Одговорност послодавца за накнаду штете запосленом због повреде на раду – примери из судске праксе

РАДНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
54
Одговорност послодавца за
накнаду штете запосленом због
повреде на раду – примери из
судске праксе
Ако запослени претрпи повреду или штету на раду или у вези са радом,
послодавац је дужан да му накнади штету у складу са законом и општим
актом, а према члану 164. Закона о раду. Који услови треба да се испуне
да би постојала одговорност послодавца и који су то случајеви кад не
постоји одговорност послодавца у наставку текста наведено је кроз
примере из судске праксе.
ПРИМЕР 1
Послодавац је дужан да накнади штету запосленом
услед
повреде
на
раду
коју
је претрпео
обављајући
послове
уклањања
снега
иледа
са
јавних
површина,
тако
што
се
оклизнуо
на
коловозу
који
је био
прекривен
снегом

и
ледом,
јер кретање
по
залеђеној
површини

носи
повећани
ризик
од
повређивања,
чак
и

кад
се
оно
врши
са
пажњом
која
не
одступа
од

пажње
уобичајено
пажљивог
лица.
Из образложења:
Према чињеничном стању утврђеном у
првостепеном поступку тужилац је у време
повређивања био у радном односу у ЈП Дирекција
за
изградњу
и уређење
туженог,
чији
је
правни
следбеник
тужена
Општина
Л., на

радном
месту
сарадника
за
архитектонске,

грађевинске,
машинске
и друге
техничке
послове.
Тужилац
је дана
3. 1. 2016. године
био

ангажован
у саставу
зимске
службе
и након

изласка
из камиона,
прилазећи
гомили
помешане
соли
ризле
како
би
уклонио
остатке

најлонског
цака
пре
убацивања
наведеног
материјала
у камион,
оклизнуо
се
на
коловозу

који
је био
прекривен
снегом
и ледом,
услед

чега
је пао
и задобио
повреду
леве
руке.

Полазећи од утврђеног чињеничног стања
првостепени суд је оценио да је тужени по-
слодавац, у смислу правила из члана 164. За-
кона о раду, одговоран за штету коју тужилац
трпи због претрпљене повреде на раду, да је
основ одговорности кривица послодавца, као
и да постоји допринос тужиоца повређивању
од 50%, па је као делимично основан усвојио
постављени тужбени захтев за исплату накнаде
нематеријалне
штете
и одлучио
као у

ставу
првом
изреке
ожалбене
пресуде.
Доносећи одлуку садржану у ставу првом
изреке ожалбене пресуде, првостепени суд је
на правилно утврђено чињенично стање правилно
применио
материјално
право,
а за
своју
одлуку
дао разлоге
које
у битном
прихвата

и
овај
суд.
Послодавац је, у смислу правила из члана
164. Закона о раду, одговоран за штету коју
запослени претрпи на раду или у вези са радом
у складу
са
законом
и општим
актом.
Према општим правилима о одговорности
за штету из члана 154. став 1. ЗОО-а, ко другом
проузрокује
штету
дужан
је надокнадити

је,
уколико
не
докаже
да је штета
настала
без

његове
кривице.
Према правилима из члана 9. Закона о безбедности
и здрављу
на
раду
(„Сл. гласник

РС”,
бр. 101/05) послодавац
је дужан
да обезбеди
запосленом
рад
на
радном
месту
и у

радној
околини
у
којима
су
спроведене
мере

безбедности
и здравља
на
раду
(став
1). Послодавац
се
не
ослобађа
обавезе
и
одговорности
у вези
са
применом
мера
безбедности

здравља на раду одређивањем другог лица
или преношењем свих обавеза и одговорно-
сти на друго лице (став 2). У случају настанка
повреде на раду због неуобичајених и непредвидивих
околности,
које
су
изван
контроле

послодавца
или
због
изузетних
догађаја
чије
се
последице
упркос
свим настојањима
нису

могле
избећи,
послодавац
није одговоран

(став
3). Под
радним
местом
у смислу
правила
из члана
4. став
6. истог
закона
сматра
се

простор
намењен
за
обављање
послова
код

послодавца
у објекту
или
на
отвореном,
у

којима
запослени
борави
или
има
приступ
у
току
рада
и који
је под
непосредном
и посредном
контролом
послодавца.
55
Р А ДНО ПР АВО
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
У конкретном случају тужилац је, обављајући
послове
свог
радног
места,
повређен
на

