Нови Закон о извршењу и обезбеђењу у пракси Вишег суда у Београду

У тексту који следи аутор се бави новом судском праксом Вишег суда у Београду, везаном за Закон о извршењу и обезбеђењу.

Нови Закон о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 106/15)(у даљем тексту: ЗИО) у највећем делу ступио је на снагу и почео да се примењује дана 1. 7. 2016. године. Једна од највећих измена у овом закону односи се на поновно увођење жалбе као правног лека,  поред приговора који је по Закону о извршењу и обезбеђењу из 2011. године био једини правни лек. Најважнији разлог за враћање жалбе у извршном поступку био је везан за уједначавање судске праксе и чињеницу да о жалби одлучује надлежни другостепени суд, односно у конкретном случају, Виши суд у Београду.

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ – СТАРИ ЗИО

Када је извршитељу на чијем подручју се налази седиште извршног повериоца поднет предлог за извршење на основу веродостојне исправе ради остварења новчаног потраживања по основу извршених комуналних и сличних услуга, за поступање по захтеву за добијање изјаве о имовини извршног дужника надлежан је суд на чијем подручју извршни дужник има пребивалиште или боравиште, односно седиште.

Други основни суд у Београду се решењем ИОИ бр. 1304/15 од 7. 3. 2016. године огласио месно ненадлежним за поступање по захтеву за добијање изјаве о имовини, а по правноснажности овог решења списе предмета је доставио Првом основном суду у Београду.

По пријему списа предмета, Први основни суд у Београду није прихватио да буде месно надлежан за поступање у овој правној ствари, па је списе доставио другостепеном суду ради решавања насталог сукоба месне надлежности.

Решавајући настали сукоб у смислу одредбе члана 22. Закона о парничном поступку у вези са чланом 10. Закона о извршењу и обезбеђењу, Виши суд је нашао да је за поступање у овој правној ствари надлежан Други основни суд у Београду.

Према стању у списима, извршни поверилац је дана 20. 1. 2014. године извршитељу И. Р. из Београда поднео предлог за извршење на основу веродостојне исправе ради остваривања новчаног потраживања по основу извршених комуналних услуга. Именовани извршитељ је дана 11. 2. 2014. године донео закључак о извршењу, И. ИВК. бр. 575/14, којим је одредио предложено извршење. Дана 7. 8. 2015. године извршитељ је поднео Другом основном суду у Београду захтев за добијање изјаве о имовини извршног дужника.

Како из списа произлази да извршни дужник има пребивалиште на подручју Другог основног суда у Београду, то је за поступање у овој правној ствари, у складу са чланом 3. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС”, бр. 3/11, 99/11, 109/13, 55/14 и 139/14), надлежан Други основни суд у Београду.

(Решење Вишег суда у Београду, Р. бр. 234/16 од 27. 5. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ – НОВИ ЗИО

Предлог за извршење на основу извршне исправе који не садржи идентификационе податке о извршном повериоцу и извршном дужнику је неуредан и уколико је исти поднет од стране пуномоћника из реда адвоката, одбацује се без враћања извршном повериоцу на допуну односно исправку.

Правилно је по оцени Вишег суда првостепени суд донео побијану одлуку којом је предлог за извршење одбацио као неуредан, у смислу члана 101. став 5. ЗПП-а у вези са чланом 59. став 1. и чланом 30. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, јер је наведени предлог у име извршног повериоца поднео пуномоћник из реда адвоката, а ово због тога што је одредбом члана 59. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да се у предлогу за извршење назначавају идентификациони подаци о извршном повериоцу и извршном дужнику (члан 30), извршна исправа, потраживање извршног повериоца, јавно средство и један предмет или више средстава и предмета извршења и други подаци који су потребни за спровођење извршења, док је према одредби члана 30. Закона о извршењу и обезбеђењу, која регулише идентификационе податке о извршном дужнику и извршном повериоцу, одређено шта све треба да стоји и то према ставу 1. наведеног члана: име и презиме, пребивалиште, датум рођења и јединствени матични број грађана, што представља идентификационе податке о извршном дужнику и извршном повериоцу који је физичко лице, а у ставу 2. истог члана у вези са идентификационим подацима о извршном дужнику и извршном повериоцу који је правно лице, потребно је навести пословно име, матични број и порески идентификациони број.

