Замисао овог текста који доносимо у два наставка јесте у томе да читаоце упозна с начином на који се одвија процес приступања Европској унији, а посебно са условима који треба да буду остварени у поглављима 23 и 24 преговарачког процеса
Приступање Европској унији јесте сложен процес који се паралелно одвија на неколико међусобно зависних нивоа. С једне стране, то је процес стабилизације и придруживања, а с друге су то приступни преговори.
На динамику интегрисања државе у Европску унију утичу и способност да искористимо што више средстава из претприступних фондова ЕУ, баш као и начин на који их користимо. Коначно, на улазак једне земље у ЕУ одражавају се догађаји не само на националном плану већ и на међународном. На националном, то је пре свега снага унутрашњих реформи која може у знатној мери да допринесе и брзини преговарачког процеса. То је управо и део приступног процеса на који држава која преговора може најлакше и највише да утиче. С друге стране, међународни контекст зависи од многих чинилаца, које сама држава кандидат не може у потпуности да мења. На пример, глобална рецесија, засићење грађана ЕУ даљим ширењем Уније, али и све друго што унутар ове организације може да подстакне државе чланице на помније промишљање о даљем проширењу. Будући да држава кандидат не може у потпуности да контролише међународно окружење, она своју позицију, ипак, може да ојача изградњом добрих билатералних односа с државама чланицама, и тиме ублажи евентуалне негативне процесе.
Односи Републике Србије и Европске уније
Србија је постала део Процеса стабилизације и придруживања у октобру 2000. године на Самиту ЕУ у Бијарицу. Ипак, најважнији тренутак у досадашњем процесу приступања наше земље Европској унији јесте моменат успостављања првог обавезујућег односа Србије са ЕУ, који је наступио 2008. потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, као и Прелазног трговинског споразума.
Након што је у децембру 2009. године Србија поднела захтев за стицање статуса кандидата, Европски савет је у новембру 2010. године дао мандат Европској комисији да се изјасни о том захтеву. Комисија је Србији доставила упитник с више од 4.000 питања у свим областима, на који је Влада одговорила у рекордних 45 дана. Након низа експертских мисија и одговора на сет додатних питања, у свим случајевима када је било потребно разјашњење, Европска комисија је завршила свој рад објављивањем Мишљења о захтеву Србије за стицање статуса кандидата (Авис).
Споразум о стабилизацији и придруживању
Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) важан је за разумевање преговора о чланству Србије у ЕУ јер се његовим спровођењем ствара зона слободне трговине са Унијом, а отпочиње и процес усклађивања с европским законодавством, чиме се суштински залази у фазу приступања. С напретком приступних преговора ова два процеса међусобно се све више преплићу, да би на крају чинили јединствени процес интегрисања Србије у ЕУ. Стога је правовремено испуњавање обавеза преузетих Споразумом о стабилизацији и придруживању од велике важности.
ССП је међудржавни уговор који је Србија са ЕУ потписала 29. априла 2008. године. Његовим ступањем на снагу наша земља добија статус државе придружене ЕУ, односно статус државе потенцијалне кандидаткиње за чланство у ЕУ. Србија је Споразум ратификовала у септембру 2008. године, а Европски парламент га је потврдио у јануару 2011, док га је последња држава чланица ратификовала у јуну 2013. Споразум је ступио на снагу 1. септембра 2013. године.
Истог дана када је потписан ССП, Србија је са ЕУ потписала и Прелазни трговински споразум који се односи на трговинске аспекте ССП-а, регулишући пре свега слободну трговину са земљама чланицама Уније. На тај начин, по први пут су успостављени формални односи између Србије и ЕУ и ступањем на снагу Прелазног трговинског споразума започео је дијалог о питањима из надлежности Европске заједнице. Моментом ступања на снагу Споразума о стабилизацији и придруживању престаје примена Прелазног трговинског споразума, и наставља се с применом ССП-а. Од тада се дијалог Србије и ЕУ проширује са економских питања, поред осталог, и на питања политичких критеријума, односно на она обухваћена поглављима 23 и 24.
