Новија судска пракса која се односи на уговоре о доживотном издржавању

Анализа различитих случајева из најновије судске праксе који се односе на уговоре о доживотном издржавању започета је у овом, а наставиће се и у следећем броју часописа, уз нека закључна разматрања.

 

Закон о наслеђивању – ЗОН („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/2003 – одлука УСРС и 6/2015) у битном није мењан дуги низ година у погледу одредби које регулишу уговор о доживотном издржавању. Ипак, и даље се приликом примене Закона у свакој конкретној ситуацији појављују недоумице у пракси.

Уговором о доживотном издржавању обавезује се прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања обавезује се да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота, као и да га после смрти сахрани према дефиницији из члана 194. ЗОН-а. Прималац издржавања уговором може да обухвати само ствари или права постојећа у тренутку закључења уговора. Ако нешто друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе.

 

АКТИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА

 

Прималац издржавања може бити активно легитимисан у парници којом се оспорава дејство и ваљаност уговора о доживотном издржавању. Најчешће примаоци издржавања траже раскид уговора због неизвршавања или промењених околности.

У улози тужиоца ипак се најчешће налазе наследници примаоца издржавања који неретко сазнају за постојање уговора о доживотном издржавању тек у току оставинског поступка. Уколико наследници не оспоравају уговор, при чему нема друге непокретне имовине покојног или постоји само покретна имовина, али они не захтевају да се спроведе оставински поступак, суд доноси решење о обустави оставинског поступка. У случају оспоравања уговора о доживотном издржавању, оставински суд или јавни бележник коме је поверен оставински поступак најчешће упућује учеснике поступка да покрену парнични поступак за оспоравање наведеног уговора у року од 30 дана, а оставински поступак прекидају. Сходно чл. 23, 119. и 121. ЗВП-а, суд упућује на парницу учесника поступка чије право сматра мање вероватним, односно на коме је терет доказивања да уговору о доживотном издржавању не треба признати дејство. Тај терет увек је на тужиоцу који оспорава уговор, а суд је везан његовим доказним предлозима.

 

Из образложења:

Према одредби члана 7. став 2. Закона о парничном поступку, суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева. Према одредби члана 8. истог закона, суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног поступка, одлучује које чињенице ће узети као доказане. Из овог произлази да Закон о парничном поступку прихвата слободну оцену доказа као једно од начела које суду омогућује да одлучује на основу свог слободног уверења, али тако да то уверење мора произаћи из савесне и брижљиве оцене доказа и резултата целокупног поступка. Слободно судијско уверење ограничено је изведеним доказима и оценом истих, при чему мора да се креће у границама логичког размишљања и закључивања. Дакле, како тужилац током првостепеног поступка није изнео ову тврдњу у тужби нити је на њу предлагао доказе, то исти, у смислу одредбе члана 372. ЗПП-а, не може са успехом да оспори чињенично стање које је утврђено у првостепеном поступку, у поступку по жалби. Наиме, тужилац је током првостепеног поступка могао да захтева од суда да прибави лекарски картон покојне мајке тужиоца или да предложи медицинско вештачење на околност да ли је у време закључења спорног уговора о доживотном издржавању смрт покојне мајке парничних странака била извесна или неизвесна, што исти није учинио.

(Пресуда Апелационог суда у  Београду, Гж бр. 4768/19 од 5. 6. 2019)

 

У ситуацији када међу наследницима постоји спор о томе да ли нека имовинска права улазе у заоставштину, суд је дужан да упути странке на то да покрену парнични поступак, у коме ће се спорно питање решити. Када је оставилац располагао својом имовином уговором о доживотном издржавању, а наследници оспоравају тај уговор, онда сигурно постоји спор о саставу заоставштине и могло би из тог разлога да се, као исправно, прихвати поступање којим се прекида поступак.

У теорији, али и пракси, има и другачијих мишљења да то није разлог за прекид поступка. У том случају наследници могу да обезбеде своје потраживање одређивањем привремене мере или забележбом спора у катастру.

