена
стана
плаћена
(плаћана)

средствима
члана
породичног
домаћинства

јер
се
у моменту
закључења
уговора
о откупу

стана
стиче
право
својине
по
самом
закону,
па

извор
средстава
којима
се
иста
исплаћује
није

од
значаја
за
утврђење
титулара
таквог
права.

У
таквим
ситуацијама
члан
породичног
домаћинства
не
би
могао
да се
позове
на
право
на

дом,
прописано
одредбом
члана
8. Европске

конвенције
о заштити
људских
права
и основних
слобода,
јер се
у описаном
случају
ради

о
два
супротстављена
приватна
интереса
–

интерес
власника
стана
да својом
имовином

располаже
(право
на
мирно
уживање
имовине)
и право
на
дом
члана
његовог
породичног

домаћинства.
Према Пресуди Окружног суда у Чачку од
11. 2. 2009. године, мајка тужиоца откупила је
спорни стан, а затим га поклонила тужиоцу,
након чега је дошло до развода између тужиоца
и тужене,
који
у спорном
стану
живе

с
мајком
тужиоца
две
деценије,
чиме
је тужена
постала
члан
породичног
домаћинства

свог
супруга,
а сина
претходног
носиоца
станарског
права.
У таквој
ситуацији
за
спор
по

тужби за исељење тужене из спорног стана
меродавне су одредбе Закона о основама сво-
јинскоправних односа, а не одредба члана 16.
Закона о становању.
Међутим, уколико није дошло до промене
власништва,
односно
у ситуацији
када

је
власник
стана
лице
које
је стекло
власништво
откупом
на
стану
у друштвеној
својини,

поставља
се
питање
да ли
то
лице,
сада
као

власник
откупљеног
стана,
може
да
тражи

исељење
члана
породичног
домаћинства.
На првом месту треба напоменути да су
судови најчешће различито поступали по
питању примене материјалног права. Одређен
број
судских
одлука
у таквој
ситуацији

примењивао
је одредбе
Закона
о становању

и
третирао
однос
странака
као однос
између

носиоца
станарског
права
(који
је власништво

стекао
откупом)
и члана
његовог
породичног

домаћинства.
Друге
судске
одлуке
стале
су
на

становиште
да је откупом
стана
исти
прешао
у

режим
приватне
својине
(на
непокретности),

па
је по
питању
захтева
за
исељење
члана
породичног
домаћинства,
поднетом
од
стране

власника
стана,
примењиван
Закон
о основама
својинскоправних
односа,
и то
одредба
члана
37, којим
је у ставу
1. прописано
да власник

од
држаоца
тужбом
може
да захтева
повраћај

индивидуално
одређене
ствари.
Такве
одлуке

су
засноване
на
ставу
да власник
стана
ужива

право
на
слободну
употребу
и располагање

станом
као својом
неприкосновеном
имовином,
без
било
каквих
ограничења.
Исправно

становиште
је
да
се
по
тужбеном
захтеву
за

исељење
члана
породичног
домаћинства,
по

тужби
поднетој
од
стране
власника
стана
стеченог
откупом,
одлучује
применом
одредби

Закона
о становању,
а не
применом
Закона
о

основама
својинскоправних
односа.

Ако је лице својину предметне непокретности
стекло
откупом,
за
одлуку
о основаности

захтева
за
исељење
члана
породичног
домаћинства
од
значаја
је била
одредба
члана
16.
став
3. Закона
о становању,
према
којој
чланови
породичног
домаћинства
имају
право
становања
у стану
који
се
откупи
по
одредбама

овог
закона,
као
и
одредбе
члана
36. наведеног

закона,
којима
је прописано
да чланови
породичног
домаћинства
закупца
друштвеног

стана
имају
право
да трајно
користе
тај
стан,

под условима из овог закона. Закупац стана
из оправданих разлога може да откаже даље
9
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
10
коришћење стана сваком члану породичног
домаћинства, осим малолетном детету, брачном
другу
или
лицу
које
је дужан
да издржава

по
закону,
с тим што
рок
за
исељење
не
може

да
буде
краћи
од
тридесет
дана.
Закупац
стана

тужбом
у надлежном
суду
може
да
тражи
исељење
члана
породичног
домаћинства
из става