ССП садржи следеће делове:
1) Општа начела;
2) Политички дијалог;
3) Регионална сарадња;
4) Слободан проток робе;
5) Кретање радника, пословно настањивање, пружање услуга, кретање капитала;
6) Усклађивање прописа, примена права и правила конкуренције;
7) Правда, слобода и безбедност;
8) Политике сарадње;
9) Финансијска сарадња;
10) Институционалне, опште и завршне одредбе.
Правда, слобода и безбедност према Споразуму о стабилизацији и придруживању
Споразум о стабилизацији и придруживању јесте основ сарадње Србије са ЕУ до тренутка чланства и стога је спровођење обавеза које су њиме преузете најважније током преговора о приступању.
С обзиром на то да је по члану 72. ССП-а усклађивање законодавства у свим областима основна обавеза, то се односи и на области које су садржане у преговарачким поглављима 23 (Правосуђе и основна права) и 24 (Правда, слобода и безбедност). У самом Споразуму ова материја је регулисана Насловом 7, који је основа преговора за ова два поглавља, чему је овај текст својим највећим делом и посвећен. Наслов 7. садржи осам чланова којима су дефинисане области преговора:
1) Јачање институција и владавина права;
2) Заштита личних података;
3) Визе, контрола границе, азил и миграције;
4) Спречавање и контрола илегалне имиграције; реадмисија;
5) Прање новца и финансирање тероризма;
6) Сарадња у вези с недозвољеним дрогама;
7) Спречавање и борба против организованог криминала и осталих незаконитих активности;
8) Борба против тероризма.
35 корака до циља: процес преговора за чланство на искуству досадашњих проширења
Процес ширења ЕУ, а претходно Европске заједнице, са сваким новим таласом проширења био је све сложенији и пратило га је додавање нових критеријума које држава потенцијални кандидат треба да испуни. До сада је Хрватска прошла кроз најзахтевнији процес преговора, а стечена искуства ЕУ ће, како је најављено, користити и у преговорима који следе с будућим чланицама.
Уговор о Европској унији (Лисабонски уговор) у члану 49. дефинише која држава може постати чланица ЕУ, које све услове треба да испуни, а пре свега онај да поштује вредности на којима почива Унија, онако како су дефинисане чланом 2. овог уговора: „Унија се заснива на вредностима поштовања људског достојанства, слободе, демократије, једнакости, владавине права и поштовања људских права, укључујући и права припадника мањина. Ове вредности су заједничке државама чланицама у друштву у коме преовладавају плурализам, недискриминација, толеранција, правда, солидарност и једнакост између жена и мушкараца”.
У члану 49. наводи се: „Свака европска држава која поштује вредности наведене у члану 2. и посвећена је њиховом промовисању може да поднесе захтев за чланство у Унији. О овом захтеву обавештавају се Европски парламент и национални парламенти. Држава која подноси захтев за чланство упућује тај захтев Савету, који одлучује једногласно, после консултовања с Комисијом и после добијања сагласности Европског парламента, дате већином гласова његових чланова. Узимају се у обзир услови за приступање који су договорени у Европском савету.
Услови пријема и прилагођавања уговорима на којима се заснива Унија, а који произлазе из пријема, предмет су споразума између држава чланица и државе која је поднела захтев за чланство. Тај споразум се подноси на потврђивање свим државама уговорницама, у складу с њиховим уставним правилима”.
Као одговор на аспирације држава источне и централне Европе за чланство у Европској унији, Европски савет је у Копенхагену у јуну 1993. поставио политичке, правне и економске критеријуме који се морају испунити како би држава постала чланица.
Као додатни критеријум, у децембру 1995. године, у Мадриду, Европски савет се осврнуо на потребу „да се створе услови за постепену, хармоничну интеграцију земаља у приступању, нарочито развојем тржишне економије, прилагођавањем административних структура и стварањем стабилног економског и монетарног окружења”. Другим речима, постало је јасно да је неопходно да свака држава кандидат има развијен административни капацитет за спровођење свих усвојених мера. Под овим термином подразумева се оспособљеност администрације да исправно примењује правне тековине ЕУ, као и да постоји довољан број запослених који би то гарантовао.
