Ништавост уговора – пракса привредних судова

Кроз одређене случајеве из праксе привредних судова који се односе на ништавост уговора издвајамо примере који се односе на последице ако су ништаве само неке одредбе уговора о кредиту, затим на  последице ако уговор није закључен по процедури и форми коју прописује Закон о јавним набавкама, као и када је утврђено да последица повреде неке законске норме, ако она то изричито не прописује, не повлачи ништавост уговора, већ само прекршајну одговорност учиниоца.

 

 НИШТАВОСТ НЕКЕ ОДРЕДБЕ УГОВОРА НЕ ПОВЛАЧИ НИШТАВОСТ И САМОГ УГОВОРА АКО ОН МОЖЕ ДА ОПСТАНЕ БЕЗ НИШТАВЕ ОДРЕДБЕ И АКО ОНА НИЈЕ БИЛА НИ УСЛОВ УГОВОРА НИ ОДЛУЧУЈУЋА ПОБУДА ЗБОГ КОЈЕ ЈЕ УГОВОР ЗАКЉУЧЕН.

Из образложења:

Одредбом члана 105. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989 и „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/1993) прописано је да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора ако он може да опстане без ништаве одредбе и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен, док је ставом 2. истог члана прописано да ће уговор остати на снази чак и ако је ништава одредба била услов или одлучујућа побуда уговора у случају кад је ништавост установљена, управо да би уговор био ослобођен те одредбе и важио без ње.
У конкретном случају је одредбом члана 5. Уговора о кредиту број 147-13061/08 од 7. 4. 2008. године, који је тужилац, као корисник кредита, закључио са првотуженим, уговорена каматна стопа од 14% годишње, уз сагласност корисника кредита да банка у току трајања уговора, а без његове даље сагласности, може да врши измену каматне стопе у случајевима промене тржишних услова и пословног окружења и других услова пословања, раста камата на банкарском тржишту, промене пословне политике банке, тржишног и пословног окружења и других услова пословања. Правилан је закључак првостепеног суда да у делу садржаном у члану 5. спорног уговора ништавост ових одредаба, као последица противности принудним прописима, није довела до ништавости целог уговора, сходно одредби члана 105. Закона о облигационим односима. Притом побуде банке да створи приход од уговорене камате јесу битан елемент уговора о кредиту, као и једна од одлучујућих побуда банке за закључење уговора о кредиту и пласман новчаних средстава уз камату, али банка ће свакако да оствари приход од уговорене камате и када се на пласирана новчана средства из одобреног кредита ова камата обрачуна у фиксном износу који је био наведен у самом уговору, а затезна камата на период доцње у плаћању по стопи која је прописана законом.

Привредни апелациони суд кроз своју одлуку закључује да одредбе којима је банка овлашћена да висину стопе уговорне камате може да промени у складу са својом пословном политиком, као и одредбе о висини стопе затезне камате, заиста не представљају одлучујућу побуду за закључење уговора нити могу да буду разлог ништавости целог уговора.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 480/15 од 28. 10. 2015. године, укинута Решењем Привредног апелационог суда, Пж. 207/16 од 21. 9. 2017)

 

У СЛУЧАЈУ НИШТАВОСТИ УГОВОРА, СВАКА УГОВОРНА СТРАНА ЈЕ ДУЖНА ДА ВРАТИ ДРУГОЈ СВЕ ШТО ЈЕ ПРИМИЛА ПО ОСНОВУ ТАКВОГ УГОВОРА.

Из образложења:

Одредбом члана 104. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93) прописано је да је у случају ништавости уговора, свака уговорна страна дужна да врати другој све што је примила по основу таквог уговора, а ако то није могуће или ако се природа онога што је испуњено противи враћању, мора се дати одговарајућа накнада у новцу према ценама у време доношења судске одлуке, уколико Закон што друго не прописује. Ставом 3. наведеног члана прописано је да ће приликом одлучивања суд водити рачуна о савесности једне, односно двеју страна, значају повређеног добра и интереса, као и о моралним схватањима.

У конкретном случају парничне странке су биле у облигационоправном односу по основу усмено закљученог уговора о делу, на основу кога је тужиоцу од стране туженог дат налог за вршење радова фактурисаних утуженим рачунима. Радови су извршени у целости и исти су примљени од стране овлашћених лица туженог, а тужени није рекламирао количину и квалитет изведених радова.

