Нова питања и дилеме из области трошкова парничног поступка

Кроз питања и одговоре, у овом тексту позабавићемо се честим дилемама које постоје у области трошкова парничног поступка, уз опсежан осврт на одлуку Уставног суда у погледу тренутка од када странка има право на камату на ове трошкове

 

 

#1 Од када странка има право на камату на трошкове парничног поступка?

Више не постоје никакве дилеме, будући да су Врховни касациони суд и Уставни суд истог становишта да странка има право на исплату камате на трошкове парничног постука. Питање је само од када странка има право на камату на трошкове парничног поступка.

 

Странка адвокату исплаћује накнаду за извршене радње у поступку по тарифи која је важећа у време исплате. Према досадашњој судској пракси, суд трошкове досуђује према важећој тарифи у време одлучивања. То је било оправдано и практично у ситуацији када је тарифа често мењана услед инфлаторних кретања и тиме су валоризовани износи исплаћене – уговорене накнаде адвокату. Према ЗИП-у, камата је текла од доношења одлуке и тиме је чувана вредност новца. Проблем настаје од тренутка када је почео да се примењује ЗИО који не предвиђа право странке на камату од пресуђења до исплате. Стога је судска пракса морала решити овај проблем тумачењем постојећих законских норми.

Закон о о парничном поступку (у даљем тексту: ЗПП) регулише парничне трошкове у чл. 150–167. Парнични трошкови су издаци учињени у току или поводом поступка и свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама. Приликом одлучивање о износу трошкова поступка, суд цени све околности и ако је прописана тарифа за награде адвоката или за друге трошкове, ови трошкови се одмеравају по тој тарифи. Тужилац је дужан туженом накнадити парничне трошкове уколико тужени није дао повод за тужбу и ако је признао тужбени захтев у одговору на тужбу, односно на припремном рочишту, а ако се не одржава припремно рочиште, онда на главној расправи пре него што се упустио у расправљање о главној ствари.

Тарифа о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Сл. гласник РСˮ, бр. 121/12, чл. 1–12) предвиђа да се тарифом одређује начин вредновања, обрачунавања и плаћања награда за адвокатске услуге и накнада трошкова за рад адвоката или адвокатског ортачког друштва. Странка или надлежни орган, дужни су да адвокату плате и награду и накнаду трошкова. Висина награде за рад адвоката одређује се Тарифом. Награда и накнада трошкова могу се плаћати унапред или након извршене радње и насталих трошкова. Моменат сачињавања обрачуна између адвоката и странке има се сматрати тренутком наплате трошкова и награде адвокату. Висина награде за рад адвоката утврђује се према важећој тарифи у време обрачуна. Досуда и наплата трошкова поступка на терет противне странке не утиче на обрачун и наплату награде и трошкова између адвоката и странке. На захтев странке, адвокат је дужан саставити писмени обрачун награде и трошкова за извршени рад уз приказ Тарифе.

Закон о облигационим односима (чл. 277–288, у даљем тексту: ЗОО) одређује да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној законом. Поверилац има право на затезну камату без обзира на то да ли је претрпео какву штету због дужникове доцње, а ако је штета коју је поверилац претрпео због дужниковог задоцњења већа од износа који би добио на име затезне камате, он има право захтевати разлику до потпуне накнаде штете.

ЗОО (члан 324) прихвата објективну теорију дужничке доцње, јер предвиђа да дужник пада у доцњу чим не испуни обавезу у року одређеном за испуњење, или ако рок није одређен, кад га поверилац позове да испуни обавезу усмено, писмено, вансудском опоменом или започињањем неког поступка чија је сврха да се постигне испуњење обавезе.

Стога субјективни разлози дужника нису битни и дужник је у доцњи без обзира на кривицу. Наступање доцње не спречава ни чињеница да је дужник оправдано сумњао у основаност захтева повериоца.

Према дефиницији, камата је накнада која се даје за коришћење туђе заменљиве ствари, у овом случају новца. У теорији се као могућа сврха затезне камате наводи да је то казна дужницима због доцње, подстицај дужницима да благовремено испуњавају своје обавезе, као и заштита права поверилаца на реално обештећење. Према одредбама ЗОО-а, сврха затезне камате није казна, нити зарада повериоца, већ очување реалне вредности новца.