Процес стабилизације и придруживања (ПСП) Европска унија је креирала и отворила за државе западног Балкана још 1999. године за време немачког председавања. Након демократских промена 2000. године наша земља постаје део тог процеса. Савет ЕУ је дефинисао и нове услове за државе у Процесу стабилизације и придруживања који укључују сарадњу с Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију и регионалну сарадњу.
Средиште приступног процеса усмерено је на испуњавање критеријума за чланство. То подразумева спровођење унутрашњих реформи и достизање европских стандарда, усклађивање законодавства и изградњу потребних административних капацитета. Преговарање, потписивање, ратификација, ступање на снагу и спровођење Споразума о стабилизацији и придруживању у функцији су генератора тих реформи. Поред овог, ПСП подразумева и унапређење односа у региону, уз формирање зоне слободне трговине, али и веће коришћење фондова ЕУ с циљем изградње демократских друштава у тим државама.
Приступни преговори
Преговори о ступању у чланство ЕУ заправо и нису у правом смислу речи преговори, већ одређивање услова под којима ће држава кандидат прихватити и спровести aquis communautaire или правне тековине Европске уније и договарање о евентуалним прелазним роковима и изузећима. Како у поглављу 23 готово да нема правних тековина, то поглавље је било засебно те су преговори били усмерени на преузимање највиших европских стандарда у борби против корупције, заштити људских права и функционисању правосуђа.
Услов за ступање у чланство ЕУ јесте прихватање свих права и обавеза на којима се заснива ЕУ, као и институционалног оквира. Правне тековине ЕУ су подељене у 35 преговарачких поглавља.
Даном ступања у чланство држава треба да буде способна да у потпуности примени правне тековине ЕУ. Уколико, међутим, постоје оправдани разлози због којих се у одређеном поглављу не могу у пуној мери применити правне тековине, тада је могуће да држава кандидат тражи прелазне рокове или изузећа од примене. Примера ради, Хрватска је добила прелазни рок од 12 месеци за усклађивање стандарда кавеза за коке носиље. Такође, за објекте у индустрији меса, млека, рибе и нуспроизвода животињског порекла који не испуњавају структурне захтеве осигурано је прелазно раздобље до 31. децембра 2015.
Прелазни рокови подразумевају додатно време након чланства које је потребно тој држави да би била способна да примени правне тековине ЕУ у потпуности у одређеном поглављу. Тај рок мора бити временски и садржински ограничен и не сме утицати на унутрашње тржиште. Изузећа, као трајно одступање од правних тековина ЕУ, ретко су коришћена у досадашњим проширењима. Такође, неопходно је истаћи и то да Европска унија може договорити прелазни рок у свом интересу (на пример, у прелазном раздобљу ограничити слободу кретања радника).
Добар показатељ праксе у овим преговарачким поглављима, која су за државе централне и источне Европе носила назив Сарадња у области правосуђа и унутрашњих послова и чинила једно поглавље, а данас су то два – Правосуђе и основна права и Правда, слобода и безбедност, јесте околност да у претходним проширењима није одобрено ниједно изузеће или прелазни рок, нити су то државе кандидати тражиле, са изузетком Хрватске. Она је добила специфично изузеће од примене Законика о шенгенским границама на граничним прелазима с Босном и Херцеговином (БиХ), а до уласка Хрватске у Шенгенски простор или измена Законика о шенгенским границама. Разлог је била врло сложена ситуација у Неумском коридору где територија БиХ пресеца територију ЕУ па би доследна примена шенгенских правила довела до потпуне блокаде промета кроз Неумски коридор.
Мерила за преговоре као новине уведене у процесу приступања Хрватске
Поучена ранијим искуством ширења Уније, Европска комисија је, у току приступних преговора са Хрватском, увела нов инструмент како би детаљније анализирала постигнут напредак. То су била мерила за отварање преговора и мерила за затварање преговора.
