У овом тексту биће речи о нужном делу као институту наследног права, али кроз визуру парнице. У судској пракси примећена су одређена питања за која аутори текста сматрају да заслужују посебно разматрање, илустровано примерима из новије судске праксе, а то су: питања појма нужних наследника, појма, обима и правне природе права на нужни део, начина урачунавања давања оставиоца и редоследа враћања, садржине захтева код тужбе за повреду нужног дела, рокова у којима се нужни део може тражити, као и питања надлежности домаћег суда, страначке легитимације и одговорности нужних наследника за дугове оставиоца.
УСЛОВИ ЗА СТИЦАЊЕ ПРАВА НА НУЖНИ НАСЛЕДНИ ДЕО (ПОЈАМ НУЖНИХ НАСЛЕДНИКА)
Нужни наследници представљају ужи круг законских наследника који због блискости сродства са оставиоцем уживају посебну законску заштиту. Закон о наслеђивању прописује да нужним наследницима припада део заоставштине којим оставилац није могао располагати и који се назива нужним делом. Ова лица могу да остваре право на тзв. нужни део имовине којом је оставилац располагао тестаментом или поклоном, дакле, бестеретним правним послом, у корист неког трећег који може, али не мора спадати у круг нужних наследника.
Чланом 60. Закона о наслеђивању прописано је да исплату новчане противвредности, односно смањење завештајних располагања и враћање поклона могу захтевати нужни наследници. Ако оставиочев потомак или усвојеник који није захтевао нужни део умре пре истека рока за постављање захтева, то право припада његовим наследницима у року од шест месеци од његове смрти. Закон о наслеђивању („Сл. гласник РСˮ, бр. 46/95) чланом 39. прописује која лица спадају у круг лица која могу бити нужни наследници и као такви полагати право на нужни наследни део и под којим условима. Па тако, ставом 1. истог члана прописано је да су нужни наследници оставиочеви: потомци, усвојеници и њихови потомци, брачни друг, родитељи, усвојилац, браћа и сестре, дедови и бабе и остали преци.
Међутим, став 2. истог члана Закона о наслеђивању прописује услове под којима поједина лица из ст. 1. могу бити нужни наследници. Усвојилац из непотпуног усвојења, оставиочева браћа и сестре, његови дедови и бабе и његови остали преци нужни су наследници само ако су трајно неспособни за привређивање, а немају нужних средстава за живот. Из наведеног произлази да законодавац за нека лица из члана 1. којима даје право на нужни наследни део и препознаје их као нужне наследнике, прописује и субјективни услов да би остварили право на нужни део. Испуњеност овог услова, као субјективног, дакле, мора се ценити у сваком конкретном случају. Стога је потребно да лице које спада у овај круг лица из ст. 2. члана 39. Закона о наслеђивању кумулативно испуњава и објективни и субјективни услов прописан истим ставом да би спадао у круг нужних наследника.
Рецимо, уколико брат или сестра оставиоца полажу право на нужни наследни део, потребно је да испуњавају и објективни и субјективни услов. Субјективни услов који се тиче постојања неспособности за привређивање и недостатка нужних средстава за живот у пракси се доказује утврђењем чињеница да такво лице нема имовину веће вредности, да нема стална примања, просечна или изнад просека. Случај изложен у одељку судске праксе јасно указује на наведено.
На крају, ставом 3. истог члана прописано је да нужни наследник може бити само онај ко је по законском реду наслеђивања позван на наслеђе. Дакле, уколико је оставилац иза себе оставио лица из круга првог наследног реда, наследници другог наследног реда не могу полагати право на нужни део.
СУДСКА ПРАКСА
Право на нужни део сестре оставиоца
У току оставинског поступка донето је решење којим је прекинут поступак расправе заоставштине иза смрти покојног Л. Б., те је тужиља упућена на парницу ради доказивања свог права на нужни део из заоставштине иза смрти свог покојног брата пок. Л. Б. Пок. Л. Б. је умро 26. 11. 2003. године и иза себе је оставио, као законске наследнике, сестру, овде тужиљу, и супругу, овде тужену. Оставилац је саставио завештање које је проглашено на рочишту 21. 7. 2004. године, којим је завешталац располагао целокупном својом непокретном и покретном имовином у корист своје супруге, тј. тужене. Тужиља је признала пуноважност тестамента, али је тужбом тражила да се утврди да је власник са уделом од 1/12 дела на непокретности коју сачињава трособан стан, као и на новчаној штедњи по основу права на нужни део.
Нису испуњени услови за утврђење да тужиља има право на нужни део. Одредбом члана 39. Закона о наслеђивању предвиђено је да су нужни наследници оставиочеви потомци, усвојеници, њихови потомци, брачни друг, родитељи, усвојилац, браћа и сестре, дедови и бабе и остали преци, да су усвојилац из непотпуног усвојења, оставиочева браћа и сестре, његови дедови и бабе и остали преци нужни наследници само ако су трајно неспособни за привређивање, а немају нужних средстава за живот, те да нужни наследник може бити само онај који је по законском реду наслеђивања позван на наслеђе. Тужиља, као оставиочева сестра, да би постала нужни наследник мора поред испуњења објективних услова да испуни и додатне услове, а то су услови субјективне природе који се тичу економских прилика нужних наследника. Право на нужни део условљено је немањем нужних средстава за живот и трајном неспособношћу за привређивање у време делације. Дакле, потребно је да су кумулативно испуњени додатни, субјективни услови за стицање својства нужног наследника.