(Др Новак Крстић, Правни факултет Универзитета у Нишу – Како оставински суд треба да поступи када у току поступка за расправљање заоставштине учесници оспоре уговор о доживотном издржавању?

www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z72/16z72.pdf)

 

Понекад судови доносе и делимична решења о обустави поступка за део имовине којим је располагано уговором о доживотном издржавању, а за преосталу имовину настављају оставински поступак.

Када су у питању уговори о преносу права својине са клаузулом о доживотном издржавању, пренос имовинских права врши се за живота примаоца издржавања, при чему та имовина није имовина покојног примаоца издржавања од тренутка закључења уговора. То није именовани уговор који наводи ЗОН, већ се ради о неименованом уговору на који се примењују одредбе ЗОО-а.

Уколико давалац издржавања није учествовао у оставинском поступку или се у току поступка није позвао на уговор о доживотном издржавању, своја права из уговора увек може да оствари у парници, којом може да тражи утврђење права својине и предају сходно Закону о основама својинскоправних односа. У тој парници наследници могу да оспоравају закључени уговор о доживотном издржавању. Суд ће, или као претходно питање или као део захтева по противтужби, расправити да ли је тај уговор ништав и да ли га треба поништити или раскинути.

Понекад и друга лица могу да се појаве као тужиоци уколико сматрају да по другом, јачем правном основу имају права на имовину којом је располагано уговором о доживотном издржавању.

 

Из образложења:

Оценом изведених доказа првостепени суд је утврдио да је у Уговору о купопродаји, који је достављен суду у фотокопији на којој се налази печат Другог општинског суда у Београду, овереном 19. 6. 1996. године, закљученом 18. 6. 1996. године између АА, као продавца, и тужиоца, као купца, наведено да продавац продаје купцу, овде тужиоцу ББ, стан број 1 у Б., у улици С. бр. 1, стечен по основу Уговора о откупу стана за купопродајну цену од 60.000 ДЕМ у динарској противвредности, као и да су се странке споразумеле да продавац задржи право доживотног становања у наведеном стану и да тек после смрти продавца купац може да се укњижи као власник стана, при чему се потврђује пријем купопродајне цене од 60.000 ДЕМ. Између АА, као примаоца издржавања, и тужене ВВ, као даваоца издржавања, закључен је и пред Првим основним судом у Београду оверен Уговор о доживотном издржавању 22. 3. 2013. године, којим се давалац издржавања обавезала да ће издржавати примаоца издржавања, да ће о њој бринути и по смрти је сахранити, док се прималац издржавања обавезала да после своје смрти на даваоца издржавања пренесе својину на стану број 1 у Б., у улици С. бр. 1. На основу овог уговора тужена се у Катастар непокретности уписала као власник спорног стана са уделом 1/1. Према извештајима Првог основног суда у Београду од 5. 7. 2017. године и 6. 10. 2017. године, у Другом општинском суду у Београду, у коме су вођене овере уговора, извршене 1996. године, не постоји уписник са ознаком II Ов (дакле само ознака II), већ постоје 3 уписника који носе ознаку 11/1 – П/2 и П/З, Н/З, али ниједан од ових уписника не садржи оверу под редним бројем 4979, с обзиром на то да су књиге овере II/1, 11/2 и Н/З закључене под бројевима 1955, 2809 и 3287.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да тужилац нема активну легитимацију у овој парници с обзиром на то да нема својство заинтересованог лица у смислу одредбе члана 109. ЗОО-а, јер без уговора на основу ког њему може да се пренесе право својине, право својине на тој непокретности не би могао да стекне, због чега није активно легитимисан да тражи утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању који су закључила трећа лица. Поред тога, чак и да је закључио пуноважан уговор о купопродаји (што није доказао), тужилац би имао само правни основ за упис права својине, па би се питање власништва на спорној непокретности расправљало по тужби из чл. 41. Закона о основама својинскоправних односа, тако да би се у том поступку расправљало питање јачег правног основа. Стога је одбио, као неоснован, главни тужбени захтев за утврђење ништавости Уговора о доживотном издржавању, за који тужилац и нема тврдњу из којих разлога је ништав, одлучујући као у ставу 1. изреке. Истовремено, суд је оценио да није основан ни евентуални тужбени захтев за поништај Уговора о доживотном издржавању јер, према члану 203. Закона о наслеђивању, такав захтев могу да поставе само законски наследници примаоца издржавања и то у одређеним роковима, што је својство које тужилац нема.