Мерила за отварање преговора (opening benchmarks) постављају се за већину поглавља, тачније за она за која ЕУ оцени да држава још увек није спремна да их отвори. Када су досадашња искуства у питању, та су се мерила углавном односила на усвајање одређених стратегија, акционих планова, закона или формирање потребних институција за спровођење, али и испуњавање обавеза које произлазе из ССП-а.
Илустрације ради, када је у питању Хрватска, у поглављу 23 била су три мерила за отварање преговора која су, у ствари, укључивала доношење пет стратешких докумената – ревидирање Акционог плана за реформу правосуђа, ревидирање Националног програма за сузбијање корупције са акционим планом, те два одвојена плана за спровођење Уставног закона о правима националних мањина, као и за спровођење стамбеног збрињавања избеглица, а у поглављу 24 једно мерило – израда Акционог плана за интегрисано управљање границом. Време потребно за испуњавање мерила за отварање преговора у поглављу 23 било је нешто дуже од две године. При том се велики део времена изгубио због блокаде преговарачког процеса због несарадње са Хашким трибуналом.
Наиме, у децембру 2007. Хрватској су представљена мерила за отварање, а она је потребна документа усвојила у року од шест месеци, те их је доставила Европској комисији, која их је позитивно оценила у децембру 2008. Но, поједине државе чланице у Савету нису прихватале испуњеност мерила те је процес деблокиран тек у фебруару 2010. Стога би се могло рећи да се документа за испуњавање мерила могу израдити у року од шест месеци, али да је бар још толико потребно за њихову верификацију.
Мерила за затварање преговора (closing benchmarks) пре свега се односе на ефикасно усклађивање с правним тековинама Европске уније, као и на јачање одговарајућих административних капацитета, али и на ефикасну примену која се огледа кроз доказе о спровођењу (track record).
На примеру Хрватске за тзв. лакша поглавља било је потребно око годину дана за испуњавање критеријума за затварање, а за сва остала поглавља око две године.
Као што предвиђа и Преговарачки оквир за Црну Гору за поглавља 23 и 24, може се очекивати да ће и у случају Србије и осталих будућих држава чланица, бити уведена и прелазна мерила (interim benchmarks) која ће додатно допринети квалитету реформи и њиховом мониторингу. Како је предвиђено после отварања поглавља, Европска унија поставља та прелазна мерила која је потребно претходно испунити да би тек након тога поставила она за затварање преговора. Још једном показујући колика је за њу важност ова два поглавља, ЕУ је поставила и тај додатни механизам за контролу степена реформи у овим областима, али и нови путоказ за даље усклађивање и спровођење законодавства.
Ова мерила потребна су и држави кандидату да би на време почела с припремама за будуће чланство и у што ранијој фази показала спремност за примену свих прописа и стандарда. Такође, несумњиво је да је кључни елеменат у читавом процесу и даље доследна примена ССП-а.
Само постављање мерила, које као држава треба достићи у неком од аспеката процеса интеграције, није новина за Србију с обзиром на то да је у периоду 2008–2009. године прошла кроз процес дијалога са ЕУ о визној либерализацији. И у том случају постојала је листа критеријума, подељена на 35 Корака до циља – процес преговора за чланство на искуству досадашњих проширења по областима, у документу који се звао Мапа пута и које је Србија требало да испуни како би се нашла на листи држава којима није потребан визни режим са ЕУ. Овај процес је значајан јер је покренуо највећи опсег реформи у областима које покривају преговарачка поглавља 23 и 24.
Циљ тих реформи јесте био другачији, али је процес модернизације јединствен и наставиће се пуном хармонизацијом с правним тековинама ЕУ, уз нагласак на ефикасним доказима о спровођењу свега постигнутог у области борбе против корупције, борбе против организованог криминала, контроле миграција, али и функционалног, независног и ефикасног правосуђа и државне администрације.