Имајући у виду да је тужиља у време смрти свога брата живела у породичној кући коју је градила у периоду од 1964. године до 1965. године, заједно са својим супругом (дакле, имала је имовину коју је стекла током брачне заједнице) и да је примала пензију око 500 куна месечно, а што је све утврђено у доказном поступку, основано се може рећи да тужиља није испунила услове који су потребни да би потраживала нужни део. Имајући наведено у виду, тужиља је имала врло добар стандард у тренутку смрти свога брата. Због тога је правилном применом материјалног права утврђено да је тужбени захтев неоснован, те је он одбијен.
(Пресуда Првог општинског суда у Београду од 17. 6. 2008. године и Пресуда Апелационог суда у Београду од 19. 2. 2011)
ПОЈАМ И ОБИМ НУЖНОГ ДЕЛА
Нужни део представља део заоставштине којим оставилац није могао располагати. Нужни део припада нужном наследнику. Чланом 60. истог закона прописано је да исплату новчане противвредности, односно смањење завештајних располагања и враћање поклона могу захтевати нужни наследници.
Чланом 40. ст. 2. Закона о наслеђивању прописан је обим наследног дела нужног наследника у зависности од сродства са оставиоцем. Нужни део потомка, усвојеника и његових потомака и оставиочевог брачног друга је половина, а нужни део осталих нужних наследника је трећина дела који би сваком од њих припао по законском реду наслеђивања. Ако нужни наследник не може или неће да наследи свој нужни део, његов нужни део не припада осталим нужним наследницима.
У судској пракси није било спорно колики део нужни наследник потражује по тужби за утврђење нужног наследног дела, сходно цитираном члану 40. ст. 2. Закона о наслеђивању (у даљем тексту ЗОН). Највише недоумица у пракси је присутно у погледу начина урачунавања нужног наследног дела. Приликом доказивања и урачунавања нужног наследног дела, потребно је узети у обзир, односно израчунати вредност заоставштине у тренутку смрти оставиоца. Погрешно је узети у обзир вредност заоставштине у тренутку израчунавања њене вредности или у тренутку доношења судске одлуке. Одредбом члана 42. ЗОН-а прописано је да је нужни део повређен ако је вредност оставиочевих завештајних располагања и поклона учињених нужном наследнику или лицу уместо кога овај долази на наслеђе мања од вредности наследниковог нужног дела. Чланом 53. прописано је да када је нужни део повређен, смањују се завештајна располагања, а враћају поклони ако је то потребно да се нужни део намири.
Само израчунавање нужног дела врши се према члану 48. ЗОН-а. Вредност заоставштине се обрачунава тако што се обрачуна вредност активе, односно имовине која представља заоставштину, затим се обрачуна вредност пасиве, односно сва дуговања оставиоца, затим се од активе одузме пасива и на тај начин се добије вредност чисте заоставштине у односу на коју се утврђује да ли је повређен нужни наследни део. Након обрачуна чисте заоставштине, од ње је потребно одузети вредност давања поклоном које је за живота учинио оставилац наследницима и то тако што се узима вредност поклоњене ствари у тренутку смрти оставиоца, а према њеном стању у време учињеног поклона. На крају се износу додаје и вредност поклона које је оставилац учинио онима који нису законски наследници у последњој години свог живота. Када укупна вредност располагања поклоном премаши расположиви део, односно утврђен износ чисте заоставштине, тада је нужни део повређен. Уколико се утврди да постоји повреда нужног дела, утврђује се проценат за који је оставилац повредио нужни део и за тако добијен проценат умањује располагање којим је повређен нужни наследни део. Према садржини члана 48. ЗОН-а вредност заоставштине у односу на коју се утврђује нужни део утврђује се тако што се најпре пописује и процењује целокупна оставиочева имовина у тренутку његове смрти заједно са свим његовим завештајним (тестаментарним располагањима), свим његовим потраживањима, па и оним према неком од наследника (изузев очигледно ненаплативих). Затим се од тако утврђене вредности одбија износ оставиочевих дугова и износ трошкова пописа и процене заоставштине и уобичајених трошкова сахране оставиоца. Добијеном остатку се додаје вредност свих поклона које је оставилац на ма који начин учинио неком од законских наследника, независно од наследног реда, и од тога да ли могу и да ли хоће да наследе оставиоца и вредност поклона које је оставилац наредио да се наследнику не урачунају у наследни део. На крају се тој вредности додаје вредност поклона који је у последњој години живота учинио онима који нису законски наследници. Уколико је нужни део повређен, смањују се завештајна располагања и враћају поклони ако је и у којој мери то потребно да се нужни део намири. Нужни део је повређен ако је вредност оставиочевих завештајних располагања и поклона учињених нужном наследнику мања од вредности наследниковог нужног дела. Нужним наследницима припада део заоставштине којом оставилац није могао располагати.
