У тексту који следи говоримо о посебним разлозима ништавости и рушљивости уговора о јавним набавкама, као и о начину на који се одлучује о захтевима за накнаду штете проузроковане понуђачу незаконитим поступањем у поступку јавне набавке
Основни циљ новог Закона о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 124/2012, у даљем тексту: Закон) јесте обезбеђивање услова за ефикасну употребу јавних средстава, прописивањем јасних процедура за доделу јавних уговора и механизама за спречавање корупције и обезбеђивање конкуренције. Ради остварења наведеног циља успостављен је нови систем ревизије поступака јавних набавки, кроз реорганизацију и промену овлашћења, начина рада и састава Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки (у даљем тексту: Републичка комисија). Поступак заштите права је поједностављен, а Републичкој комисији су дата посебна, нова овлашћења, међу којима и право да поништи уговор о јавној набавци. Заштита права у поступцима јавних набавки усклађена је с Директивом 2007/66/ЕЗ, која регулише ревизију поступка јавне набавке.
Закон о облигационим односима (у даљем тексту: ЗОО) познаје две категорије неважећих уговора. Прва категорија су апсолутно ништави уговори који су противни принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима (члан 103). Другу категорију чине рушљиви (релативно ништави) уговори које је закључила ограничено пословно способна страна, кад је при њиховом закључењу било манâ у погледу воље страна, као и кад је то ЗОО-ом или посебним прописом одређено (члан 111). Правна теорија разликује још и „непостојеће уговоре”, као трећу категорију неважећих уговора, коју ЗОО не помиње изричито, већ је у наш правни систем уводи посредно, прописујући да се у одређеним случајевима „сматра да уговор није ни настао”, односно да „уговор није ни закључен”. На пример, у случају неспоразума, кад стране верују да су сагласне, а међу њима у ствари постоји неспоразум о природи уговора или о основу или о предмету обавезе (члан 63) или код закључења уговора од стране неовлашћеног лица (члан 88).
У ЗОО-у су садржани општи разлози апсолутне и релативне ништавости (рушљивости) уговора. Закон, међутим, прописује посебне разлоге неважности уговора о јавним набавкама. Битну новину чини то што је поништење рушљивог уговора стављено у надлежност Републичке комисије као посебног управног органа, односно управне организације, са својством правног лица.
Позив на понуду и форма понуде као битни елементи уговора о јавној набавци
Позив на понуду у одређеној форми битан је део поступка јавне набавке, односно представља обавезну фазу поступка. Поред понуде за закључење уговора и позива на преговоре, позив на понуду представља један од облика уговорне иницијативе. Пре 2002. године, када је донет први Закон о јавним набавкама („Сл. гласник РС”, бр. 39/2002), наши позитивни прописи нису одређивали појам позива на понуду, а у судској пракси и делу правне теорије изражен је став према коме се позив на понуду, по свом дејству, у великој мери приближава позиву на преговоре. Истакнуто је да пошиљалац позива на понуду није дужан да прихвати понуду заинтересованог лица за закључење уговора, с тим што ће одговарати за штету (обичну штету) ако то учини без основаног разлога. У циљу ближег одређења позива на понуду и правног дејства које производи овај облик уговорне иницијативе, у правној теорији су наведени елементи и разлике између појединих облика уговорне иницијативе, случајеви када се уговор закључује на основу позива на понуду и разлике између њих, а анализиран је и правни положај лица које упућује позив на понуду.
Уговор је закључен када су се уговорне стране сагласиле о битним састојцима уговора (члан 26. ЗОО-а), из чега је правна теорија извела закључак да је уговор заправо прихваћена понуда. Понуда је предлог за закључење уговора учињен одређеном лицу, који садржи све битне састојке уговора тако да би се његовим прихватањем могао закључити уговор (члан 31. ст. 1. ЗОО-а). у одређеним случајевима, међутим, форма понуде је битан елеменат уговора, чије непоштовање као последицу може да има неважност уговора (ништавост или рушљивост). Код појединих врста уговора, закључење уговора лицитацијом (јавним надметањем) или прикупљањем писмених понуда прописано је као обавезна форма понуде и битан елеменат уговора. Такав је случај и са уговором о јавној набавци који је дефинисан као теретни уговор закључен у писаној или електронској форми између наручиоца и понуђача у складу са спроведеним поступком јавне набавке, који за предмет има набавку добара, пружање услуга или извођење радова (члан 3. тач. 2) Закона). Разлика у односу на дефиницију из претходног закона јесте у томе што нови Закон, поред писане форме, у одређеним случајевима дозвољава да уговор о јавној набавци буде закључен у електронској форми.
