Новија историја банкарства у Cрбији започиње након 2000. године кад је држава одлучила да угаси банке које су деценијама пословале на овим просторима и замени их страним банкама, односно домаћим банкама са страним капиталом и лиценцом. У неку руку, то је уједно био и сигнал да Србија постаје земља уређене регулативе, спремна да прими страни капитал тако да он може да допринесе убрзаном развоју земље и повећању животног стандарда. Ипак, уз неоспорно добре жеље, у пракси баш све и није било тако бајковито
У Србији тренутно послује 29 банака, а већи део њих је са страним капиталом. Осим најјаче Комерцијалне банке, домаће банке имају занемарљиво учешће у укупном „банкарском колачу”, те нису могле на прави начин да парирају понудама и производима које нуде банке са страним капиталом, врло искусне у времену нових технологија, нових трендова, производа и услуга, и које су веома брзо узеле примат у привлачењу домаћих клијената.
С друге стране, након деценије изолације и живота у оквирима прилично ниског животног стандарда, у грађанству расте жеља за бољим животом, који за собом повлачи и „тренутно” бољи стандард, омогућавајући тиме и живот на кредит. Расте број новозапослених, долази до пораста личних примања и у складу с тим и потребе за обнављањем животне инфраструктуре, у виду покретних и непокретних добара.
Стране банке, ипак, не познају довољно тржиште на које су дошле и прво крећу са „испипавањем пулса”, односно са одобравањем нешто мањих износа кредита, који с временом постају све већи, а палета производа и услуга знатно се шири. На тржиште долазе нови играчи који настоје да привуку што већи број нових корисника и креће право надметање. Оно се, испрва, огледало у нижим каматним стопама, а затим и у либерализацији код одобравања кредита, који се добијају све лакше и брже. Тако су у једном тренутку постојали кредити за чију је реализацију био потребан свега један радни дан.
Помало навикнути на она стара времена, кад су банке биле институције од поверења и вредне поштовања, корисници често и не читају документа која потписују, хрлећи у сусрет бољем животу уз нови аутомобил или стан купљен на кредит. Стандард расте, све је већи број продаваца аутомобила, грађевинарство цвета, све су бројније радње које продају белу технику, намештај, а туристичке агенције ничу готово на сваком ћошку. Јер, требало је надокнадити изгубљено у времену кризе, ратова и санкција.
Недуго затим долази 2009. година, у којој је, макар код нас, стигла светска економска криза, настала у Америци управо на горе описаним основама. Банке „повлаче ручну” и креће реверзибилни процес. Лагано креће пад стандарда, долази до смањења личних прихода, фирме бележе мање профите или улазе у губитке, а самим тим све је мање клијената који могу поднети терет високих камата.
Поједине банке доносе одлуку – нека терет кризе плате постојећи клијенти! Тада долази до активирања клаузула које су банке уговарале годинама уназад, помало пророчки гледајући у будућност, или по принципу „за не дај боже”. Те клаузуле су осмишљене на такав начин да омогуће банци да у погодном тренутку могу да промене услове отплате постојећег кредита, најчешће повећавањем уговорене камате. У време експанзије кредита, банкари су, оним малобројним клијентима који су уопште прочитали цео уговор до краја, саопштавали да је реч о клаузули која ће бити активирана само у случају „нуклеарне катастрофе”.
Дакле, најчешћа формулација тог типа гласи: „клијент је сагласан да банка може изменити каматну стопу у складу с променама пословне политике, погоршања тржишних услова итд…” Неке банке су ту формулацију смишљено користиле за запоседање тржишта, и то на следећи начин: У банци донесу одлуку да ће каматна стопа на стамбене кредите износити 3,9% годишње, што је у том тренутку била најнижа камата на тржишту и врло вероватно неисплатива банци са становишта будућег профита. Ипак, банка дампинг ценом привлачи велики број корисника тих кредита и „закључава” их у својим уговорима клаузулом о могућности повећавања камате у складу с променама пословне политике. И само након неколико месеци успешно спроведене акције пласирања таквих кредита, органи банке доносе одлуку о промени пословне политике, односно о повећавању камате на кредите у отплати, са 3,9% на 4,9%. У пракси се често дешавало да клијент чак ни прву рату не плати по уговореној камати, већ по тој увећаној, јер се догађало да одлука о повећавању камате буде донета свега неколико дана након потписивања уговора.