СУДСКА ПРАКСА
Израчунавање вредности нужног дела
„Првостепени суд је, пошто је утврдио вредност непокретности која се налази у У. и вредност непокретности којом је покојни отац странака располагао уговором о поклону, закључио да је предметним уговором о поклону повређен нужни наследни део тужене – противтужиље. Овакав закључак првостепеног суда се за сада не може прихватити јер је првостепени суд требало да, у складу са чињеницом да заоставштину покојног оца странака не представља само непокретност у У. већ и штедни улози и путничко возило, обрачунску вредност заоставштине превасходно утврди у моменту смрти оца парничних странака, а која би служила за израчунавање вредности нужног дела, те с тим у вези донесе и закључак да ли је нужни део повређен. Утврђивање обрачунске вредности заоставштине састоји се из неколико фаза, тако што се прво утврђује вредност активе, затим пасиве заоставштине, након чега се од активе заоставштине одузима пасива заоставштине и добија чиста вредност заоставштине, која представља оставиочеву имовину у тренутку смрти. Томе се даље додаје вредност одређених оставиочевих бестеретних располагања за живота, у конкретном случају вредност непокретности која је предмет уговора о поклону (при том треба имати у виду да се при процењивању вредности поклона узима вредност поклоњене ствари у тренутку смрти оставиоца, а према њеном стању у време поклона, сходно члану 30. Закона о наслеђивању) и тек се, по придруживању те вредности, добија коначан износ обрачунске вредности заоставштине, која са осталим параметрима служи за израчунавање вредности нужног дела. Нужни део је повређен када укупна вредност располагања поклоном премаши расположиви део, те с тим у вези, уколико се утврди да постоји повреда нужног дела, утврђује се проценат за који је оставилац повредио нужни део и за тако добијен проценат умањује располагање којим је повређен нужни наследни део, а који се у конкретном случају (имајући у виду да се ради о непокретности) одређује у разломку. У поновном поступку, првостепени суд ће, имајући у виду напред наведено, утврдити обрачунску вредност заоставштине покојног оца странака у време његове смрти изражену у динарима, а потом утврдити висину нужног дела тужене – противтужиље, па уколико је он већи од расположивог дела заоставштине који би јој припао утврдити проценат за који је оставилац повредио нужни део и за тако добијени проценат умањити располагања којима је повређен нужни део, при том имајући у виду да се ради о непокретности и да он треба да буде изражен у разломцима.”
(Пресуда Другог општинског суда у Београду П. бр. 114/94 од 12. 12. 2005. и Пресуда Окружног суда у Београду 10078/06 од 25. 4. 2007)
ПРАВНА ПРИРОДА ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО
Правна природа захтева за нужни део је у првом реду облигационоправна, а изузетно може бити и стварноправна. Наведено је регулисано чланом 43. ЗОН-а који прописује да нужном наследнику припада новчана противвредност нужног дела (облигационо право). На захтев нужног наследника, суд може одлучити да овом припадне одређени део ствари и права који чине заоставштину (стварно право). Одредбе претходних ставова важе само ако оставилац завештањем не одреди природу нужног дела. Члан 43. ст. 2. ЗОН-а не даје никакве критеријуме за преображај облигационоправне природе права на нужни део у стварно право. То је препуштено суду који одлучује о стварноправном захтеву тужиоца – нужног наследника и суд је дужан да свестрано и објективно цени све околности конкретног случаја како би извео правилан закључак о оправданости одређивања нужног наследног дела као стварног права. Суд мора да узме у обзир карактер добара која су трећим лицима завештана или поклоњена, затим постојање и трајање заједнице живота између оставиоца и нужног наследника, а затим и личне и имовинске прилике нужног наследника, као и све друге околности које постоје на страни завештајног наследника или поклонопримца. Кад се тужбом потражује стварноправни нужни део на непокрености, тада се исти захтев треба поставити у процентуалном делу, односно уделу.
Као пример тога како суд цени испуњеност услова за стварноправни захтев за нужни део може послужити ситуација у којој је у поступку утврђено да тужилац јесте стамбено обезбеђен, а тужени коме је оставилац учинио поклон који за предмет има стан, живи у том стану и нема други стан нити непокретност, и тада би у случају утврђења да уговором о поклону јесте повређен нужни део тужиоца, усвајање стварноправног захтева на стану довело туженог у тешку стамбено-социјалну ситуацију, па се у конкретном случају тужиоцу треба усвојити облигационоправни захтев, уколико је такав постављен, а уколико је постављен само стварноправни захтев, тада га треба одбити.
САДРЖИНА ТУЖБЕНОГ ЗАХТЕВА КОД ТУЖБЕ ЗБОГ ПОВРЕДЕ ПРАВА НА НУЖНИ ДЕО
У пракси је било више различито постављених захтева у погледу права на нужни део. Примећен је одређен број тужби које су за предмет имале поништај или утврђење ништавости решења о наслеђивању. Приликом постављања захтева, тужбом се може тражити одређено право, стварно или облигационо које за предмет има део оставинске масе, имовине оставиоца у односу на пасивно легитимисана лица. Тужбом се не може нападати валидност оставинског решења којим је расправљена заоставштина оставиоца.