На потпуно и правилно утврђено чињенично стање правилно је првостепени суд применио материјално право и то одредбе чланова 103. и 109. Закона о облигационим односима и члана 203. Закона о наслеђивању, одлучујући одбијањем тужбеног захтева.

Неосновани су жалбени наводи тужиоца да, због чињенице да након протека рока од 20 година не постоје одређене књиге овере, не значи аутоматски да је Уговор о купопродаји неважећи, с обзиром на то да тужилац поседује валидан уговор, потписан и оверен печатом суда. Супротно наводима, из извештаја Првог основног суда у Београду произлази да никада није вођен уписник – Књига овере са ознаком II Ов, означен на фотокопији Уговора о купопродаји коју је доставио тужилац. Тужилац је тврдио да поседује оригинал наведеног уговора, који на захтев суда није доставио, а доставом оригинала уговора отклонила би се свака сумња у његово постојање и пуноважност. Тужена је већ у одговору на тужбу оспорила аутентичност поменутог уговора и захтевала да суд наложи тужиоцу да тај уговор достави у оригиналу или да га прибави службеним путем, што је суд учинио у смислу члана 240. став 3. ЗПП-а, па су супротни наводи жалбе неосновани.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж. бр.1369/18 од 23. 1. 2019)

 

ПАСИВНА ЛЕГИТИМАЦИЈА

 

Пасивно легитимисан је скоро увек давалац издржавања уколико су тужиоци наследници. У неким случајевима то може бити и прималац издржавања, уколико је жив, ако се уговор оспорава због његове неспособности за расуђивање у време закључења уговора или постојања права на имовину којом је располагао. Ако је преминуо прималац издржавања, наследници примаоца издржавања, заједно са даваоцем издржавања, бивају тужени уколико трећа лица оспоравају ваљаност уговора о доживотном издржавању.

 

НИШТАВОСТ УГОВОРА

 

Разлоге ништавости уговора о доживотном издржавању, као и сваког другог уговора, регулише Закон о облигационим односима у чл. 103. Уговор противан принудним прописима, јавном поретку или добрим обичајима јесте ништав ако циљ повређеног правила не упућује на неку другу санкцију или ако Закон у одређеном случају не прописује што друго. На ништавост суд пази по службеној дужности и на њу може да се позива свако заинтересовано лице и јавни тужилац сходно члану 109. ЗОО-а.

Као и за сваки уговор, потребно је да су испуњени услови у погледу форме, способности уговарача, предмета и основа уговора.

 

ФОРМА УГОВОРА

 

До 1. 9. 2014. године ови уговори закључивани су пред судијом. Након тога, закључивање уговора било је предвиђено у форми јавнобележничког записа. Закон о наслеђивању, изменама почетком 2015. године, прописао је да уговор о доживотном издржавању мора да буде закључен у облику јавнобележнички потврђене (солемнизоване) исправе (чл. 195). Приликом потврђивања (солемнизације) уговора јавни бележник је дужан да поступа као и судија раније, као и да уговорнике нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у заоставштину примаоца издржавања и да њоме не могу да се намире његови нужни наследници, о чему ставља напомену у клаузули о потврђивању. У супротном, уговор је ништав.

У случају да се уговор закључује преко пуномоћника, обавезна је иста форма за пуномоћје као и за уговор, сходно чл. 90. ЗОО-а.