Почетак преговора
Након политичке одлуке Европског савета, преговори формално почињу сазивањем и одржавањем међувладине конференције састављене од представника влада држава чланица ЕУ, с једне стране, и државе кандидата, с друге стране, на којој се размењују преговарачки оквири (negotiating framework). Преговори се одвијају у оквиру поменуте међувладине конференције, при чему се на нивоу представника одржавају два састанка годишње, по један за време сваког председавања, а на нивоу заменика представника по договору.
Преговарачки процес почиње аналитичким прегледом (тзв. скринингом, screening) као првом фазом која претходи отварању преговора. Аналитички преглед законодавства, али и функционисања целокупног система одвија се у три фазе: започиње експланаторним скринингом, потом се наставља билатералним скринингом да би завршио са извештајем о скринингу. Циљ овог дела преговарачког процеса јесте уочавање разлике између правних прописа државе кандидата и правних тековина ЕУ. Скрининг се спроводи за свако преговарачко поглавље посебно и дужина његовог укупног трајања зависи од сложености правних тековина ЕУ у одређеном поглављу. У случају Хрватске скрининг је почео одмах по отварању преговора у октобру 2005. и завршио се Извештајем о скринингу за поглавље 23 у децембру 2007. Дакле, цео процес скрининга трајао је више од две године.
У првој фази процеса скрининга који се назива експланаторним, Европска комисија представља правне тековине ЕУ подељене у преговарачка поглавља (explanatory screening). У следећој фази, у билатералном скринингу, држава кандидат износи сопствену оцену степена усклађености домаћих прописа с правним тековинама ЕУ које је Европска комисија представила на експланаторном скринингу, али даје и оквирне планове за даљу хармонизацију, до пуноправног чланства (bilateral screening).
Поред осталог, скрининг држави кандидату, у овом случају Србији, омогућава да процени за која ће питања тражити изузећа или прелазне рокове. Стога је анализа коју пружа скрининг у ствари оцена стања и оцена спремности државе кандидата за отварање преговора у сваком појединачном поглављу. Уколико пак није спремна за то, онда се одређују мерила која пре отварања треба да испуни.
Како то у пракси функционише показује пример Хрватске, којој је Европска комисија за свако преговарачко поглавље доставила скрининг листу прописа који се односе на то поглавље, укључујући и пресуде Суда правде ЕУ. Те листе садрже попис свих релевантних аката, а од државе кандидата очекује се да усклади своје националне прописе са сваким појединачним актом с те листе до краја преговора. Овај посао заједнички обављају преговарачке групе с надлежним државним институцијама, пре свега министарствима. Пошто држава кандидат попуни скрининг листе, како би се видео степен усклађености у том тренутку, доставља их Европској комисији.
Трећа и најважнија фаза у поступку скрининга јесте израда извештаја о скринингу за свако преговарачко поглавље посебно. Извештаје припрема Европска комисија, која у њима даје пресек стања и оцену спремности државе кандидата за отварање појединих преговарачких поглавља. Уколико се оцени да држава кандидат није спремна да отвори одређено поглавље, постављају се мерила која је потребно претходно остварити (opening benchmarks). Извештаји о скринингу шаљу се државама чланицама ЕУ и држави кандидату.
Мерила за отварање поглавља углавном се постављају за скоро сва преговарачка поглавља изузев оних најлакших попут поглавља 25 (Наука и истраживање) или поглавља 26 (Образовање и култура). Када је реч о мерилима за отварање преговора, од државе кандидата се, по правилу, тражи усвајање докумената као што су стратегије и акциони планови, испуњавање уговорних обавеза са ЕУ, пре свега спровођење ССП-а, као и усвајање закона и подзаконских аката. Тако је, на пример, Република Хрватска, да би отворила поглавље 24, морала да усвоји Акциони план интегрисаног управљања границом. Хрватској је требало углавном између једне до две године за испуњавање критеријума за отварање преговора.