С обзиром на прописану и обавезну садржину предлога за извршење, неозначавањем датума рођења и ЈМБГ извршног повериоца, предлог за извршење је у конкретном случају неуредан, због чега је првостепени суд овлашћен да предлог који је у име странке поднео пуномоћник одбаци на основу одредбе члана 101. став 5. ЗПП-а.

(Решење Првог основног суда у Београду, Ии број 24318/16 од 13. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8449/16 од 9. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК– УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ – НОВИ ЗИО

Када се предлог за извршење на основу извршне исправе подноси суду који у првом степену није одлучивао о потраживању извршног повериоца, извршни поверилац је дужан да уз предлог за извршење приложи извршну исправу снабдевену потврдом о извршности, у супротном је такав предлог за извршење неуредан, без обзира на то што је извршни поверилац уз предлог за извршење доставио извршну исправу која је снабдевена клаузулом правноснажности у време важења Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” број 31 од 9. 5. 2011).

Према стању у списима, извршни повериоци су препорученом пошиљком предатом пошти дана 16. 7. 2016. године, која је примљена у суд 18. 7. 2016. године, поднели Другом основном суду у Београду предлог за извршење на основу правноснажне пресуде Првог основног суда у Београду, П 1 број 3869/11 од 23. 10. 2012. године, против извршног дужника ради враћања извршних поверилаца, Х. И. из Раковице и Д. У. из Земуна, на рад и распоређивање на послове који одговарају степену њихове стручне спреме, знању и способностима, под претњом новчане казне и ради наплате трошкова парничног поступка у износу од 123.000,00 динара и трошкова извршног поступка. Дана 20. 7. 2016. године извршни повериоци су доставили суду оверену фотокопију извршне исправе са клаузулом правноснажности. Побијаним решењем првостепени суд је предлог за извршење одбацио као неуредан, с позивом на одредбе члана 59. став ЗИО-а, те сходном применом одредаба члана 101. став 5. ЗПП-а у вези са чл. 39. ЗИО-а, јер су извршни повериоци уз предлог за извршење поднели фотокопију извршне исправе без потврде извршности.

Првостепени суд је по оцени Вишег суда правилно донео побијану одлуку којом је предлог за извршење одбацио као неуредан, у смислу члана 101. став 5. ЗПП-а, у вези са чланом 59. став 2. ЗИО-а, који је у име извршних поверилаца поднео пуномоћник из реда адвоката. Ово стога што је одредбом члана 59. став 2. ЗИО-а прописано да се уз предлог за извршење прилаже извршна исправа у оригиналу, овереној копији или препису, и друга исправа одређена законом, с тим што извршна исправа мора да садржи потврду о извршности.

С обзиром на то да је изричитом законском одредбом чл. 59. став 2. ЗИО-а прописана обавеза да извршна исправа мора да садржи потврду о извршности, без утицаја су на правилност побијаног решења жалбени наводи извршних поверилаца којима истичу да су уз предлог за извршење доставили суду исправу са клаузулом правноснажности којом је пресуда снабдевена у време важења Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” број 31 од 9. 5. 2011), имајући у виду да је предлог за извршење поднет у време важења Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” број 106/15 од 21. 12. 2015) који је ступио на снагу 1. 7. 2016. године и који се има применити у конкретном случају.

(Решење Другог основног суда у Београду, И број 1651/16 од 21. 7. 2016, решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 9395/16 од 14. 10. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ

Идентификациони подаци о извршном повериоцу и извршном дужнику који је предузетник или физичко лице које обавља делатност, нису датум рођења и јединствени матични број грађана.

Из стања у списима следи да је предлог за извршење поднео пуномоћник извршног повериоца, а ради наплате новчаног потраживања које је досуђено повериоцу као пуномоћнику по службеној дужности – адвокату, правноснажним и извршним решењем Основног суда у Сомбору, К 447/15 од 24. 2. 2016. У предлогу је као извршни поверилац означена О. П., адвокат из С., и наведени су њен матични број, ПИБ број и број рачуна.