СУДСКА ПРАКСА
Уредност тужбе и правилно постављен тужбени захтев, рокови
„Наследноправни захтеви после правноснажности решења о наслеђивању, у смислу одредбе члана 130. ЗВП-а, остварују се у парничном поступку, али не побијањем решења о наслеђивању јер се то решење може побијати само прaвним лековима у ванпарничном поступку. Стога тужба којом се тражи ништавост решења о наслеђивању није дозвољена и требало ју је одбацити. Тужилац, сходно наведеној одредби члана 130. ЗВП-а, наследноправни захтев после правноснажности решења о наслеђивању остварује у парничном поступку истицањем одговарајућег имовинскоправног захтева у смислу одредбе члана 1. ЗПП-а, односно подношењем тужбе из члана 188. ЗПП-а. Захтев за утврђење заоставштине оставиоца у обиму и садржини као у правноснажним решењима о наслеђивању у суштини представља захтев за утврђење чињеница што у смислу члана 188. ЗПП-а није дозвољено, а у парничном поступку се не доноси одлука којом се оглашавају наследници заоставштине. Супротно наводима жалбе, првостепени суд је правилно тумачио одредбу члана 188. ЗПП-а јер тужба у овој правној ствари не садржи захтев за утврђење права на наслеђе постављен у складу са наведеном одредбом. Таквим захтевом се, по налажењу овога суда, не може сматрати захтев за утврђење заоставштине у обиму и садржини утврђеним правноснажним решењима о наслеђивању на којој ће обе парничне странке бити оглашене за наследнике са једнаким наследним уделима.ˮ
(Решење Другог општинског суда у Београду oд 27. 10. 2005. и Решење Окружног суда у Београду од 31. 1. 2006)
СТРАНАЧКА ЛЕГИТИМАЦИЈА КОД НУЖНОГ ДЕЛА
Даље се поставља питање ко је пасивно легитимисан, односно ко спада у круг лица према којима се може поставити захтев за нужни наследни део, ко је дужник нужног наследника, па следствено томе и тужени у парници. Чланом 44. Закона о наслеђивању прописано је да нужном наследнику новчану противвредност солидарно дугују сви завештајни, односно тестаментални наследници и испорукопримци, сразмерно делу заоставштине који су добили ако из завештања не следи шта друго. Кад је то недовољно, нужни наследник може захтевати допуну новчане противвредности, сходно правилима за враћање поклона.
Такође се као спорно поставило и питање да ли наследник који се у оставинском поступку одрекао наслеђа или га се није прихватио има право да у парничном поступку потражује нужни део, а тиме и да ли је тужилац преклудиран, односно да ли се његов захтев третира као res judicata. У пракси су присутни различити ставови у погледу овог спорног правног питања. У неким пресудама судови су заузели став да уколико је тужилац учествовао у оставинском поступку који је вођен иза смрти оставиоца, и у истом се одрекао од наслеђа у корист тужене, то тужилац као нужни наследник оставиоца који у оставинском поступку није захтевао нужни део због објективног и субјективног дејства материјалне правноснажности оставинског решења о наслеђивању, не може у парници поставити захтев за нужним делом, чак и кад материјалноправни рок није истекао, с образложењем да се право на нужни део може остварити путем парнице у случају да оставински поступак није вођен, односно да лице које има положај нужног наследника није учествовало у оставинском поступку. У тим случајевима су захтеви одбијани.
СУДСКА ПРАКСА
Право на нужни наследни део је наследно право које учесници оставинског поступка могу истицати у том поступку или у посебној парници само до окончања оставинског поступка
Тужиља је ћерка пок. В. Г. који је преминуо 2006. године, и иза себе оставио законске наследнике сина, ћерку (тужиљу) и супругу. У оставинском поступку тужиља се одрекла наслеђа, а на заоставштини коју чине покретне ствари у корист свог брата. На истом рочишту је сазнала да је њен пок. отац располагао уговором о поклону из 2002. године једнособним станом од 22 m2 у корист свог сина (а брата тужиље) и да је истог дана њен брат уговором о поклону пренео власништво на истом на своју ћерку, а 2003. право сувласништва на кат. парц. КО Бабе на своју унуку.
Тужене М. В. и Ј. Г. (ћерка и унука брата тужиље) нису законски наследници оставиоца В. Г. јер не спадају у круг лица позваних на наслеђе, па стога нису пасивно легитимисане у парници у којој се тражи утврђивање да је закљученим уговором о поклону повређен нужни део тужиље и исплата противвредности нужног дела.
Не постоји повреда нужног дела нити има основа за редукцију уговора о поклону када је спорна непокретност поклоњена другом лицу изван круга законских наследника пре последње године живота оставиоца. Право на нужни наследни део је наследно право које учесници оставинског поступка могу истицати у том поступку или у посебној парници само до окончања оставинског поступка. У конкретном случају, тужиља је у оставинском поступку у коме је расправљена заоставштина њеног пок. оца сазнала за закључење предметних уговора о поклону и дала је изјаву одрицања од наслеђа на заоставштини пок. оца коју чине покретне ствари у корист брата, која се сматра изјавом о пријему наслеђа која је неопозива. Изјава другачијег садржаја може се изменити само када наступе нове чињенице или се сазна за постојање чињеница за које се у часу давања наследничке изјаве није знало. Тужиља је у оставинском поступку сазнала за постојање спорних уговора о поклону и поред тога је дала наследничку изјаву да се одриче од наслеђа у корист свог брата, а решење о наслеђивању је постало правноснажно, тако да је право на нужни део могла остварити до окончања оставинског поступка, што није учинила.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 18.11.2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 27. 9. 2013)
Међутим, аутори овог текста имају супротно мишљење. Наиме, по правилу из члана 40. ст. 1. и члана 60. ст. 1. ЗОН-а, захтев за део заоставштине којом оставилац није могао располагати и који се назива нужним делом, нужни наследник поставља у поступку расправе заоставштине. Али када такав захтев није постављен у поступку расправе заоставштине нужни наследник није преклудиран у том свом праву и такав захтев може истаћи у парници. Овакав правни став је заузет у одређеном броју судских одлука.