Повећавање камате најчешће није било условљено потписивањем било каквог анекса уговора, већ је клијент о томе само добијао обавештење у виду писма упућеног на кућну адресу. Честа је била и одредба по којој се од клијента тражило да у случају да није сагласан с повећањем камате, о томе писаним путем обавести банку, након чега је имао рок од 15 дана да кредит врати у целости. Дакле, ако неко отплаћује стамбени кредит у износу од 50.000 евра, за чију реализацију је потребно и до месец дана, јасно је да је клијент тиме доведен пред свршен чин, јер није у могућности да у року од 15 дана подигне кредит у некој другој банци, како би постојећу напустио због повећавања цене кредита. На то све треба додати да би постојећој банци морао да плати трошкове превремене отплате, а у новој банци би прошао кроз нову процедуру одобрења кредита, која подразумева и нове трошкове, па је велики број корисника већ на самом почетку од такве замисли и одустајао. Све то делује као унапред и јако добро осмишљена стратегија банака.
Први овакви потези банака крећу још 2006. године када су две банке, правдајући се некаквим повећавањем трошкова од стране Народне банке Србије (НБС), подигле камате на кредите у отплати. НБС брзо реагује, па тадашњи гувернер Радован Јелашић упозорава банке и прети им подношењем кривичних пријава. Банке упозорење схватају озбиљно и камате убрзо враћају на почетни ниво.
Уследио је период затишја, а онда опет долази до „промена пословних политика банака”. У периоду 2008–2009. године неколико банака повећава камате на кредите у отплати, али овога пута изостаје реакција НБС-а. Током 2008. НБС чак издаје две препоруке којима се банкама сугерише на који начин да користе термин „промена пословне политике”.
До 2010. године скоро трећина банака које послују у Србији подигла је камате на већ потписане уговоре. Клијенти у све већем броју упућују приговоре банкама, а затим и НБС-у. Одговори су били поражавајући и сводили су се на то да су уговори тако потписани, да су се клијенти сложили са условима, да им је било познато да банка може мењати услове кредита и сл. На законске прописе надлежни се нису обазирали, иако је међу клијентима било и стручно оспособљених лица, школованих у материји права и економије.
Под све већим притиском јавности, НБС доноси Закон о заштити корисника финансијских услуга, који је кренуо с применом 5. децембра 2011. године. Његова основна улога била је да спречи банке да наставе с праксом једностране корекције каматних стопа, као и да постојеће, увећане камате банке врате на уговорени ниво. То је и учињено, али је остало отворено питање шта је с новцем који су клијенти преплатили до почетка примене овог закона.
Најпре се пробало с приговорима, у којима су клијенти истицали да им следује повраћај незаконито наплаћеног новца. Банке су те приговоре редом одбијале под изговором да се Закон о заштити корисника финансијских услуга не примењује ретроактивно. Очито, веома добро смишљена тактика банака које су процениле да ће већина клијената прихватити негативан одговор и одустати од даље конфронтације с банком, нарочито узимајући у обзир чињеницу да у том тренутку не постоји јака судска пракса која би корисницима дала ветар у леђа за потенцијалне тужбе.
Ипак, крећу и прве тужбе. У почетку их је било свега неколико на месечном нивоу, да би у неком тренутку тај број порастао и на двадесет недељно. Удружење банкарских клијената „Ефективаˮ својим члановима обезбедило је про боно адвокатску помоћ, те је највећи трошак спорења био избачен из рачунице.
Најпре су донете прве пресуде на Суду части привредне коморе Београда, где је одређена група корисника исте банке наступила као колектив. Ове пресуде биле су јако важне јер су показале да је право на страни оштећених клијената и да чак и у таквој институцији, каква је Привредна комора Београда, чији су део и представници банака, није могуће извршити притисак у циљу побијања разлога за доношење одлуке у корист корисника кредита.
Недуго затим и Основни суд у Београду доноси прве првостепене пресуде у корист клијената. Аргументи су идентични: банка је прекршила основна начела Закона о облигационим односима (ЗОО) сагледаним у начелима једнакости узајамних давања уговорних страна, савесности и поштења, добрих пословних обичаја и сл. Најважнији члан по ком су поништаване спорне одредбе уговора о кредиту јесте члан 46. ЗОО-а који предвиђа да уговорна обавеза мора бити одређена, односно одредива, а да је у супротном она ништава (члан 47).
Осим тога, чланом 1065, којим је управо регулисан однос банка–клијент, предвиђено је да банка кориснику на располагање ставља одређена средства, у облику кредита, а корисник је у обавези да то врати уз уговорену камату – дакле, уговорену, а не током отплате мењану.
Дакле, у овим уговорима јасно је да је уговорна обавеза клијента неодредива, јер не упућује на јасне елементе према којима ће доћи до промене каматне стопе. Нема јасних критеријума који би клијенту показали како ће се у будућности кретати његова обавеза према банци, већ је све остављено аргументу „промена пословне политике банке”. То значи да корисник може закључити уговор о кредиту с банком и по камати од 1% годишње, али ако је она подложна промени у складу с променама пословне политике, коју банка својим одлукама може мењати према сопственом нахођењу, јасно је да та промена пословне политике, у тренутку потписивања уговора, не може бити унапред позната.