Међутим, у наведеном случају ради се о ништавом правном послу будући да није закључен по процедури и форми коју прописује Закон о јавним набавкама, с обзиром на то да је тужени јавно предузећа.

Како је правни посао који су парничне странке закључиле ништав, суд одлучује коју ће последицу из члана 104. Закона о облигационим односима применити, јер је опште правило да се у случају ништавости накнада одређује тако да ниједна страна не постигне корист на штету друге уговорне стране. Притом сам уговор о делу који су парничне странке закључиле представља двострано теретан и именован правни посао. У овом случају је једна уговорна страна, тужилац у овој парници, у потпуности испунила своју уговорну обавезу, док тужени своју обавезу преузету уговором није испунио. Сходно цитираној одредби члана 104. Закона о облигационим односима, у конкретном случају није могуће да свака странка врати оно што је по основу уговора примила јер је тужилац своју уговорну обавезу у потпуности испунио, па је тужени дужан да плати накнаду у новцу на име изведених радова. Тужени нема право да из своје несавесности извлачи корист јер је као јавно предузеће био дужан да се у свом пословању придржава одредби Закона о јавним набавкама, што није чинио.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 628/15 од 6. 5. 2016. године, укинута Пресудом Привредног апелационог суда, Пж. 4652/16 од 26. 7. 2017)

 

КАДА ЈЕ ПРЕДМЕТ ТУЖБЕ ЗАХТЕВ ЗА УТВРЂЕЊЕ НИШТАВОСТИ УГОВОРА, СУД ЦЕНИ ПОСТОЈАЊЕ РАЗЛОГА ЗА АПСОЛУТНУ НИШТАВОСТ УГОВОРА, ДОК СЕ РАЗЛОЗИ РЕЛАТИВНЕ НИШТАВОСТИ ИСПИТУЈУ САМО ПО ЗАХТЕВУ СТРАНКЕ ЗА ПОНИШТАЈ УГОВОРА.

Из образложења:

Према одредби члана 3. Закона о парничном поступку, суд поступа у оквирима постављеног тужбеног захтева. Сагласно одредби члана 109. став 1. Закона о облигационим односима, суд на ништавост пази и по службеној дужности, али тада такву околност цени као претходно питање од којег зависи основаност захтева. Уколико се тужбеним захтевом тражи утврђење ништавости уговора, суд испитује само постојање разлога за апсолутну ништавост, док се разлози релативне ништавости утврђују само по захтеву странке за поништај уговора и то само разлози на које странка указује и на којој је терет доказивања постојања таквих разлога. По налажењу другостепеног суда, уколико се тужилац позива на разлоге апсолутне ништавости, онда не може да захтева поништај уговора.

(Решење Привредног апелационог суда Пж 6697/15 од 13. 4. 2016)

 

ПРАВОСНАЖНОМ СУДСКОМ ОДЛУКОМ О УТВРЂЕЊУ НИШТАВОСТИ ОДРЕЂЕНОГ УГОВОРА ИЗ ПРАВНОГ ПРОМЕТА СЕ ЕЛИМИНИШЕ УГОВОР СУПРОТАН ПРИНУДНИМ ПРОПИСИМА, ЈАВНОМ ПОРЕТКУ ИЛИ ДОБРИМ ОБИЧАЈИМА, ЗА КОЈИ СЕ СМАТРА КАО ДА НИЈЕ НИ БИО ЗАКЉУЧЕН.

Из образложења:

Осим последице враћања датог односно примљеног по уговору, ништавост утврђена правоснажном судском одлуком има основно дејство да елиминише из правног промета уговор који је супротан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима. То значи да се сматра као да уговор није ни био закључен, да није стварао нити да ствара права и обавезе за странке у смислу члана 148. истог закона, односно да не производи друге правне последице. Тужилац на то основано указује у жалби.

Ништавост уговора не зависи од савесности или несавесности уговорних страна, већ од постојања узрока ништавости. Према законским одредбама, ни накнадни престанак таквог узрока по правилу не води пуноважности уговора. Од савесности уговорних страна зависи одлука о захтеву за враћање датог, као и обавеза накнаде штете проузроковане закључењем ништавог уговора.