Због тога се основано жалбом извршног повериоца побија правилност првостепеног решења и указује да је подносилац предлога адвокат која је означена именом и презименом, наведен је њен ПИБ и матични број и број рачуна, те није потребно да се достави ЈМБГ и датум рођења да би се извршење могло спровести.

Наиме, чланом 30. став 4. ЗИО-а прописано је да су идентификациони подаци о извршном дужнику и извршном повериоцу који је предузетник или физичко лице које обавља делатност:

1. пословно име или име и презиме;
2. матични број и порески идентификациони број.

Пуномоћник извршног повериоца је у предлогу за извршење доставио – навео идентификационе податке за повериоца, прописане одредбом члана 30. став 4, те није било места доношењу побијаног решења којим је првостепени суд наведени предлог одбацио као неуредан.

(Решење Првог основног суда у Београду, пословни број 8-ИИ-24777/16 од 19. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8358/16 од 7. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – БЛАГОВРЕМЕНОСТ ЖАЛБЕ

Ако је жалба у извршном поступку упућена телеграфским путем, сматра се да је поднета у року ако уредна жалба накнадно буде поднета суду или буде упућена суду препорученом пошиљком у року од три дана од дана предаје телеграма пошти.

Према разлозима ожалбеног решења од 5. 9. 2016. године, првостепени суд је исто донео применом одредбе чл. 76. став 2. ЗИО-а након што је оценио да је жалба извршног повериоца против решења Првог основног суда у Београду, ИИ број 25376/16 од 28. 7. 2016. године – непотпуна. Ово стога што је поменута жалба изјављена дана 23. 8. 2016. године путем телеграма, за коју је образложење достављено суду препорученом пошиљком на рецепис дана 26. 8. 2016. године, а достављена је по истеку рока за жалбу, тако да је закључено да жалба упућена суду телеграмом не садржи потпис жалиоца нити је оверена његовим печатом, те нема оно што је потребно да би се по њој могло поступати. Првостепени суд је навео да има у виду и одредбу чл. 82. став 3. ЗИО-а којом је прописано да је жалилац дужан да у жалби наведе све разлоге због којих побија решење и чињенице и доказе на којима заснива жалбу, те да ће се у супротном жалба решењем одбацити као непотпуна без претходног враћања на допуну, како је то прописано ставом 4. истог члана Закона.

Виши суд налази да се ожалбена одлука не може прихватити јер првостепени суд није применио одредбу чл. 104. Закона о парничном поступку („Сл. гласник РС”, бр. 72/11 и 55/14) у вези са чл. 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, на шта наводима жалбе извршни поверилац основано указује. Примена наведене одредбе била је од утицаја на правилност одлуке, те је у поступку пред првостепеним судом учињена битна повреда одредаба парничног поступка из чл. 374. став 1. ЗПП-а у вези са наведеном одредбом.

Наиме, одредбом чл. 104. став 3. ЗПП-а прописано је да ће се поднесак упућен телеграфским путем, сматрати поднетим у року ако уредан поднесак накнадно буде поднет суду или буде упућен суду препорученом пошиљком у року од три дана од дана предаје телеграма пошти.

Како је извршни поверилац жалбу против решења Првог основног суда у Београду, ИИ број 25376/16 од 28. 7. 2016, које је примио 15. 8. 2016. године, изјавио путем телеграма предатог пошти 23. 8. 2016. године, а дана 26. 8. 2016. године образложење изјављене жалбе упутио суду препорученом пошиљком, то из разлога неблаговремености није било места одбачају жалбе јер је извршни поверилац у законом прописаном року од дана пријема писаног отправка побијаног решења изјавио жалбу телеграмом, а након тога у законом одређеном року доставио образложење жалбе која, у смислу одредбе чл. 82. став 3. ЗИО-а, садржи све што је потребно да би се о истој могло одлучивати. С тим у вези разлози првостепеног суда да недостатак потписа и печата извршног повериоца на жалби изјављеној путем телеграма исту чине непотпуном, не могу се прихватити као правилни јер телеграм предат пошти није могуће снабдети својеручним потписом или печатом, а ови обавезни елементи жалбе се односе на жалбу достављену суду у писаној форми.

