Утврђивање објекта радње значајно је како у оптужном акту тако и у пресуди, јер се тиме, поред осталих елемената бића кривичног дела, утврђује и да ли је дело учињено или није.
Да би нека радња представљала кривично дело, морају се испунити одређени елементи кривичног дела. Скуп обележја кривичног дела назива се бићем кривичног дела. Оно изражава у чему се састоји забрањено понашање, односно садржи оно што је типично за неко кривично дело, по чему се то кривично дело разликује од других кривичних дела. Типично је за кривично дело крађе (члан 203. КЗ-а) одузимање туђе покретне ствари у намери да се та ствар противправно присвоји, па биће кривичног дела испуњава онај ко оствари сва обележја кривичног дела крађе, тј. ко одузме туђу покретну ствар у намери да је присвоји. Типично за кривично дело убиство (члан 113. КЗ-а) јесте да се њиме лиши живота други (мисли се на човека), па биће кривичног дела испуњава онај који лиши живота друго лице. Недостаје ли у појединачном случају само једно обележје кривичног дела, није остварено његово биће. Тако на пример неће постојати кривично дело крађа из члана 203. КЗ-а ако неко одузме туђу покретну ствар у намери да је врати, јер недостаје намера присвајања као обележје крађе, или ако неко лиши живота ембрион, недостаје битно обележје убиства јер се ембрион у казненоправном смислу не сматра човеком.
На основу претходно наведеног уочава се да је појам бића кривичног дела уско повезан са појмом законског описа кривичног дела. Међутим, иако у већини случајева опис кривичног дела заиста садржи биће кривичног дела, није увек тако. Кривично дело учествовање у тучи из члана 123. КЗ-а чини онај ко учествује у тучи која је имала за последицу смрт или тешку телесну повреду једне или више особа. Смрт или тешка телесна повреда су објективни услови инкриминације, тј. материјалне претпоставке кажњивости које не улазе у појам противправности и кривице. Она јесу део законског описа, али не улазе у обележја бића кривичног дела, па самим тим не морају да буду обухваћена умишљајем или нехатом. Дакле, код кривичног дела учествовање у тучи из члана 123. КЗ-а законски опис кривичног дела шири је од обележја бића кривичног дела.
Биће кривичног дела садржи обележја објективне и субјективне природе, при чему је овде предмет разматрања објект радње као елемент објективног обележја бића кривичног дела. Биће кривичног дела садржи првенствено обележја објективне природе. Нужно објективно обележје сваког кривичног дела јесте радња својствена том кривичном делу. Затим, ту је објект радње, као и то да одређена бића кривичног дела садрже као обележје и последицу, потом и узрочна веза између радње и последице, односно да је управо радња својствена том кривичном делу произвела последицу. Биће кривичног дела увек као објективно обележје садржи опис учиниоца кривичног дела. У објективна обележја могу да се сврстају и начин и средство извршења кривичног дела, затим место и време извршења кривичног дела. У субјективна обележја бића кривичног дела спадају умишљај и нехат, који имају двоструку функцију (спадају у облике виности, али и у субјективно биће кривичног дела, што је и логично јер биће кривичног дела садржи оно што је типично за неко кривично дело, оно због чега је неко понашање забрањено, па у обзир мора да се узме и субјективни однос према делу). Дакле, радња постаје криминална ако је присутна одређена усмереност воље, која постаје субјективно обележје бића кривичног дела.
Уопштено о објекту радње
За разлику од заштитног објекта, који представља одређене апстрактне вредности, објект радње је материјални, физички предмет на ком се остварује радња кривичног дела. Објект радње, осим предмета, обухвата и лице. У том случају објект радње назива се пасивним субјектом. Објект радње може да буде описан уопштено (као нпр. други, када се мисли на човека) или конкретније (као нпр. дете или малолетник).
Ако изостане једно од битних обележја бића кривичног дела, било да је у питању опис учиниоца, објект радње или радња извршења, неће постојати ни кривично дело.
Из тог разлога је од изузетне важности да се утврди постојање објективних обележја сваког кривичног дела, јер воља сама за себе није довољна за постојање кривичног дела, већ је потребно и њено манифестовање у спољњем свету.
