На питања да ли за исти догађај може да се води и прекршајни и кривични поступак и да ли може да се одвојено води поступак против правног лица пред прекршајним судом, а против одговорног лица кривични поступак, одговорено је анализом чињеница и законских одредби у наставку.
ЧИЊЕНИЧНА ПИТАЊА
Против правног и одговорног лица Пореска полиција поднела је прекршајну пријаву Прекршајном суду због мање обрачунатог и исказаног пореза на добит по одбитку, што је радња извршења која је прописана чланом 178. став 1. Закона о пореском поступку и гласи:
„Ако је износ пореза утврђен у пореској пријави мањи од износа који је требало утврдити у складу са Законом, порески обвезник – правно лице или предузетник казниће се за прекршај новчаном казном у висини од 30% разлике ова два износа.
Порески обвезник – правно лице или предузетник који је у пореској пријави дао нетачне податке, што је за последицу имало или могло да има утврђивање мањег износа пореза, казниће се за прекршај новчаном казном у висини од 30% разлике између износа пореза који је утврђен или је требало да буде утврђен у складу са Законом и износа пореза који је утврђен или је требало да буде утврђен према подацима из пореске пријаве.
За прекршај из ст. 1. и 2. овог члана казниће се правно лице новчаном казном најмање у износу од 200.000 динара, а предузетник најмање у износу од 100.000 динара.
За прекршај из ст. 1. и 2. овог члана казниће се одговорно лице у правном лицу новчаном казном од 10.000 до 100.000 динара.
Ако разлика из ст. 1. и 2. овог члана износи до 5% износа који је утврђен или је требало да буде утврђен, порески обвезник – правно лице казниће се новчаном казном у висини од 100.000 динара, порески обвезник – предузетник новчаном казном у висини од 50.000 динара, а одговорно лице у правном лицу новчаном казном у висини од 10.000 динара.
Применом одредаба ст. 1. и 2. овог члана не може да се утврди новчана казна у износу вишем од највишег износа новчане казне прописане законом којим се уређују прекршаји.”
Исто тако, Пореска управа је против одговорног лица поднела кривичну пријаву Основном јавном тужилаштву због кривичног дела пореска утаја из члана 225. Кривичног законика, који гласи:
„Ко у намери да он или друго лице потпуно или делимично избегне плаћање пореза, доприноса или других прописаних дажбина, даје лажне податке о стеченим приходима, о предметима или другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери, у случају обавезне пријаве, не пријави стечени приход, односно предмете или друге чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери на други начин прикрива податке који се односе на утврђивање наведених обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избегава прелази петсто хиљада динара, казниће се затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном.
Ако износ обавезе из става 1. овог члана, чије се плаћање избегава, прелази милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном.
Ако износ обавезе из става 1. овог члана, чије се плаћање избегава, прелази седам милиона и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од три до десет година и новчаном казном.”
У овом поступку осумњичени је саслушан у Основном јавном тужилаштву на околности наведеног кривичног дела.
Основно питање јесте да ли за исти догађај који је описан у обе пријаве може да се води и прекршајни и кривични поступак, те да ли се тиме врши повреда начела ne bis in idem, као и да ли може да се одвојено води поступак против правног лица пред Прекршајним судом, а пред тужилаштвом, односно касније судом – кривични поступак против осумњиченог.
ЗАКОНСКЕ ОДРЕДБЕ
Релевантне одредбе закона које дају одговор на ова питања jeсу одредбе члана 4. Законика о кривичном поступку, којим се позивамо на правило ne bis in idem које спречава конкурентну надлежност у хетерогеним јурисдикцијама, двоструко угрожавање пред различитим казненим органима исте државе и понављање правоснажно окончаног поступка пред органима исте државе. На исти начин ово правило je регулисано чланом 8. Закона о прекршајима.
Чланом 27. став 2. тачке 1. и 2, као и ставом 3. Закона о прекршајима прописана је одговорност правног лица, односно утврђено је да ће правно лице бити одговорно за прекршај и када орган управљања донесе противправну одлуку или налог којим је омогућено извршење прекршаја или одговорно лице нареди лицу да изврши прекршај, односно када физичко лице изврши прекршај услед пропуштања одговорног лица да над њим врши надзор или контролу. У наставку цитираног члана прописано је и под којим условима правно лице може да одговара за прекршај, а то је када је против одговорног лица прекршајни поступак обустављен или је то лице ослобођено од одговорности у складу са одредбама члана 250. Закона о прекршајима, као и када постоје правне или стварне сметње за утврђивање одговорности одговорног лица у правном лицу или не може да се одреди ко је одговорно лице.
Чланом 8. став 3. Закона о прекршајима прописано је да се против учиниоца прекршаја, који је у кривичном поступку правоснажно оглашен кривим за кривично дело које обухвата и обележја прекршаја, не може за тај прекршај покренути поступак, а ако је покренут или је у току, не може се наставити и довршити.