ТЕРЕТ ДОКАЗИВАЊА И ПОСТАВЉАЊЕ ЗАХТЕВА
Приликом постављања захтева за нужни наследни део тужбом у парничном поступку, у складу с правилима о терету доказивања, потребно је да тужилац предложи доказе на основу којих суд утврђује да ли је захтев основан, односно да ли је повређен нужни део тужиоца или не. Терет доказивања је на тужиоцу, а суд применом начела диспозиције парничних странака у смислу чл. 7, 228. и 231. Закона о парничном поступку изводи доказе и доноси одлуку на основу предложених доказа парничних странака. Уколико тужилац није предложио извођење доказа на околности утврђивања чињеница које су прописане чланом 48. ЗОН-а, то доводи до одбијања тужбеног захтева зато што тужилац није доказао да му је повређен нужни наследни део. Ово из разлога јер суд нема стручно знање из области процене вредности имовине и израчунавања њене вредности, па ако тужилац и докаже да му је евидентно повређен нужни део, ако није доказао у којој мери је исти повређен, тада суд није у могућности да му досуди износ (облигационоправни, односно изузетно стварноправни) повреде нужног наследног дела.
Исто је исказано у првостепеној пресуди потврђеној од Апелационог суда у Београду од 31. 3. 2010. године којом је на основу расположивих и изведених доказа у току поступка, одбијен тужбени захтев тужиље из разлога што тужиља у току дуготрајног првостепеног поступка, као лице које је из оставинског поступка упућено на парницу да докаже да јој је повређен нужни део, својим пасивним поступањем у првостепеном поступку није доказала чињеницу да јој је и у ком обиму повређен нужни део.
РЕДОСЛЕД ВРАЋАЊА
Одредбом члана 42. Закона о наслеђивању прописано је да је нужни део повређен ако је вредност оставиочевих завештајних располагања и поклона учињених нужном наследнику или лицу уместо кога овај долази на наслеђе мања од вредности наследниковог нужног дела. Закон детаљно регулише начин умањења завештајних располагања и начин умањења учињених поклона. Члан 54. Закона о наслеђивању прописује да се завештајна располагања смањују у истој сразмери без обзира на њихову природу и обим ако из завештања не следи шта друго. Члан 56. истог Закона прописује да се поклони враћају обрнуто реду којим су чињени, а поклони учињени истовремено се враћају сразмерно.
ОДГОВОРНОСТ НУЖНОГ НАСЛЕДНИКА ЗА ДУГОВЕ ОСТАВИОЦА
Нужни наследник не одговара за дугове оставиоца. Одредбом члана 41. ст. 1. Закона о наслеђивању прописано је да се нужни наследник намирује после оставиочевих поверилаца, а пре испорукопримаца (легатара). Ставом 2. истог члана предвиђено је да нужни наследник не одговара за оставиочеве дугове до висине вредности нужног дела. У пракси је исказан став да би нужни наследник евентуално могао да одговара за дугове оставиоца само ако прими већи наследни део и то само за евентуалну разлику изнад висине вредности нужног наследног дела који је примио.
СУДСКА ПРАКСА
Одговорност нужног наследника за дуг оставиоца (члан 41. ст. 1. и чл. 226–227. Закона о наслеђивању)
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља М. В. је као зајмодавац, својој сада покојној тетки, Љ. Б., као зајмопримцу, у периоду од 1991. године до 1999. године, сукцесивно давала новац на зајам ради изградње куће у Београду. У септембру 1999. године укупан износ позајмице износио је 1.430.000,00 динара. Између Љ. Б. и њеног сина М. Д. закључен је 11. 5. 1997. године уговор о поклону којим је сада пок. Љ. Б. као поклонодавац, свом сину М. Д. поклонила напред поменуту кућу у Београду. М. Д. је дао изјаву 8. 12. 2003. године да као једини наследник преузима дуг покојне мајке према тужиљи по основу зајма из 1999. године, а који износ се обавезао да врати до 2010. године, што није учинио. Правноснажном пресудом извршена је редукција уговора о поклону који је закључен између сада пок. Љ. Б. и њеног сина М. Д. и утврђено је да је овде тужена Б. Р. сувласник са уделом од ¼ идеалног дела предметне куће, као нужни наследник иза смрти сада пок. Љ. Б. своје бабе, док је М. Д. остао сувласник на предметној непокретност са уделом од ¾ идеалног дела на основу уговора о поклону.
Суд је правилно поступио када је одбио тужбени захтев тужиље којим је тражила да суд обавеже тужену да тужиљи исплати на име повраћаја зајма укупан износ од 1.430.000,00 динара са законском затезном каматом.
Одредбом члана 41. ст. 1. Закона о наслеђивању прописано је да се нужни наследник намирује после оставиочевих поверилаца, а пре испорукопримаца (легатара). Ставом 2. истог члана предвиђено је да нужни наследник не одговара за оставиочеве дугове до висине вредности нужног дела.
Нужни део намирује се из чисте заоставштине која се добија када се од активе, коју чини вредност права и ствари оставиоца, одбију дугови оставиоца. Повериоци оставиоца имају право да захтевају одвајање заоставштине од имовине наследника, како је то прописано одредбама чл. 226–227. Закона о наслеђивању, а нужни наследник би евентуално могао да одговара само ако прими већи наследни део и то само за евентуалну разлику изнад висине вредности нужног наследног дела. У конкретној правној ствари, тужилац није приложила нити предложила доказе на околност да потраживање прелази вредност удела тужене од ¼ идеалног дела, па је суд правилно одбио тужбени захтев са позивом на правило о терету доказивања.