2.
овог
члана,
ако
се
тај
члан
не
исели.
Право становања установљено је у циљу
заштите чланова домаћинства који су становали
у стану
с носиоцем
станарског
права
који

је
стан
откупио,
при
чему
то
право
представља
ограничење
права
својине
на
откупљеном

стану,
а може
да престане
на
захтев
власника

стана
из оправданих
разлога
насталих
понашањем
(или
претежним
понашањем)
носиоца

права
становања
или
због
промењених
околности.
С једне
стране,
право
становања
чланова
породичног
домаћинства
траје
док
је стан
у

власништву
лица које
је тај
стан
откупило,
а с

друге
стране
власник
откупљеног
стана
може

да
откаже
даље
коришћење
стана
свом
члану

породичног
домаћинства
и да тражи
његово

исељење
само
из оправданих
разлога.
Највише

дилема
у пракси
представља
тумачење
појма

„оправдани
разлози”,
који
зависе
од
низа
субјективних
и објективних
околности.
Те
околности
могу
бити:
старост
и
болест
тужиоца,

његова
потреба
за
туђом
негом
и
помоћи,
пружање
помоћи
у нужди,
потребна
материјална

подршка,
поштовање
и слагање,
утицај
на
мир

и
спокојство
итд.
Оправдане
околности
могу
да

буду
различите
и цене
се
у сваком
конкретном

случају
у односу
на
све
околности.
Терет
доказивања
постојања
оправданих
разлога
лежи

на
тужиоцу.
Уколико
тужилац
не
докаже
да су

постојали
оправдани
разлози
за
отказ
даљег

коришћења
стана
члану
његовог
породичног

домаћинства,
суд
ће одбити
захтев.
Наравно
да

оправдани
разлог
увек
представља
ситуација

када
члан
породичног
домаћинства
до
те
мере

угрожава
свог
блиског
сродника,
а
власника

стана,
што
се
огледа
и
у
примени
физичке
силе,

односно
физичким
контактима
који
угрожавају
тело,
здравље
и спокојство
власника,
да

би
у
тим
ситуацијама
захтев
за
исељење
увек

био
оправдан.
Међутим,
спорне
су
ситуације

када
је тешко
разлучити
да ли одређено
пона-
шање представља „оправдани разлог” за отказ
даљег коришћења стана и да ли настале спорне
ситуације, уколико нису изазване искључиво
понашањем тужене стране (члана породичног
домаћинства), могу да представљају испуњење
услова за исељење приликом примене наведене
законске
норме.

Оправдан разлог да закупац, односно власник
откупљеног
стана
ускрати
даље
коришћење
стана
пунолетној
деци,
као члановима

свог
домаћинства,
постоји
ако
су
њихови
односи
поремећени
до
мере
нетрпељивости
и

неподношљивости
заједничког
живљења
и

ако
је
то
искључива
или
претежна
кривица

лица
коме
се
отказује
даље
коришћење
стана.
Међутим,
није сваки
појединачни
сукоб

између
власника
откупљеног
стана
и члана

његовог
породичног
домаћинства
оправдани

разлог
за
ускраћивање
становања,
ако
се
тај

сукоб
без
кривице
власника
у поремећеним

односима
не
манифестује
као продужено
узнемиравање
власника
у коришћењу
стана,
ако

је
био
спорадичан
и ако
није довео
до
продубљених
односа
нетрпељивости
између
њих,

као
чланова
породичног
домаћинства,
који

трајно
нарушавају
спокојство
и мир власника

откупљеног
стана.
Бројни су примери наведених ситуација у
пракси, а у наставку ће бити наведени најчешћи:
1. У конкретном случају утврђено је да су
се односи странака у тој мери пореметили да
је њихово неслагање и нетрпељивост таквог
интензитета да практично није могућ нормалан
и складан
живот
у спорном
стану.
Разлог

поремећених
односа
између
тужиоца
и туженог
лежи
претежно
у понашању
туженог,
као

члана
породичног
домаћинства,
као и тужиоца,
као власника
стана,
што
је узроковало
и