Управна и судска заштита права у поступку јавне набавке
Питање пуноважности уговора о јавној набавци у блиској је вези за поступком заштите права. Заштита права, и то у свим стадијумима поступка јавне набавке, остварује се у посебном (управном) поступку (видети оквир). Овај поступак покреће се посебним правним средством – захтевом за заштиту права. Поступак доношења мериторне одлуке је једностепен – одлучују наручилац (државни орган, организација, установа или друго правно лице одређено овим законом, на пример, јавно предузеће) и/или Републичка комисија, а двостепеност је предвиђена за одлучивање по жалбама на процесне закључке наручиоца (којим одбацује захтев као неуредан, неблаговремен, поднет од стране неовлашћеног лица). Против одлуке Републичке комисије не може се изјавити жалба, али се може покренути управни спор, што значи да је одлука Републичке комисије коначна, али не и правноснажна. Дакле, обезбеђени су управна и судска заштита права.
Одлучивање Републичке комисије у посебном управном поступку
Чланом 157. прописан је начин одлучивања Републичке комисије и форма одлука које она доноси. Републичка комисија одлучује у границама поднетог захтева за заштиту права, али и о повредама за које подносилац захтева није знао, а које су утицале на одлуку наручиоца у поступку јавне набавке. Ово је неопходно будући да подносилац захтева често нема довољно знања у овој области (нарочито када су у питању предузетници и мала предузећа), а с друге стране трошкови правне помоћи могу одвратити понуђаче и друга заинтересована лица од подношења захтева.
Закон изричито одређује да Републичка комисија по службеној дужности испитује и да ли су испуњени законски услови за примену одређеног поступка јавне набавке. На овај начин, без обзира на разлог подношења захтева за заштиту права, Републичка комисија ће проверити оправданост изабраног поступка јавне набавке, што ће допринети стварању добре праксе у овом домену примене закона. Осим тога, Републичка комисија по службеној дужности проверава да ли су прекршене одредбе закона због којих се уговор може поништити или се сматра ништавим. Према томе, поред расправног начела и начела диспозиције, Закон уводи и ограничено истражно начело, односно начело официјелности, омогућавајући Републичкој комисији да одређене чињенице које се тичу испуњености законских услова за примену одређеног поступка и неважности уговора утврђује по службеној дужности.
Поред тога, у наведеним случајевима када је законом дозвољена примена истражног начела, изричито је прописано да Републичка комисија може наставити поступак и ако подносилац захтева за заштиту права повуче захтев. У том случају Републичка комисија неће обуставити поступак, применом члана 153. ст. 4. Закона, већ ће наставити да и даље води поступак без захтева овлашћеног предлагача. На овај начин поступак заштите права од акузаторског поступка прелази у једну врсту инквизиторског поступка, који је покренут на захтев овлашћеног предлагача, односно подносиоца захтева, а после повлачења захтева за заштиту права, даље се наставља и води по службеној дужности. У нашем правном систему инквизиторски поступак је постојао у Закону о стечају (чл. 150–155) под називом Посебан поступак у случају дуготрајне неспособности за плаћање, али су те одредбе оглашене неуставним одлуком Уставног суда од 12. јула 2012. године и престале су да важе даном објављивања те одлуке („Сл. гласник РС”, бр. 71/2012 од 25. јула 2012. године).
Решењима из члана 157. ст. 6. Закона, Републичка комисија мериторно одлучује о захтеву тако што усваја захтев за заштиту права и, у целини или делимично, поништава поступак јавне набавке, уколико је захтев за заштиту права основан (тачка 1) или одбија захтев за заштиту права као неоснован (тачка 2). У ову врсту одлука спада и решење којим Комисија поништава уговор.
Поништење уговора као посебно овлашћење Републичке комисије
Одредбама из чл. 160–166. Закона одређена су посебна овлашћења Републичке комисије, како би се њен рад учинио што делотворнијим. Поред овлашћења да захтева посебне извештаје, документацију и изјаве о спровођењу поступка и њених одлука, Републичка комисија је законом овлашћена и да: непосредно код наручиоца врши контролу извршења њених одлука, изриче новчане казне, изриче мере због злоупотребе захтева за заштиту права, поништава уговор о јавној набавци и води прекршајни поступак.