отвореном
простору
који
представља
радну
околину
у којој
тужилац
обавља
послове

свог
радног
места,
имајући
у
виду
да
је
једна

од
обавеза
тужиочевог
послодавца
била
уклањање
снега
и леда
са
јавних
површина,
па
је
правилно
првостепени
суд
оценио
да
постоји

одговорност
тужиочевог
послодавца
за
претрпљену
штету
и обавезао
тужену
Општину

Л.
као правног
следбеника
да тужиоцу
наведену
штету
надокнади.
Кретање по залеђеној површини носи повећани
ризик
од
повређивања,
чак
и кад
се

оно
врши
са
пажњом
која
не
одступа
од
пажње
уобичајено
пажљивог
лица, па
су
неосновани
наводи
жалбе
да је у опису
тужиочевог

посла
било
уклањање
снега
и леда
и да је до

повређивања
дошло
кривицом
тужиоца.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 1604/19 од 1. 7. 2019)
ПРИМЕР 2
Послодавац одговара за накнаду штете
запосленом због повреде на раду настале
услед тога што нису обезбеђени безбедни
услови за кретање у радним просторијама.
Из образложења:
Полазећи од утврђеног чињеничног стања,
закључак је првостепеног суда да постоји одговорност
туженог
за
настанак
штете
тужиоцу
у смислу
чл.
154, чл.
173, чл.
174. Закона

о
облигационим
односима
и чл.
164. Закона

о
раду,
имајући
у виду
и то
да су
радници
ту-
женог у више наврата туженом указивали
на то да на самом уласку у контејнер посто-
ји даска која је напукла и шкрипи, што је на
страни туженог створило обавезу да реагује
на било који начин, да даску замени новом,
исправном даском или да исту ојача, тако да
буде потпуно безбедна за прелазак запослених
преко
ње, што
међутим
тужени
није учинио,
на
тај
начин
не
обезбеђујући
адекватну

стабилност
пословне
просторије
у којој
је

дошло
до
повређивања
тужиоца
на
описан

начин.
По
налажењу
првостепеног
суда,
на

страни
тужиоца
постоји
допринос
настанку

предметне
штете,
у смислу
одредбе
члана
192.

Закона
о облигационим
односима,
од
10%, јер

је
исти
дугогодишњи
радник
туженог
знао
и

према
свим околностима
требало
је да зна
да

са
повећаном
пажњом
хода
не
само
по
дрвеним
даскама
које
представљају
под
у контејнеру
у коме
борави
већ
и уопште
када
се
креће

у
кругу
туженог,
имајући
у виду
делатност
туженог
која
се
односи
на
експлоатацију
угља.

Полазећи
од
наведеног
првостепени
суд
је, у

смислу
одредбе
чл.
155. Закона
о облигационим
односима,
утврдио
да би
тужилац,
да није

претрпео
наведену
повреду
и утврђене
последице
проузроковане
повредом,
у временском

периоду
на
који
се
односи
тужбени
захтев

остварио
чисту
зараду
у
свом
пољопривредном
домаћинству,
где
је фактички
радио
пре

повређивања,
у укупном
износу
од
533.017,50

динара.
Наведени
новчани
износ
умањио
је за

утврђени
допринос
настанку
штете
и тужиоцу
досудио
износ
од
479.715,75 динара,
као у

усвајајућем
делу
става
првог
изреке,
са
законском
затезном
каматом
почев
од
4. 6. 2018. године,
као дана
пресуђења,
имајући
у виду
да се

од
тада
тужени
налази
у доцњи,
па
до
исплате.
На овако правилно и потпуно утврђено
чињенично стање, у побијаном делу првостепени
суд
је правилно
применио
материјално

право
када
је
усвојио
тужбени
захтев,
дајући

за
своју
одлуку
разлоге
које
прихвата
и овај

суд
у том
делу.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 2442/18 од 15. 3. 2019)
ПРИМЕР 3
Ако запослени претрпи повреду или штету
на
раду
или
у вези
са
радом,
послодавац
је

дужан да му накнади штету у складу са зако-
ном и општим актом.
РАДНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
56
Из образложења:
Одредбом чл. 164. Закона о раду („Сл. гласник
РС”,
бр. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13 и 75/14)

прописано
је да, ако
запослени
претрпи
повреду
или
штету
на
раду
или
у вези
са
радом,

послодавац
је дужан
да му
накнади
штету
у

складу
са
законом
и општим
актом.
Одговорност
послодавца
цени
се
према
општим

правилима
одговорности
за
штету,
која
су

прописана
одредбама
чл.
154, чл.
173. и чл.