Објект радње у пресудама судова на територији Републике Србије
I О пресуди Кзз 63/2013 од 26. 6. 2013. године.
Пресудом Основног суда у Новом Саду, К бр. 25456/10 од 11. 9. 2012. године, окривљени је ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело из чл. 246а став 1. Кривичног законика.
Другостепени суд је, као неосновану, одбио жалбу Основног јавног тужиоца у Новом Саду и потврдио пресуду Основног суда у Новом Саду.
Након тога, Републички јавни тужилац је подигао захтев за заштиту законитости, Ктз бр. 167/13 од 3. 6. 2013. године, са предлогом да Врховни касациони суд захтев уважи као основан и утврди да је првостепеном и другостепеном пресудом повређен закон у корист окривљеног.
ВКС је усвојио захтев РЈТ и пресуду засновао на следећим чињеницама и правним ставовима.
Суд је најпре пошао од одредбе чл. 58. став 2. тачка 1. Закона о психоактивним контролисаним супстанцама, која је била на снази у време извршења дела.
По налазу Врховног касационог суда погрешан је правни закључак и првостепеног и другостепеног суда да у конкретном случају у радњама окривљеног нема обележја бића кривичног дела неовлашћеног држања опојних дрога из члана 246а. став 1. КЗ-а, само зато што је вештачењем утврђено присуство психоактивног ТХЦ-а у спорној биљној материји, у проценту од 0,018%, односно испод доње границе прописане одредбом члана 58. став 2. тачка 1. Закона о психоактивним контролисаним супстанцама. Тумачењем одредби члана 58. став 2. тачка 1. Закона о психоактивним контролисаним супстанцама не може се само на основу процента психоактивне компоненте (ТХЦ-а) у биљци рода cannabis опредељивати да ли она јесте или није опојна дрога, а да при томе није вештачењем утврђено да ли иста потиче од врсте и варијетета конопље која може или не може да садржи више од 0,3% супстанце из групе ТХЦ-а, што је од утицаја на исправност закључивања да дело за које се оптужени гони није кривично дело.
Одредбом члана 58. став 1. Закона о психоактивним контролисаним супстанцама прописано је да је забрањено гајење биљака из којих могу да се добију психоактивне контролисане супстанце, као и њихов промет и поседовање, осим под условима прописаним овим законом и прописима донетим за спровођење овог закона, а тачком 1. став 2. истог члана одређено је да је забрањено гајење врста и варијетета конопље рода cannabis која може да садржи више од 0,3% супстанце из групе тетрахидроканабинола (ТХЦ), док је ставом 3. истог члана одређено да се на забрану из става 2. овог члана примењују прописи којима се уређују кривична дела.
Дакле, према цитираној законској одредби забрањено је гајење, поседовање и стављање у промет врсте и варијетета конопље (рода cannabis) која може да садржи више од 0,3% супстанци из групе ТХЦ-а, а која се налази на списку психоактивних супстанци, и то на листи један, под бројем 47, и листи два, под бројем 9. То значи да за закључак да одређена биљна материја (рода cannabis) не представља опојну дрогу прописану законом није довољно само да она садржи мање од 0,3% супстанци из групе ТХЦ-а, већ је потребно и да се ради о врсти и варијетету конопље из рода cannabis која не може да садржи више од 0,3% ТХЦ-а, будући да постоје врсте и варијетети конопље рода cannabis која ни у ком случају не може да садржи ниво психоактивне супстанце ТХЦ већи од 0,3%, као што је индустријска конопља, као и друге врсте и варијетети конопље рода cannabis која може да садржи више од 0,3% супстанце из групе ТХЦ-а, као што је тзв. индијска конопља и сл., али их из неког разлога не садрже (старост испитиваних узорака, начин и услови чувања и други неповољни услови који су утицали на снижење процента ТХЦ-а).