Чланом 163. прописана је могућност поништења уговора о јавној набавци, који одговарају појму рушљивих уговора, као посебној категорији неважећих правних послова из члана 111. ЗОО-а. Директива 2007/66/ЕЗ регулише поступак ревизије и предвиђа мере за кршење поступка јавне набавке, пре свега у случају повреда одредаба о заштити права, на пример, закључењем уговора у „року мировања” или након подношења захтева за заштиту права, а пре одлуке Републичке комисије. Као основну санкцију Директива предвиђа неважност предузетих радњи, односно поништење уговора, али тако да ту неважност утврди ревизијско тело. У складу с тим, Закон даје овлашћење Републичкој комисији, да у ситуацијама када је наручилац прекршио одредбе Закона које се односе на поступак заштите права или у другим прописаним случајевима, поништи уговор о јавној набавци. Реч је о ситуацијама када се уговор сматра рушљивим у смислу члана 111. ЗОО-а, који предвиђа да је уговор рушљив и када је то посебним прописом одређено.
Уским, језичким тумачењем ЗОО-а може се доћи до закључка да уговоре поништава суд, коме би Републичка комисија требало да поднесе преображајну тужбу са захтевом за поништај уговора, али је циљним и системским тумачењем наведене одредбе из члана 163. Закона, а имајући у виду састав и карактер Републичке комисије, који је сличан положају и улози трибунала тј. суда, јасно да рушљиве уговоре може поништити и Републичка комисија. Ово овлашћење је прописано и у складу с Директивом 2007/66/ЕЗ, а у циљу ефикасног спровођења закона, будући да би поништење од стране редовних судова било веома тешко спроводиво, што би онемогућило увођење реда, законитости и правне сигурности у ову област. Чланови комисије су лица која испуњавају услов за избор за судије, а поред тога имају искуство у области јавних набавки, одлучују у самом поступку заштите права, што су додатни разлози у прилог надлежности Републичке комисије за одлучивање о поништењу уговора о јавној набавци. При том, узета је у обзир и упоредна пракса земаља у региону које имају сличан правни систем.
Уговор се може поништити по службеној дужности од стране комисије или на захтев подносиоца захтева, другог понуђача или заинтересованог лица (у случају када је био онемогућен да учествује у поступку). Захтев за поништење подноси се уз захтев за заштиту права, или ако у том тренутку подносилац није знао за разлоге поништења, у року од 30 дана од дана сазнања за разлоге за поништење уговора, али најкасније годину дана од закључења уговора. Истеком наведеног субјективно-објективног рока рушљиви уговори конвалидирају. Рокови за поништење (рушљивих) уговора о јавној набавци прописани су због потребе успостављања правне сигурности у овој области, као и с обзиром на чињеницу да су уговори о јавној набавци углавном нетрајног карактера или су закључени на период од једне године. Изузетак су оквирни споразуми, али имајући у виду да се на основу њих закључује велики број уговора, правна извесност је овде још важнија.
Закон прописује да се уговор о јавној набавци може поништити у следећим, таксативно набројаним случајевима:
– ако је наручилац спровео преговарачки поступак без објављивања позива за подношење понуда, а при том није објавио одлуку о покретању поступка и о додели уговора;
– ако је наручилац закључио уговор о јавној набавци пре истека рока за подношење захтева за заштиту права;
– ако је закључио уговор након подношења захтева за заштиту права, а пре одлуке Републичке комисије;
– ако је закључио уговор о јавној набавци супротно одлуци Републичке комисије о привременим мерама – на пример, којом се задржавају даље активности наручиоца и у преговарачком поступку покренутом из разлога изузетне хитности; и
– ако је закључио уговор о јавној набавци кршећи одредбе и услове оквирног споразума.
Уколико се уговор поништи, Закон предвиђа да уговор о јавној набавци престаје, а уговорне стране су дужне вратити оно што су примиле по основу таквог уговора, а ако се то не може учинити, наручилац ће савесном добављачу платити за испоручена добра, пружене услуге, односно изведене радове.
Закон даје могућност Републичкој комисији да не поништи уговор о јавној набавци, под условом да би поништење уговора о јавној набавци имало несразмерне последице по рад или пословање наручиоца или интересе Републике Србије, али у том случају може скратити рок важења уговора или изрећи наручиоцу новчану казну.