Касније смо имали прилику да видимо да су органи који руководе банкама, такве одлуке доносили уз одсуство било какве логике, повећавајући камате у тренуцима кад цене задуживања банака на европском тржишту новца падају.
Дакле, у уговорима који су индексирани у швајцарским францима и где је повећавање камате заправо представљало дупли удар на клијента, уз јачање франка у односу на динар и евро, долази до драстичног пада референтне каматне стопе Либор, са cca 3% на cca 1%. Банке не дозвољавају да се клијентима компензује раст франка, кроз смањење камате, већ додатно повећавају други део каматне стопе, маржу, чиме укупну камату задржавају на истом нивоу, или чак и њу повећавају. Јасно је да у оваквом понашању банака није било здраве пословне логике, већ је оно руковођено искључиво жељом за додатним профитом. Јер како другачије објаснити чињеницу да референтне камате падају, а да номиналне камате на кредите у Србији расту!?
Очигледно је да банке у Србији нису довољно научиле о кризи некретнина и банкарског система у Сједињеним Америчким Државама, где је до кризе дошло управо због немогућности великог броја клијената да редовно измирују своје кредитне обавезе. Повећаним притиском на своје клијенте, повећавањем камате на постојећи кредит, банке су додатно оптерећивале своје кориснике и гурале их у зону нередовне отплате кредита, која, осим за клијента, представља и проблем за саму банку, будући да она за сваки проблематични кредит мора издвојити додатна резервисања код НБС-а и ангажовати додатне ресурсе у циљу наплате спорних кредита.
Осим повећавања камате, банке су често уговарале и исплату кредита по нижем курсу (куповни или средњи), а наплату по вишем (средњи или продајни), чиме су додатно зарађивале по основу ових кредита. Често је продајни курс, по ком банка обрачунава доспеле рате, био и по неколико динара већи од продајног курса НБС-а, те ни по том основу клијент није могао знати шта га чека кад оде у банку да уплати своју рату. Поред тога, незаконитим обрачунима затезне камате банке су увећавале дуг клијента гурајући га у дужничко ропство, јер се врло често догађало да колико год да клијент уплати на име дуга, он опет дугује исто, захваљујући чињенице да уплата одлази на покриће затезне камате.
По свим овим основима постоји већ устаљена судска пракса, која банци забрањује да на кредиту додатно зарађује, с обзиром на то да је уговорила камату у којој морају бити садржани сви њени трошкови. То је сагледано у члану 1065. ЗОО-а који јасно дефинише уговор о кредиту, тј. однос клијент–банка приликом стављања на располагање кредита. Што се тиче наплате по вишем курсу, ту је прекршен члан 15. ЗОО-а који прописују да се стране у уговору морају придржавати начела једнакости узајамних давања, а то значи да обострана давања или примања морају бити једнаке вредности. Ако банка, на пример, 100 евра рачуна по 120 динара, а од клијента наплаћује по 125 динара, јасно је да се она тиме богати на курсним разликама, што јесте дозвољено у обављању мењачких послова (купопродаје девиза на шалтеру банке), али не и у кредитном послу.
Осим тога, наплата кредита, на пример, по продајном курсу представља неодредиву уговорну обавезу, јер банка продајни курс може формирати према сопственој жељи. У том смислу, неке банке формирају одређени продајни курс за купопродају девиза на шалтеру, а осетно већи за плаћање рате кредита. Дакле, ако клијент у банци жели да купи 100 евра, банка ће му их наплатити 120 динара, а ако истог тренутка жели да плати рату у износу од 100 евра по продајном курсу, банка ће му тих 100 евра рачунати по курсу од 125 динара.
Незаконитом наплатом затезне камате банке се богате, нарочито на дужницима који касне у отплати, али ипак измирују своје обавезе. Неретки су били случајеви где су банке обрачунавале затезну камату и од 0,5% дневно, и то на кредите који су валутно обезбеђени. Дакле, ако неко касни са уплатом од 100 евра, банка му за само један дан кашњења наплати 0,5 евра, које припише главном дугу, па следећи дан на укупан износ наплаћује нову затезну од 0,5% дневно. Овакав обрачун камате на камату забранио је Уставни суд, међутим, неке банке су га донедавно користиле упркос упозорењима јавности, али и млакој реакцији НБС-а.
Судска пракса је у овим примерима одавно на становишту да се на кредите индексиране у еврима примењује домицилна камата ЕУ, односно каматна стопа Централне европске банке. У тренутку пре последње измене Закона о висини стопе затезне камате, када је прецизно дефинисана формула за обрачун затезне камате на девизна потраживања, каматна стопа ЕЦБ-а била је око 0,75% годишње, што значи да је банка из претходног примера за дан и по наплатила оно што би по судској пракси било могуће да наплати за читаву годину. Размере штете по клијенте у овом случају су и више него разорне.