 

Из образложења:

Према чињеничном стању утврђеном у првостепеном поступку дана 3. 10. 2007. године, пред Другим општинским судом у Београду закључен је Уговор о доживотном издржавању између АА, као примаоца издржавања, и туженог ББ, као даваоца издржавања. Уговором се тужени обавезао да ће примаоца издржавања доживотно издржавати тако што ће јој месечно уплаћивати 200 америчких долара и да ће је у случају смрти сахранити о свом трошку, у складу са хришћанским обичајима. У знак захвалности АА је туженом оставила једну трећину идеалног дела од једне половине идеалног дела куће бр. 4 у ул. А. Прималац издржавања је власник предметне непокретности на основу оставинског решења Другог општинског суда у Београду од 12. 11. 2001. године и по Дн. решењу Другог општинског суда у Београду из 2002. године. Уговор о доживотном издржавању потписала је лично АА, као прималац издржавања, и адвокат ВВ у име даваоца издржавања ББ, по пуномоћју овереном пред нотаром државе Калифорнија дана 29. 6. 2007. године и у Генералном конзулату Републике Србије у Чикагу дана 2. 7. 2007. године. Наведеним пуномоћјем тужени ББ овластио је адвоката ВВ да у његово име и за његов рачун може да закључи и овери Уговор о доживотном издржавању са његовом мајком АА. Прималац издржавања, мајка властодавца, пренеће по Уговору о доживотном издржавању даваоцу издржавања једну трећину идеалног дела непокретности куће, а давалац издржавања у обавези је да издржава своју мајку тако што ће јој месечно давати по 200 америчких долара.

Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, нижестепени судови су закључили да је предметни уговор о доживотном издржавању, који је у име и за рачун даваоца издржавања закључио његов пуномоћник по пуномоћју овереном у конзулату Републике Србије у Чикагу, ништав због недостатка форме у којој је закључен.

Основано се ревизијом туженог указује на то да је закључак нижестепених судова заснован на погрешној примени материјалног права.

Према одредби члана 195. Закона о наслеђивању („Сл. гласник РС”, бр. 46/95, 101/2003), који је био на снази у време закључења поменутог уговора, прописано је да уговор о доживотном издржавању мора да буде закључен у писменом облику и оверен од судије, који је дужан да пре овере прочита странкама уговор, као и да примаоца издржавања нарочито упозори на то да имовина која је предмет уговора не улази у његову заоставштину и да њоме не могу да се намире нужни наследници. У супротном, уговор је ништав.

Према одредби члана 90. Закона о облигационим односима, форма прописана законом за неки уговор или други правни посао важи и за пуномоћје за закључење тог уговора, односно за предузимање тог посла.

Према схватању Врховног касационог суда, рестриктивно тумачење ове одредбе у вези са чланом 195. став 1. Закона о наслеђивању било би противно природи и циљу форме због којих је иста и прописана законом. Циљ прописане форме је заштита самих уговорних страна, а у конкретном случају заштита примаоца и даваоца издржавања у погледу њихових права. У овом контексту, а имајући у виду садржину законских одредби и утврђене чињенице да је предметни уговор о доживотном издржавању ББ, као давалац издржавања, закључио преко свог пуномоћника, по специјалном пуномоћју које је оверено у Генералном конзулату Републике Србије у Чикагу дана 2. 7. 2007. године, којим га је овластио да у његово име и за његов рачун може да закључи уговор о доживотном издржавању са његовом мајком АА, као примаоцем издржавања, при чему је наведени уговор од стране судије Другог општинског суда у Београду пре овере прочитан, а прималац издржавања упозорен на последице закључења истог, Врховни касациони суд налази да овај уговор о доживотном издржавању производи правно дејство и да, супротно закључку нижестепених судова, није ништав.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж бр. 5155/16 од 6. 4. 2017;

Пресуда Врховног касационог суда, Рев 2331/2017 од 13. 9. 2018)

 

Члан 196. ЗОН-а, поред разлога ништавости по ЗОО-у, предвиђа и посебан случај ништавости уговора, када је давалац издржавања физичко или правно лице које се у оквиру свог занимања, односно делатности стара о примаоцу издржавања (медицинско особље, болнице, различите агенције и слично), ако претходно за уговор није добијена сагласност надлежног органа старатељства.

 

ОСНОВ УГОВОРА

 

Врло често се у пракси истиче да је основ уговора о доживотном издржавању привидан и ништав јер је његова једина намера да се изиграју права наследника. Чињеница је да у том случају наследници немају никаква права на имовини која је била предмет уговора јер се ради о теретном послу, али то само по себи није довољно да би се утврдило да је уговор из тог разлога ништав.