Врховни касациони суд је на седници Грађанског одељења од 3. 3. 2016. године прихватио правни став Апелационог суда у Београду који је заузет на седници Грађанског одељења одржаној 24. 12. 2012. године да износ трошкова парничног поступка досуђен судском одлуком представља новчану обавезу и странка има право на затезну камату од дана доношења судске одлуке па до исплате по члану 277. ст. 2. ЗОО-а.

 

Аргументација Апелационог суда у Београду и Врховног касационог суда је следећа:

(1) Парнични трошкови дефинисани су Законом о парничном поступку у члану 150, као издаци учињени у току или поводом поступка, који обухватају и награду за рад адвоката и других лица којима закон признаје право на накнаду. У току парнице свака странка претходно сама сноси трошкове које је проузроковала својим радњама (члан 151. ЗПП-а). Странка која изгуби парницу дужна је другој странци накнадити парничне трошкове (члан 153. ЗПП-а).

(2) Обавеза накнаде парничних трошкова је по својој природи законска облигација. То је и новчана обавеза јер се састоји у плаћању одређене своте новца, специфична само по томе што не настаје вољом странака, него на основу закона и одлуком суда, али се тиме не мења њена природа новчане обавезе. Због тога нема разлога да се на обавезу накнаде парничних трошкова не примени правило о затезној камати.

(3) Од ступања на снагу измена и допуна Закона о извршном поступку („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 20/78), у свим наредним законима који су уређивали поступак извршења било је предвиђено да ће суд, на предлог извршног повериоца, ако су у извршној исправи одређени трошкови поступка, решењем одредити наплату затезне камате на износ досуђених трошкова по прописаној стопи од дана доношења извршне исправе до дана наплате. Одредбе са таквом садржином постојале су у члану 20. ст. 2. Закона о извршном поступку („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 20/78 са каснијим изменама и допунама), члану 21. Закона о извршном поступку („Сл. лист СРЈˮ, бр. 28/00 са каснијим изменама и допунама) и члану 35. ст. 2. Закона о извршном поступку („Сл. гласник РСˮ, бр. 125/04). Пошто су ове одредбе омогућавале странци да у извршном поступку оствари право на затезну камату на досуђене парничне трошкове од дана доношења извршне исправе, странке у својим захтевима за накнаду трошкова поступка нису посебно тражиле и наплату затезне камате, нити су судови у одлуци о парничним трошковима одређивали обавезу плаћања затезне камате (изузетак су судови са територије Аутономне Покрајине Војводине). Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 31/11) не садржи такву одредбу, па зато странка којој су досуђени парнични трошкови не може у извршном поступку тражити наплату затезне камате.

(4) Закон о парничном поступку, у делу којим уређује парничне трошкове, не садржи одредбу о затезној камати. То не значи да због тога не постоји обавеза плаћања затезне камате предвиђена чланом 277. ст. 1. Закона о облигационим односима. Том одредбом је прописано да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом.

(5) О накнади парничних трошкова, сходно члану 163. ст. 1. ЗПП-а, одлучује суд на одређени захтев странке која је, према ставу другом те одредбе, дужна да у захтеву определи врсту и износ трошкова за које тражи накнаду. Подношењем таквог захтева, странка позива свог противника да испуни законску обавезу накнаде парничних трошкова и на тај начин, у смислу члана 324. ст. 2. Закона о облигационим односима, ствара услове за наступање дужничке доцње. О том захтеву, како је то прописано чланом 163. ст. 3. ЗПП-а, суд одлучује у пресуди или решењу којим се окончава поступак. Зато је обавеза накнаде парничних трошкова доспела даном доношења одлуке и од тада тече обавеза на плаћање затезне камате на износ парничних трошкова који је том одлуком досуђен.

 

Ово становиште задржава досадашњу праксу која је више година и деценија у примени.

