Одабрана мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања

У сврху потпунијег увида и бољег разумевања радног права у овом тексту је издвојено неколико мишљења Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања.

 

РАД У ДАНЕ ДРЖАВНИХ И ВЕРСКИХ ПРАЗНИКА И ПРАВО НА УВЕЋАНУ ЗАРАДУ

Чланом 3. Закона о државним и другим празницима у Републици Србији („Сл. гласник РС”, бр. 43/2001, 101/2007, 92/2011) прописано је да у дане државних и верских празника у Републици Србији не раде државни и други органи, привредна друштва и други облици организовања за обављање делатности или услуга, осим на Дан победе који се празнује радно (став 1). Државни и други органи, привредна друштва и други облици организовања за обављање делатности или услуга дужни су да, у складу са Законом и прописима донетим на основу Закона, обезбеде непрекидно обављање делатности односно услуга и у дане државних и верских празника који се празнују у Републици Србији, ако би због прекида обављања делатности односно услуга настале штетне последице за грађане и државу (став 2). Привредна друштва и други облици организовања за обављање делатности или услуга, чија природа делатности, односно технологија процеса рада захтева непрекидан рад, могу да раде и у дане државних и верских празника који се празнују у Републици Србији.

Чланом 108. став 1. тачка 1. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, за рад на дан празника који је нерадни дан – најмање 110% од основице.

Према томе, запослени могу да раде и у дане државних и верских празника који се празнују у Републици Србији, ако раде у привредним друштвима или другим облицима организовања који обављају делатности или услуге чија је природа, односно технологија процеса рада таква да захтева непрекидан рад и у том случају запослени имају право на увећану зараду.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 117-00-964/2017-02 од 5. 4. 2017)

ДА ЛИ ЗАПОСЛЕНИ ЗА ВРЕМЕ СПРЕЧЕНОСТИ ЗА РАД – БОЛОВАЊЕ ИМА ПРАВО НА НАКНАДУ ТРОШКОВА ПРЕВОЗА ЗА ДОЛАЗАК И ОДЛАЗАК СА РАДА?

Члан 118. тачка 1) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – УС)

У члану 118. тачка 1) Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – УС) утврђено је да запослени има право на накнаду трошкова, у складу са општим актом и уговором о раду, за долазак и одлазак са рада, у висини цене превозне карте у јавном саобраћају, ако послодавац није обезбедио сопствени превоз.

У складу са наведеном одредбом послодавац је дужан да општим актом (колективним уговором или правилником о раду) и уговором о раду утврди критеријуме и мерила за исплату трошкова за долазак и одлазак са рада, као и начин на који ће запосленом надокнадити трошкове превоза. Послодавац може запосленима да купи месечну претплатну карту, да обезбеди сопствени превоз, исплати накнаду превоза у новцу у висини цене превозне карте у јавном саобраћају или да на други начин обезбеди превоз за долазак и одлазак са рада.

Према томе, без обзира на начин на који ће запосленом надокнадити трошкове превоза, обавеза послодавца је да запосленом обезбеди превоз или надокнади трошкове превоза за долазак и одлазак са рада. Такође, послодавац је дужан да колективним уговором или правилником о раду и уговором о раду утврди критеријуме и мерила за исплату трошкова за долазак и одлазак са рада.

У складу са наведеном одредбом Закона о раду, накнада трошкова припада запосленом само за дане у којима је долазио на посао. За дане када је запослени одсуствовао са рада (нпр. боловање, плаћено одсуство, годишњи одмор), запослени нема право на накнаду трошкова за долазак и одлазак са рада.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-00284/2017-02 од 11. 5. 2017)                               

ПРИМЕНA ОДРЕДБE ЧЛАНА 108. СТАВ 1. ТАЧКА 4) ЗАКОНА О РАДУ

Чланом 8. став 2. Закона утврђено је да се општим актом и уговором о раду могу утврдити већа права и повољнији услови рада од права и услова утврђених Законом, као и друга права која нису утврђена Законом, осим ако Законом није друкчије одређено.