(Пресуда Привредног апелационог суда, Пж 3312/16 од 26. 1. 2017)

 

НЕИЗВРШЕЊЕ УГОВОРОМ ПРЕУЗЕТИХ ОБАВЕЗА ЈЕ РАЗЛОГ ЗА РАСКИД УГОВОРА ПОД УСЛОВИМА ПРЕДВИЂЕНИМ ЗАКОНОМ, А НЕ РАЗЛОГ ЗА УТВРЂИВАЊЕ НИШТАВОСТИ УГОВОРА.

Из образложења:

Одредбом члана 52. Закона о облигационим односима предвиђено је да је, ако основ не постоји или је недопуштен, уговор ништав. У складу са наведеном одредбом основ представља главни циљ или сврху обавезивања, при чему је правилно првостепени суд утврдио да уговорне обавезе имају допуштени основ, будући да конкретни обавезно правни однос и из њега проистекле уговорне обавезе нису правно недопуштени по свом садржају и циљу због кога су настали. Наиме, у конкретном случају су првотужени и друготужени били у уговорном односу по основу уговора о пословно-техничкој сарадњи из 2007. године, из чијег садржаја произлази да З. З. на име заједничког пословања улаже земљиште на коришћење, засад шпаргле на 12 хектара и улагања које је извршио на узгоју и расту шпаргле, што укупно износи … динара, а ДОО … у заједничко пословање улаже … динара. Из исказа законских заступника који су закључили предметни уговор првостепени суд је утврдио да је воља уговорних страна била да се баве пословањем у пољопривреди и да кроз развој пољопривреде остваре одређене резултате, односно да закључе наведени уговор, што је онемогућено елементарним непогодама, тако да је правилан закључак првостепеног суда да су парничне странке закључиле уговор који није противан закону, јавном поретку и добрим пословним обичајима, са допуштеним основом. Чињеница да уговор није реализован не представља разлог ништавости уговора, већ основ да учесници материјалног правног односа могу да траже одређену накнаду штете под условима предвиђеним законом. Уз то, тужени су истог дана закључили и Анекс 1 Уговора о пословно-техничкој сарадњи од 18. 5. 2007. године, којим се, уместо заједничке производње на целокупно раније уговореној површини, са Земљорадничке задруге … преноси на … ДОО самостално право даље производње и продаје шпаргли на површини од 12 хектара за 2009. и 2010. годину, а … ДОО треба да врати у посед Земљорадничке задруге … исту парцелу са даном 1. 7. 2010. године.

(Пресуда Привредног апелационог суда, Пж 8316/16 од 25. 1. 2017)

 

УГОВОР О КУПОПРОДАЈИ НЕПОКРЕТНОСТИ ЗАКЉУЧЕН У ВАНСУДСКОМ ПОСТУПКУ НАМИРЕЊА ХИПОТЕКАРНОГ ПОВЕРИОЦА, НИШТАВ ЈЕ УКОЛИКО У ПОСТУПКУ КОЈИ ЈЕ ПРЕТХОДИО ЗАКЉУЧЕЊУ НИСУ ПОШТОВАНЕ ОДРЕДБЕ ЗАКОНА О ХИПОТЕЦИ.

Из образложења:

На правилно и потпуно утврђено чињенично стање првостепени суд је правилно применио материјалноправне одредбе из чл. 34. ст. 3, чл. 35 и чл. 36. Закона о хипотеци, као и чл. 103. Закона о облигационим односима, а за своју одлуку дао је довољне и јасне разлоге које у битном прихвата и овај суд као другостепени.

У конкретном случају захтев за утврђење ништавости купопродајног уговора односи се на уговор о купопродаји непокретности који је морао бити закључен у складу са одредбама Закона о хипотеци („Сл. гласник РС”, бр. 115/05). Првостепени суд је правилно утврдио да се овде тужени, као хипотекарни поверилац, определио за вансудски поступак намирења, који је регулисан императивним одредбама чланова 29–38. Закона о хипотеци („Сл. гласник РС”, бр. 115/05), који је релевантан у овом случају. Да би уговор о купопродаји непокретности која је продата у поступку вансудског намирења хипотекарног повериоца, а у складу са одредбама Закона о хипотеци, био и пуноважан, онда је тај уговор морао бити закључен у складу са одредбама поменутог закона, што значи да закључењу уговора мора да претходи поступак који мора да буде спроведен у складу са одредбама чл. 29–38. Закона о хипотеци. Овде тужени се, као хипотекарни поверилац, определио за аукцијску продају, што је његова диспозиција у складу са чл. 35. ст. 1. наведеног Закона о хипотеци, па је био дужан да, сагласно чл. 34. ст. 3. Закона о хипотеци, пре приступања продаји уопште, било да је аукцијска било да је непосредна погодба, утврди оријентациону тржишну вредност непокретности ангажовањем овлашћеног судског вештака.