 

Уставни суд у одлуци Уж. 9130/2013 од 19. 11. 2015. године је мишљења да становиште Врховног касационог суда у делу у коме је констатовано да странка у парничном поступку има право на законску затезну камату на досуђене трошкове поступка од доношења одлуке пред парничним судом нема утемељење у прописима којима је уређен институт дужничке доцње.

Даном доношења одлуке само настаје обавеза на страни дужника да накнади супротној страни трошкове поступка. Рок у коме странка треба да испуни ту обавезу се не подудара са даном доношења судске одлуке, јер су одредбама чл. 354. и 458. ЗПП-а прописани рокови у којима је странка дужна да изврши чинидбу одређену судском одлуком. Одредба члана 324. ЗОО-а којом је регуласана дужничка доцња прописује више ситуација у којима дужник долази у доцњу. Једна од тих ситуација је и она када је време у коме обавезу треба испунити одређено, као што је овде случај, и тада дужник пада у доцњу када то време за добровољно испуњење обавезе протекне. Ово се може узети без резерве у ситуацији када парнична странка не изјави жалбу против првостепене одлуке. Специфичност ове ситуације се огледа и у томе што против првостепене одлуке о трошковима поступка незадовољна странка има право жалбе. Спорно је да ли дужниково право на приговор против тражбине, односно право на жалбу против првостепене одлуке о трошковима има утицаја на наступање доспелости потраживања. По мишљењу Уставног суда, дужниково право на приговор, само по себи, не спречава доспелост обавезе, али уколико би он то своје право искористио, онда би одговор на постављено питање био потврдан. Уставни суд сматра да дужник (парнична странка) пада у доцњу тек када одлука о трошковима парничног поступка постане правноснажна (било протеком рока за жалбу, уколико се странка није жалила, било доношењем правноснажне одлуке по жалби) и када протекне рок за њено добровољно испуњење. Долазак дужника у доцњу се у оваквој ситуацији подудара са тренутком када одлука суда, којом је обавезан да накнади парничне трошкове, постаје извршна. То даје право повериоцу из извршне исправе да од дужника потражује и затезну камату сагласно члану 277. ст. 1. ЗОО-а.

Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РСˮ, бр. 106/15) чија комплетна примена почиње 1. 7. 2016. године не регулише питање права странке на камату на досуђене трошкове поступка. Стога је ово питање и даље актуелно.

Аргументација коју је дао Уставни суд је неповољнија за повериоце којима суд досуди трошкове парничног поступка од решења које је давао ЗИП и од става Врховног касационог суда јер смањује период у коме имају право на камату. У неким случајевима то није велика разлика када се доставе изврше брзо и када се дужник не жали. У ситуацији када је дужник у иностранству, па достава дуго траје или када жалбени поступак у преоптерећеним другостепеним судовима траје и по неколико година, тај период се непримерено продужава. Чак и када суд поступа ажурно и након закључења расправе одмах изради и достави одлуку странци, по пријему жалбе и одговора на жалбу, спис достави другостепеном суду, који сходно члану 383. ЗПП-а одлуку донесе у року од 9 месеци од пријема списа, то је скоро годину дана.

Када се на износ трошкова парничног поступка од, на пример, 30.000,00 динара, што је минимални трошак за парницу вредности предмета спора од 65.000,00 динара окончану на 2 рочишта (састав тужбе 6.000,00, заступање на 2 рочишта по 7.500,00 динара од стране адвоката и судске таксе на тужбу и одлуку по 4.500,00 динара) обрачуна законска затезна камата, на пример, за годину дана у 2015. години, према калкулатору затезне камате Основног суда у Лесковцу, добија се износ укупног потраживања од 34.254,65 динара. Камата на износ од 30.000,00 динара на годину дана у 2015. години је износила 4.254,65 динара.

Дужник је у овом случају уштедео 4.254,65 динара, па се поставља питање целисходности улагања жалбе, јер ће га то коштати на име накнаде адвокату за састав жалбе 12.000,00 динара и за судске таксе на жалбу и другостепену одлуку по 4.500,00 динара, укупно 21.000,00 динара. Тако да овакво мишљење Уставног суда заиста намеће обавезу дужнику да добро процени своју правну ситуацију и могућност да успе у спору како се не би излагао изузетно високим трошковима поступка уколико жалбу улаже само из разлога одлагања плаћања.