Врховни касациони суд свој став заснива на ставу да приликом кривичног дела из члана 246. став 1. КЗ-а и других кривичних дела у вези са опојном дрогом најпре мора да се утврди да ли је у питању врста и варијетет конопље која може да произведе психоактивну супстанцу ТХЦ у количини већој од 0,3%, па ће кривично дело постојати ако је у питању та врста канабиса, без обзира на то да ли је вештачењем утврђено да биљна материја у конкретном случају садржи ТХЦ у мањем или већем проценту од 0,3%, док ће физичко-хемијско вештачење даље утврдити да ли се ради о врсти и варијетету конопље која може да садржи више од 0,3% ТХЦ-а. Како је објект радње у вези са овим кривичним делима супстанца и препарати који су проглашени за опојну дрогу, али и психотропне супстанце, одговор на то које опојне дроге треба да се сматрају објектом радње овог кривичног дела даће бланкетне норме садржане у Закону о психоактивним контролисаним супстанцама.
II О пресуди Апелационог суда у Београду Кж 187/2014
Првостепени суд је окривљеног огласио кривим за извршење кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У жалби браниоца окривљеног наводи се да у чињеничном опису дела нема битних законских елемената предметног кривичног дела, као и да је неразумљива изрека за које кривично дело је окривљени оглашен кривим.
Узимајући у обзир наводе жалбе, другостепени суд је најпре узео у обзир одредбу члана 229. КЗ-а (садашњи члан 225. КЗ-а), којом је утврђено да кривично дело пореска утаја чини онај ко, у намери да потпуно или делимично избегне плаћање пореза, даје лажне податке о законито стеченим приходима.
Апелациони суд је свој став засновао на цитираној одредби и закључио да објект радње кривичног дела пореска утаја представљају искључиво законито стечени приходи или предмети пореског обвезника на које је учинилац дела обавезан да плаћа различите јавне дажбине.
Међутим, напомиње се да је изменама Кривичног законика од 1. 6. 2017. године за кривично дело пореска утаја предвиђено да исто чини онај ко, у намери да он или друго лице потпуно или делимично избегне плаћање пореза, доприноса или других прописаних дажбина, даје лажне податке о стеченим приходима, о предметима или другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза…, из чега произлази да објект радње кривичног дела представљају стечени приходи, као и предмети пореског обвезника, који су од утицаја на утврђивање обавеза плаћања јавних дажбина.
Објект радње у пресудама Европског суда за људска права
I О пресуди Европског суда за људска права САЛАБИАКУ против Француске (бр. 14/1987/137/191)
Чињенично, подносилац представке Г. Салабиаку отишао је 1979. године на аеродром Роаси у Паризу да преузме пакет за који му је телексом јављено да ће приспети летом авио-компаније Ер Заир, при чему је очекивао да пошиљка садржи узорке афричке хране послате посредством рођака запосленог у Ер Заиру. Будући да није могао да пронађе пошиљку, замолио је за помоћ представника компаније, који га је упутио до закључаног путничког ковчега који нико није био подигао, а носио је налепницу Ер Заира, али никакву идентификацију власника. Поступајући по савету припадника полиције који су надзирали ковчег, службеник компаније му је препоручио да га остави тамо где је стајао и да можда садржи забрањену робу. Подносилац представке га је ипак преузео и прошао царински преглед без проблема. Изабрао је да прође кроз „зелени пролаз” намењен путницима који немају ништа да пријаве царинским органима. Царински службеници су поломили катанац на ковчегу и испод прехрамбених производа пронашли у завареном лажном дну десет килограма канабиса у листу, као и семенског канабиса. Подносилац представке је тврдио да није знао за постојање канабиса и да је погрешно закључио да је ковчег био та пошиљка о чијем је доласку био обавештен.
Веће суда у Бобињију је 1981. године подносиоца представке Амоси Салабиака прогласило кривим за кривично дело незаконитог уноса опојних дрога, као и царински прекршај кријумчарења забрањених производа. Суд је посебно навео: Непоштење оптуженог је потврђено чињеницом да није изразио никакво изненађење када се показало да прва пошиљка, отворена у његовом присуству, није садржала ништа од прехрамбених производа који су пронађени у другој пошиљци, мада је он јасно описао шта је наводно очекивао да стигне из Заира и добио у другој.