Чланом 108. став 1. тачка 4) Закона утврђено је да запослени има право на увећану зараду у висини утврђеној општим актом и уговором о раду, по основу времена проведеног на раду за сваку пуну годину рада остварену у радном односу код послодавца (у даљем тексту: минули рад) – најмање 0,4% од основице. Такође, ставом 2. истог члана утврђено је да се при обрачуну минулог рада рачуна и време проведено у радном односу код послодавца претходника из члана 147. овог закона, као и код повезаних лица са послодавцем, у складу са Законом.

Имајући у виду наведено, одредбама општег акта (колективни уговор или правилник о раду) може да се утврди и већи проценат по години рада, који је остварен у радном односу код послодавца, од 0,4%, као и дужи период за обрачун минулог рада од периода утврђеног Законом (на пример: све време проведено у радном односу).

Према томе, како је у конкретном случају у уговорима о раду било предвиђено право на увећање зараде за минули рад за сваку пуну годину рада остварену у радном односу, послодавац је био дужан да запосленима обрачуна и исплати увећану зараду по основу времена проведеног на раду, у складу са наведеним уговорима.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 011-00-244/2017-02 од 27. 9. 2017)

ПРАВО ЗАПОСЛЕНОГ НА ОТПРЕМНИНУ ЗБОГ ОДЛАСКА У ПОРОДИЧНУ ПЕНЗИЈУ

Чланом 2. ст. 1–2. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14 и 13/17 – УС) утврђено је да се одредбе овог закона примењују на запослене који раде на територији Републике Србије, код домаћег или страног правног односно физичког лица, као и на запослене који су упућени на рад у иностранство од стране послодавца, ако Законом није друкчије одређено.

Одредбе овог закона примењују се и на запослене у државним органима, органима територијалне аутономије и локалне самоуправе и јавним службама, ако Законом није друкчије одређено.

Чланом 119. став 1. тачка 1) Закона прописано је да је послодавац дужан да запосленом исплати отпремнину при одласку у пензију, у складу са општим актом, најмање у висини две просечне зараде. У складу са ставом 3. истог члана, под просечном зарадом из става 1. тачка 1) овог члана сматра се просечна зарада у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа надлежног за статистику.

Према томе, у складу са одредбама Закона о раду, уколико је разлог за престанак радног односа одлазак у пензију (старосну, инвалидску, породичну пензију), запослени има право на отпремнину за одлазак у пензију у складу са чланом 119. став 1. тачка 1) Закона о раду.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Сектор за рад, број 021-02-5/138/2017-02 од 18. 7. 2017)

ДА ЛИ ПОСТОЈЕ ПРЕПРЕКЕ ЗА ЗАПОШЉАВАЊЕ ДЕЦЕ СТАРИЈЕ ОД 15 ГОДИНА НА ПОСЛОВИМА ПРИПРЕМЕ И ПОСЛУЖИВАЊА ПИЋА, КАО И ДА ЛИ ЈЕ, СА АСПЕКТА ЗАШТИТЕ И БЕЗБЕДНОСТИ, ШТЕТАН БОРАВАК ОВЕ ДЕЦЕ У ПРОСТОРИЈАМА У КОЈИМА СУ ИЗЛОЖЕНА ДУВАНСКОМ ДИМУ?

Одредбом члана 9. став 1. Закона о безбедности и здрављу на раду („Сл. гласник РС”, бр. 101/05 и 91/15) прописано је:

„Послодавац је дужан да обезбеди запосленом рад на радном месту и у радној околини у којима су спроведене мере безбедности и здравља на раду.”

Одредбом члана 13. став 1. Закона прописано је:

„Послодавац је дужан да донесе акт о процени ризика у писменој форми за сва радна места у радној околини и да утврди начин и мере за њихово отклањање.”

Одредбом члана 15. став 1. тачка 8) Закона прописано је да је послодавац дужан да, на основу акта о процени ризика и оцене службе медицине рада, обезбеди прописане лекарске прегледе запослених, у складу са овим законом.

Одредбом члана 16. став 1. Закона прописано је:

„Послодавац је дужан да актом о процени ризика, на основу оцене службе медицине рада, одреди посебне здравствене услове које морају испуњавати запослени на радном месту са повећаним ризиком.”