Повериоцима је дата могућност извршења неправноснажне пресуде у ситуацији када се у пресуди налаже исплата потраживања – главнице или само накнада трошкова поступка у висини која не прелази износ од 300 евра за физичка лица и 1.000 евра за правна лица у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан доношења одлуке према члану 368. ЗПП-а. Жалба у том случају не одлаже извршење пресуде. Ова одредба се примењује сходно члану 402. ЗПП-а и на решења којима се одлучује само о трошковима поступка, на пример, код повлачења или одбачаја тужбе. Ове одредбе повериоци веома ретко користе и не траже извршење на основу одлука у оквиру овог износа.

 

Овакво мишљење Уставног суда изазива полемике и негодовања поверилаца са следећом аргументацијом:

 

(1) Поверилац је позвао дужника да испуни обавезу подносећи тужбу или одговор на тужбу и истичући захтев за накнаду трошкова парничног поступка по адвокатској и таксеној тарифи како најчешће гласе захтеви странака у поступку. Одлука суда о висини трошкова које дужник треба да исплати повериоцу само одређује номинални износ који је већ познат и евентуално процењује да ли су сви учињени трошкови били неопходни за вођење парнице. Започињање поступка пред судом по члану 325. ст. 3. ЗОО-а је тренутак од када дужник, у овом случају странка која је дужна да накнади трошкове парничног поступка, пада у доцњу. 

(2) Одредба члана 154. ст. 2. ЗПП-а наводи да се трошкови одмеравају по адвокатској тарифи, не прецизирајући да се та тарифа одређује у време закључења главне расправе. У ситуацији када би странка доставила суду рачуне или потврде о исплаћеним трошковима адвокату или извршеном обрачуну захтевајући исплату онога што је она платила, односно у ком износу је извршен обрачун, са каматом од извршене исплате – обрачуна за сваку радњу коју је адвокат предузео у поступку, поставља се питање доспелости и доцње дужника на потпуно другачији начин. Ово би додатно компликовало одређивање висине трошкова и доношење одлуке суда. 

(3) Суд и о другим захтевима странке одлучује, али странка има право на камату пре извршности одлуке јер се не сматра да је дужник у доцњи тек после извршности одлуке – протека париционог рока. Уколико се о овој обавези одлучује применом Закона о облигационим односима, поставља се питање зашто разликовати ове обавезе у односу на друге. Аргументација је да о томе још нема одлуке суда. Али и о било ком другом захтеву странке који се заснива на закону, на пример, захтеву за накнаду материјалне штете, суд још није донео одлуку, али странци суд досуђује накнаду са каматом од тренутка када је, на пример, поправљен аутомобил који је оштећен по достављеном рачуну. Онда се поставља питање да ли би у случају испостављања рачуна, потврде о исплати или обрачуна од стране адвоката за сваку предузету радњу и странка имала право на камату од тренутка када је ту исплату извршила.

(4) Смисао и сврха накнаде трошкова парничног поступка је да се ситуација странке доведе у оно стање у коме је била пре него што је била принуђена да пред судом покрене поступак за остварење својих права. Да је, пре започињања поступка пред судом, супротна страна добровољно измирила потраживање или одмах по пријему тужбе признала тужбени захтев, ти трошкови не би настали или странка не би била дужна да их надокнади. Стога је понашање странке која је обавезана да накнади трошкове, проузроковало те трошкове. 

(5) Од тренутка доношења првостепене пресуде до њене правоснажности у преоптерећеним судовима може да прође и по неколико година. Након констатовања извршности, извршење пресуде се у највећем броју случајева брзо спроводи. Стога камата не представља очување оне вредности коју је странка платила или била дужна да плати адвокату за предузете радње у поступку. То повериоца лишава права на наплату реалног износа досуђених трошкова парничног поступка јер камата на трошкове поступка не тече од дана доношења првостепене пресуде до њене извршности.