(Пресуда Првог основног суда у Београду од 20. 10. 2011. и Пресуда Апелационог суда у Београду од 14. 11. 2012)
ЗАСТАРЕЛОСТ ПРАВА НА НУЖНИ НАСЛЕДНИ ДЕО
Закон о наслеђивању детаљно регулише рокове застарелости права на потраживање нужног наследног дела и то како стварног права, тако и облигационоправног потраживања. Овим законом прописан је посебан рок у коме се може поднети тужба за потраживање нужног наследног дела, и то је рок од 3 године. Закон прави разлику у зависности од тога да ли је предмет потраживања облигационоправни захтев или стварноправни и у односу на исти прописује различит тренутак од кога се има рачунати прописан рок од 3 године. Оредбом члана 58. прописано је да ако је нужни део повређен завештањем, исплата новчане противвредности може се захтевати у року од три године од дана проглашења завештања. Ако је нужни део повређен поклонима, допуна новчане противвредности може се захтевати у року од три године од оставиочеве смрти. Чланом 59. прописан је исти рок од 3 године за стварноправни захтев нужног дела према коме се смањење завештајних располагања може захтевати у року од три године од дана проглашења завештања, а враћање поклона у року од 3 године од смрти оставиоца.
СУДСКА ПРАКСА
Прекид застарелости код повреде права на нужни део
Застарелост права на тражење смањења располагања завештањем због повреде нужног дела, прекида се сваком тужбом којом се тражи утврђење ништавости завештања, односно враћање поклона, па и тужбом по којој је тужбени захтев одбијен или је тужба одбачена. Прекид траје до дана правноснажности одлуке и застаревање почиње тећи од дана правноснажности одлуке.
Покојни М. М. сачинио је писмено завештање пред сведоцима које је проглашено пред судом дана 17. 1. 2003. године. Тужиља (ћерка покојног М. М.) поднела је тужбу за утврђивање ништавости наведеног завештања дана 8. 6. 2005. године, а 5. 2. 2007. године истакла је евентуални тужбени захтев којим је тражила редукцију тестамента за 1/4 због повреде нужног наследног дела. У поступку је утврђено да завештање испуњава услове пуноважности алографског завештања, јер су приликом његовог сачињавања била присутна два сведока и то у време кад је завешталац признао завештање за своје, као и у време његовог својеручног потписивања. Стога је суд одбио као неоснован тужбени захтев за утврђивање ништавости завештања, али је усвојио евентуални тужбени захтев налазећи да је тестаментом повређен нужни наследни део тужиље.
Подношењем тужбе за утврђивање ништавости тестамента дошло је до прекида застарелости сходно члану 59. Закона о наслеђивању којим је прописано да се смањење завештајних располагања може захтевати у року од 3 године од дана проглашења завештања и то ако је нужни део стварно право. У конкретном случају, нужни наследни део тужиље јесте стварно право јер она тражи смањење завештајних располагања за ¼ на име свог нужног наследног дела. Застарелост права на смањење завештајних располагања прекида се подношењем тужбе, а прекид траје све до правноснажности одлуке. Како је у конкретном случају завештање проглашено пред судом дана 17. 3. 2003. године, тужба за утврђење ништавости завештања поднета дана 8. 6. 2005. године, а евентуални тужбени захтев за редукцију тестамента постављен 5. 2. 2007. године (пре правноснажног окончања поступка), то суд налази да није истекао рок од 3 године за заштиту права на нужни део, због чега је усвојио евентуални тужбени захтев.
Застарелост права на тражење смањења располагања завештањем због повреде нужног дела, прекида се сваком тужбом којом се тражи утврђење ништавости завештања, односно враћање поклона, па и тужбом по којој је тужбени захтев одбијен или је тужба одбачена. Прекид траје до дана правноснажности одлуке и застаревање почиње тећи од дана правноснажности одлуке.
ИСКЉУЧЕЊЕ
Закон о наслеђивању у чл. 61–65. детаљно регулише искључење из нужног наслеђа. Искључење може бити потпуно или делимично. Прописано је да завешталац може искључити из наслеђа нужног наследника који се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о њега и то ако се увредљиво или грубо односио према завештаоцу, ако је умишљајно учинио кривично дело према завештаоцу, његовом детету, брачном другу или родитељу, ако се одао нераду или непоштеном животу. Узрок искључења мора постојати у време оставиочеве смрти, а искључење мора бити изражено на несумњив начин и то у облику потребном за завештање. Последица искључења је да лице које је искључено губи право на наслеђе нужног дела у мери у којој је искључено. Терет доказивања постојања искључења лежи на лицу које се на искључење позива.
У пракси је присутан већи број случајева захтева којима се тражи да се утврди постојање услова за искључење из наслеђа позивањем на грубо занемаривање оставиоца и непружање помоћи оставиоцу у болести и немоћи.
У пресуди Првог основног суда у Београду донетој 23. 9. 2011. године (потврђеној пресудом Апелационог суда у Београду Гж. од 15. 3. 2012. године) суд је заузео став да је тужиља која је живела у иностранству својим понашањем повредила не само законску, већ и моралну обавезу издржавања и бриге о родитељу, иако се исти налазио у тешкој здравственој ситуацији, тиме што му је ускратила тражену неопходну медицинску помоћ, није му помагала, није контактирала с њим, није га звала нити виђала. Стога је тужиља основано искључена из наслеђа тестаментом оставиоца на заоставштини свог оца и тиме јој није повређен нужни наследни део.