промену
браве
на
улазним
вратима
стана
од

стране
туженог,
па
је тужилац
повратио
кључ

свог
стана
исходованом
судском
одлуком.
Све

ово
представља
оправдани
разлога
за
отказ

даљег
коришћења
стана
туженом
и његово

исељење
из стана
тужиоца.
2. У неким судским одлукама заузето је
становиште да, ако због поремећених односа
чланови породичног домаћинства онемогућавају
или
знатно
отежавају
власника
стана

у
коришћењу
стана
и
ако
не
учествују
у
тро-
шковима одржавања стана, стичу се услови
за исељење, с тим што је од одлучног значаја
чињеница чијом је кривицом дошло до поремећених
односа.
11
ГР А Ђ АНСК О ПР АВО
LEGE AR TIS ● А П Р И Л 2020.
3. У Пресуди Апелационог суда у Београду
од 9. 2. 2017. године заузет је став да нису испуњени
услови
за
исељење
члана
домаћинства.

Према
чињеничном
стању,
тужена
је, као члан

породичног
домаћинства,
живела
с тужиљом

непрекидно
у породичном
домаћинству,
никад
га
није напуштала,
а нема
на
други
начин

решено
стамбено
питање,
учествује
у плаћању

трошкова
становања
и користи
стан
на
начин

који
не
угрожава
нити
умањује
право
тужиље

да
у њему
станује.
Међутим,
односи
парничних
странака
поремећени
су
услед
међусобних

вербалних
сукоба
и
проузроковани
обострано,
а не
искључивом
кривицом
тужене.
У тој

ситуацији
не
постоје
оправдани
разлози
за

исељење
тужене,
као члана
породичног
домаћинства
тужиље,
из спорног
стана.
4. Испуњен је услов постојања оправданих
разлога за отказ даљег коришћења стана члану
породичног
домаћинства
од
стране
власника
откупљеног
стана
и
његово
исељење
у

ситуацији
када
су
међусобни
односи
између

њих
знатно
поремећени,
до
чега
је дошло
искључиво
или
претежно
кривицом
члана
породичног
домаћинства,
као лица чије се
исељење

потражује.
И на крају, ваља поменути и ситуацију
која настаје када је одређено лице стекло
својство члана породичног домаћинства носиоца
станарског
права,
затим
то
право
изгубило
исељењем
или
испуњењем
неког
другог

законом
прописаног
насталог
разлога,
а
након
откупа
стана
поново
се
вратило
у стан

који
је у међувремену
променио
својински

режим
услед
откупа
и тиме
постао
приватна

својина
бившег
носиоца
станарског
права.

Поставља
се
питање
да
ли власник
стана
у

тој
ситуацији
има право
на
исељење
члана

породичног
домаћинства.
Одлука Врховног касационог суда од 17.
3. 2010. године садржи становиште да нема
места примени одредаба Закона о становању
јер се односи између сопственика стана – тужиље
и
бивших
чланова
њеног
породичног

домаћинства
расправљају
по
прописима
о

праву
својине
и правима
изведеним
из пра-
ва својине. Занимљиво је становиште ни-
жестепених судова који су одбили тужбени
захтев тужиоца, власника стана, за исељење
лица које је претходно било члан његовог
породичног домаћинства, са образложењем
да тужена стан не користи без правног основа
јер
је
била
члан
породичног
домаћинства

тужиоца
и
као
таква
уписана
је
у
уговор
о

коришћењу
стана,
а иако
је стан
више
пута

напуштала
(тужилац
је власник
стана
који

је
стекао
закључењем
Уговора
о откупу
1992.

године,
а тужена
је била
члан
породичног
домаћинства
свог
родитеља
и била
је уписана
у

Уговор
о коришћењу
стана
из 1975. године,

при
чему
се
из стана
иселила
1989. године,
када

је
закључила
брак,
а у стан
се
вратила
1999. године
са
мал.
дететом,
уз
сагласност
власника

стана),
у
исти
враћала
уз
сагласност
тужиоца,
при
чему
у стану
непрекидно
станује
од

1999.
године,
тако
да
не
постоје
оправдани

разлози
за
исељење
тужене
у смислу
чл.
36.