Суд је следствено томе изрекао подносиоцу представке затворску казну у трајању од две године и трајну забрану боравка на француској територији. За царински прекршај одредио му је казну у износу од 100.000 франц. франака, сходно члану 414. Закона о царинама.
И подносилац представке и јавни тужилац су се жалили на пресуду.
Апелациони суд у Паризу укинуо је пресуду у вези са кривичним делом незаконитог уноса опојних дрога из следећих разлога:
Чињенице које су коришћене против оптуженог нису биле доказане у задовољавајућој мери, мада је г. Амоси Салабиаку, који је очекивао једино пакет прехрамбених производа, преузео веома тежак ковчег закључан катанцем за који није имао кључ, нити је имао купон пртљажне налепнице авио-компаније и на коме није било имена и адресе примаоца, установљено је да је пакет са храном насловљен на њега стигао у Брисел два дана касније летом Ер Заира из Киншасе.
С друге стране, суд је потврдио првостепену одлуку у погледу царинског прекршаја кријумчарења забрањене робе:
Свако ко поседује робу коју је унео у Француску без пријављивања царинским органима сматра се правно одговорним, осим ако није у стању да докаже постојање одређене више силе која би га оправдала. Г. Амоси Салабиаку је прошао кроз царинску контролу с ковчегом и изјавио да је његово власништво; он је, дакле, био у поседу ковчега који је садржао наркотике; он не може да се позове на грешку која није могла да се избегне јер је претходно био упозорен од стране службеника Ер Заира да не преузима ковчег, осим ако није потпуно сигуран да је његов, нарочито зато што би морао да га отвори на царини.
Суд је закључио да је окривљени, пре него што се изјаснио као власник ковчега, могао да провери да ли случајно не садржи забрањене производе, а будући да то није учинио и будући да је био у поседу ковчега са 10 kg канабиса у листу, као и у поседу семенског канабиса, извршио је царински прекршај кријумчарења забрањене робе.
Апелациони суд је потврдио и казну од 100.000 франака изречену подносиоцу представке.
Г. Амоси Салабиаку се жалио због повреде материјалног права.
Ослонио се на ставове 1. и 2. члана 6. Конвенције, наводећи да је повређено његово право да му се правично суди, као и да је оптужен за кривично дело пре него што је доказана његова кривица на основу закона.
Супротно наводима подносиоца представке, суд је свој став засновао на одредби члана 392. Закона о царинама, која прописује да је преступ начињен захваљујући самој чињеници поседовања забрањених производа током проласка кроз царину, без тога да је неопходно да се докаже намера о превари или нехат од стране лица које је у поседу.
Подносилац представке је оптужен по члану 414. Закона о царинама. У питању је општа одредба која се односи како на кријумчарење тако и на непријављено уношење или изношење, као и на сву незаконито увожену или извожену робу, без обзира на то да ли су у питању забрањени производи или не. Законом о царинама посебно је забрањено кријумчарење, при чему појам „кријумчарење” обухвата било какав случај уноса или износа из земље извршен изван службених царинских просторија и било какву повреду одредаба и прописа који се односе на поседовање и пренос робе унутар царинске територије.
Суд је закључио да је окривљљени, будући да је био у поседу ковчега са 10 kg канабиса у листу, као и у поседу семенског канабиса, извршио царински прекршај кријумчарења забрањене робе, као и да није дошло до повреде става 2. и става 1. члана 6. Конвенције.
Међутим, овом пресудом отворено је неколико питања. Наиме, подносилац представке је оглашен кривим за кривично дело кријумчарење јер је поседовао забрањене производе током проласка кроз царину, односно подносилац представке је прошао кроз царинску контролу са ковчегом и изјавио да је његово власништво; он је, дакле, био у поседу ковчега који је садржао наркотике.
Објект радње извршења приликом кривичног дела кријумчарење јесте забрањена роба која подлеже царинском надзору. Чињенично, роба која је у питању јесте 10 kg канабиса у листу и семенски канабис, коју је подносилац представке поседовао проласком кроз царину.