СУДСКА ПРАКСА
Тежа повреда моралних обавеза код искључења нужног наследног дела (члан 61. ст. 1. Закона о наслеђивању)
Постојање тежег огрешења о оставиоца суд процењује узимајући у обзир све субјективне и објективне околности датог случаја, а посебно имајући у виду општеприхваћена схватања о моралним вредностима у друштву. Само тежи облик повреде законске или моралне обавезе води пуноважном искључењу, а ту спадају тежа огрешења: ако је родитељ занемарио негу и васпитање детета или се одао непоштеном животу, ако је дете на груб или увредљив начин ускратило поштовање према родитељу, или ако дете није бринуло о свом родитељу, нити га посећивало, нити га обишло на самртничкој постељи. Институт искључења права на нужни део (exhereditio nota causa) и његова примена спадају у домен завештаочеве слободе завештања.
У току поступка утврђено је да је сада пок. Д. Д. преминуо 26. 7. 1996. године и да је иза себе оставио супругу Р. Д., кћерку Г. З. и унуку И. Д. Као предмет заоставштине утврђено је право власништва на непокретностима (катастарској парцели, ½ идеалних делова куће) и право коришћења гробног места. Оставински поступак је прекинут 23. 4. 2001. године када је на рочишту проглашено својеручно завештање оставиоца сачињено 6. 6. 1996. године, због чега су наследне учеснице Г. З. и И. Д. упућене од стране оставинског суда да покрену парнични поступак ради утврђивања ништавости предметног завештања. Из садржине спорног завештања утврђено је да је сачињен у форми олографског (својеручног) завештања, да истим завешталац сву своју имовину за случај смрти оставља у наслеђе својој супрузи, а да остале наследнике искључује из наследства јер га двадесет година нису ни чули, ни видели, нити питали за њега. У време сачињавања спорног завештања, сада пок. Д. Д. се налазио на болничком лечењу у КБЦ Звездара у Београду због карцинома. Из налаза и мишљења судског вештака неуропсихијатра утврђено је да сада пок. Д. Д. на дан сачињавања спорног завештања није боловао од душевне болести, заосталог душевног развоја, нити другог психичког поремећаја, односно да је 6. 6. 1996. године био у могућности да схвати значај свог дела, да управља својим поступцима и да адекватно брине о својим правима и интересима. Из исказа сведока утврђено је да су тужиља Г. З. и њен сада пок. брат, одмах по смрти своје мајке И. Д. преминуле 1977. године, напустили очеву кућу, јер су се посвађали са њим. Годину дана касније, 1978. године, тужена и сада пок. Д. Д. су закључили брак, који је трајао све до његове смрти 1996. године. Још у време трајања брака с првом супругом, сада пок. Д. Д. је купио у Сремчици плац, који је оградио и на истом само поставио темељ. Касније је, у браку са туженом, тамо сазидао кућу (за чију градњу је тужена подигла кредит, који су заједно отплатили), а затим су ту кућу продали 1991. године и купили плац у Винчи на коме су заједнички саградили породичну стамбену зграду која је предмет парнице. Тужбеним захтевом тужиље Г. З. и И. Д. су тражиле да се утврди да је својеручно завештање ништаво, који захтев је суд одбио, да се утврди да су тужиље као нужни наследници стекле право сувласништва на непокретности, који захтев је суд усвојио. Одбијен је противтужбени захтев којим је тражено да суд утврди да је својеручним завештањем покојног Д. Д. тужиља противтужена Г. З. пуноважно и у потпуности искључена из нужног наследства. Приликом оцене разлога за искључење требало је правилно применити одредбу члана 61. Закона о наслеђивању, а што би било од утицаја на доношење правилне одлуке.
Наиме, према одредби члана 61. ст. 1. Закона о наслеђивању РС из 1995. године и завешталац може искључити из наслеђа нужног наследника који се повредом неке законске или моралне обавезе теже огрешио о њега (ако се увредљиво и грубо односи према завештаоцу, ако је умишљајно учинио кривично дело према завештаоцу, његовом детету, усвојенику, брачном другу или родитељу, ако се одао нереду или непоштеном животу), а ставом два истог члана прописано је да искључење може бити потпуно или делимично. Постојање тежег огрешења о оставиоца, суд процењује узимајући у обзир све субјективне и објективне околности датог случаја, а посебно имајући у виду општеприхваћена схватања о моралним вредностима у друштву. Само тежи облик повреде законске или моралне обавезе води пуноважном искључењу. У круг тежих моралних повреда које могу имати за последицу искључење из права на нужни део спадају следећа тежа огрешења: ако је родитељ занемарио негу и васпитање детета или се одао непоштеном животу, ако је дете на груб или увредљив начин ускратило поштовање према родитељу, или ако дете није бринуло о свом родитељу, нити га посећивало, нити га обишло на самртничкој постељи. При том се тежа повреда моралне обавезе према оставиоцу не може правдати, односно компензовати сличном повредом коју је оставилац раније учинио свом нужном наследнику, јер овакво решење нема упориште у закону и пружало би заштиту некој врсти талиона у породичним односима, што је недопустиво, јер институт искључења права на нужни део (exhereditio nota causa) и његова примена спадају у домен завештаочеве слободе завештања. Следом тога, а имајући у виду и садржину предметног својеручног завештања, те чињеницу да тужена – противтужиља (као једини завештајни наследник) противтужбеним захтевом тражи да суд утврди да је наведеним завештањем само тужиља Г. З. (ћерка оставиоца) пуноважно и у потпуности искључена из права на нужни део, у поступку није поуздано утврђено да ли се тужиља – првотужена Г. З. теже огрешила о законску или моралну обавезу према оставиоцу, а како би се могло правилно закључити да ли је искључена из права на нужни део.