Отварање поглавља у преговорима
Након аналитичког пресека стања током скрининга, ЕУ доноси одлуку о отварању преговора у поједином поглављу или дефинише мерила која треба претходно да буду испуњена. Одлуку о отварању поглавља државе чланице доносе једногласно на основу предлога Европске комисије. Циљ преговора је да се утврди на који начин ће држава кандидат да пренесе и примени правне тековине ЕУ у одређеном поглављу, укључујући и прелазне рокове и изузетке уколико их је тражила.
Преговори се воде на основу преговарачких позиција ЕУ и државе кандидата, које се припремају за свако преговарачко поглавље, на основу резултата процеса скрининга. Савет разматра извештаје о скринингу, процењује у којој мери је држава кандидат у сваком поглављу спремна, у погледу усклађености прописа и њиховог спровођења, и затим је позива да достави своју преговарачку позицију за одређено поглавље.
Држава кандидат доставља ту позицију са захтевима за транзиционе периоде, односно са захтевом да тражи додатно време које ће јој бити потребно за усклађивање с правним тековинама ЕУ или да тражи изузеће у неким случајевима, уколико их има. Могуће је да и у каснијој фази држава кандидат достави допуну преговарачке позиције, за случај да се током преговора појави неко важно питање о којем није заузет став.
Савет, затим, на предлог ЕК, разматра нацрт Заједничке позиције ЕУ (common position) и одлучује да ли је могуће да поглавље буде отворено. Одлуку о отварању одређеног поглавља Савет доноси једногласно, као и Заједничку позицију ЕУ која садржи мерила за затварање преговора (closing benchmarks). За преговарачка поглавља 23 и 24 уведен је и нов механизам, који представља додатни део процеса преговарања, а то су привремена мерила (interim banchmarks) и то након отварања појединих поглавља. Тек када и та мерила буду испуњена, приступиће се дефинисању оних за затварање преговора у ова два поглавља.
Када је реч о мерилима за затварање преговора она се углавном односе на ефикасну примену правних тековина, као и на изградњу административних капацитета за њихову примену, као и на праћење резултата (track record) усвојених мера у пракси. Примера ради, Хрватска је у мерилима за затварање поглавља 23 добила њих шест у којима се тражило праћење резултата. На пример, тражили су се резултати у именовању судија и државних тужилаца на темељу објективних и транспарентних критеријума, затим резултати при истрази, процесуирању и пресуђивању предмета организованог криминала и корупције, али и ратних злочина. Даље, тражила се примена у пракси Закона о сузбијању дискриминације, новог Закона о казненом поступку и новог Закона о парничном поступку, те праћење резултата превенције корупције. Хрватској је за мерила за затварање преговора требало око годину дана за једноставнија поглавља, а око две године за већину поглавља.
О преговарачким позицијама ЕУ и држава кандидат преговарају у оквиру међувладине конференције, уз одржавање низа стручних састанака између представника ЕК и представника државе кандидата ради решавања свих отворених питања.
Затварање поглавља у преговорима
Поглавље се привремено затвара у случају да је држава кандидат испунила мерила за затварање преговора и то на предлог ЕК, уз једногласну одлуку држава чланица. Све до потписивања Уговора о приступању постоји могућност поновног отварања поглавља за случај да држава кандидат донесе нове прописе који се битно разликују или се не испуне преузете обавезе, тако да ЕК континуирано надгледа свако привремено затворено поглавље.
Такође, правне тековине ЕУ све време се развијају, укључујући и период док држава кандидат преговора за чланство, што говори о томе да држава кандидат мора да држи темпо усклађивања и са свим новоусвојеним прописима ЕУ, јер ће они бити обавезни и за њу, када ступи у чланство. Уколико не би наставила с таквим усклађивањем законодавства, Унији то може бити разлог за поновно отварање поглавља. А у том случају се пак више не би могло сматрати да је у том поглављу држава кандидат спремна за пријем у чланство. Ипак, мало је вероватно да је овај сценарио могућ за преговарачка поглавља 23 и 24 будући да се ова поглавља на основу новог приступа отварају прва и затварају на самом крају преговора.