За разлику од рушљивих уговора које поништава Републичка комисија, за уклањање апсолутно ништавих уговора из правног поретка потребна је судска пресуда. Прописано је да ће Републичка комисија поднети тужбу за утврђивање ништавости уговора о јавној набавци када на било који начин сазна да је закључени уговор о јавној набавци ништав. Није јасан став законодаваца зашто је поништење рушљивих уговора (дакле, кад постоји мањи степен повреде права) стављено у надлежност Републичке комисије, као парадржавног управног органа, док се оглашавање ништавим уговора с највећим повредама правног поретка налази у судској надлежности. Јер ништави уговори имају мању правну снагу, односно правно дејство, због већег степена повреде права (од рушљивих уговора), па би суд требало да одлучује о престанку рушљивих уговора с већом правном снагом и значајем, а управна организација да оглашава ништавим уговоре с мањом правном снагом и дејством. Одлука о ништавости има декларативан карактер, јер ништав уговор не постоји у правном поретку, и не може да буде оснажен протеком времена, док се поништај рушљивог уговора врши конститутивном одлуком, с обзиром на то да рушљив уговор производи правно дејство све док се не поништи, а истеком рока за поништај конвалидира.
Закон прописује посебне разлоге рушљивости уговора, али се није одредио према општим разлозима рушљивости из члана 111. ЗОО-а, на пример, ако је при његовом закључењу било манâ у погледу воље страна (претња, битна заблуда или превара – чл. 60–66. ЗОО-а). Поставља се питање да ли је поништење уговора о јавној набавци, при чијем је закључењу било манâ воље, у надлежности Републичке комисије или суда. С обзиром на то да је овлашћење Републичке комисије да поништи уговор у Законом набројаним случајевима изузетак од општег правила да рушљиве уговоре поништава суд, следи закључак да би уговор о јавној набавци због манâ воље могао бити поништен само одлуком надлежног суда у парничном поступку, који се иницира преображајном тужбом. Јер, изузетке треба уско тумачити. Поред тога, захтев за поништај због преваре или друге мане воље могао би се истаћи у конексној противтужби из члана 198. Закона о парничном поступку, на пример, у парници у којој добављач од наручиоца тражи исплату цене или друго право из уговора о јавној набавци (закон предвиђа три врсте противтужбе – конексну, компензациону и прејудицијелну).
Разлози апсолутне ништавости уговора о јавној набавци
Закон прописује посебне разлоге апсолутне ништавости уговора о јавној набавци (члан 168). Реч је о уговорима који су закључени тешким повредама закона, односно без његове примене. Разлози апсолутне ништавости уговора односе се на поступање наручиоца у поступку јавне набавке супротно одредбама овог Закона. Ништави су они уговори о јавној набавци:
– који су закључени без претходно спроведеног поступка јавне набавке, а који је наручилац био дужан да спроведе према одредбама овог Закона;
– који су закључени супротно одредбама овог Закона о спречавању корупције и сукоба интереса;
– код којих наручилац овласти треће лице, које није наручилац, да закључи уговор да би се на тај начин избегла примена овог Закона;
– који представљају измене и допуне првобитног уговора закључене у супротности са одредбама овог Закона;
– који су закључени противно одлуци Републичке комисије.
Нови Закон садржи мањи број разлога ништавости него претходни, а уводи један нови – закључење уговора супротно одредбама о спречавању корупције и сукоба интереса.
нови Закон, међутим, не садржи изричиту одредбу да је ништав онај уговор који је закључен с понуђачем који није изабран као најповољнији, каква је била садржана у члану 120. тач. 4) претходног закона. Изгледа да је законодавац прихватио став правне теорије да је прикупљање понуда један од начина закључивања уговора у привреди, а привредни субјекат на основу прикупљених понуда слободно одлучује о прихватању или неприхватању понуде.
Такође, изостављен је разлог ништавости из члана 120. тач. 3) претходног закона (закључење уговора да би се измирила права и обавезе, а да није спроведен поступак јавне набавке), који се односио на компензацију, односно тзв. компензационе правне послове. На пример, привредно друштво дугује одређени износ одређеном јавном предузећу које има својство наручиоца из члана 2, па уместо да му исплати дуг, своју ће обавезу измирити тако што ће јавно предузеће од њега да купи одређену робу (добра), а уместо међусобних исплата, извршиће се компензација. Пребијање потраживања (компензација) представља један од законом предвиђених начина престанка обавеза. и по новом Закону, међутим, таква набавка обухваћена је режимом јавних набавки, па је уговор ништав, ако је закључен без претходно спроведеног поступка јавне набавке (члан 168. тач. 1)). У суштини, наведени разлог ништавости из претходног закона обухваћен је ширим разлогом из члана 168. тач. 1) новог Закона. Јер, ништав је сваки уговор који је закључен без претходно спроведеног поступка јавне набавке, а који је наручилац био дужан да спроведе према одредбама овог Закона, без обзира на то у ком циљу је закључен. Пребијање потраживања регулисано је одредбама из чл. 336–343. ЗОО-а. У правној науци се истиче да је компензација, у ствари, врста исплате. Реч је, дакле, о грађанско-правној компензацији која наступа дејством ex tunc, тек када се саопшти противнику, за разлику од судске компензације, која се врши конститутивном одлуком парничног суда о пребијању потраживања и која производи дејство када одлука о компензацији постане правноснажна.