174.
Закона
о облигационим
односима.
У конкретном случају одговорност туженог
је објективна,
с обзиром
на
то
да је тужилац
наведену
повреду
задобио
у оквиру

редовне
радне
обавезе,
приликом
припреме

зглобног
трактора
за
рад.
Жалбени наводи туженог да не постоји
његова одговорност за насталу штету с обзиром
на
то
да у моменту
повређивања
тужиоца
трактор
није
био
у
покрету
и
мотор
није

био
упаљен
за
рад,
што
значи
да
повреда
није

настала
од
опасне
ствари,
већ
због
непажње

тужиоца,
не
утичу
на
правилност
и законитост
нападнуте
пресуде.
Ово
због
тога
што
је

повреда
тужиоца
настала
у вези
са
радом
и то

у
фази
припреме
трактора
за
рад,
у тренутку

када
се
након
неуспешног
покушаја
другог

запосленог
да притиском
на
дугме
ослободи

сајлу
за
дотур
трупаца,
која
је била
на
висини
од
око
2 m и била
је запетљана
у витло,

тужилац
попео
на
трактор
на
висини
од
око

1
m да би
заменио
закачку
на
сајли,
због
чега

чињеница
да ли је трактор
био
у покрету
или

не
није од
значаја
за
основ
одговорности
туженог.
Одредбом чл. 200. Закона о облигационим
односима прописано је да ће суд за претрпљене
физичке
болове
и за
претрпљени
страх,
ако

нађе
да околности
случаја,
а нарочито
јачина

болова
и страха
и њихово
трајање
то
оправдавају,
досудити
правичну
новчану
накнаду,

при
чему
ће водити
рачуна
о значају
повређеног
добра
и циљу
коме
служи
та
накнада,
али

и
о томе
да се
њоме
не
погодује
тежњама
које

нису
спојиве
са
њеном
природом
и друштвеном
сврхом.
Према налазу вештака медицинске струке,
наведена повреда тужиоца у време настанка
представљала је тешку телесну повреду. При-
рода, обим и локализација задобијене повреде
условиле су да је тужилац у време повређивања
трпео
физичке
болове
јаког
интензитета

у
трајању
од
петнаест
дана,
физичке
болове

средњег
интензитета
тридесет
дана
и болове

лаког
интензитета
деведесет
дана.
Имајући у виду критеријуме прописане
претходно наведеном одредбом Закона и налаз
и мишљење
вештака
медицинске
струке,

правилно
је првостепени
суд
одмерио
висину
накнаде
за
овај
вид
нематеријалне
штете
и

по
оцени
Апелационог
суда
иста
представља

правичну
новчану
накнаду.
(Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1. 449/17 од 6. 2. 2018)
ПРИМЕР 4
Послодавац је дужан да запосленом надокнади
штету
у случају
када
је запослени

претрпео
повреду
на
раду,
с
обзиром
на
то

да
је повреда
код
запосленог
настала
у радно
време,
приликом
извршавања
редовних

радних
обавеза
истовара
робе.
Из образложења:
Одредбом чл. 164. Закона о раду („Сл. гласник
РС”,
бр. 24/05, 61/05, 54/09) прописано
је

да
је послодавац
дужан
да запосленом
надокнади
штету
ако
запослени
претрпи
повреду

или
штету
на
раду
или
у вези
са
радом,
у складу
са
законом
и општим
актом.
Првостепени суд је правилно закључио
да је тужилац претрпео повреду на раду,
с обзиром на то да је повреда код тужиоца
настала у радно време, приликом извршавања
редовних
радних
обавеза
истовара
робе.

Како
је
роба
била
велике
тежине,
у
питању

су
пакети
воде,
ношење
такве
робе
може
да

се
сматра
опасном
делатношћу,
односно
делатношћу
код
које
постоји
повећани
ризик

од
повређивања,
па
је правилан
закључак

суда
да постоји
одговорност
туженог
да накнади
штету
која
је настала
за
тужиоца
услед

обављања
овакве
делатности.
Том
приликом

тужилац
је користио
обезбеђена
средства
и

опрему
за
личну
заштиту
на
раду,
а како
није

утврђено
да је допринео
настанку
штете,
не

може
се
применити
институт
подељене
одговорности
из чл.
192. Закона
о облигационим