Током преговора, Европска комисија извештава Савет о испуњавању критеријума за чланство, као и преузетих обавеза државе кандидата по преговарачким поглављима, а такође и спрема редовне годишње извештаје о напретку држава у процесу приступања. О току преговора редовно извештава и Европски парламент. Поред тога, напредак у испуњавању обавеза из преговарачког процеса прати се и кроз институционалну структуру Споразума о стабилизацији и придруживању (савета, одбора и пододбора).
Будући да је поштовање политичких критеријума нешто што се прати током читавог процеса приступања, у случају да се у држави кандидату утврде озбиљна кршења владавине права и демократских принципа, затим кршење људских права и слобода, Савет на предлог ЕК може одлучити о привременом прекиду преговора и условима под којима би они били настављени. Након што се сва преговарачка поглавља привремено затворе, Европски савет једногласно одлучује о затварању преговора, а затим се приступа изради Уговора о приступању.
Уговор о приступању
Нацрт Уговора израђују представници држава чланица, државе кандидата и институција ЕУ и он садржи све што је договорено у току преговора. Илустрације ради, у случају Хрватске, за ову фазу процеса, односно од тренутка затварања преговора до свечаности потписивања, протекло је нешто више од пет месеци. Наиме, кад се текст усагласи потребно је да буде преведен на све службене језике Европске уније, а њих сада има 24 (за 28 чланица, укључујући и Хрватску). Пре потписивања Уговора о приступању, Европска комисија даје Мишљење о чланству и завршетку преговора, на које Европски парламент мора да дâ сагласност, а Савет једногласно одлучи о прихватању нове државе чланице. Потом следи свечаност потписивања Уговора о приступању.
После потписивања, Уговор о приступању мора проћи процес ратификације у парламентима свих држава чланица ЕУ, Европском парламенту и у парламенту приступајуће државе. По правилу, држава која приступа, пре саме ратификације, организује референдум о чланству (било је примера држава које нису одржале референдум о чланству у ЕУ – Бугарска, Румунија, Кипар). Уобичајено је да се одреди датум када ће држава постати чланица, уз услов да се ратификациони процес до тада заврши. Тек након што све државе и ЕП ратификују Уговор, држава постаје чланица Европске уније договореног датума. У случају Хрватске процес ратификације је трајао годину и по дана.
У следећем броју говорићемо о новом приступу преговорима, кроз отварање преговора о поглављима 23 и 24.
[signoff]
Хронологија досадашњих односа Србије и Европске уније
јун 1999.
Отворен Процес стабилизације и придруживања – ПСП за Западни Балкан (за време немачког председавања ЕУ). СРЈ није била укључена.
8. октобра 2000.
СРЈ позвана на самит ЕУ у Бијарицу, и тад улази у ПСП.
јун 2003.
Самит у Солуну, потврђена европска будућност држава Западног Балкана на основу индивидуалног напретка сваке од њих, усвојен принцип „регате”.
април 2005.
СЦГ добија позитивну оцену о Извештају о спремности СЦГ за преговоре о закључивању Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ (Студију изводљивости).
10. октобар 2005.
Почетак преговора Европске уније и Србије и Црне Горе о закључењу Споразума о стабилизацији и придруживању који представља прву степеницу ка интеграцији у ЕУ.
19. децембар 2006.
Потписан Споразум о слободној трговини у југоисточној Европи (ЦЕФТА).
18. септембар 2007.
Потписани су Споразум о визним олакшицама и Споразум о реадмисији између Европске заједнице и Републике Србије.
7. новембар 2007.
Парафиран Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије.
1. јануар 2008.
Ступили на снагу Споразум о визним олакшицама и Споразум о реадмисији.
29. април 2008.
Потписан Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије.
1. јануар 2009.
Србија почела с применом Прелазног трговинског споразума између Србије и ЕУ.
7. децембар 2009.
ЕУ донела одлуку о почетку примене Прелазног трговинског споразума између Србије и ЕУ.
19. децембар 2009.
Ступио на снагу безвизни режим са ЕУ.
22. децембар 2009.
Србија поднела захтев за пријем у чланство ЕУ.
1. фебруар 2010.