(6) Уколико на ово питање примењујемо Закон о облигационим односима онда се може поставити питање да ли је то супротно основним начелима облигационог права и то:

– члану 11. који предвиђа да су стране у облигационим односима равноправне; у овом случају је странка која је обавезана да плати трошкове поступка у повољнијој ситуацији од њеног повериоца и других дужника јер не мора плаћати камату иако је позвана да плати трошкове и по закону је обавезна да то учини;

– члану 12. који наводи да су стране дужне да се придржавају начела савесности и поштења; ово може погодовати несавесном дужнику који ће изјављивањем неосноване жалбе или избегавањем пријема одлуке онемогућити повериоца да наплати камату на трошкове парничног поступка од доношења до извршности одлуке;

– члану 13. који забрањује вршење права противно циљу због кога је оно законом установљено или признато; камата омогућава да се очува вредност новца; право је дужника да буде обавештен о својој обавези; право дужника да након покретања поступка за испуњење обавезе, не плати камату до извршности одлуке је противно циљу због кога је ово право признато и суштини института дужничке доцње;

– члану 16. који налаже свима да се уздржавају од поступака којим се другом може проузроковати штета; странка којој су досуђени трошкови поступка трпи штету јер услед неоправдане жалбе дужника или избегавања пријема одлуке нема право на камату на досуђени износ трошкова поступка у периоду од доношења одлуке до њене извршности;

– члану 17. који предвиђа дужност страна да извршавају своје обавезе и одговорност за њено испуњење; исплата трошкова парничног поступка је дужност странке која је предвиђена законом и она одговара за испуњење и исплату и трошкова и камате.

(7) Изрека пресуде у овом случају гласи: Обавезује се тужени да тужиоцу исплати износ од, на пример, 10.000,00 динара са законском затезном каматом од извршности/од када су наступили услови за извршење/одлуке, па до исплате у року од 8 или 15 дана од пријема преписа одлуке. Сама изрека у себи носи контрадикторност, неодређеност и неизвесност у погледу тренутка од кога почиње рачунање камате. Тај тренутак од кога се рачуна камата мора се утврђивати у извршном поступку. 

(8) Камата се рачуна од неког неизвесног будућег дана који зависи од воље дужника, односно од тога када ће он примити одлуку и да ли ће се на њу жалити. Могуће је да дужник има интерес да одуговлачи поступак јер у том случају камата не тече док се не изврши достава или док се не оконча поступак по жалби, што понекад траје и по неколико година.

(9) Извршење обавезе зависи од воље једне стране која својим понашањем одређује када камата почиње тећи.

 

С обзиром на то да су сходно члану 7. Закона о Уставном суду одлуке Уставног суда коначне, извршне и општеобавезујуће, нема дилеме да се одлука Уставног суда мора применити без обзира на изнете аргументе и дилеме.

 

У судској пракси се примењује заузети став Уставног суда.

 

Из образложења:

„О накнади парничних трошкова сходно члану 163. ЗПП-а, одлучује суд на одређени захтев странке, а подношењем таквог захтева странка позива противну странку да испуни своју законску обавезу и накнади парничне трошкове и на тај начин, у смислу члана 324. Закона о облигационим односима, ствара услове за наступање дужничке доцње. Дужник пада у доцњу тек када одлука о трошковима парничног поступка постана правноснажна и када протекне рок за њено добровољно испуњење, односно када та одлука постане извршна. Стога тужиоцу, сагласно одредбама чл. 277. и 324. ЗОО-а на износ досуђених трошкова поступка припада и законска затезна камата од дана извршности до исплате.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 2184/16 од 4. 3. 2016)

 

„Долазак дужника у доцњу се у оваквој ситуацији подудара са тренутком када одлука суда, којом је он обавезан да накнади парничне трошкове, постаје извршна, што даје право повериоцу из извршне исправе да од дужника потражује и затезну камату. Како трошкови тужиоца који су опредељени у парничном поступку представљају новчано потраживање које доспева даном наступања извршности одлуке, то тужиоцу на износ досуђених трошкова припада и законска затезна камата од дана извршности до исплате, сагласно одредбама чл. 277. и 324. ЗОО-а.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 12628/15 од 19. 2. 2016)

 

КОМЕНТАР АУТОРА

Будући да је реч о законској облигацији, можда би ову ситуацију било најбоље разрешити изменом закона који регулише парнични или изврши поступак тиме што би законодавац изричито регулисао да странка има право на камату или од доношења одлуке или од извршности одлуке, након разматрања дате аргументације са становишта цитираних законских одредаба, теорије и судске праксе.