Разлози ништавости уговора о јавној набавци таксативно су набројани, а не као примери (не exempli causa), што значи да се у пракси не би могли креирати нови разлози ништавости уговора због повреде одредаба Закона, осим оних прописаних у овом члану. С тим у вези, требало би уско тумачити и опште разлоге ништавости уговора из члана 103. ЗОО-а, у коме је прописано да је ништав уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима, ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако закон у одређеном случају не прописује што друго, мада је могуће да се и они остваре у појединим поступцима јавних набавки.
Право понуђача на накнаду штете
Питање накнаде штете (стварне штете и измакле користи) која је проузрокована понуђачу незаконитим поступањем наручиоца или других странака у поступку јавне набавке, није решено новим Законом, што значи да ће се о таквим захтевима одлучивати по општим правилима облигационог права. Одредбе о накнади штете понуђачу није имао ни ранији Закон о јавним набавкама.
Републичка комисија је дужна да образложи своју одлуку и наручиоцу наложи предузимање одређених радњи у року од најдуже 25 дана у сврху правилног и законитог окончања конкретног поступка јавне набавке (члан 157. ст. 7. Закона). Тужба за накнаду штете може се поднети и после ступања на снагу новог Закона, против наручиоца који није поступио у одређеном року по налозима Републичке комисије садржаним у одлуци којом усваја захтев за заштиту права и, у целини или делимично, поништава поступак јавне набавке или поништава уговор о јавној набавци, и то по општим правилима о накнади штете из ЗОО-а.
Према мишљењу правне теорије, заснованом на тумачењу општих правила уговорног-облигационог права и судске праксе, најповољнији понуђач не може захтевати да суд обавеже наручиоца да с њим закључи уговор, нити да утврди да је између њих заснован уговорни однос. Такво тумачење важи и када је у питању закључење уговора о јавној набавци, јер се и такав уговор закључује сагласношћу воља уговорних страна, а не судском одлуком, или по сили закона.
Када је у питању неважност уговора (поништај или ништавост), за јавне набавке важе, међутим, посебна, строжа правила. Изненађује чињеница да нови Закон не садржи изричиту одредбу да је ништав уговор који је закључен с понуђачем који није изабран као најповољнији, каква је била садржана у члану 120. тач. 4) претходног Закона о јавним набавкама. и по новом закону, међутим, уговор може бити поништен или оглашен ништавим из других законом таксативно прописаних разлога. С друге стране, према ставу судске праксе, заснованом на општим правилима облигационог права, када нису у питању јавне набавке, такав уговор би био пуноважан, а најповољнијем понуђачу припадало би право на накнаду штете према члану 35. ст. 2. ЗОО-а (из пресуде Вишег привредног суда у Београду, Пж. 420/93 од 10. фебруара 1993. године), у коме је прописано да ће пошиљалац позива да се учини понуда под објављеним условима, одговарати за штету, коју би претрпео понудилац, ако без основаног разлога није прихватио његову понуду.