(Решење Првог основног суда у Београду, ИИ бр. 25376/16 од 5. 9. 2016, и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 9440/16 од 14. 10. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ОБЕЗБЕЂЕЊЕ

Предлог за одређивање привремене мере у коме извршни поверилац није назначио конкретно одређеног и месно надлежног извршитеља није потпун, међутим, уколико је такав предлог поднела неука странка, суд га може одбацити без претходног враћања на допуну само ако такав предлог не садржи средство и предмет којим се привремена мера извршава.

Према датим разлозима, првостепени суд је побијано решење донео применом члана 416. став 4. ЗИО-а, јер поверилац није назначио конкретно одређеног и месно надлежног јавног извршитеља који спроводи извршење, те је на основу члана 418. Закона о извршењу и обезбеђењу одбацио предлог за одређивање привремене мере.

Према стању у списима, извршни поверилац је лично поднела предлог за одређивање привремене мере забране оптерећења и отуђења непокретности, којом је предложила да се одреди привремена мера, те да се извршном дужнику Ћ. В. забрани свако оптерећење и отуђење ближе описаног стана у Служби за катастар непокретности Земун, уз образложење да је извршни дужник јуна месеца 2016. године у Београду извршио укњижбу права својине на стану број 2 у улици Ј. М. у Земуну на основу документације за коју основано сумња да је фалсификована, због чега је поднела против ње и других лица кривичну пријаву пред Трећим основним тужилаштвом, по којој је кривични поступак у току. Како за њу као тестаменталног наследника покојног Д. С. који је преминуо 22. 5. 2016. године, може наступити ненадокнадива штета, као и за евентуалног купца, јер је Ћ. В. огласила стан на продају, те потенцијални купац може купити стан од невласника, извршни поверилац је предложила одређивање привремене мере забране оптерећења и отуђења наведеног стана, уз наводе да извршном дужнику одређивање такве привремене мере не би причинило никакву штету, јер уколико се евентуално докаже да уговор није фалсификат, иста остаје власник стана.

Основано се жалбом извршног повериоца оспорава правилност побијаног решења. Ово стога што је без доношења закључка којим би наложио извршном повериоцу као неукој странци да означи јавног извршитеља, првостепени суд одбацио предлог за обезбеђење иако му такво овлашћење не припада у складу са одредбама члана 416. ЗИО-а. Наиме, одредбом члана 416. став 3. ЗИО-а прописано је да се предлог за одређивање привремене мере одбацује решењем ако не садржи средство и предмет којим се привремена мера извршава, без претходног враћања на допуну. Како је предлогом за одређивање привремене мере извршни поверилац означила средство и предмет којим се привремена мера извршава, то првостепени суд није био овлашћен да одбаци предлог за одређивање привремене мере без претходног враћања на допуну, јер му то овлашћење припада само у случају да извршни поверилац није означио средство и предмет којим се привремена мера извршава. С обзиром на то да такво овлашћење није изричито прописано одредбама ЗИО-а који је lex specialis, за тај случај се сходно примењује закон којим се уређује парнични поступак у складу са чланом 39. ЗИО-а. Следствено томе, сходном применом одредби члана 101. став 1. у вези са чланом 98. став 3. ЗПП-а, на основу члана 39. ЗИО-а, а с обзиром на то да извршни поверилац није имала пуномоћника, првостепени суд је имао обавезу да врати странци поднесак ради исправке односно допуне, односно наложи допуну предлога закључком.

(Решење Трећег основног суда у Београду, 2-Ии-662/16 од 5. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8320/16 од 8. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ОБУСТАВА ПОСТУПКА

Извршни поступак се обуставља уколико се извршни повериоци не изјасне у прописаном року о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ, под условом да на дан 1. 5. 2016. године још воде извршни поступак или поступак обезбеђења, и то само ако је пре 1. 5. 2012. године у њихову корист донето решење о извршењу на основу извршне или веродостојне исправе или решење о обезбеђењу, без обзира на то када је њихов предлог поднет суду.