Насупрот жалбеним наводима, првостепени суд је правилно утврдио да пре приступања продаји, у овом случају аукцијској продаји, а била су заказана два надметања, хипотекарни поверилац није поступио на начин прописан одредбом чл. 34. ст. 3. Закона о хипотеци и није утврдио оријентациону тржишну вредност непокретности ангажовањем овлашћеног судског вештака, него је та вредност утврђена из решења надлежног пореског органа, чиме је поступљено супротно императивној одредби чл. 34. ст. 3. Закона о хипотеци. Неосновано се жалбом туженог указује на то да тужилац није спорио да је процена извршена. Процена јесте извршена и то је назначено у спорном уговору, али тек након неуспеле две аукцијске продаје, тј. процена је извршена пре закључења спорног уговора, а чланом 34. ст. 3. прописано је да се пре приступања продаји, било аукцијској било непосредном погодбом, мора утврдити оријентациона тржишна вредност непокретности ангажовањем овлашћеног судског вештака.

Имајући горе наведено у виду, првостепени суд је правилно закључио да нису били испуњени законски услови за аукцијску продају непокретности у овом случају, а то су услови прописани чл. 34. ст. 3. Закона о хипотеци, због чега је предметни уговор о купопродаји закључен супротно одредби чл. 34. ст. 3. Закона о хипотеци, па тиме и ништав.
Осим горе наведеног, овде тужени није доказао да је приликом аукцијске продаје (у овом случају друге) тужени, као хипотекарни поверилац, сагласно чл. 35. ст. 8. Закона о хипотеци, дао сопствену понуду на аукцији, иако се у спорном уговору позива на наведено право хипотекарног повериоца из члана 35. Насупрот томе, тужени је, као хипотекарни поверилац, након неуспеле друге аукцијске продаје закључио спорни уговор, а да при томе није поштована процедура из чл. 35. Закона о хипотеци и пре закључења спорног уговора није поштована ни императивна обавеза чл. 36. ст. 5. Закона о хипотеци, јер хипотекарни поверилац није обавестио хипотекарног дужника, овде тужиоца, о продаји која ће се обавити, тј. о уговору који ће бити закључен. Стога је првостепени суд правилно закључио да постоји и разлог ништавости предметног уговора јер је исти закључен а да није поштован поступак из поменутог члана 36. ст. 5. Закона о хипотеци, чиме је уговор супротан наведеној норми, а тиме и ништав у целини.

Имајући у виду горе наведено, а полазећи и од одредбе чл. 103. Закона о облигационим односима и имајући у виду закључење предметног уговора, а супротно одредбама чл. 34. ст. 3. и чл. 36. ст. 5. Закона о хипотеци, првостепени суд правилно закључује да је предметни уговор ништав.

Независно од горе наведеног, полазећи од одредби чл. 35. и 36. Закона о хипотеци, хипотекарни поверилац може да буде купац непокретности само у случају аукцијске продаје и само у случају када је ставио сопствену понуду, сагласно одредби чл. 35. Закона о хипотеци. То подразумева да након стављања сопствене понуде хипотекарни поверилац буде проглашен за купца као једини или најбољи понудилац, а то се у овом случају није догодило. Насупрот томе, није спорно да су обе аукцијске продаје биле неуспешне. Даље следи да би се могло приступити продаји непосредном погодбом, али у поступку су изостали докази које је требало да достави тужени да је поштована одредба чл. 36, посебно чл. 36. ст. 5. Закона о хипотеци, при чему, када је у питању продаја непосредном погодбом, имајући у виду одредбе Закона о хипотеци, и то чл. 35. и 36, хипотекарни поверилац приликом оваквог начина продаје не може да буде купац, тј. не може „сам са собом” да закључи уговор о купопродаји непокретности непосредном погодбом.

Из свих горе наведених разлога правилно је првостепени суд одлучио када је утврдио ништавост предметног уговора о купопродаји непокретности која је продата у поступку вансудског намирења.