Закон о одговорности правних лица за кривична дела у члану 2. дефинише да правно лице може да одговара за кривична дела из посебног дела Кривичног законика и других закона, ако су испуњени услови за одговорност правног лица предвиђени овим законом.
Према судској пракси установљеној радом Европског суда за људска права, повреда начела ne bis in idem постоји и ако се паралелно воде поступци против истог лица за исто дело, без обзира на то што један од два поступка није правоснажно завршен.
Европски суд за људска права усвојио је појмове „оптужба” и „кривична” (суд је одредио садржину ових појмова тумачећи значење члана 6. Конвенције). „Оптужба” је, по Конвенцији, аутономан појам који се примењује без обзира на дефиницију коју има у домаћем закону.
Значење израза „кривична” по Конвенцији је шире у односу на значење које има у нашем праву. Члан 6. Конвенције примењује се и у случају када пред националним судом није покренут кривични поступак, па је тако Европски суд у случају „Engel и остали против Холандије” успоставио критеријуме за одређивање да ли је нека оптужба „кривична”, по којима су релевантне три ствари:
- законска класификација дела према националном закону,
- сама природа дела,
- степен тежине казне за коју дотично лице ризикује да му буде изречена.
Суд је у Зolotukhin предмету, ради утврђивања природе поступка, који није неспорно кривични поступак, користио три Engel критеријума.
Спорно је било питање да ли је поступак пред Пореском управом био „кривични” с обзиром на изречену казну (30%).
Суд се за потребе одлучивања у овом предмету вратио на пресуду Р. Т. против Швајцарске (одузета возачка дозвола у поступку пред Канцеларијом за путни саобраћај и осуда на условну казну затвора и новчану казну у Окружној канцеларији).
Ови принципи потврђени су и у каснијој судској пракси. Дакле, пракса Суда има шире схватање појма „кривични” од категоризације по националном закону, што је изражено и у бројним другим одлукама, тако да је сигурно да би, поред дела која су у нашем правном систему дефинисана као кривична, према овим стандардима Суда и неки прекршаји или привредни преступи могли да се сматрају кривичним поступцима.
Да би се утврдило да ли је подносилац захтева „правоснажно ослобођен или осуђен у складу са законом и кривичним поступком државе”, прво питање о коме треба одлучити је да ли се тај поступак односи на „кривичну” ствар у смислу члана 4. Протокола број 7.
Релативно је лако поступање Прекршајног суда у односу на вођење поступка против одговорног лица, јер је покренут поступак против осумњиченог пред Основним јавним тужилаштвом. Након утврђивања чињенице да је покренут кривични поступак Прекршајни суд би, на основу члана 184. став 1. Закона о прекршајима, требало да одбаци захтев Пореске управе јер не постоје услови за покретање прекршајног поступка. Већи процесни проблем настаје када се утврђује прекршајна одговорност правног лица пред Прекршајним судом, а одговорност одговорног лица у кривичном поступку. Решење овог питања на основу начела јединства правног система и правно логичких разлога налази се у одредби члана 7. Закона о одговорности правних лица за кривична дела, као и у члану 27. став 1. Закона о прекршајима. У обе одредбе ових закона наведено је да прекршајна односно кривична одговорност правних лица произлази из прекршајне односно кривичне одговорности одговорног лица.
Према томе, ratio legis прекршајне или кривичне одговорности захтева да се поступак води или пред Прекршајним судом или у кривичном поступку пред јавним тужилаштвом и судом против одговорног или правног лица. У супротном, то би могло да изазове правну несигурност, а поготово имајући у виду цитиране одредбе закона у којима је наведен основ за утврђивање одговорности правног лица. Такође, степен одговорности одговорног лица утиче и на висину казне правног лица. Сврха закона је мерило по којем ће орган поступка, било тужилаштво било суд, орган управе или Прекршајни суд, одабрати између више различитих тумачења која се крећу у оквиру законског текста. Ratio legis је испуњен и у ситуацијама кажњавања одређеног понашања, па је потребно утврдити исти у ситуацији у којој се за исти догађај може водити и прекршајни и кривични поступак, посебно узимајући у обзир то што одговорност правног лица произлази из кривичне одговорности одговорног лица.
Пореска управа у оваквој процесној ситуацији може да поднесе кривичну пријаву против правног лица. Правна несигурност до које би довело одвојено вођење поступка пред Прекршајним судом и у кривичном поступку могла би да доведе до апсурдних ситуација да нпр. у кривичном поступку одговорно лице буде ослобођено због кривичног дела, а правно лице осуђено пред Прекршајним судом, иако одговорност правног лица произлази из одговорности одговорног лица.