односима. С обзиром на наведено, неосно-
вано се жалбом туженог указује на то да је
тужилац могао да види неравнину, односно
ивичњак на бетону, да је тужени испунио све
услове који се односе на безбедност и здравље
на
раду,
па
не
постоји
одговорност
туженог
за
насталу
штету.
О висини накнаде нематеријалне штете
суд одлучује водећи рачуна да новчана накнада
одговара
тежини
повреде,
интензитету
и

времену
трајања
физичких
болова
и
страха
и

степену
умањења
животне
активности,
као и
да
се
новчаном
накнадом
не
погодује
тежњама
које
нису
спојиве
са
њеном
природом
и

друштвеном
сврхом.
57
Р А ДНО ПР АВО
LEGE AR TIS ● М А Р Т 2020.
Имајући у виду дужину трајања физичких
болова
тужиоца
и њихов
интензитет,

овај
суд
сматра
да је правична
накнада
за

овај
вид
нематеријалне
штете
досуђени
износ
од
70.000,00 динара
јер је тужилац
трпео

физичке
болове
јаког
интензитета
један
дан,

укључујући
и време
од
доласка
у болницу

до
обављања
неопходних
процедура
и неколико
сати
након
стављања
гипсане
имобилизације,
док
нису
деловали
аналгетици.

Физичке
болове
средњег
интензитета,
који

су
повремено
прелазили
у
бол
јаког
интензитета,
тужилац
је трпео
у укупном
трајању
од

три
недеље,
а бол
слабијег
интензитета
трпео

је
око
три
месеца.
Такође,
имајући
у виду
да

је
тужилац
трпео
примарни
страх
јаког
интензитета
у тренутку
повређивања,
који
је

трајао
неколико
минута
до
окончања
догађаја,
као и секундарни
страх
у виду
забринутости
и стрепње
за
коначни
исход
лечења
у

укупном
трајању
од
двадесет
три
дана
средњег
интензитета,
а након
тога
лаког
степена

изражености,
овај
суд
сматра
да је правична

накнада
досуђени
износ
од
30.000,00 динара.
Како
је из налаза
и мишљења
вештака

утврђено
да код
тужиоца
постоји
умањење

опште
животне
активности
процентуално

изражено
око
10%, што
је последица
смањене
покретљивости
у
левом
скочном
зглобу
и

појаве
отока
и болова
при
оптерећењу,
што

онемогућава
тужиоца
да у пуном
обиму
обавља
уобичајене
животне
активности
везане

за
кућне
послове,
дуже
пешачење
и вожњу

аутомобила
у дужем
трајању,
овај
суд
сматра

да
је правична
накнада
за
овај
вид
штете
из-
нос од 25.000,00 динара.
(Пресуда Апелационог суда у Нишу Гж1. 4019/17 од 31. 5. 2018)
ПРИМЕР 5
Да би запослени имао право на накнаду
штете због повреде на раду, настала штета
мора да буде у узрочној вези са процесом
рада код послодавца.
Из образложења:
Полазећи од члана 164. Закона о раду („Сл.
гласник РС”, бр. 24/05… 75/14), којим је прописано
да, ако
запослени
претрпи
повреду

или
штету
на
раду
или
у вези
са
радом,
послодавац
је
дужан
да
му
накнади
штету
у
складу

са
законом
и општим
актом,
другостепени
суд

образлаже
да послодавац
одговара
за
штету

по
општим
начелима
о одговорности,
да су

услови
одговорности:
да је запослени
претрпео
штету,
да је штета
проузрокована
на
раду

или
у вези
са
радом
и да не
постоје
разлози
за

искључење
одговорности
послодавца,
па
налази
да се
у конкретном
случају
нису
стекли

потребни
услови
за
одговорност
туженог.
Тај

суд
је
у
виду
имао
да
је
повреда
настала
јер

је
тужиља
незгодно
стала
и заврнула
ногу
и

закључио
да нема
узрочно-последичне
везе

између
настале
повреде
и штетне
радње
или

пропуштања
на
страни
туженог,
да
повреда

није
настала
ни услед
опасне
ствари,
односно

опасне
делатности
туженог
и да самим
тим

нема
ни адекватне
узрочности
између
делатности
туженог
и штете
у смислу
члана
173.