Одредбом члана  41. став 2. тачка 5) Закона прописано је да служба медицине рада „врши претходне и периодичне лекарске прегледе запослених на радним местима са повећаним ризиком и издаје извештаје о лекарским прегледима у складу са прописима о безбедности и здрављу на раду.”

Одредбама чл. од 84. до 88. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14) прописано је следеће:

„Запослени млађи од 18 година живота не може да ради на пословима:

1) на којима се обавља нарочито тежак физички рад, рад под земљом, под водом или на великој висини;

2) који укључују излагање штетном зрачењу или средствима која су отровна, канцерогена или која проузрокују наследна обољења, као и ризик по здравље због хладноће, топлоте, буке или вибрације;

3) који би, на основу налаза надлежног здравственог органа, могли штетно и са повећаним ризиком да утичу на његово здравље и живот, с обзиром на његове психофизичке способности.

Запослени између навршене 18. и 21. године живота може да ради на пословима из члана 84. тач. 1) и 2) овог закона само на основу налаза надлежног здравственог органа којим се утврђује да такав рад није штетан за његово здравље.

Трошкове лекарског прегледа из члана 84. тачка 3) и члана 85. сноси послодавац.

Пуно радно време запосленог млађег од 18 година живота не може да се утврди у трајању дужем од 35 часова недељно нити дужем од осам часова дневно.

Забрањен је прековремени рад и прерасподела радног времена запосленог који је млађи од 18 година живота.

Запослени млађи од 18 година живота не може да ради ноћу, осим:

1) ако обавља послове у области културе, спорта, уметности и рекламне делатности;

2) када је неопходно да се настави рад прекинут услед више силе, под условом да такав рад траје одређено време и да мора да се заврши без одлагања, а послодавац нема на располагању у довољном броју друге пунолетне запослене.

Послодавац је дужан да, у случају из става 2. овог члана, обезбеди надзор над радом запосленог млађег од 18 година живота од стране пунолетног запосленог.”

Одредбом члана 3. Правилника о превентивним мерама за безбедан и здрав рад младих („Сл. гласник РС”, број 102/16) прописано је:

„Послодавац је дужан да за сва радна места у радној околини на којима раде млади изврши процену ризика од настанка повреда и оштећења здравља пре почетка обављања послова, као и да изврши делимичну измену и допуну акта о процени ризика уколико је дошло до промене у обављању послова, односно појаве нових опасности и штетности, водећи рачуна о:

1) прилагођавању и организацији рада на радном месту;

2) природи, степену и трајању изложености физичким, биолошким и хемијским штетностима;

3) начину, обиму и коришћењу опреме за рад, машина, уређаја и алата, и начина на који се њима рукује;

4) утврђивању одговарајућих радних процеса и операција и начина на који се они комбинују (организација рада);

5) нивоу оспособљавања за безбедан и здрав рад и писаним инструкцијама и упутствима које добијају млади.

Ако се у поступку процене ризика утврди да постоји ризик за безбедност, физичко или психичко здравље или развој младих, послодавац је дужан да обезбеди финансијска средства за праћење здравственог стања младих, које се врши на начин, по поступку и у роковима као и претходни и периодични лекарски прегледи запослених на радним местима са повећаним ризиком.”

Уредбом о утврђивању опасног рада за децу („Сл. гласник РС”, број 53/17), која се примењује се од 1. јануара 2018. године, у члану 5. став 2 прописано је:

„Излагање специфичним ризицима приликом стручног образовања забрањује се или ограничава, и то за случај изложености:

1) штетностима, које се односе на:

(2) дувански дим – дозвољена је максимално до једне трећине месечног времена предвиђеног за рад одраслих.”

Из наведеног произлази да у оквиру социјалног предузећа за које постоји намера да буде основано, могу да се ангажују деца старију од 15 година на пословима припреме и послуживања пића, уз примену свих мера за безбедан и здрав рад прописаних одредбама прописа из области безбедности и здравља на раду, при чему се мора имати у виду да запослена деца не смеју да буду изложена дуванском диму дуже од једне трећине месечног времена предвиђеног за рад одраслих.

(Мишљење Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, Управа за безбедност и здравље на раду, број 011-00-00037/2017-01 од 1. 8. 2017)