 

Из образложења:

Према утврђеном чињеничном стању следи да је сада пок. АА, као прималац издржавања, закључила Уговор о доживотном издржавању са својим унуцима по сину ББ, ВВ и ГГ, као даваоцима издржавања, који је оверен пред Трећим општинским судом у Београду дана 24. 12. 1999. године. Закљученим уговором даваоци издржавања обавезали су се да примаоца издржавања доживотно издржавају, хране и одевају, партиципирају у трошковима живота и после смрти сахране по месним обичајима, а прималац издржавања обавезала се да туженима за пружено издржавање остави у својину и наслеђе по 1/2 идеалног дела стана бр. 1, у улици А бр. 1, у Београду, чији је искључиви власник, као и покретне ствари и то: телевизор, фрижидер, електрични шпорет, ствари собног и кухињског намештаја. Сада пок. АА живела је сама у стану свог сина, овде тужиоца, до 2002. године, до када је он учествовао у њеном издржавању тако што јој је слао новчане уплате из Цириха, где је живео. Након тога прешла је да живи заједно са туженима у свом стану у улици А бр. 1, у Београду. У заједничком домаћинству са туженима и њиховом мајком Љубинком живела је осам година, односно до два месеца пред смрт, када је смештена у Дом за стара лица у Аранђеловцу јер јој је услед старости и болести била неопходна посебна медицинска нега и брига медицинског особља. Трошкове смештаја у дому за два месеца у износу од 700 евра платили су тужени. АА је преминула у 88. години живота 2010. године. Сада пок. АА била је финансијски обезбеђена јер је примала породичну пензију у висини од око 500 евра, која јој је призната 1996. године, након смрти другог супруга. Тужени су адекватно бринули о АА, набављали су јој лекове, водили код лекара, кували, свакодневно се старали о њој и пружали потребну бригу и пажњу. Заједнички су куповали храну и одећу и плаћали комуналије јер су функционисали као једна породица. Након смрти, тужени су сахранили пок. АА у складу са месним обичајима и сносили трошкове сахране. За време трајања Уговора о доживотном издржавању тужена ВВ радила је у бутику у периоду од 2002. до 2005. године, а након тога приватно, као терапеут-масер, с тим што нема пријављену радњу. Тужени ББ је радио приватне послове, а од 2009. године ради у О. Тужилац није био у контакту са својом мајком у периоду од 2002. до 2009. године, а ни њен други син, отац тужених, није имао стални контакт са њом. Вештачењем је утврђено да је сада пок. АА у моменту закључења поменутог уговора о доживотном издржавању била пословно способна и да је била способна да одлучује о својим правима и обавезама.

На основу овако утврђеног чињеничног стања првостепени суд је правилно ожалбеном пресудом одбио, као неоснован, основни тужбени захтев тужиоца, налазећи да не постоје разлози услед којих би закључени уговор о доживотном издржавању био непостојећи и без правног дејства и да су уговорне стране имале озбиљну вољу и намеру да оспоравани уговор закључе, као и да је намера уговарача била да тужени издржавају пок. АА, пре свега тако што ће јој пружати потребну бригу и пажњу због старости и партиципирати у трошковима њеног живота, а да као накнаду за то после њене смрти стекну право својине на стану који је предмет уговора. Стога је правилно првостепени суд закључио да је предметни уговор закључен у свему у складу са одредбом члана 194. Закона о наслеђивању, да не постоје разлози за ништавост прописани одредбом члана 103. ЗОО-а, као и да се не ради о привидном уговору у смислу одредбе чл. 66. истог закона.