Према мишљењу правне теорије, одштетни захтев најповољнијег понуђача не може се заснивати на повреди уговора, јер уговор није закључен. Због тога најповољнији понуђач не може захтевати накнаду тзв. позитивног уговорног интереса. Он не може захтевати накнаду штете у тој висини да, материјално посматрано, буде доведен у исти положај као да је уговор био закључен и испуњен. Зато би најповољнијем понуђачу у јавном надметању, с којим наручилац (организатор надметања) није желео да закључи уговор, требало признати накнаду штете само у висини трошкова које је имао у вези са учествовањем у јавном надметању. Насупрот изложеном ставу правне теорије, сматрамо да би најповољнијем понуђачу с којим је наручилац одбио да закључи уговор, припадало право на накнаду штете, и то не само обичне штете у висини трошкова које је имао у вези са учешћем у поступку јавне набавке, већ и право на накнаду штете у висини изгубљене добити (измакла корист) у смислу члана 155. ЗОО-а. Тачно је да није реч о уговорној штети, тј. о штети због повреде уговора из члана 262. ст. 2. ЗОО-а, јер уговор између најповољнијег понуђача и наручиоца није закључен. У питању је деликтна штета, проузрокована нечињењем (недодељивањем уговора, тј. одбијањем наручиоца да с најповољнијим понуђачем закључи уговор), односно чињењем (додељивањем и закључењем уговора с другим понуђачем чија понуда није изабрана, односно није оцењена као најповољнија у извештају о стручној оцени понуда). Проузроковање штете може се извршити и свим другим радњама које Закон у члану 163. предвиђа као разлоге рушљивости, а у члану 168. као разлоге ништавости уговора. А деликтна штета, такође, даје право оштећеном на измаклу корист у смислу цитираних прописа, а не само на накнаду обичне штете због умањења имовине у висини трошкова учешћа у поступку јавне набавке.
[signoff]
Могућност да управни орган или управна организација поништи правни посао није новина у нашем правном систему. Закон о предузећима („Сл. лист СРЈ”, бр. 29/96, 33/96, 29/97, 59/98, 74/99, 9/2001, 36/2002) у члану 398а, који је још увек на снази, прописује да ће Агенција за приватизацију поништити одређене одлуке предузећа које послује већинским друштвеним капиталом, о отуђењу или оптерећењу имовине, донете без њене претходне сагласности.
[/signoff]
[signoff]
ПОСЕБНИ УПРАВНИ ПОСТУПЦИ
Закон о општем управном поступку („Сл. лист СРЈ”, бр. 33/97, 31/01) у члану 3. дозвољава могућност прописивања посебних управних поступака, тако што предвиђа да: „Одредбе закона којима се, због специфичне природе управних ствари у појединим управним областима, прописују неопходна одступања од правила општег управног поступка, морају бити у сагласности са основним начелима утврђеним овим законом”.
[/signoff]
[blockquote]
РЕЗИМЕ
У ЗОО-у су садржани општи разлози ништавости и рушљивости уговора. Закон о јавним набавкама, међутим, прописује посебне разлоге неважности уговора о јавним набавкама. Битну новину представља чињеница да је поништење рушљивог уговора стављено у надлежност Републичке комисије као посебног управног органа, односно управне организације, са својством правног лица.
Питање пуноважности уговора о јавној набавци у блиској је вези с поступком заштите права. Заштита права, и то у свим стадијумима поступка јавне набавке, остварује се у посебном (управном) поступку. Овај поступак се покреће посебним правним средством – захтевом за заштиту права.
Поред расправног начела и начела диспозиције, Закон уводи и ограничено истражно начело, односно начело официјелности, омогућавајући Републичкој комисији да одређене чињенице које се тичу неважности уговора утврђује по службеној дужности. Републичка комисија може наставити поступак и ако подносилац захтева за заштиту права повуче захтев.
У посебна овлашћења Републичке комисије спада и право да поништи рушљив уговор о јавној набавци, по службеној дужности или на захтев подносиоца захтева, другог понуђача или заинтересованог лица, у законом предвиђеним случајевима.
За разлику од рушљивих уговора, које поништава Републичка комисија, за уклањање апсолутно ништавих уговора из правног поретка потребна је судска пресуда. Републичка комисија ће поднети тужбу за утврђивање ништавости уговора о јавној набавци када на било који начин сазна да је закључени уговор о јавној набавци ништав. Ништави су они уговори о јавној набавци који су закључени без претходно спроведеног поступка јавне набавке, као и у другим Законом прописаним случајевима.
Нови Закон о јавним набавкама не садржи изричиту одредбу да је ништав уговор који је закључен с понуђачем који није изабран као најповољнији, каква је била садржана у члану 120. тач. 4) претходног закона, што значи да је законодавац прихватио став правне теорије да је прикупљање понуда један од начина закључивања уговора у привреди, а привредни субјекат на основу прикупљених понуда слободно одлучује о прихватању или неприхватању понуде.
Питање накнаде стварне штете и измакле користи која је проузрокована понуђачу, због незаконитог поступања наручиоца или других странака у поступку јавне набавке, није решено новим Законом, што значи да ће се такви захтеви решавати по општим правилима облигационог права.
[/blockquote]