Домаћи судски органи, као и Европски суд за људска права ослањају се у наведеном случају на бланкетне норме садржане у Закону о царинама.
Будући да се радило о кривичном делу са бланкетном диспозицијом, неопходно је у сваком случају навести која је одредба закона некривичне природе повређена.
Не упуштајући се у питање намере од стране окривљеног који је у поседу имао забрањену робу, правилно је суд закључио да није дошло до повреде ставова 1. и 2. члана 6. Конвенције, те да су домаћи органи правилно поступили када су утврдили постојање кривичног дела кријумчарење на страни оптуженог, утврдивши објект радње (забрањена роба – у овом случају наркотици) применом бланкетних норми садржаних у Закону о царини.
С тим у вези треба напоменути да се у пракси судова на територији Републике Србије често наилази на ситуације у којима се објект радње извршења кривичног дела утврђује у нормама некривичне природе, при чему је обавеза суда да приликом кривичних дела са бланкетном диспозицијом (као што је и кривично дело кријумчарење из члана 230. КЗ-а) кроз објект радње извршења утврди која је норма закона некривичне природе повређена.
II О пресудама Европског суда за људска права М. Ц. против Бугарске (39272/98) и Селмуни против Француске (25803/94)
Као што је на почетку већ речено, објект радње, осим предмета, може да буде и лице. У том случају објект радње назива се пасивним субјектом.
У пресуди Европског суда 39272/98 од 4. 12. 2003. године, у предмету М. Ц. против Бугарске образлаган је образац реаговања жртве силовања на своје нападаче познат као „синдром трауматског психичког инфантилизма” или синдром укочености од страха.
Анализираном одлуком Европског суда за људска права утврђено је да се жртве силовања морају посматрати кроз непостојање искрене и слободно изражене сагласности или добровољног учешћа када окривљени примењује силу, прети силом или искоришћава жртву која није способна да се одупре. Мишљење Европског суда је да је непостојање искрене и слободно изражене сагласности или добровољног учешћа пресудно за утврђивање да ли сагласност постоји или је она ускраћена.
Подносилац представке је бугарска држављанка рођена 1980. године. Она је тврдила да су је силовала два мушкарца, П. и А, 31. јула и 1. августа 1995. године, када је имала 14 година и 10 месеци. Истрагом која је уследила закључено је да нема довољно доказа који би потврдили да је подносилац представке била приморана на сексуални однос. Судско веће је посебно желело да објасни да постоје чињенице [поред силе] које ће изазвати чин сексуалне пенетрације на који жртва није пристала или у којем не учествује добровољно.
Објект радње кривичног дела силовање у наведеној пресуди је малолетна бугарска држављанка.
Према члану 151. став 1. Кривичног закона Републике Бугарске, сексуални однос са лицем млађим од 14 година сматра се кривичним делом (силовање малолетнице). У овим случајевима пристанак не представља основу за ваљану одбрану.
Овом пресудом суд је стао на становиште да је основни принцип који је заиста заједнички за правне системе то да треба да се кажњавају озбиљна кршења сексуалне аутономије.
У разматраној пресуди Селмуни против Француске подносилац представке тврди да је злостављан током три дана 1991. године, током издржавања казне затвора у Монмедију у Француској.
Наводи да га је првог дана један од шест полицајаца ударао у слепоочницу, затим су и други полицијски службеници почели да му наносе повреде у разне делове тела, при чему је задобио повреде констатоване накнадно од стране доктора. Такође наводи да је један од полицајаца уринирао по њему. Након тога, следећег дана поново га је испитивало неколико полицајаца, који су га цимали за косу, ударали песницама и палицом. Увече тог истог дана испитивало га је шест полицајаца, који су били веома брутални. Тукли су га пендреком и бејзбол палицом све до један сат после поноћи. У једном тренутку га је један од полицајаца натерао да га орално задовољава, што је он одбио. Након тога, један од полицијских службеника је подносиоцу представке гурнуо пендрек у анус.