 

#2 Уколико је адвокат у систему ПДВ-а, има ли странка право на накнаду трошкова према адвокатској тарифи увећаној за износ ПДВ-а?

У члану 13. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Сл. гласник РСˮ, бр. 121/12) предвиђено је да адвокат који је обвезник пореза на додату вредност на извршени обрачун награде и трошкова има право да дода припадајући порез на додату вредност.

 

Према до сада израженом ставу судске праксе, под одређеним условима, странка има право на накнаду трошкова према адвокатској тарифи увећаној за износ ПДВ-а уколико је адвокат у систему ПДВ-а. Правилна примена члана 13. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адводата у вези са одредбом члана 150. ЗПП-а налаже да пуномоћник адвокат мора да достави суду:

– доказ да је обвезник пореза на додату вредност,

– рачун за извршене адвокатске услуге, и

– доказ да је испунио пореску обавезу према буџету РС у складу са Законом о порезу на додату вредност.

 

Из образложења:

„Правилна је одлука суда којом је одбијен захтев тужиоца да се на име трошкова парничног поступка износ увећа за 20% због уласка пуномоћника у режим ПДВ-а. Одредба члана 13. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката предвиђа да адвокат који је обвезник пореза на додату вредност има право додати припадајући порез на додату вредност на извршени обрачун награде и трошкова. Правилна примена наведене одредбе Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката у вези са одредбом члана 150. ЗПП-а налаже да пуномоћник адвокат достави суду доказ да је обвезник пореза на додату вредност, рачун за извршене адвокатске услуге, као и доказ да је испунио пореску обавезу према буџету Републике Србије, што је све у складу са Законом о порезу на додату вредност, јер му само у том случају, по налажењу суда, припада увећање на име припадајућег пореза на додату вредност за извршени обрачун награде и трошкова.ˮ

(Пресуда Вишег суда у Београду Гж. бр. 4582/15 од 22. 10. 2015)

 

#3 До када се може поднети захтев за ослобођење од плаћања трошкова парничног поступка?

ЗПП не одређује до када се мора поднети предлог за ослобођење од плаћања трошкова поступка. У пракси су запажена различита поступања. Странке захтев најчешће постављају у току поступка, али је могуће да се материјална ситуација странке знатно промени, управо услед доношења правноснажне пресуде којом се одлучује о праву странке. Стога је заиста озбиљна дилема да ли странка која је изгубила парницу, у ситуацији када је обавезана да надокнади трошкове супротној страни и да изврши чинидбу предвиђену пресудом која може бити и у изузетно високим износима или је лишена вредне имовине на коју је полагала право, може тај захтев поставити након правноснажног окончања парнице и пријема другостепене одлуке. Уколико би странка управо са оваквом аргументацијом поднела захтев за ослобођење од плаћања трошкова поступка после правноснажног окончања поступка и доставила све потребне доказе да испуњава услове за ослобођење од плаћања трошкова парничног поступка, по мишљењу аутора овог текста, нема разлога да јој се то право не призна.

 

Из образложења:

„Према стању у списима, тужиоци су поднеском који је 12. 2. 2015. године предат првостепеном суду, захтевали да буду ослобођени од плаћања трошкова поступка – плаћања судских такси. Парнични поступак у коме је поднет овај захтев, правноснажно је окончан Гж. решењем овог суда од 26. 11. 2014. године којим је одбијена жалба тужилаца и потврђено решење којим се првостепени суд огласио ненадлежним и одбацио тужбу. Препис наведеног другостепеног решења достављен је пуномоћницима странака 15. 12. 2014. године.

Предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка може се поднети све до правноснажног окончања парничног поступка. У овом случају, такав предлог је поднет након правноснажног окончања поступка и зато је неблаговремен.