Неосновани су наводи жалбе тужиоца да је предметни уговор о доживотном издржавању симулован правни посао који не производи правно дејство у смислу одредбе чл. 66. ЗОО-а, јер за циљ има изигравање наследних права законских наследника – тужиоца, као и да су даваоци издржавања били фактички издржавани од стране примаоца издржавања и да је прави мотив закључења уговора било богаћење тужених. Ово стога што је одредбом члана 194. Закона о наслеђивању прописано да се уговором о доживотном издржавању обавезује прималац издржавања да се после његове смрти на даваоца издржавања пренесе својина тачно одређених ствари или каква друга права, а давалац издржавања се обавезује да га, као накнаду за то, издржава и да се брине о њему до краја његовог живота и да га после смрти сахрани. Ставом 3. истог члана прописано је да, ако што друго није уговорено, обавеза издржавања нарочито обухвата обезбеђивање становања, хране, одеће и обуће, одговарајућу негу у болести и старости, трошкове лечења и давања за свакодневне уобичајене потребе. Из тога следи да уговор о доживотном издржавању закључују не само она лица којима је потребна финансијска помоћ, већ и лица којима је због старости и болести потребна нега и пажња другог лица, што је овде случај, с обзиром на то да је пок. АА била материјално обезбеђена, али јој је због старости била потребна свакодневна брига и нега. Висина месечних прихода прималаца издржавања не може бити сметња за закључење уговора о доживотном издржавању, којим материјално обезбеђени прималац издржавања жели да осигура другу врсту помоћи, а управо је то случај у оспореном уговору. Стога овај суд, као другостепени, сматра да закључени уговор о доживотном издржавању одговара правој вољи странака и да се у конкретном случају не ради о симулованом уговору нити намери уговорних страна да изиграју наследна права законских наследника – тужиоца на имовини која је предмет оспораваног уговора. Тужени су, као даваоци издржавања, у свему испуњавали своје уговорне обавезе, пружали пок. АА потребну бригу и пажњу, партиципирали у трошковима њеног живота из прихода које су остварили тако што су радили приватне послове и након смрти је сахранили по месним обичајима. Примаоцу издржавања било је потребно доживотно издржавање јер је била стара и болесна (умрла је у 88. години живота), а о њој се нису бринули њени синови који су живели у иностранству, док са тужиоцем није ни била у контакту од 2002. године.

Правилно и потпуно је првостепени суд утврдио чињенично стање да су тужени извршавали своје уговорне обавезе у потпуности, како је то и предвиђено одредбом члана 1. спорног уговора, као и да је примаоцу издржавања било потребно издржавање јер је била стара и болесна, а није била у контакту са тужиоцем у периоду од 2002. до 2009. године, нити је са другим сином била у сталном контакту.

По становишту Врховног касационог суда правилно су нижестепени судови закључили да је наведени уговор о доживотном издржавању у свему закључен у складу са чланом 194. Закона о наслеђивању, да су уговорне стране имале озбиљну вољу и намеру да закључе уговор о доживотном издржавању, као и да се не ради о привидном уговору из члана 66. Закона о облигационим односима, а нема ни других разлога који би водили ништавости уговора из члана 103. истог закона. Намера уговорних страна била је да се тужени старају о пок. примаоцу издржавања, пре свега тако што ће јој пружити потребну бригу и пажњу због старости и партиципирати у трошковима њеног живота (што су они и чинили), а да као накнаду за то после њене смрти стекну право својине на стану који је предмет уговора. Нису испуњени ни услови за раскид уговора, прописани одредбом члана 124. ЗОО-а, јер су тужени закључени уговор о доживотном издржавању извршавали у потпуности (онако како је то предвиђено одредбом члана 1. Уговора). Бринули су о примаоцу издржавања са којом су живели у заједничком домаћинству, свакодневно су се о њој старали, пружали јој потребну негу и пажњу, заједнички куповали храну, плаћали комуналије, а након смрти сахранили су је у складу са месним обичајима. Стога нису основани наводи ревизије о погрешној примени материјалног права.

Наводи ревизије којима се указује на то да је прималац издржавања била добро ситуирана, у потпуности покретна и способна да се сама о себи брине, као и да у тренутку закључења уговора о доживотном издржавању 1999. године није постојала заједница живота између ње и тужених и да иста није предвиђена уговором, били су предмет правилне оцене од стране другостепеног суда, па нису посебно образлагани.