Из стања у списима предмета произлази да су извршни повериоци преко пуномоћника поднели предлог за извршење правноснажне пресуде Другог општинског суда у Београду и то дана 19. 5. 2011. године, а након тога су дана 9. 9. 2011. године, поступајући по налогу суда, доставили уређени предлог, односно нови формални предлог за извршење са уређеним предлогом за обрачун камате на име трошкова парничног поступка од дана доношења допунског решења. Решењем Првог основног суда у Београду, И бр. 9501/11 од 18. 11. 2011. године, одређен је застој у извршном предмету суда на период од 6 месеци јер се извршни дужник налази у поступку реструктурирања. Након тога, дана 17. 12. 2012, донето је решење о извршењу. Дана 25. 12. 2012. године извршни повериоци су доставили поднесак којим су тражили да се донесе закључак да се наложи Брокерско-дилерском друштву „F. B.” а. д. да изврши упис заложног права у корист извршних поверилаца на имовини извршног дужника, што је учињено закључком суда од 25. 2. 2013. године. Након овога су извршни повериоци поднеском од 15. 10. 2015. године обавестили суд да је отворен поступак стечаја над стечајним дужником и доставили решење Привредног суда у Чачку, Ст 23/15 од 3. 8. 2015. године, након чега је донето решење о прекиду поступка у предмету Првог основног суда у Београду, И бр. 9501/11, и то дана 14. 12. 2015. године.

У конкретном случају је решење о извршењу донео Први основни суд у Београду дана 17. 12. 2012. године, односно након почетка рада извршитеља у Републици Србији, што је било 1. 5. 2012. године, те у том смислу и нису били испуњени услови предвиђени одредбом члана 547. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, за обуставу поступка који је одређен решењем о извршењу Првог основног суда у Београду и укидањем свих спроведених радњи, како је то одлучено у изреци ожалбеног решења.

(Решење Првог основног суда у Београду, И бр. 9501/11 од 30. 8. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8925/16 од 30. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ОБУСТАВА ИЗВРШЕЊА

Обавеза извршних поверилаца да се у року од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године изјасне о томе да ли су вољни да извршење спроведе суд или јавни извршитељ, постоји и код околности да су извршни повериоци пре 1. 5. 2016. године већ предложили да извршење спроведе суд или извршитељ.

Оспорено решење донето је применом члана 547. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, у вези са члана 547. став 1. истог закона, с обзиром на то да, како се то наводи у образложењу оспореног решења, поверилац није у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године доставила суду изјашњење о томе да ли је вољна да извршење спроведе суд или јавни извршитељ.

Испитујући правилност оспореног решења у складу са овлашћењима из члана 84. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, Виши суд у Београду налази да је првостепени суд правилном применом члана 547. став 2. ЗИО-а, а имајући у виду да извршни поверилац није поступио по одредби члана 547. став 1. ЗИО-а, донео оспорено решење.

Неосновани су жалбени наводи извршног повериоца да је у поступку доношења решења погрешно примењен члан 547. ЗИО-а, при чему се жалбом не спори да у периоду који прописује наведени члан извршни поверилац није доставио суду изјашњење на које упућује овај члан. Како је наведеним чланом изричито јасно прописана обавеза извршног повериоца за доставу изјашњења суду у прецизираном року, без значаја је навод жалбе да је суд пропустио да цени да се извршни поверилац о томе изјаснио поднеском од 24. 11. 2015. године, наводећи да предлаже да суд спроведе извршење.

(Решење Првог основног суда у Београду, И бр. 2574/11 од 29. 8. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8929/16 од 29. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ОДБАЧАЈ ПРЕДЛОГА

Не постоји обавеза извршног суда да пре него што одбаци предлог за извршење закаже рочиште на коме ће омогућити извршном повериоцу да се изјасни о одбацивању предлога.

Из списа предмета произлази да је извршни поверилац преко пуномоћника који је адвокат, дана 1. 7. 2016. године поднео предлог за извршење против извршног дужника на основу извршне исправе – правноснажне и извршне пресуде због изостанка – Основног суда у Врању, П бр. 4496/15 од 15. 4. 2016. године, ради наплате новчаног потраживања у износу од 5.324,75 динара са припадајућом каматом која гласи на име извршног повериоца. Поступајући по поднетом предлогу за извршење, правилно је првостепени суд одлучио када је, на основу чл. 30. ст. 1. и чл. 59. ст. 1. ЗИО-а, у вези са чл. 98. ст. 3. и чл. 101. ст. 5. ЗПП-а и чл. 39. ЗИО-а, донео побијано решење којим је исти одбацио као неуредан јер предлог извршног повериоца не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступати, с обзиром на то да у истом нису наведени идентификациони подаци за извршног повериоца. Oве разлоге које је првостепени суд дао за побијану одлуку, као правилне прихвата и овај суд као другостепени.