Осим ових проблема, за које се може рећи да су их банке с намером проузроковале, највећи проблем с којим се корисници кредита суочавају јесу кредити индексирани у швајцарским францима. Као што смо већ рекли, франак је у периоду 2008–2009. године драстично ојачао у односу на динар и евро, готово се приближавајући вредности евра, што је довело до удвостручења динарских рата за ове кориснике. Дакле, ако је неко на плату од 50.000 динара подигао стамбени кредит с ратом од 25.000 динара (50% од плате), његова рата је данас изједначена с платом и износи негде око 50.000 динара.
Осим у Србији, валутна клаузула у CHF представља велики проблем и за земље у региону, као и за земље источне Европе. У Србији је пласирано око 20.000 ових кредита, у Хрватској око 100.000, док се у Мађарској тај број мери с неколико стотина хиљада. У свим овим земљама банке су се понашале врло слично, односно подизале су камате на ове кредите у тренуцима кад је вредност референтне стопе Либор падала.
У Србији се у овом тренутку води преко 1.000 појединачних спорова чији је основ повећавање камате у складу с променама пословне политике банке. До сада је донето пет правноснажних пресуда у корист клијената, чиме је судска пракса устаљена. Такође, донето је и преко 50 првостепених пресуда, 18 правноснажних на Суду части Привредне коморе Београда, а постигнуто је и неколико десетина поравнања, чиме су банке заправо признале незаконите радње.
Након свих ових успеха грађана на судовима у Србији, не желећи да остане нема, НБС је половином прошле године донела две препоруке којима се банкама сугерише да понуде олакшице у отплати CHF кредита (трогодишњи грејс период БАН01) и препоруку да врате новац од повећавања камате (БАН02). Мањи број банака су препоруку БАН02 прихватиле на одговарајући начин и обештетиле своје клијенте, док већина и даље води „рововску борбу” на суду, иако је све већи број правноснажних пресуда у корист клијената.
У складу с тим, банкарско тржиште у Србији лагано постаје све уређеније и понашање банака се доводи у законске оквире. Требало је времена и труда, а нарочито када се узме у обзир изостанак реакције регулаторних органа задужених за контролу банкарског пословања, законитост и спровођење одлука. Највећа заслуга за то је доношење секторских закона, попут Закона о заштити корисника финансијских услуга, али велика заслуга припада и судским пресудама које оштећени клијенти добијају у своју корист. Све то ће се сигурно одразити и на пословање банака које су халапљиво узимале више него што им и припада, а сада ће бити приморане да то врате уз затезне камате и судске трошкове.
Стога би се могло рећи да се банкарски систем у Србији никада у својој историји није суочио са оваквим проблемом који је изазван управо понашањем самих банака, а које су искористиле лакомисленост и незнање својих корисника ради наметања сумњивих, спорних и на крају потврђено незаконитих уговорних одредаба које су служиле за богаћење банке на штету клијената. Управо те клаузуле довеле су велики број дужника у немогућност редовног плаћања кредита, до великог броја заплењених некретнина, чија цена затим драстично пада, што се одражава на постојећа обезбеђења банака у кредитима који се редовно отплаћују и где банке опет имају непланиране трошкове резервисања. И тако у круг.
[signoff]
Упоредноправна решења
Када је реч о судској пракси, у Хрватској је донета правноснажна пресуда по колективној тужби локалног удружења по којој је банкама поништено право на једнострано повећавање камате, док је суд одбацио део везан за валутну клаузулу.
У Мађарској је донет закон према коме су банке обавезане да врате новац од повећавања камате, док се у БИХ још увек чека на правноснажност пресуда које су донете и у којима је банкама наложено да будуће рате CHF кредита рачунају по курсу који је важио на дан исплате, што је револуционарна ствар у домену банкарства.
[/signoff]
[signoff]
Цитат из пресуде
Основи у овим пресудама углавном су исти. Суд сматра да је банка прекршила неколико одредаба Закона о облигационим односима, те да је повредила начело савесности и поштења, равноправност и једнакост узајамних давања уговорних страна, уговарањем неодредиве уговорне обавезе која је ништава.
Цитирамо део из пресуде: „У конкретном случају, спорна одредба уговора не садржи довољно података за одредивост висине каматне стопе, јер формулација да ће се измена вршити у складу с пословном политиком банке не даје елементе за одредивост. Осим тога, када се предвиди да предмет уговора може одредити једна уговорна страна, та уговорна страна мора поступати у складу с правичношћу. Накнадно достављање плана отплате, обавезу не чини одредивом, јер је план отплате сачинила тужена (банка) на основу параметара који тужиоцу, према садржини уговора, нису били познати нити предочени уговором.”
[/signoff]