Наводи ревизије којима се доводи у питање извршавање уговора од 1999. до 2002. године не утичу на другачије пресуђење јер је прималац издржавања, у случају да је била незадовољна понашањем тужених, имала могућност да тражи раскид уговора, што није учинила, већ је засновала заједницу живота са туженима који су уговорне обавезе у потпуности извршили.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4152/13 од 4. 11. 2015;

Пресуда  Врховног касационог суда, Рев. бр. 1049/17 од 27. 9. 2017)

 

ПРЕДМЕТ УГОВОРА

 

У уговору о доживотном издржавању предмет обавезе примаоца издржавања мора да постоји у време закључења уговора и мора бити одређен.

 

Из образложења:

Неосновани су наводи жалбе тужиоца да је спорни уговор о доживотном издржавању ништав у смислу одредбе чл. 103. Закона о облигационим односима јер прималац издржавања у тренутку закључења уговора није била власник стана који је предмет Уговора. Супротно тим наводима жалбе тужиоца, првостепени суд је несумњиво утврдио да је сада пок. АА била ванкњижни власник тог стана на основу Уговора о откупу стана закљученог са Д. 15. 1. 1993. године и овереног пред Другим општинским судом у Београду дана 15. 1. 1993. године.

(Пресуда Апелационог суда у Београду, Гж 4152/13 од 4. 11. 2015)

 

Неосновано је и позивање тужиоца на то да њему припада половина наведене куће због чињенице да је предметна кућа изграђена средствима од продаје стана током 2002. године за купопродајну цену од 60.000,00 евра, а стан је представљао заједничку тековину родитеља парничних странака јер је мајка странака, након смрти оца парничних странака 19. 5. 1988. године, који је био носилац станарског права на наведеном стану, стан откупила, имајући у виду да се у овом случају не ради о заједничкој тековини супружника јер је власништво на стану стечено после смрти оца странака, због чега је иста могла слободно да располаже својом имовином. Околност да су покојни родитељи странака  били суносиоци станарског права на стану без утицаја је на правилност и законитост побијане одлуке, имајући у виду да је, након смрти покојног оца странака, покојна мајка, као искључиви носилац станарског права, откупила предметни стан, па је тако поменути стан постао њено приватно власништво, којим је могла слободно да располаже. Дакле, наведени стан није могао да представља заједничку својину родитеља странака стечену током трајања брака, будући да је брак супружника престао смрћу оца странака знатно пре стицања права својине на наведеном стану. Институт станарског права није изједначен са статусом власништва, због чега станарско право ни по једном важећем позитивном пропису није могло да представља својину брачних другова стечену током брака, јер је станарско право подразумевало само овлашћење за коришћење туђе својине. Својина на стану, на коме отац парничних странака има статус носиоца станарског права, стечена је након смрти истог, због чега она не може да представља заједничку тековину, како се то неосновано наводи у жалби тужиоца.

Одлучујући о евентуалном тужбеном захтеву тужиоца којим је тражио да се поништи спорни уговор о доживотном издржавању и његови анекси због повреде нужног наследног дела, првостепени суд је оценио да је овако постављени тужбени захтев неоснован, с обзиром на то да имовина која је предмет Уговора о доживотном издржавању не улази у заоставштину оставиоца и њоме не могу да се намире њени законски наследници. У том смислу неоснован је и захтев тужиоца за утврђење права сусвојине на спорној непокретности по овом основу у идеалном делу од 1/6, због чега је одлучено као у изреци.

(Пресуда Апелационог суда у  Београду, Гж бр. 4768/19 од 5. 6. 2019. године)

 

Идентификација предмета уговора о доживотном издржавању, који представља обавезу примаоца издржавања, није чест проблем јер о томе води рачуна, поред странака, и јавни бележник који солемнизује наведени уговор, а дужан је и да странке упозори на нејасноће и непрецизности, уколико исте постоје у уговору. Обавеза даваоца издржавања, у случају да није одређена, ретко ствара проблеме у пракси јер ЗОН даје оквир за поступање и наводи обавезе даваоца издржавања.

 

У наредном броју биће анализирана судска пракса која се односи на способност за закључење уговора као разлог ништавости, као и на поништај и раскид уговора о доживотном издржавању.