(Пресуда Петог општинског суда у Беогарду од 17. 2. 2009. и Решење Апелационог суда у Београду од 12. 12. 2011)
ПРОЦЕСНО ПРАВО – НАДЛЕЖНОСТ ДОМАЋЕГ СУДА
СУДСКА ПРАКСА
Апсолутна (судска) ненадлежност у поступку по захтеву за расправљање наследноправних односа са међународним елементом, поводом непокретне имовине домаћег држављанина, која се налази у иностранству
„Решењем Другог општинског суда у Београду О. бр… од 9. 11. 2001. године прекинут је поступак расправљања заоставштине пок. М. Д., а тужиља је упућена на парницу ради редукције уговора о поклону због повреде нужног дела и утврђења брачне и ванбрачне тековине са оставиоцем на покретним и непокретним стварима које се налазе на територији Републике Србије, те предају у државину непокретних ствари које се налазе на територији катастарских општина Жарково, Бела Река и Пољане. Тужиља је поступила по налогу оставинског суда и покренула парницу, а тужена је током трајања парнице поднела противтужбу којом је тражила да се утврди да заоставштину оставиоца чини и право својине на стану у Паризу, у Француској, новчана средства на штедним књижицама банака са седиштем у Француској и средства добијена по основу осигурања живота оставиоца на територији Републике Француске.
Првостепени суд се применом члана 16. ст. 3. у вези са чланом 27. ЗПП-а и члана 71. у вези са чл. 54, 56, 59 и 72. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља („Сл. лист СФРЈˮ, бр. 43/82), са изменама и допунама, огласио ненадлежним за поступање по противтужби и противтужбу одбацио.
Надлежност домаћег суда за расправљање наследноправних односа са међународним елементом, поводом непокретне и покретне заоставштине српског држављанина, која се налази у иностранству, постоји само ако по праву државе у којој се налази заоставштина, није надлежан њен орган.
У случају постојања искључиве надлежности суда државе у којој се налази непокретна и покретна заоставштина, за расправљање наследноправних односа, према одредбама члана 16. ст. 3. ЗПП-а, домаћи суд је дужан да се по службеној дужности огласи ненадлежним, укине све спроведене радње и тужбу одбаци.
Према одредбама члана 45. Закона о грађанском поступку и члана 822. алинеја прва Грађанског законика Републике Француске, у француском међународном приватном праву место отварања оставине одређује закон који се примењује на покретне ствари. Закон последњег пребивалишта преминулог регулише, према томе, преношење права и преношење свеукупне покретне имовине умрлог. Кад је реч о непокретним добрима, примењује се закон према месту на коме се непокретност налази.
Према одредбама члана 71. ст. 1. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља за расправљање непокретне заоставштине домаћег држављанина искључиво је надлежан домаћи суд, ако се заоставштина налази на територији Републике Србије. Ако се заоставштина домаћег држављанина налази у иностранству, према ст. 2. ове законске одредбе, надлежност домаћег суда постоји само ако по праву државе у којој се налази непокретност није надлежан њен орган. Ставом три овог члана предвиђено је да надлежност домаћег суда за расправљање покретне заоставштине домаћег држављанина постоји ако се покретности налазе на територији домаћег суда или ако по праву државе, у којој се покретности налазе, није надлежан страни орган, односно ако тај орган одбије да расправља заоставштину. Одредбе ст. 1–3. овог члана, према ставу 4. истог члана, односе се и на надлежност у споровима из наследноправних односа и на спорове о потраживањима повериоца према заоставштини.
У конкретном случају ради се о спору из наследноправних односа са међународним елементом за чије решавање није надлежан домаћи суд, па супротно жалбеним наводима нема места примени члана 56. ЗПП-а. Атракциона надлежност у споровима из наследноправних односа због повезаности ових спорова са оставинским поступком предвиђена је искључиво због тога што омогућује да се у овим споровима користи процесна грађа из оставинског поступка и на тај начин брже и са мање трошкова реши спор. Ово правило примењује се када је за решавање спорова из наследноправних односа надлежан домаћи суд.
Супротно жалбеним наводима, обавештење о садржини страног меродавног права правилно је прибављено од стране Министарства правде Републике Србије, применом члана 13. Закона о решавању сукоба закона са прописима других земаља.
Противтужбени захтев којим је тражено да се утврди да је тужиља изгубила право законског наслеђивања оставиоца спада у спор из наследноправних односа за чије је решавање у погледу покретне и непокретне заоставштине на територији Републике Француске, такође, надлежан суд те државе.”
(Решење Другог општинског суда у Београду од 9. 5. 2006. и Решење Окружног суда у Београду од 27. 11. 2006)
[signoff]
НАПОМЕНА:
У овом тексту коришћене су одредбе сада важећег Закона о наслеђивању из 1995. године, али је важно нагласити да се у области повреде права на нужни део примењују одредбе Закона о наслеђивању који је важио у време смрти оставиоца.
[/signoff]
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.