(Из пресуде Привредног апелационог суда, Пж. 5327/16 од 16. 11. 2016)

 

УКОЛИКО ЈЕ УГОВОР О КУПОПРОДАЈИ ЗАКЉУЧЕН СУПРОТНО ОДРЕДБАМА ЗАКОНА КОЈЕ ПРОПИСУЈУ ИСПУЊЕЊЕ ОДРЕЂЕНИХ УСЛОВА, ТО НЕИСПУЊЕЊЕ УСЛОВА ЧИНИ ГА НИШТАВИМ.

Из образложења:

Правилан је закључак нижестепених судова да је уговор о купопродаји ништав јер је закључен супротно одредби члана 49а Закона о задругама и члану 12. Закона о промету непокретности важећем у време закључења наведених уговора, што га чини ништавим у смислу члана 103. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Службени лист СРЈ”, бр. 31/93). И Уговор о закупу спорних пољопривредних парцела у моменту овере 30. 11. 2007. године био је ништав, имајући у виду да су парцеле биле евидентиране као друштвена својина. Како се давање у закуп сматра актом располагања у смислу одредбе члана 49а Закона о задругама, при чему сагласност надлежне Агенције надлежне за послове приватизације није прибављена, то је и овај уговор ништав. Ништавост се односи и на предуговор о закупу предметног пољопривредног земљишта. Ово из разлога што након ступања на снагу Закона о пољопривредном земљишту, а имајући у виду да је спорна непокретност била имовина Републике Србије, чији је корисник била Земљорадничка задруга „Р…”, у овој правној ствари првотужени – задруга није могла самостално да одлучује о располагању пољопривредним земљиштем давањем истог у закуп. Предуговор који су закључили тужени супротан је одредбама Закона о пољопривредном земљишту и самим тим ништав у смислу одредбе члана 103. Закона о облигационим односима.

(Пресуда Врховно касационог суда, Прев. 382/15 од 20. 10. 2016, којом је потврђена Пресуда Привредног апелационог суда, Пж. 845/15 од 15. 7. 2015, којом је потврђена Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 175/14 од 27. 1. 2015)

 

ПОСЛЕДИЦА ПОВРЕДЕ НЕКЕ ЗАКОНСКЕ НОРМЕ, АКО ОНА ТО ИЗРИЧИТО НЕ ПРОПИСУЈЕ, НЕ ПОВЛАЧИ НИШТАВОСТ УГОВОРА, ВЕЋ САМО ПРЕКРШАЈНУ ОДГОВОРНОСТ УЧИНИОЦА.

Из образложења:

Првостепени суд је по службеној дужности, у смислу одредбе члана 109. Закона о облигационим односима, оценом навода парничних странака и оценом изведених доказа, ценећи наводе туженог да је предметни дуг плаћен у потпуности и то уплатама трећим лицима, на основу закључених уговора о асигнацији потписаних од стране тужиоца, туженог и трећих лица којима је по налогу тужиоца плаћао одређене новчане износе, оценио питање пуноважности ових уговора и нашао да су апсолутно ништави у смислу одредби члана 103. став 1. Закона о облигационим односима.

Одредбом члана 103. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989, 57/1989, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/1993) прописано је да је уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или закон у одређеном случају не прописује нешто друго, док је чланом 109. истог закона прописано да на ништавост суд пази по службеној дужности и на њу може да се позове свако заинтересовано лице. Чланом 46. став 2. Закона о платном промету, који је био на снази у спорном периоду, прописано је било да правна и физичка лица која обављају делатност могу да измирују међусобне новчане обавезе и уговарањем промене поверилаца, односно дужника у одређеном облигационом односу (асигнација, цесија и друго), пребијањем (компензација) и на други начин у складу са Законом. Уз то, ставом 3, изузетно од става 2. овог члана, прописано је да правна и физичка лица која обављају делатност не могу да измирују обавезе по основу асигнације и цесије ако асигнати односно цеденти имају неизмирене обавезе евидентиране код банке у моменту плаћања, осим за плаћања по основу исплата зарада и накнадних трошкова, као и по основу других примања или новчаних накнада социјалног програма за запослене којима престаје радни однос у процесу реструктурирања предузећа и припреме за приватизацију, стечај и ликвидацију.