ЗОО-а,
тако
да не
постоји
одговорност
туженог
за
насталу
штету
ни по
основу
кривице
ни

по
основу
објективне
одговорности
у смислу

чланова
158, 173. и 174. ЗОО-а.
По оцени Врховног касационог суда, правилно
је другостепени
суд
применио
материјално
право
када
је одбио
тужбени
захтев

тужиље
налазећи
да
не
постоји
одговорност

туженог
за
насталу
штету.
Штета
коју
је тужиља
претрпела
услед
уврнућа
ноге
последица
је

искључиво
њеног
држања
и неодговарајућег

нагаза
при
изласку
из
аутобуса,
који
може
да

се
припише
њеној
непажњи,
а не
утицају
којих

других
чинилаца.
Таква
штета
није у узрочној

вези
са
процесом
рада
код
послодавца
јер није

резултат
пропуста
у
обезбеђивању
уобичајених
услова
рада,
као ни услова
за
безбедан
пре-
воз запослених до места рада. Штета је настала
искључивом радњом оштећене коју послода-
РАДНО ПРАВО
LEGE ARTIS ● ПРОПИСИ У ПРАКСИ
58
вац није могао да предвиди и чије последице
није могао да избегне или отклони. На страни
туженог нема ни објективне одговорности за
штету у смислу члана 174. ЗОО-а, нити субјективне
одговорности,
тј.
одговорности
по
основу
кривице
у смислу
члана
154. ЗОО-а.
(Пресуда Врховног касационог суда Рев2. 2824/18 од 12. 12. 2018)
ПРИМЕР 6
Запослени нема право на накнаду штете
од послодавца у делу у коме је остварио накнаду
по
основу
колективног
осигурања
од

последица
несрећног
случаја.
Из образложења:
Правилно се указује у жалби тужене на то
да су приликом одмеравања накнаде штете на
име умањења животне активности, а с обзиром
на
то
да је тужиоцу
исплаћена
накнада

из
колективног
осигурања,
били
испуњени

услови
за
примену
одредбе
члана
948. став

3.
Закона
о облигационим
односима.
Наиме,

одредбом
члана
948. став
2.
Закона
о облигационим
односима
прописано
је да право
на

накнаду
од
трећег
лица одговорног
за
наступање
осигураног
случаја
припада
осигуранику,
односно
кориснику,
независно
од
његовог

права
на
осигурану
своту,
док
је
одредбом

става
3. истог
члана
прописано
да се
наведена

одредба
не
односи
на
случај
када
је осигурање
од
последица
несрећног
случаја
уговорено

као
осигурање
од
одговорности.
Имајући у виду наведене правне норме Закона
о облигационим
односима,
а у вези
са

чињеницом
да је тужиоцу
поводом
штетног

догађаја
исплаћена
накнада
из колективног

осигурања
од
последица
несрећног
случаја
у
износу
од
75.000,00 динара,
као и да је тужена,

као
послодавац,
у корист
запосленог
закључила
осигурање
и
да
за
исто
плаћа
премију

осигурања,
што
представља
осигурање
од

одговорности,
првостепени
суд
је погрешно

применио
материјално
право
када
приликом

одмеравања
правичне
новчане
накнаде
нематеријалне
штете
за
претрпљене
душевне
болове
због
умањења
животне
активности
није
ценио
значај
ове
исплате.
Ово из разлога јер запослени нема право
на накнаду штете од послодавца у делу у коме
је остварио накнаду по основу колективног
осигурања од последица несрећног случаја,
због чега је ожалбена пресуда у том делу морала
бити
преиначена,
а
тужбени
захтев
тужиоца
одбијен
за
износ
исплаћене
накнаде
од

75.000,00
динара,
са
припадајућом
каматом,

по
основу
претрпљених
душевних
болова

због
умањења
животне
активности,
док
је
у

осталом
делу
ожалбена
пресуда
потврђена

за
износ
од
325.000,00 динара,
са
припадајућом
каматом,
јер је у том
делу
заснована
на

правилној
примени
материјалног
права
из

чланова
200, 277. и 324. став
1. Закона
о облигационим
односима.
(Пресуда Апелационог суда у Београду Гж1. 2557/17 од 1. 2. 2018)
СУДСКО-АДВОКАТСКИ
РОКОВНИК
АДВОКАТСКИ
РОКОВНИК
СТРУЧНИ
КОМЕНТАРИ
3
ДЕЦЕНИЈЕ
САВЕТОВАЊА
Lege Artis
ПРОПИСИ У ПРАКСИ
ЈАВНЕ
НАБАВКЕ
ПОСЛОВНИ
САВЕТНИК