став
2. Закона
о становању.
Врховни касациони суд је мишљења да
околност да је тужена била унета у Уговор
о коришћењу стана као члан породичног
домаћинства тужиоца, као носиоца станарског
права,
не
може
да
утиче
на
њено
право

да
настави
са
коришћењем
овог
стана
јер је

својство
члана
породичног
домаћинства
тужиоца
тужена
изгубила
исељењем
из стана

пре
него
што
је
тужилац
постао
власник
стана
откупом
1992. године.
Враћањем
у стан
и

заједничким
становањем
са
сада
власником

стана
после
29. 7. 1973. године,
као
дана
ступања
на
снагу
Закона
о стамбеним
односима

СР
Србије,
не
може
се
поново
стећи
својство

члана
породичног
домаћинства
и корисника
стана
у смислу
стамбених
прописа.
Због

тога
је становање
тужене
у стану
тужиоца

без
правног
основа.

РЕЗИМЕ
Иако је станарско право на стану у државној
(раније друштвеној својини) реликт социјалистичког
права,
још
увек
постоје
парнице
које

се
баве
неким
аспектима
ове
проблематике.

Најчешће
су
то
случајеви
у којима
се
оцењује

право
унука
или
пасторка
да настави
са
коришћењем
стана
након
смрти
ранијег
носиоца

станарског права или закупца. У овим пред-
метима увек се примењује Закон о становању,
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ГРАЂАНСКО ПРАВО
12
односно Закон о стамбеним односима важећи
у време
смрти
ранијег
носиоца
станарског

права,
због
тога
што
важи
опште
правило
о

забрани
ретроактивног
важења
закона,
осим

у
изузетним
ситуацијама,
до
чега
би
долазило

да
се
примењује
Закон
о становању
важећи
у

време
пресуђења.
Дакле,
како
би
се
за
странке

сачувала
и обезбедила
правна
сигурност,
оцена
испуњености
услова
за
стицање
својства

члана
домаћинства
цени
се
према
закону
који

је
важио
у време
када
је станарско
право
ранијег
носиоца
односно
закупца
престало,
а то
је

најчешће
моменат
његове
смрти.
Такође, овде се увек мора ценити и право
на дом из члана 8. Европске конвенције о људским
правима
и основним
слободама,
као и

из
члана
58. Устава
Републике
Србије,
према

којем је дом неповредив, а њим је прописано и
мирно уживање својине и других имовинских
права стечених на основу закона. У сваком
конкретном случају суд мора да утврди да ли
је циљ таквог мешања био легитиман.
Најзад, у вези са станарским правом интересантне
су
и релативно
честе
парнице
за
исељење
члана
породичног
домаћинства
након

откупа
стана.
Овде
се
ради
о праву
становања

које
прати
стан
из откупа
и након
што
је из
друштвене
или
колективне
својине
прешао
у

приватну својину. Могу се притом разликовати
две
ситуације.
Прва
је кад
се
стан
из откупа

отуђи
и
у
њему
право
становања
престаје
у
моменту
отуђења,
тако
да
се
у овој
врсти
спорова

примењује
Закон
о основама
својинскоправних
односа.
Друга
је ситуација
кад
исељење

члана
породичног
домаћинства
тражи
ранији
носилац
станарског
права,
а
сада
власник

откупљеног
стана,
па
се
примењује
члан
16.

Закона
о становању
и у сваком
конкретном

случају
цени
се
да
ли
су
испуњени
услови
за

престанак
овог
права.
Трећа
ситуација
је право
лица
да
стан
користи
у
ситуацији
када
је

лице
прво
имало
својство
члана
породичног

домаћинства,
а затим
то
право
изгубило,
па

се
поново
вратило
у стан
у време
када
је
стан

променио
својински
режим.
Основно
питање

за утврђивање права у свим овим случајевима
јесте примена меродавног закона. Увек се ради
о два супротстављена права – право да се настави
са
коришћењем
стана
према
одредбама

стамбеног
права
и
право
власника
стана
да

реализује
у потпуности
право
својине
на
непокретности.
Зато
је меродавно
питање
да ли

у
сваком
конкретном
случају
има
места
примени
закона
из
области
стамбеног
права
или

примени
закона
који
регулише
право
својине

на
непокретности.