Првостепени суд закључује да су предметни уговори о асигнацији закључени супротно принудним прописима, односно цитираној одредби члана 46. Закона о платном промету, који је био на снази у спорном периоду, с обзиром на утврђену чињеницу да су закључени и извршени у периоду блокаде тужиочевог рачуна на основу принудне наплате, па су као такви апсолутно ништави у смислу члана 305. став 1. Закона о облигационим односима, те стога не производе правно дејство.

Привредни апелациони суд, као суд другог степена, констатује да овакав закључак првостепеног суда не може да се прихвати као правилан, па је преиначио побијану пресуду. Привредни апелациони суд налази да последица повреде неке законске норме (у конкретној правној ствари одредбе члана 46. став 3. Закона о платном промету, који је важио у спорном периоду), ако она то изричито не прописује, не повлачи ништавост уговора, већ конкретно само прекршајну одговорност учиниоца у смислу наведеног закона. Како је одредбама овог закона прописана прекршајна одговорност у виду новчане казне за поступање противно забрани измиривања обавеза по основама наведеним у члану 46. став 3. Закона о платном промету, следи да циљ повређеног правила упућује на другу санкцију – новчану казну, па су правне радње туженог на основу уговора о асигнацији пуноважне, из чега произлази да њихово предузимање нема последицу ништавости правних основа по којима су предузете.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу, П. 128/13 од 13. 5. 2015, преиначена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 4075/15 од 27. 10. 2016)

 

ЗАКОНОМ О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА ПРОПИСАНО ЈЕ ДА ЈЕ УГОВОР КОЈИ ЈЕ ПРОТИВАН ПРИНУДНИМ ПРОПИСИМА, ЈАВНОМ ПОРЕТКУ ИЛИ ДОБРИМ ОБИЧАЈИМА НИШТАВ, АКО ЦИЉ ПОВРЕЂЕНОГ ПРАВИЛА НЕ УПУЋУЈЕ НА НЕКУ ДРУГУ САНКЦИЈУ.

Из образложења:

Другостепени суд констатује да је првостепени суд правилно утврдио да нису испуњени услови прописани одредбом члана 103. Закона о облигационим односима, те да, супротно жалбеним наводима, Уговор о измирењу дуга, закључен између тужиоца и туженог и оверен у Основном суду у Смедереву под Ов. бр. 492…/2012 од 9. 4. 2012. године, није ништав. Наиме, наведени уговор је по својој правној природи уговор о промету непокретности. Закон о промету непокретности („Сл. гласник РС”, бр. 111/09) у члану 4. став 1. прописује да се уговор о промету непокретности закључује у писаној форми, а потписи уговарача оверавају се од стране суда. Према ставу 2. наведеног члана, уговори који нису закључени на начин из става 1. овог члана не производе правно дејство. Непокретности су, у смислу наведеног закона, и посебни делови зграда и станова, као и пословне просторије, гараже и гаражна места.

Према одредби члана 103. став 1. Закона о облигационим односима („Сл. лист СФРЈ”, бр. 29/78, 39/85, 57/89, „Сл. лист СРЈ”, бр. 31/93), уговор који је противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима ништав је ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује што друго, а чланом 105. став 1. истог закона прописано је да ништавост неке одредбе уговора не повлачи ништавост и самог уговора ако он може да опстане без ништаве одредбе и ако она није била ни услов уговора ни одлучујућа побуда због које је уговор закључен.
С обзиром на то да је наведени уговор закључен у писаној форми и да је потпис уговарача оверен од стране суда, а како није противан јавном поретку ни добрим обичајима, правилно првостепени суд налази да као такав производи правно дејство и није противан принудним прописима, тј. закључен је у свему у складу са одредбом члана 4. став 1. Закона о промету непокретности. Правилна је одлука првостепеног суда да одбије тужбени захтев којим је тужилац тражио да се утврди да је Уговор о измирењу дуга, закључен између парничних странака дана 27. 6. 2012. године и оверен пред Основним судом у Смедереву под бројем Ов. бр. 492…/2012 дана 9. 4. 2012. године, ништав.

(Пресуда Привредног суда у Пожаревцу П. 498/15 од 15. 9. 2015, делимично потврђена, делимично преиначена Пресудом Привредног апелационог суда у Београду, Пж. 7308/15 од 19. 10. 2016)