Тачно је да одредбама Закона о парничном поступку које уређују правни институт ослобађања од плаћања трошкова поступка (чл. 168–173) изричито није предвиђен рок у коме странка може поднети предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка. Такав рок није изричито предвиђен ни одредбама Закона о судским таксама о ослобађању од плаћања таксе (чл. 9–20). Међутим, тумачењем тих одредаба и њиховим довођењем у везу са другим одредбама наведених закона може се закључити да се такав захтев мора поднети до правноснажног окончања поступка.

Парнични трошкови су издаци учињени у току или поводом поступка (члан 150. ст. 1. ЗПП-а). По правилу, то су и издаци поводом плаћања таксе за тужбу и одлуку, правне лекове и друге парничне радње.

Одредбом члана 2. Закона о судским таксама прописано је: да таксе прописане тим законом плаћају лица по чијем предлогу или у чијем интересу се предузимају радње у судском поступку, за које је тим законом утврђено плаћање таксе (ст. 1); да је за поднеске и за записнике који замењују поднеске таксу дужно да плати лице које их подноси, односно лице на чији захтев се саставља записник (ст. 2); да је за одлуку првостепеног суда таксу дужан да плати тужилац, односно предлагач, а за судско поравнање таксу су дужне да плате обе стране, уколико у поравнању није другачије уговорено (ст. 3); да је за одлуку другостепеног суда и за одлуку по ванредном правном средству судску таксу дужан да плати подносилац жалбе, односно лице у чијем интересу је покренут поступак по ванредном правном средству (ст. 4).

У парничном поступку, у погледу сношења парничних трошкова, важи правило да свака страна сама сноси трошкове које је изазвала својим радњама. То је изричито прописано чланом 151. ЗПП-а. Претходно сношење трошкова значи подмиривање издатака који настају у току парнице и поводом парнице сукцесивно, онако како они настају и у тренутку кад се припрема или предузима нека радња у поступку. Тако је, одредбом члана 3. Закона о судским таксама прописано да обавеза плаћања таксе (таксена обавеза) настаје: за поднеске (тужбе, одговоре на тужбу, жалбе и друга правна средства) – када се предају суду, односно када се изврши обрачун таксе ако њен износ зависи од вредности предмета спора, а за поднеске предате на записник – када је записник састављен (тач. 1); за судске одлуке – када се објаве, а ако странка није присутна објављивању или ако одлука није јавно објављена – када се странци или њеном заступнику достави препис одлуке (тач. 3).

Од правила да свака странка сноси своје трошкове постоје одређени изузеци. Један од таквих изузетака постоји и у случају када је странка ослобођена претходног сношења парничних трошкова. Одлуку о ослобађању од плаћања трошкова поступка – плаћања судских такси доноси првостепени суд на предлог странке (члан 169. ст. 1. ЗПП-а и члан 10. ст. 2. Закона о судским таксама), у складу са посебним законом – Законом о судским таксама. Одредбом члана 16. тог закона прописано је и да ако судски поступак траје дуже од две године, лице ослобођено од плаћања судске таксе дужно је да по истеку друге и сваке следеће године трајања поступка поднесе уверење о свом имовном стању.

Из изложеног следи да се применом правног института ослобађања од плаћања трошкова поступка, странка ослобађа терета трошкова – обавезе да сама не сноси трошкове који иначе претходно падају на њен терет, а таква је и обавеза плаћања судских такси. Из тог разлога, и по схватању овог суда, предлог за ослобађање од плаћања трошкова поступка може се поднети само до његовог правноснажног окончања. У конкретном случају, тужиоци су предлог за ослобађање од плаћања судских такси поднели по правноснажном окончању парничног поступка, иако нису постојале сметње да такав захтев поднесу пре него што је донета правноснажна одлука у овој правној ствари, јер су већ приликом подношења тужбе били упозорени на обавезу плаћања таксе и њену висину која је одређена према вредности предмета спора означеној у тужби.ˮ

(Решење Апелационог суда у Београду Гж. бр.1315/15 од 8. 4. 2015)

 