Опште гледајући, основ проблема може да се сведе на есенцијално питање да ли између кривичног дела у ужем смислу и прекршаја постоји квалитативна, садржајна разлика или је она само формалне, квантитативне природе. Ако се ослонимо на стајалиште суштинског рангирања свих кажњивих радњи у нашем или било ком другом правном систему, рангирање се врши у две фазе. У првој се одређује место кажњиве радње према заштићеном добру и нападу на то добро, а тек се након тога, у другој фази, одређује реакција на свако понашање према успостављеном односу у првој фази.
Домаћи судови би, у ситуацијама у којима се води прекршајни поступак против правног лица упоредо са кривичним поступком против одговорног лица, морали да пођу од критеријума које је успоставио Европски суд за људска права, а то је да класификација оптужбе није одлучујући фактор за одређивање „кривичне” оптужбе, већ је одлучујући фактор за сврху Конвенције подручје прекршеног правила, природа и оштрина казне. Како је овде посебна пажња посвећена проблематици кривичне одговорности правног лица за прекршаје и како је теоријски могућа ситуација да за прекршај правно лице може да буде одговорно и без утврђивања кривице одговорног лица пред Прекршајним судом, док је законом прописана одговорност правног лица када одговорно лице нареди лицу да изврши прекршај, односно када физичко лице изврши прекршај, а то је када је против одговорног лица прекршајни поступак обустављен или је то лице ослобођено одговорности, односно када постоје правне или стварне сметње за утврђивање одговорности одговорног лица у правном лицу или не може да се одреди ко је одговорно лице, поставља се питање да ли може да се води „дуплирани” прекршајни и кривични поступак, супротно начелу ne bis in idem, за исти догађај, као и да ли је могуће да се одвојено води поступак против правног лица пред Прекршајним судом, а пред тужилаштвом, односно касније судом, кривични поступак против осумњиченог, у контексту цитиране одредбе члана 27. Закона о прекршајима.
ЗАКЉУЧАК
Схватање према ком се кривична одговорност правног лица веже уз кривичну одговорност физичког лица омогућује у највећој мери помирење одговорности правног лица и начела кривице. Из ratio legis-а Закона о прекршајима произлази да је кривица правног лица могућа ако се претходно докаже кривица појединца, другим речима: ако правно лице различито од његових одговорних лица не може да се организује, односно не може ни да учини кривично дело, јер ако кривицу организације замислимо без кривице појединца, није јасно како би се у том случају у кривичном поступку доказивала урачунљивост, намера, нехат или свест о противправности правног лица. Из одредби Закона о одговорности правних лица и Закона о прекршајима произлази да ће се правно лице казнити за кривично дело одговорне особе, односно правно лице се неће казнити ако из било ког разлога не постоји кривично дело одговорног лица. До тога ће доћи ако се радњом одговорне особе не остварује биће кривичног дела или код одговорног лица постоји неки разлог искључења противправности. Последично, ако постоји одговорност одговорног лица, постојаће одговорност и правног лица за које се спроводи јединствени поступак и доноси једна пресуда, па је у том смислу незаконито одвојено водити поступак против правног лица пред Прекршајним судом, а пред тужилаштвом, односно касније судом, кривични поступак против окривљеног.
Из досадашњег разматрања и прихваћене праксе Европског суда може да се закључи да су прекршајни, као и кривични поступци – казнени поступци. С друге стране, вођење поступка пред Прекршајним судом, управним органом и кривичним судом поводом истог догађаја не само што би представљало повреду основних људских права већ би оптерећивало судове бројем предмета, који би стварали трошкове за буџет државе. Стога је неопходно размишљати у правцу измена материјалних и процесних закона, успостављања боље сарадње међу државним органима, као и прецизног разграничења овлашћења државних органа. Одвојено вођење поступака могло би да доведе до апсурдних ситуација у погледу утврђивања одговорности, као и до евентуалне процесне ситуације у којој Прекршајни суд, пред којим се води поступак против правног лица, треба да застане са поступком до одлуке суда о утврђивању одговорности одговорног лица. Исто тако може да се замисли и ситуација у којој се пред Прекршајним судом води поступак против одговорног лица у кривичном поступку против правног лица. Таква процесна ситуација такође указује на апсурдну ситуацију ако би се поступци водили раздвојено.
Европски суд за људска права је у пресуди Марести против Хрватске заузео став да државни органи имају јединствен положај према грађанима, а тиме и према правним лицима, па је стога неопходно да се законом прецизирају поступци које предузима држава, јер у супротном, довођењем у апсурдне ситуације у погледу утврђивања одговорности повређују се најпре начела јединства правног система, а затим се последично нарушавају и грађанска права, која свој основ налазе у Европској конвенцији о заштити људских права.
Оставите одговор
Жао нам је, да би поставили коментар, морате бити пријављени.