Наводи жалбе извршног повериоца да је првостепени суд приликом доношења побијаног решења учинио битне повреде одредаба поступка из чл. 374. ст. 1. ЗПП-а у вези са чл. 294. ст. 2. ЗПП-а и из чл. 374. ст. 2. тач. 7. ЗПП-а, јер је био дужан да пре него што донесе решење којим одбацује предлог за извршење као неуредан, одржи рочиште на коме ће омогућити извршном повериоцу да се изјасни о одбацивању предлога, што није учинио и тиме није дао могућност извршном повериоцу да расправља пред судом – неосновани су. Ово због тога што је чл. 14. ст. 2. ЗИО-а изричито прописано да се у извршном поступку рочиште одржава код заснивања заложног права на непокретностима и покретним стварима, а може да се одржи при извршењу одлука у вези са породичним односима и при одлучивању о предлогу за одређивање привремене мере, што није случај у овој извршној ствари. Ако се наведено има у виду, као и начело хитности поступка извршења и обезбеђења, прописано чл. 15. ст. 1. ЗИО-а, произлази да првостепени суд у поступку извршења и обезбеђења нема обавезу одржавања рочишта на којем би се омогућило извршном повериоцу да се изјасни о одбацивању предлога за извршење у смислу чл. 294. ст. 2. ЗПП-а, нити обавезу да пуномоћнику извршног повериоца закључком налаже да отклони недостатке у поднетом предлогу.

(Решење Првог основног суда у Београду, ИИ бр. 24064/16 од 8. 7. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8929/16 од 29. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ

Виши суд није надлежан да одлучује о приговору изјављеном против решења извршног суда, без обзира на то што је у таквом решењу дата правна поука да је против решења дозвољена жалба Вишем суду.

Решењем Основног суда у Обреновцу, I Иив 41/16 од 12. 8. 2016. године, одбацује се као неуредан предлог за извршење извршног повериоца „А. Б. С.” а. д. Београд, поднет овом суду дана 11. 8. 2016. године преко пуномоћника, адвоката Т. С. из Београда, против извршног дужника М. М. из Барича, ради принудног извршења.

Извршни поверилац је правилно изјавио приговор против наведеног решења иако је поуком о правном леку погрешно упућен на изјављивање жалбе.

Виши суд у Београду је применом члана 17. став 1. ЗПП-а у вези са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Сл. гласник РС” 106/15), оценио да није стварно надлежан за поступање по наведеном приговору.

Наиме, одредбом члана 24. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано је да су правни лекови у извршном поступку жалба и приговор, док је одредбом члана 85. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да извршни поверилац може приговором да побија решење о одбацивању или одбијању предлога за извршење на основу веродостојне исправе, а одредбом члана 86. став 2. ЗИО-а да о приговору одлучује веће суда.

Како је против наведеног решења о одбацивању предлога за извршење извршног повериоца, а у складу са одредбом члана 85. став 1. ЗИО-а, извршни поверилац правилно изјавио приговор који представља и једини дозвољени правни лек против таквог решења, то је за одлучивање о приговору, у складу са одредбом члана 86. став 2. ЗИО-а, надлежно да одлучује веће стварно и месно надлежног основног суда.

(Решење Основног суда у Обреновцу, I Иив 41/16 од 12. 8. 2016, и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8563/16 од 14. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – УРЕДНОСТ ПРЕДЛОГА ЗА ИЗВРШЕЊЕ

Када је у предлогу за извршење наведен јединствени матични број грађана извршног повериоца, односно извршног дужника који је физичко лице, не може се сматрати да је такав предлог непотпун из разлога што није наведен датум рођења извршног повериоца, односно извршног дужника, имајући у виду да јединствени матични број грађана садржи и податке о датуму рођења лица на које се односи.