Подносилац представке поднео је кривичну пријаву због наношења телесних повреда услед којих је више од осам дана био неспособан за рад, батињања и ударања тврдим предметом (бејзбол палицом), за кривично дело противприродног блуда, наношење телесних повреда које су за резултат имале трајно телесно оштећење (губитак вида на једном оку) и силовање у ком су саучествовала два или више лица, а сва та кривична дела била су почињена између 25. и 29. новембра 1991. године од стране службених лица током вршења дужности.
Селмуни наводи да су га силовали тако што су му у анус угурали бејзбол палицу и да је један полицајац по њему уринирао. Против полицајаца Ервеа, Стеблера, Готјеа и Ироа покренута је и истрага за сексуално злостављање извршено од стране једног или више починилаца или саучесника. Пошто су сви полицајци одбацили наводе и тврдили да се г. Селмуни опирао хапшењу, судски вештак медицинске струке је након тога утврдио да је већи број тих повреда могао настати као резултат ʼопирањаʼ приликом хапшења пацијента, док су повреде на доњим екстремитетима и глутеусима, које нису утврђене приликом првог прегледа, свакако нанете после хапшења и потврђују наводе пацијента.
Кривични суд у Версају је закључио да ни медицинска документација ни извештај вештака не поткрепљују тврдње о аналној пенетрацији. Сем тога, г. Селмуни није био у стању да идентификује полицајца који га је наводно силовао. Сходно томе, ово кривично дело не може да се квалификује као силовање. Суд даље наводи да ни у погледу захтева да се наношење телесних повреда преквалификује у наношење телесних повреда са трајним телесним оштећењем не може да се успостави узрочно-последична веза између слабљења вида г. Селмунија и удараца који су му нанети. Сходно томе, Апелациони суд у Версају због недостатка доказа ослобађа полицајце кривице за блудне радње, али потврђује њихову кривицу за напад и наношење телесних повреда, уз претњу употребе оружја, од стране службених лица на дужности, без легитимног оправдања, што је у случају г. Селмунија за последицу имало потпуну онеспособљеност за рад.
Суд је сматрао да није доказано да је г. Селмуни силован, с обзиром на то да су такви наводи уследили исувише касно да би се уз помоћ медицинске документације то могло доказати или оповргнути. Исто тако, на основу медицинске документације не може да се успостави узрочно-последична веза између наведеног слабљења вида подносиоца представке и догађаја који су се десили током његовог боравка у полицијском притвору.
Напослетку, суд утврђује да је г. Селмунију нанет велики број удараца, који су таквог интензитета да проузрокују значајну бол. Суд констатује да је г. Селмуни био изложен континуираним физичким нападима током неколико дана колико је трајало испитивање, па такво поступање треба да се сматра чином мучења, сходно члану 3. Конвенције.
У наведеној пресуди објект радње је пасивни субјекат, у овом случају мушко пунолетно лице које је претпрело наношење тешких телесних повреда, уз последицу потпуне неспособности за рад.
Закључак
Утврђивање објекта радње значајно је како у оптужном акту тако и у пресуди јер се тиме, поред осталих елемената бића кривичног дела, утврђује да ли је дело учињено или није. Објект радње јасно произлази из описа бића кривичног дела у Кривичном законику, а као што је у уводу наведено, и из бланкетних норми. Стога је већ у самом оптужном акту битно да се наведе објект радње када се врши чињенични опис кривичног дела, а исто тако и у изреци пресуде. Сматра се да суд није овлашћен да утврђује који је објект радње у питању ако то претходно није наведено у оптужном акту, јер би то представљало повреду права на одбрану окривљеног, као и прекорачење оптужног акта. Стога је неопходно посветити већу пажњу питању објекта радње како у теорији тако и у пракси. Ако је у оптужном акту објект радње погрешно наведен, суд из претходно наведених разлога не може да изврши измену оптужног акта, што је утврђено и чланом 420. Законика о кривичном поступку. Однос пресуде и оптужбе је регулисан тако да пресуда може да се односи само на лице које је оптужено и само на дело које је предмет оптужбе садржане у оптужном акту. Због тога је основан закључак да суд у пресуди не може да отклони недостатак у оптужном акту који се односи на објект радње, било да је објект радње погрешно наведен било да је у потпуности изостало његово навођење.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.