Прелазни трговински споразум између Европске уније и Србије ступио на снагу.
14. јун 2010.
ЕУ донела одлуку о почетку ратификације Споразума о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије.
25. октобар 2010.
Савет министара спољних послова земаља чланица Европске уније донео је одлуку да кандидатуру Србије за чланство у Унији проследи Европској комисији на разматрање.
24. новембар 2010.
Европски комесар за проширење, Штефан Филе, уручио је председнику Владе Србије, Мирку Цветковићу, Упитник Европске комисије упућен РС ради припреме мишљења о захтеву Србије за чланство у ЕУ, чије је попуњавање један од услова за стицање статуса кандидата за чланство у ЕУ.
19. јануар 2011.
Европски парламент ратификовао је у Стразбуру Споразум о стабилизацији и придруживању између Европске уније и Србије.
31. јануар 2011.
Председник Владе Србије предао европском комесару за проширење, Штефану Филеу, одговоре на Упитник Европске комисије упућен РС ради припреме мишљења о захтеву Србије за чланство у ЕУ.
12. октобар 2011.
Европска комисија је у свом Мишљењу о кандидатури Србије препоручила да се Србији додели статус кандидата за чланство у Европској унији, те да се преговори о чланству отворе чим Србија оствари напредак у дијалогу с Приштином.
1. март 2012.
Европски савет донео је одлуку да Србији додели статус кандидата за чланство у Европској унији.
28. јун 2013.
Европски савет донео је одлуку о отварању преговора о чланству Србије у Европској унији.
[/signoff]
[signoff]
Кораци који предстоје Србији до чланства у ЕУ:
• скрининг
• испуњавање мерила за отварање преговора
• преговори о 35 поглавља
• испуњавање мерила за затварање преговора
• потписивање Уговора о приступању
• референдум
• ратификација Европског парламента и свих држава чланица ЕУ
• ступање у чланство ЕУ
[/signoff]
Увођење нових критеријума резултат је досадашњег искуства стеченог у процесу ширења ЕУ и на то треба гледати као на саставни део политике ширења ЕУ, а не као на политику која је усмерена против државе која у том тренутку преговара услове за чланство у ЕУ.
Све до потписивања Уговора о приступању ЕУ постоји могућност поновног отварања већ затворених поглавља!
[signoff]
КРАТАК ВОДИЧ КРОЗ ПРЕГОВОРЕ
Шта су преговори о приступању?
С обзиром на то да се у начелу не преговара о суштини правних прописа, односно о мењању садржине правних тековина ЕУ, важно је нагласити да држава кандидат прихвата те тековине у постојећем облику и заправо се прилагођава правном, економском и друштвеном систему Уније, а преговарају се само услови и модалитети под којима јој држава кандидат приступа.
Ко преговара?
Преговарају државе чланице Европске уније и држава кандидат, док Европска комисија за своје чланице води технички део преговарачког процеса.
Шта је циљ скрининга?
Циљ скрининга је да се уоче разлике између правних прописа државе кандидата и правних тековина ЕУ.
Шта је скрининг извештај?
Извештај који даје детаљну оцену усклађености правног система, те садржи препоруке да ли је држава спремна за отварање преговора. Ако је оцена негативна уједно се њиме дефинишу мерила за отварање преговора.
Како се воде преговори?
Преговори се воде на билатералној међувладиној конференцији на којој учествују представници држава чланица ЕУ и Европске комисије, с једне стране, и представници државе кандидата, с друге.
Који је основни постулат преговора?
Ништа није завршено док све није договорено – представља максиму на основу које је могуће привремено затворити поједина поглавља.
[/signoff]
[blockquote]
Ово је за потребе нашег часописа прилагођена верзија текста преузетог из публикације Преговарачка поглавља 23 и 24: О чему преговарамо. Аутори коришћеног текста: Ивана Ђурић и Сања Мрваљевић–Нишавић. Објављено уз сагласност ауторки и издавача ГИЗ Пројекат за правну реформу у Србији.
[/blockquote]