Првостепени суд је наведени предлог за извршење одбацио као неуредан, наводећи да извршни поверилац у предлогу није назначио идентификационе податке о извршном повериоцу, а то су датум рођења и јединствени матични број грађана, па је на основу одредбе члана 59. став 1. и члана 30. Закона о извршењу и обезбеђењу, а сходном применом одредаба чланова 98. став 3. и 101. став 5. ЗПП-а, у вези са одредбом члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, одбацио наведени предлог као неуредан.

Виши суд налази да се оваква одлука првостепеног суда не може прихватити као правилна јер је првостепени суд учинио битну повреду одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. у вези са чл 12. ЗПП-а, због чега је побијано решење морало бити укинуто јер су разлози истог у супротности са стањем у списима.

Из стања у списима следи да је предлог за извршење поднео пуномоћник извршног повериоца ради наплате новчаног потраживања према правноснажној и извршној исправи, пресуди Апелационог суда у Београду, ГЖ. бр. 3745/13 од 12. 11. 2015. године. У предлогу је као извршни поверилац означен Д. П. из Новог Београда, а у диспозитиву истог означен је и његов ЈМБГ из ког се несумњиво утврђује и датум рођења извршног повериоца.

Због тога се жалбом извршног повериоца основано побија правилност првостепеног решења јер су разлози истог у супротности са стањем у списима и указује се да су ови подаци означени у предлогу за извршење, како је и одређено чланом 30. став 1. ЗИО-а, те није било места доношењу побијаног решења.

(Решење Првог основног суда у Београду, Ии-25724/16 од 4. 8. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 8721/16 од 22. 9. 2016)

ИЗВРШНИ ПОСТУПАК – ИЗЈАШЊЕЊЕ У СМИСЛУ ЧЛАНА 547. ЗИО-а

Изјашњењем се у смислу одредбе чл. 547. ЗИО-а, не сматра обавештење извршног повериоца да је вољан да у свим започетим поступцима који се воде пред тим судом и судским јединицама изван седишта тог суда, извршење спроведе суд ако такво обавештење не садржи изјашњење о сваком појединачном предмету извршења са назнаком броја предмета.

Према разлозима побијаног решења, првостепени суд је исто донео применом одредбе чл. 547. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, у вези са чланом 547. став 1. истог закона, будући да извршни поверилац није у периоду од 1. 5. 2016. године до 1. 7. 2016. године доставио суду изјашњење о томе да ли је вољан да извршење спроведе суд или јавни извршитељ.

Испитујући правилност побијаног решења у складу са овлашћењима из члана 84. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, Виши суд у Београду налази да је првостепени суд правилном применом члана 547. став 2. ЗИО-а, а имајући у виду да извршни поверилац није поступио по одредби члана 547. став 1. ЗИО-а, побијаним решењем обуставио извршни поступак и укинуо све спроведене радње.

Без утицаја су на правилност побијаног решења жалбени наводи извршног повериоца којима истиче да је дана 30. 6. 2016. године упутио првостепеном суду обавештење да је вољан да у свим започетим поступцима који се воде пред тим судом и судским јединицама изван седишта тог суда, извршење спроведе суд. Најпре се допис на који се извршни поверилац позива и који у фотокопији доставља уз жалбу не налази у списима предмета, те исти у смислу одредбе чл. 372. ЗПП-а не може бити предмет оцене овог суда у поступку одлучивања о жалби и истим се не доводи у сумњу правилност побијане одлуке, тим пре што не садржи пријемни печат Првог основног суда у Београду као доказ да је исти и предат суду до 1. 7. 2016. године, као законом одређеног рока за наведено изјашњење извршног повериоца. Осим тога, тако достављен допис суду се по својој садржини не сматра изјашњењем у смислу одредбе чл. 547. ЗИО-а, јер су у смислу наведене законске одредбе извршни повериоци били у обавези да у одређеном року суду доставе изјашњење у сваком појединачном предмету извршења са назнаком броја предмета.

(Решење Првог основног суда у Београду, И бр. 43914/10 од 9. 9. 2016. и решење Вишег суда у Београду, Гж бр. 9445/16 од 14. 10. 2016)