#4 Право на исплату изгубљене зараде због приступа странке у суд

Иако су ангажовале пуномоћника из реда адвоката, странке често приступају у суд и учествују у целом поступку. Сходно члану 85. ст. 5. ЗПП-а, суд може позвати странку која има пуномоћника да се пред судом лично изјасни о чињеницама које треба да се утврде у парници. Странка коју заступа пуномоћник може увек да приступи у суд и даје изјаве поред свог пуномоћника и да сама предузима радње. Странке ретко постављају захтев за накнаду трошкова за приступ у суд. С обзиром на то да је то законско овлашћење странке, она тај захтев може поставити. У ситуацији када је странка позвана ради саслушања или изјашњења у суд, тада нема дилеме да има право на накнаду трошкова изгубљене зараде и превоза. У осталим случајевима, ако странка има пуномоћника адвоката, онда се поставља питање да ли су ти трошкови били потребни за вођење парнице, што суд цени сходно члану 154. ЗПП-а. На то питање се може одговорити само ценећи сваку конкретну ситуацију. У сваком случају, странка мора суду доставити доказе у вези са околношћу да је зараду изгубила и да је имала трошкове превоза и доказе о висини накнаде трошкова чију исплату тражи.
Из образложења:

„Одлучујући о трошковима поступка првостепени суд није правилно применио материјално право досуђујући тужиоцу трошкове према вредности постављеног тужбеног захтева, као и трошкове на име изгубљене зараде тужиоца за доласке на рочишта у време када није имао пуномоћника, и трошкове заступања пуномоћника на пет одржаних расправа. Трошкови парничног поступка код одлучивања о нематеријалној штети тужиоцу се признају у целини, када је у судском поступку утврђен основ његовог потраживања (тужени је оспоравао и основ и висину), с обзиром на висину захтева са којом је успео. То значи да тужиоцу не могу бити признати трошкови према вредности постављеног захтева у тужби, већ према вредности спора са којом је успео у парници, а што се односи на трошкове адвокатске тарифе и на плаћање судске таксе за тужбу и одлуку.

Чланом 13. Правилника о накнади трошкова у судским поступцима („Сл. гласник РСˮ, бр. 57/03 од 30. 5. 2003. године) прописано је да се земљораднику, предузетнику и лицу које на други начин остварује зараду у складу са законом, изгубљена зарада одређује сразмерно изгубљеном времену, при чему се води рачуна о врсти занимања и дневној заради. Трошкови који странци и умешачу припадају по Закону о парничном поступку, као и накнада за нужне издатке, која припада пуномоћнику који није адвокат, надокнађују се и одређују у складу са чл. 4–15. наведеног Правилника, а како је прописано чланом 22. ст. 1. и чланом 23. ст. 1. истог Правилника. Тужилац је захтев за трошкове поступка определио на име губитка зараде када је саслушаван као странка због затварања канцеларије по 6.000,00 динара, за свако одржано рочиште када је долазио без пуномоћника по 6.000,00 динара, а када није одржано по 3.000,00 динара, као и за заступања од стране пуномоћника на име губитка зараде и затварања канцеларије за свако одржано рочиште по 6.250,00 динара, а за неодржано по 3.750,00 динара. При томе, ни тужилац, ни његов пуномоћник, нису приложили доказ о томе колику су зараду изгубили док су били присутни на рочиштима пред судом у овој правној ствари, нити су доставили доказ о дневној заради, како би првостепени суд могао правилно да примени члан 13. Правилника о накнади трошкова у судским поступцима, а из списа произилази да је тужилац, у време када није имао пуномоћника, тражио одлагања рочишта када би у исто време имао заказана суђења у предметима у којима је као адвокат заступао трећа лица, и да је првостепени суд прихватао његове захтеве за одлагање рочишта. Према оцени Апелационог суда, тужилац нема право на накнаду за рочишта на која је долазио без пуномоћника, као ни на накнаду за заступање од стране пуномоћника који није адвокат, због тога што суду нису пружени докази на основу којих би суд био у могућности да утврди изгубљену зараду. Тужилац има право на трошкове таксе за тужбу и пресуду, али према висини тужбеног захтева са којом је успео у парници.ˮ

(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж. бр. 757/11 од 3. 3. 2011)